Medvedi

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
(preusmereno sa Медвед)
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Medvedi
Vremenski raspon: rani miocen - danas
Kodiak Brown Bear.jpg
Mrki medved
Naučna klasifikacija
Carstvo:
Tip:
Klasa:
Red:
Porodica:
Ursidae

Rodovi

Ailuropoda
Ailurus
Helarctos
Melursus
Ursus
Tremarctos
Arctodus †

Map of Bear species distribution.png
Rasprostranjenost medveda (bez Srednje južni Evrope)
Ursus arctos distribution.png
Rasprostranjenost (mrkog) medveda (dodatak gornjoj slici)

Medvedi[1] (ijek. medvjedi; lat. Ursidae) su porodica krupnih sisara iz reda zveri (lat. Carnivora). Medvedi žive u različitim staništima, od tropskih do polarnih i od planinskih do ravničarskih. Od staništa zavisi način ishrane medveda, mada je većina vrsta medveda omnivorna. Najveći broj vrsta medveda se hrani korenjem, bobicama, ribom.

Od davnina ljudi love medvede koristeći njihovo meso za ishranu i krzno za odeću. Posmatrajući pećinske medvede u potrazi za hranom, ljudi su mogli zaključiti koje vrste biljaka su jestive. Svojim delovanjem čovek neprestano doprinosi smanjenju populacije medveda, ugrožavanjem njihovih staništa. Uprkos zakonu o zaštiti medveda, ljudi i dalje love medvede, zbog hrane, zaštite imanja i stoke, sportskog lova, i tradicionalne medicine.

Ime medved potiče iz staroslovenskog jezika, a značilo bi „onaj koji zna gde je med“. U osnovi imena nalazi se sanskritska reč „veda“, što znači „vid, znanje“.

Morfolofija[uredi]

Zajedničke karakteristike svih medveda su krupno telo, prekrivenost gustim krznom, kratak rep, odlično čulo sluha i čulo mirisa , mogućnost da stoje na zadnjim nogama (i hodaju samo na njima na veoma kratkim relacijama), široke šape, i okrugle uši. Boja dlake zavisi od vrste, i varira od potpuno bele, svetle, ili krem, do crno bele, potpuno crne ili mrke. Imaju po pet prstiju na prednjim i zadnjim šapama, koji se završavaju snažnim, dugačkim kandžama, koje ne mogu uvlačiti. Trčeći medvedi postižu brzinu od 50 km/h.

Snažna vilica ima sva obeležja mesoždera: veoma snažni očnjaci, karakteristični sekutići i derači. Imaju 32 – 42 zuba, zavisno od staništa i načina ishrane. Nekim vrstama medveda nedostaju gornji i donji pretkutnjaci, a kod kojih postoje, mali su i nisu u funkciji žvakanja hrane. Površine kutnjaka nešto su ravnije nego kod ostalih zveri što ukazuje da medvedi nisu samo mesožderi. Oni su pravi svaštojedi. Jedu sve: od otpadaka i strvina preko bilja, voća, bobica, meda, do ribe i mesa.

Medvedi imaju veoma razvijeno čulo mirisa. Osete miris na daljini većoj od jednog kilometra. Čulo vida je slabije razvijeno, ali razaznaju boje, što im pomaže pri identifikaciji hrane.

Bez obzira na vrstu, mužjaci su krupniji od ženki, ali što je vrsta medveda krupnija, veća je i razlika između mužjaka i ženki. Mužjak polarnog medveda može biti i dva puta veći od ženke, dok je kod sunčanog medveda razlika između mužjaka i ženke samo u težini. Saznanja o dužini života medveda nisu pouzdana. Pretpostavlja se da žive 25 do 40 godina. Medvedi u divljini žive kraće od onih u zoo-vrtovima.

Poreklo[uredi]

lobanja pećinskog medveda

Medvedi su najmlađa porodica mesoždera. Razvili su se tokom eocena od zajedničkog pretka Miacida, (mesoždera sličnom lasici koji se penje po drveću), pre oko 50 miliona godina. Predak svih današnjih medveda je Ursavus elemensis. Nastao je u Evroaziji pre 18 – 25 miliona godina. Mesožder veličine lisice, lovi po vrhovima drveća, a ishranu upotpunjuje delovima biljaka i insektima. Tokom vremena medvedi su se proširili i na prostore Severne Amerike. Fosilni ostaci ukazuju da su medvedi nekada živeli i u Africi.

Danas je opšteprihvaćeno da postoji osam vrsta iz porodice medveda. Postojala je i deveta – pećinski medved - Ursus spelaeus, koji je izumro krajem poslednjeg ledenog doba pre 10.000 godina. Mrki medved nastanjuje prostore Evrope, Azije i Severne amerike, beli ili polarni medved živi oko Arktika, američki crni medved u Severnoj Americi, crni medved u Aziji, sunčani medved u jugoistočnoj Aziji, medved naočar u Južnoj Americi, usnati medved u Aziji i velika panda takođe u Aziji.

Ponašanje[uredi]

Medved u ZOO vrtu u Jagodini

Medvedi uglavnom žive sami, izuzev majke sa svojim mladima kao i ženke i mužjaka u vreme sezone parenja. Oni komuniciraju sa drugim medvedima putem oznaka na stablima i raznih mirisnih znakova. Na taj način označavaju svoje prisustvo. Samo u izuzetnim prilikama, medvedi formiraju privremene grupe i to kada se nađe veća količina hrane na maloj površini. Mrki medvedi sa Aljaske skupljaju se na istoj teritoriji u vreme lova na losose, kada lososi plivaju uz reku za vreme mresta. Skorašnja istraživanja pokazuju da džinovske pande formiraju male grupe, na delu teritorije gde ima hrane u izobilju.

Mužjak i ženka mogu živeti na istoj teritoriji tolerišući se međusobno, istovremeno braneći teritoriju od ostalih medveda istog pola. Mladi mužjak napustivši majku obično odlazi na drugu teritoriju, dok mlada ženka često živi na teritoriji svoje majke.

Ključ opstanka medveda je u pronalaženju dovoljne količine hrane, koja će zadovoljiti energetske zahteve u skladu sa njegovom veličinom. Prolazeći ogromnim prostranstvom u potrazi za hranom, medvedi posebno dobro upamte delove teritorije na kojoj su pronašli obilje hrane.

Medvedi koji žive u regionima sa hladnim zimama, najhladniji period godine provode spavajući, uključujući i mrkog medveda, američkog i azijskog crnog medveda kao i ženke polarnog medveda.

Razmnožavanje[uredi]

Za većinu medveda parenje je sezonsko. Medvedi koji žive u temperaturnim zonama sa četiri godišnja doba, pare se u proleće posle zimskog sna, dok medvedi iz tropskih regija to čine za vreme suše.

Za vreme sezone parenja mužjak i ženka ostaju zajedno do dve nedelje pareći se nekoliko puta, nakon čega se razdvajaju.

U zavisnosti od vrste, trudnoća traje sedam do devet meseci. Obično ženka okoti jedno do četiri mladunčeta.

Kad se rodi, mladunče medveda je manje od ostalih mladunčadi sisara, u odnosu na veličinu roditelja. Ponekad teže svega jedan procenat težine svoje majke. Na primer, novorođena džinovska panda teži samo 113 g. Po rođenju, mladi su slepi, bez zuba i dlake, i potpuno bespomoćni. Hraneći se majčinim mlekom rastu veoma brzo, i goje se. Nakon tri meseca napuštaju jazbinu sa majkom u potrazi za hranom. Mladunčad prestaju da sisaju nakon šest meseci, ali ostaju uz majku dve do tri godine učeći od nje šta da jedu i gde da nađu hranu. Majke ih štite od odraslih mužjaka, jer ih oni veoma često ubijaju.

Ženke su polno zrele sa četiri do sedam godina starosti, i tada mogu rađati mlade svakih dve do pet godina. Period kada se medved prvi put razmnožava dolazi ranije kada hrane ima u izobilju, a kasnije kada je količina ograničena.

Odnos čoveka i medveda[uredi]

Medved retko napada čoveka, osim kada se iznenadi i oseti ugroženim.

Kako prepoznati da ste na teritoriji medveda? Potražite
Otiske šapa u prašini, blatu ili snegu.
Otiske medveđih šapa je lako razlikovati od drugih životinja. Široki su 10 do 15 cm, sa pet prstiju i kandži. Prednja šapa je kraća od zadnje. Kad ne bi imao kandže, otisak zadnje šape bi podsećao na otisak bose noge čoveka.
Oznake na stablu - Medvedi se češu o kore stabala, ostavljajući mirise kao znak svoga prisustva. Potražite i paralelne ogrebotine od kandži i do 2m uvis.
Tragove na mestu hranjenja - obično je lišće razgrnuto na široj površini, naročito ako medved traži bukvice. Na mrtvim životinjama uočite ogrebotine od kandži i zubima izvrnutu unutrašnju stranu kože.

Zimski brlog[uredi]

Mnogi medvedi tokom zime padaju u zimski san (hiberniraju). Zimski san zapravo nije prava hibernacija jer telesna temperatura medveda tokom zimskog sna ostaje visoka i mogu se lako probuditi. Medved provodi zimu u šupljinama stena ili pod korenjem velikih stabala. Brlog obično sadrži ležaj od suve trave, lišća i grančica. Ulaz je obično uzak.

Klasifikacija[uredi]

Rodovi Melursus i Helarctos su uključeni u rod Ursus. Postoje brojni hibridi nastali ukrštanjem crnog, smeđeg i polarnog medveda.

Mreža hibridizacije među medvedima

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]