Poljoprivreda u Ugandi

Povoljan sastav zemljišta i klima u Ugandi doprinose poljoprivredi zemlje. Većina područja Ugande obično ima obilje kiše. U nekim godinama, male oblasti jugoistoka i jugozapada su u proseku imale više od 150 milimetara padavina mesečno. Na severu je često kratka sušna sezona u decembru i januaru. Temperature variraju samo nekoliko stepeni iznad ili ispod 20 °C.

Ovi uslovi su omogućili kontinuiranu kultivaciju na jugu, ali samo godišnje useve na severu, a najsuvlji severoistočni ugao zemlje podržava samo stočarstvo. Iako je rast stanovništva izazvao pritisak za obradivo zemljište u nekoliko oblasti, nedostatak zemljišta je bio retkost, i samo oko jedne trećine procenjene površine obradivog zemljišta je obrađivano do 1989.

Zadruge

Tokom 1950-ih do nezavisnosti 1962. godine, politika Britanske kolonijalne kancelarije podsticala je razvoj zadruga za samostalne poljoprivrednike, da delimično pređu na prodaju svojih useva: uglavnom kafe, pamuka, duvana i kukuruza. Dejvid Gordon Hajns (1915–2000) (kao komesar zadruga od 1959. do nezavisnosti 1962. i zatim kao državni službenik do 1965.) razvio je ovu politiku tako što je ohrabrio oko 500.000 farmera da se pridruže zadrugama.

On, kao računovođa, sa timom od 20 (britanskih) okružnih zadrugara i oko 400 Uganđana uspostavili su statut i računovodstvene procedure svake zadruge. Vodili su kurseve na zadružnom koledžu u Kampali; rešavali sporove; osnovali zadružnu banku; i razvili marketing u populaciji koja uglavnom nije imala iskustva sa računima i marketingom. Svaka zadruga je imala 100 do 150 poljoprivrednika koji su birali svoje odbore.

U svakom političkom okrugu postojao je zadružni „savez“ koji je gradio prodavnice i, na kraju, državnim novcem, fabrike za preradu: mašine za čišćenje pamuka, sušare za duvan i mlinove za kukuruz. Broj uključenih farmera eksponencijalno je porastao kako su zadruge ostvarivale profit koji su ranije ostvarivali azijski trgovci. Putevi, druga infrastruktura i bezbednost bili su bolji u ovom kolonijalnom periodu nego u kasnim 1900-im, što je omogućavalo relativno efikasan transport i marketing poljoprivrednih proizvoda.

Posle Idi Aminove - 1971-1978 - ere masakra i mučenja, Dejvid Hajns se 1982. vratio u Ugandu u delegaciji Svetske banke da pronađe oronule fabrike koje su i dalje funkcionisale.

Nedavno je Inicijativa za razvoj nade pod vođstvom Agnes Atim Apea ponovo uspostavila zadruge za žene farmere u nekoliko oblasti Ugande.

1970-1980

Tokom 1970-ih, politička nesigurnost, loše upravljanje i nedostatak adekvatnih resursa ozbiljno su umanjili prihode od komercijalne poljoprivrede. Nivoi proizvodnje generalno su bili niži tokom 1980-ih nego u 1960-im. Tehnološka poboljšanja bila su odložena ekonomskom stagnacijom, a poljoprivredna proizvodnja je i dalje koristila prvenstveno nesavremene metode proizvodnje na malim, široko raštrkanim farmama. Drugi problemi sa kojima se se susretali poljoprivrednici uključivali su loše puteve u zemlji, skoro uništen marketinški sistem, rastuću inflaciju i niske proizvođačke cene. Ovi faktori su doprineli niskom obimu izvozne robne proizvodnje i padu proizvodnje i potrošnje hrane po glavi stanovnika kasnih 1980-ih.

Uprkos ovim ozbiljnim problemima, poljoprivreda je nastavila da dominira ekonomijom. Krajem 1980-ih, poljoprivreda (u monetarnoj i nemonetarnoj ekonomiji) je doprinela oko dve trećine BDP-a, 95% prihoda od izvoza i 40% državnih prihoda.

Otprilike 20% redovnih radnika radilo je u komercijalnim poljoprivrednim preduzećima, a 60% su imali neki prihod od poljoprivrede. Poljoprivredne proizvode proizvodilo je oko 2,2 miliona malih proizvođača na farmama sa prosečno 2,5 hektara zemlje. 1987. su učinjeni pokušaji da se poveća proizvodnja tradicionalnih useva, uključujući kafu, pamuk, čaj i duvan, kao i da se promoviše proizvodnja netradicionalnih poljoprivrednih izvoznih proizvoda, kao što su kukuruz, pasulj, kikiriki, soja, seme susama i raznovrsno voće i voćni proizvodi.

Proizvodnja

Uganda je proizvela 2018:

• 3,9 miliona tona šećerne trske;
• 3,8 miliona tona banana za kuvanje (4. najveći proizvođač na svetu, iza Konga, Gane i Kameruna);
• 2,9 miliona tona kukuruza;
• 2,6 miliona tona manioke;
• 1,5 miliona tona batata (7. najveći proizvođač u svetu);
• 1,0 miliona tona pasulja;
• 1,0 miliona tona povrća;
• 532 hiljade tona banana;
• 360 hiljada tona crnog luka;
• 298 hiljada tona sirka;
• 260 hiljada tona pirinča;
• 245 hiljada tona semena suncokreta;
• 242 hiljade tona kikirikija;
• 211 hiljada tona kafe (10. najveći proizvođač na svetu);
• 209 hiljada tona prosa;

uz manju proizvodnju ostalih poljoprivrednih proizvoda, kao što su pamuk (87 hiljada tona), čaj (62 hiljade tona), duvan (35 hiljada tona) i kakao (27 hiljada tona).

Usevi

Glavne prehrambene kulture Ugande bile su banane za kuvanje, manioka, slatki krompir, proso, sirak, kukuruz, pasulj i kikiriki. Glavni usevi koji se prodaju bili su kafa, pamuk, čaj, kakao, vanila i duvan, iako su 1980-ih mnogi farmeri prodavali prehrambene kulture da bi podmirili kratkoročne troškove. Proizvodnja pamuka, čaja i duvana praktično je propala tokom kasnih 1970-ih i ranih 1980-ih.

Krajem 1980-ih, vlada je pokušala da podstakne diverzifikaciju u komercijalnoj poljoprivredi koja bi dovela do raznovrsnog netradicionalnog izvoza. Razvojna banka Ugande i nekoliko drugih institucija davale su kredite lokalnim poljoprivrednicima, iako su mali farmeri takođe dobijali kredite direktno od vlade preko poljoprivrednih zadruga. Za većinu malih farmera, glavni izvor kratkoročnih kredita bila je politika omogućavanja poljoprivrednicima da odlažu plaćanja za seme i druge poljoprivredne potrebe koje obezbeđuju zadruge.

Zadruge su takođe vodile većinu marketinških aktivnosti, iako su marketinški odbori i privatne kompanije ponekad direktno poslovali sa proizvođačima. Zadruge su bile veoma uspešne tokom britanskog kolonijalnog perioda, ali su se kasnije mnogi farmeri žalili da zadruge nisu plaćale proizvode sve dok se ne prodaju. Generalno niske proizvođačke cene koje je postavila vlada i problem kašnjenja plaćanja za proizvode podstakli su mnoge poljoprivrednike da prodaju proizvode po višim cenama na ilegalnim tržištima u susednim zemljama. Tokom većeg dela 1980-ih, vlada je stalno podizala proizvođačke cene za izvozne useve kako bi održala neki podsticaj za poljoprivrednike da rade sa državnim agentima za nabavku, ali ovi podsticaji nisu uspeli da spreče široko rasprostranjeno krijumčarenje.

Kafa

Kafa je u Ugandi bila najvažnija kultura za prodaju od 1980-ih. U 2013. izvoz kafe iznosio je 425,4 miliona SAD dolara.

Pamuk

Tokom 1950-ih, pamuk je bio druga najvažnija tradicionalna kultura u Ugandi, doprinoseći sa 25 odsto ukupnog poljoprivrednog izvoza. Do kasnih 1970-ih, ova cifra je pala na 3 procenta, a vladini zvaničnici su bili pesimistični u pogledu oživljavanja ove industrije u bliskoj budućnosti. Farmeri su se okrenuli drugim kulturama delom zbog radno-intenzivne prirode uzgoja pamuka, neadekvatnih programa finansiranja useva i generalno lošeg sistema marketinga. Industrija je počela da se oporavlja 1980-ih. Vlada je sanirala mašine za čišćenje pamuka i povećala proizvođačke cene. Godine 1985. pamukom je zasađeno 199.000 hektara, a proizvodnja je za pet godina porasla sa 4.000 tona na 16.300 tona.

Izvoz pamuka je 2013. zaradio 31,7 miliona dolara, u poređenju sa 86,0 miliona dolara u 2012.

Pamuk je obezbedio sirovine za nekoliko lokalnih industrija, kao što su tekstilne fabrike, fabrike pamučnog ulja i sapuna i fabrike stočne hrane. A u kasnim 1980-im, pružio je još jedno sredstvo za diversifikaciju privrede. Vlada je u skladu s tim pokrenula hitan program proizvodnje pamuka, koji je obezbedio savetodavne usluge, traktore i druge potrebe za farmere pamuka. Istovremeno, vlada je podigla cene pamuka 1989. godine. Međutim, izgledi za industriju pamuka tokom 1990-ih su i dalje bili neizvesni.

Ugandska uprava za razvoj pamuka osnovana je 1994. odlukom parlamenta; to je poluautonomno telo Ministarstva poljoprivrede, stočarske industrije i ribarstva Ugande.

Čaj

Povoljni klimatski i zemljišni uslovi omogućili su Ugandi da razvije neke od najkvalitetnijih čajeva na svetu. Proizvodnja je skoro prestala 1970-ih, kada je vlada proterala mnoge vlasnike imanja čaja, uglavnom Indijce. Mnogi proizvođači čaja su takođe smanjili proizvodnju kao rezultat ratovanja i ekonomskih preokreta. Uzastopne vlade nakon Idi Amina podsticale su vlasnike imanja čaja da intenziviraju kultivaciju. Mičel Kots (Britanac) vratio se u Ugandu početkom 1980-ih i osnovao Toro and Mityana Tea Company (Tamteco) u zajedničkom poduhvatu sa vladom. Proizvodnja čaja se kasnije povećala sa 1.700 tona proizvedenog čaja 1981. na 5.600 tona 1985. godine. Međutim, ovi prinosi se nisu približili najvišim nivoima od 22.000 tona proizvedenih u vrhunskoj 1974. godini, a blago su opali nakon 1985.

Plantaže čaja kod Igare

Vlada je 1988. godine udvostručila proizvođačke cene, da bi proširila proizvodnju čaja i smanjila tradicionalnu zavisnost nacije od izvoza kafe, ali proizvodnja čaja je ostala znatno ispod kapaciteta. Godine 1989, samo oko jedne desetine od 21.000 hektara pod uzgojem čaja bilo je potpuno produktivno, proizvodeći oko 4.600 tona čaja. Uganda je izvezla oko 90 odsto čaja proizvedenog širom zemlje. Tokom 1988. i 1989. godine, vlada je koristila nešto više od 10 procenata ukupnog iznosa da ispuni obaveze Ugande u razmeni sa drugim zemljama. Godine 1990. žetva čaja je porasla na 6.900 tona, od čega je 4.700 izvezeno uz zaradu od 3,6 miliona dolara. Vlada se nadala da će 1991. proizvesti 10.000 tona kako bi zadovoljila rastuću potražnju na tržištu.

Duvan

Nekoliko godina nakon nezavisnosti, duvan je bio jedan od najvećih deviznih prihoda Ugande, zauzimajući četvrto mesto posle kafe, pamuka i čaja. Kao i sve druge tradicionalne kulture za prodaju, proizvodnja duvana je takođe patila od političke nesigurnosti i lošeg ekonomskog upravljanja u Ugandi. Najviše duvana raslo je u severozapadnom delu zemlje, gde je nasilje postalo posebno ozbiljno krajem 1970-ih, a rehabilitacija ove industrije je bila spora.

1981. godine, na primer, farmeri su proizveli samo 63 tone duvana. Došlo je do određenog povećanja proizvodnje nakon 1981. godine, uglavnom zbog napora kompanije British American Tobacco, koja je 1984. vratila svoju bivšu imovinu. Iako je Nacionalna duvanska korporacija 1986. preradila i plasirala na tržište samo 900 tona duvana, proizvodnja se više nego učetvorostručila do 1989.

Šećer

Nekada značajna industrija šećera u Ugandi, koja je 1968. proizvela 152.000 tona, skoro je propala do ranih 1980-ih. Do 1989. Uganda je uvozila velike količine šećera, uprkos lokalnim industrijskim kapacitetima koji su lako mogli da zadovolje domaću potražnju. Šećer je daleko najprofitabilniji usev Ugande. Postizanje lokalne samodovoljnosti do 1995. godine bio je glavni cilj vlade u rehabilitaciji ove industrije.

Dva najveća prerađivača šećera su Kakira Sugar Works i Sugar Corporation of Uganda Limited, koji su do kasnih 1980-ih bili zajednički vladini poduhvati sa porodicama Madhvani i Mehta. Vlada je 1981. godine naručila sanaciju ova dva imanja, ali je građanski rat koji se širio odložio projekte. Do sredine 1986. radovi na dva imanja su nastavljeni.

Vlada je, zajedno sa spoljnim razvojnim partnerima, rehabilitovala Kinyara Sugar Works Limited, i fabrika je nastavila proizvodnju 1989. Rehabilitacija imanja Kakira, odložena zbog vlasničkih problema, završena je 1990, što je doprinelo kapacitetu prerade od najmanje 140.000 tona godišnje. Mayuge Sugar Industries Limited je započela proizvodnju 2005. Očekuje se da će fabrika šećera Atiak početi proizvodnju 2017. godine, dodajući još 66.000 metričkih tona šećera u prahu godišnje.

Zajednički verifikacioni tim kenijskih i ugandskih zvaničnika utvrdio je da je u dve kalendarske godine 2014. i 2015. ukupna proizvodnja u proseku iznosila 398.408 metričkih tona godišnje. Godišnja potrošnja šećera je u proseku iznosila 336.111 metričkih tona godišnje, ostavljajući u proseku 62.297 metričkih tona dostupnih za izvoz.

Stočarstvo

Prirodna sredina ove zemlje pružala je dobru ispašu za goveda, ovce i koze, pri čemu su autohtone rase dominirale u Ugandi. Mali farmeri posedovali su oko 95 procenata sve stoke, iako je nekoliko stotina modernih komercijalnih rančeva osnovano tokom 1960-ih i ranih 1970-ih u oblastima koje su bile očišćene od najezde muve cece. Rančevi su bili uspešni kasnih 1960-ih, ali tokom prevrata 1970-ih mnogi rančevi su opljačkani, a većina farmera je prodala svoje životinje po niskim cenama kako bi smanjila svoje gubitke.

Tokom 1980-ih, vlada je pružila značajnu pomoć poljoprivrednicima, a do 1983. osamdeset rančeva je ponovo popunjeno stokom. Ipak, do kasnih 1980-ih, sektor stočarstva je nastavio da trpi velike gubitke životinja kao rezultat bolesti, posebno u severnim i severoistočnim regionima. Građanski sukobi u tim oblastima takođe su doveli do potpunog sloma kontrole bolesti i širenja muve cece.

Vlada se nadala da će povećati populaciju goveda na 10 miliona do 2000. godine. Da bi to uradila, ugovorila je kupovinu stoke iz Tanzanije 1988. godine i sprovela projekat od 10,5 miliona dolara koji je podržao Kuvajt za rehabilitaciju stočarske industrije. Vlada je takođe odobrila program veštačke oplodnje koji finansira EEC, a Odeljenje za veterinarske usluge i stočarstvo pokušalo je da spase postojeći stočni fond tako što je obuzdavalo bolesti. Juna 2017. procenjeno je da Uganda ima oko 73 miliona grla goveda.

Proizvođači mleka u Ugandi su radili na postizanju samodovoljnosti u industriji, ali su ih ometali brojni problemi. Niske proizvođačke cene mleka, visoki troškovi lekova za životinje i problemi sa transportom bili su posebno ozbiljne prepreke razvoju mlekarstva. Svetski program za hranu preduzeo je napore da rehabilituje mlečnu industriju, a Dečji fond Ujedinjenih nacija (UNICEF) i druge agencije UN takođe su pomogli u subvencionisanju uvoza mleka u prahu, većinom iz Sjedinjenih Država i Danske. Cilj da se domaća proizvodnja mleka vrati na nivo iz 1972. od 400 miliona litara godišnje kritikovali su lokalni zdravstveni stručnjaci, koji su naveli rast stanovništva nacije od 1972. godine i hitne zdravstvene potrebe u mnogim ratom zahvaćenim područjima.

Karamojong pastiri u Ugandi

Lokalni ekonomisti su se žalili da mlečna industrija pokazuje kontinuiranu zavisnost Ugande od razvijenijih ekonomija. Neuhranjenost zbog nedostatka proteina nije bila eliminisana, a mleko je ponekad bilo nedostupno u područjima koja se ne bave poljoprivredom. Uvezeno mleko u prahu i puter bili su skupi i zahtevali su transport i marketing, često u oblastima gde je razvoj lokalnih mlekara bio moguć. Školske farme, koje su se nekada smatrale potencijalno važnim elementima obrazovanja i uslova za smeštaj, nisu bile popularne ni među učenicima ni među nastavnicima, koji su često smatrali poljoprivrednu obuku neprikladnom za akademske institucije.

Uzgoj koza je takođe doprineo lokalnoj potrošnji. Do kasnih 1980-ih, živinarska industrija je brzo rasla, oslanjajući se delimično na uvezene piliće iz Britanije i Zambije. Nekoliko privatnih kompanija upravljalo je mlinovima za stočnu hranu i inkubatorima. Glavno ograničenje za proširenje proizvodnje živine bio je nedostatak kvalitetne stočne hrane.

Pčelarstvo

Pčelarska industrije Ugande takođe je patila tokom godina građanskih nemira. Tokom 1980-ih, projekat razvoja pčelinjaka je pomogao u rehabilitaciji industrije, a do 1987. godine više od pedeset zadruga i privatnih preduzeća postali su proizvođači pčelinjačkih proizvoda. Na terenu je bilo više od 4.000 košnica. Procenjuje se da je 1987. godine proizvedeno 797 tona meda i 614 kilograma pčelinjeg voska.

Vidi još

• Economy of Uganda
• Fishing in Uganda
• Forestry in Uganda

Spoljašnje veze

• Uganda Ministry of Agriculture, Animal Industry and Fisheries
• Uganda National Agriculture Advisory Services (NAADS)
• Uganda National Agricultural Research Organisation (NARO) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (11. februar 2023)
• Uganda Coffee Development Authority
• Uganda Cotton Development Authority
• Uganda Dairy Development Authority Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. januar 2022)