Pređi na sadržaj

Prater

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Prater
Prater
Prater
Položaj
Mesto Beč
Opština Leopoldštat
Država  Austrija
Karakteristike
Tip parka park
Zaštita i posećenost
Staratelj Grad Beč
Godina izgradnje 1766.
Ostalo
Veb prezentacija https://www.praterwien.com/

Prater je veliki javni park u drugom bečkom okrugu Leopoldštatu. Na samom početku parka nalazi se zabavni park na čijem je ulazu njegova najpoznatijua atrakcija Veliki bečki panoramski točak (nem. Wiener Riesenrad). Park je blizu stanice Praterštern gde staju linije Bečke prigradske železnice i dve linije bečkog metroa (U1 i U2).

Ime[uredi | uredi izvor]

Ime Prater potiče od jedne od dve latinske reči (ili možda obe): pratum, što znači livada; i Praetor, što znači sudija ili advokat, moguće preko španskog prado ili italijanskog prato.[1]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Mautnervaser (ostatak kanala)
Prater park u jesen

Područje koje čini savremeni Prater prvi put se pominje 1162. godine, kada je car Fridrih I Barbarosa dao zemlju plemićkoj porodici po imenu de Prato. Porodica de Prato je sebe kasnije nazvala Prater.[2] Reč „Prater“ je prvi put upotrebljena 1403. godine, i tada se odnosila na malo ostrvo na Dunavu severno od Frojdenaua, ali je postepeno proširena i na susedne oblasti.

Krajem 15. veka, pod Ugarskim kraljem Matijom Korvinom, ime je promenjeno u Bardea, ali je car Maksimilijan Prvi vratio staro ime nekoliko godina kasnije.[3]

Zemljište je često menjalo vlasnika sve dok ga 1560. godine nije kupio car Maksimilijan II, da bi ga koristio kao svoje lovište. Da bi rešio probleme krivolovaca, car Rudolf II je zabranio ulazak u Prater. Međutim, lov se nastavio u Prateru sve do 1920. godine.

Dana 7. aprila 1766. godine, car Jozef II je proglasio Prater otvorenim za stanovništvo i dozvolio osnivanje kafića i restorana, što je dovelo do početaka Vurstelpratera. Oko 1786. godine podignute su tri kafane na glavnoj aveniji, koje su ubrzo postale veoma popularne. Zvali su se Prva, Druga i Treća kafana.

Prva kafana[uredi | uredi izvor]

Prva kafana nalazila se na sada neizgrađenom prostoru južno od „Švajcarske kuće”. U početku se tamo izvodila klasična muzika; Betoven je ovde nastupao 1814, Jozef Laner 1824. Prva kafana je menjala vlasnika 21 put od 1854. do 1938. godine, a zatim je zatvorena i spaljena 1945. godine.

Druga kafana[uredi | uredi izvor]

Druga kafana je bila čak i veća od prve i smatrala se prilično otmenom. Za zabavu se svirala uglavnom muzika valcera. 1844. godine ovde je nastupao Johan Štraus Mlađi. Braća Jozef Štraus i Eduard Štraus nastupili su 1866. sa orkerstrom od 60 muzičara. Pored glavne zgrade nalazio se „osmougaoni salon“, sala za bilijar, veliki salon sa sopstvenim orkestrom, još četiri salona i zimska bašta. 1945. godine restoran je izgoreo, danas se ovde nalazi hokejaški teren.

Treća kafana[uredi | uredi izvor]

Treća kafana je bila otvorena i zimi. Ovde su se često održavali veliki festivali na kojima su svirali i braća Štraus i Laner. Godine 1871. kafeterija je pretvorena u pozorište sa kapacitetom od 5.000 ljudi. Nakon dva bankrota, Anton Ronaher je preuzeo restoran 1877. godine, gde je izvodio operete i zabavne predstave. 1920. treća kafana je izgorela, ali je obnovljena. Oštećena je 1945. godine i morala je da ustupi mesto za „Kuglanu Brunsvik” 1962. godine.

Park Prater[uredi | uredi izvor]

Površina parka je oko 6 kvadratnih kilometara. Glavna avenija (nem. Hauptallee) je asfaltiran put dužine 4.4 kilometra i smatra se glavnom arterijom parka. Avenija je obrubljena divljim kestenom i zatvorena je za vozače motornih vozila. Koriste je pešaci, trkači, biciklisti, vozači trotineta i jahači konja. Glavnom avenijom ide i trasa Bečkog maratona.

Maraton uz Glavnu aveniju[uredi | uredi izvor]

Eliud Kipčoge je 2019. trčao maratonsku distancu od 42 kilometra i 195 metra na deonici puta u parku u izazovu da bude prvi čovek koji je ikada ovu deonicu istrčao ispod 2 sata (možete pročitati više o ovom izazovu na stranici Vikipedije na engleskom jeziku). Kipčogeovo vreme od 1:59:40 bilo je prvi put da je neko pretrčao maratonsku distancu za manje od dva sata.

Glavne atrakcije[uredi | uredi izvor]

U okviru Prater parka nalaze se sledeće glavne atrakcije:

  • Zabavni park Vurstelprater
  • Veliki bečki panormaski točak
  • Bečki sajam
  • Nacionalni stadion
  • Lusthaus
  • Turistička pruga uskog koloseka
  • Hipodrom

Zabavni park[uredi | uredi izvor]

Zabavni park se zove Vurstelprater (nem. Wurstelprater; gde reč Wurstel u prevodu znači kobasica).

Istorijat[uredi | uredi izvor]

Vurstelprater je nastao tokom prosvetiteljstva krajem 18. veka, kada su popularna pozorišta iseljena sa trgovačkih trgova današnjeg Prvog bečkog okruga i smeštena na nove lokacije u Prateru, koji je car Jozef II otvorio za širu javnost 1766. godine. Deo Gornjeg Pratera, koji je bio opremljen zabavnim objektima, već se u periodu bidermajera nazivao Folksprater.[4] Poslednjih decenija 19. veka, Vurstelprater se širio prema severu. Najpoznatija zabavna ustanova bio je Cirkus Buš, a pored njega su bile štale i poligoni za jahanje konja, skladišta piva i razne izložbene kabine. Oko 1900. godine Vurstelprater je dobio prvi tematski park na svetu – „Venecija u Beču“. Sagradio ga je 1895. godine Gabor Štajner, kada je reprodukovao Veneciju u laguni između današnje stanice Praterštern i Velikog bečkog panoramskog točka. Prokopani su kanali za vodu, uz njih poređani sajmski štandovi i drugi sadržaji za zabavu. Nove atrakcije dodavane su svake nove letnje sezone.

Fridrih Holcdorfer je 1933. godine pustio u rad Dvorac duhova, jedan od najstarijih malih vozova na svetu koji prolazi kroz "kuću duhova".

Bioskopi[uredi | uredi izvor]

1896. godine, Jozefina Kirbes je predstavila „Žive slike“, prvu javnu filmsku projekciju u Prateru. Nekoliko godina kasnije bilo je već pet izložbenih štandova za prikazivanje pokretnih slika. Mnogi kratki nemi filmovi i reportaže snimani su u samom Prateru. Tek sa pojavom dužih nemih filmova oko 1910. godine, kabine su postale zgrade nalik pozorištu sa terminima projekcija.

U jeku nemog filma dvadesetih godina 20. veka, austrijska i strana produkcija prikazivana je u pravim „filmskim palatama”, u koje su se razvile neke od nekadašnjih izložbenih kabina i štandova.

U istoriji Vurstelpratera bilo je sedam bioskopa:

  • Bioskop Stiler, čiji je vlasnik bio Jozef Stiler, sin Jozefine Kirbes koja je već prikazivala kratke filmove 1896. godine.
  • Bioskop Šaf, koji od 1897. ima projekcije sa "kinematografima" u "Edison teatru", kako se ranije zvao Bioskop Šaf, po uzoru na Edisonov kinetoskop.
  • Bioskop Munštet, koji je osnovan 1902 sa bioskopskom salom za 600 ljudi.
  • Bioskop Kern, koji od 1904 daje filmske projekcije, a pre toga, 1900. godine bio je izložbeni štand pretvoren u parobrod, gde se nudila plovidba i ronjenje sa ronilačkim zvonom.
  • Bioskop Klajn, koji je osnovan 1905., da bi posle konverzije 1933. godine imao mesta za 510 ljudi.
  • Bioskop Buš, koji je bio najveći bioskop, kapaciteta 1800 posetilaca. Podignut je na mestu nekadašnjeg istoimenog cirkusa.
  • Bioskop Lusthaus, koji je osnovan 1927. sa kapacitetom za 566 posetilaca, da bi nakon preuređenja u bioskop za zvučni film 1929. godine, dobio prostor za 1062 posetilaca.

Zabavni park danas[uredi | uredi izvor]

Danas postoje brojni izložbeni i zabavni sadržaji poput: vozića kroz kuću duhova, vrteškama, letenjem na talasima, rolerkosterima, smešnim ogledalima, autodromom, rotirajućim tornjevima i mnogim drugim zabavnim sadržajima za omladinu, turiste i cele porodice. U posebnim zgradama nalaze se slot mašine i drugi sadržaji za kockanje.

Noviji panoramski točak je Cvetni točak (nem. Blumenrad), koji je otvoren 1993. godine. Sa prečnikom od 35 metara, znatno je manji od Velikog panoramskog točka, ali zato ima rotirajuće otvorene kabine. Još tri, iako manja, obeležja ovog zabavnog parka su Kalafati, Vačenman i Tobogan.

Za razliku od mnogih drugih zabavnih parkova, ulaz u područje Pratera je besplatan; konzumirane zabave se plaća kod svakog zabavnog sadržaja ponaosob.

Vurstelprater takođe nudi široku paletu gastronomije. Na primer specijalitet Langoš je dostupan na brojnim štandovima, a velika gastronomska ponuda je dostupna u restoranu "Švajcarska kuća" (nem. Schweizerhaus) još od 1920. godine.

  • Snimak iz 1888. godine.
    Snimak iz 1888. godine.
  • Ilustracija V. Gausea iz 1893. godine.
    Ilustracija V. Gausea iz 1893. godine.
  • Snimak iz 1917. godine
    Snimak iz 1917. godine
  • Kalafati karusel iz 1935. godine.
    Kalafati karusel iz 1935. godine.
  • "Vačenman" snimljen 1950. godine.
    "Vačenman" snimljen 1950. godine.

Veliki bečki panoramski točak[uredi | uredi izvor]

Na samom ulazu u Zabavni park nalazi se Veliki bečki panoramski točak (nem. Wiener Riesenrad). Veliki bečki panoramski točak su projektovali britanski inženjeri Hari Hičins i Hubert Sesil But, a konstruisao ga je 1897. engleski inženjer Volter Baset (1864—1907).[5] Panoramski točak je izgrađen u čast Zlatnog jubileja cara Franca Jozefa I.

Konstrukcija je sadržala 30 gondola, ali nakon teškog oštećenja u Drugom svetskom ratu, obnovljena varijanta imala je samo 15 gondola. Točak se pokreće obodnom sajlom koja napušta točak i prolazi kroz pogonski mehanizam ispod osnove, a njegove žbice su zategnute čelične sajle.

Kada je 1897. izgrađen Veliki bečki panoramski točak bio je visok 64,75 metara.[6] Ferisov točak bio je visok 80,4 metra (konstruisan u SAD 1893, srušen 1906). Veliki točak u Engleskoj bio je visok i 94 metra (izgrađen 1895, srušen 1907). Veliki točak Pariza (fr. Grande Roue de Paris) visine 100 metara, izgrađen 1900. godine, bio je tada najviši. Međutim, kada je Veliki točak Pariza srušen 1920. godine, bečka konstrukcija je postala najviši panoramski točak na svetu, i tako je ostalo u narednih 65 godina, sve do izgradnje 85 metara visokog Tehnostar točka u Japanu 1985. godine.

Danas se najviši panoramski točak na svetu nalazi u Dubaiju. To je Ain Dubai visok 274 metra.

  • Snimak iz 1913. godine
    Snimak iz 1913. godine
  • Snimak iz 2008. godine
    Snimak iz 2008. godine
  • Snimak iz 2009. godine.
    Snimak iz 2009. godine.
  • Snimak iz 2011. godine
    Snimak iz 2011. godine
  • Snimak iz 2019. godine.
    Snimak iz 2019. godine.

Bečki sajam[uredi | uredi izvor]

Bečki sajam (nem. Messe Wien) je najznačajnija sajamska lokacija u Austriji i važan privredni faktor za Beč. Njime upravlja preduzeće koje je 95 odsto u vlasništvu grada Beča. Privredna komora Beča drži preostalih pet odsto.

Bečki sajam ima površinu od 15 hektara, 55.000 m² izložbenog prostora, susednim kongresnim centrom i 96 metara visokim sajamskim tornjem sa idiosinkratičnom, šiljatom čeličnom konstrukcijom. Sajam, koji je relativno mali u međunarodnom poređenju, održava oko 20 događaja godišnje, uglavnom sajmova otvorenih za javnost.

Renoviranje sajma je završeno 2004. godine uz podzemnu vezu sa metro linijom (U2) od 2008. godine.[7]

Istorijat[uredi | uredi izvor]

Godine 1873. održana je Svetska izložba u Prateru, za koju je izdvojeno veliko zemljište, sa središtem na Rotundi. Na ovom zemljištu (nem. Wiener Messegelände) se sada nalazi Bečki sajam. Prvi Bečki sajam otvoren je nakon samo četiri meseca planiranja 11. septembra 1921. godine sa ciljem da se Austrija izvede iz ekonomske izolacije koja je usledila nakon Prvog svetskog rata. Sajamske priredbe su bile bazirane na Frankfurtskom sajmu, koji je zaživeo tri godine ranije. Posle požara u Rotundi 1937. i „pripajanja“ nacionalsocijalističkom Trećem rajhu, Beč je postajao sve manje važan kao sajamska lokacija, pa je tako Bečki sajam zatvoren 1942. godine. Tokom Drugog svetskog rata, sajamske zgrade i okolni izložbeni prostori su u velikoj meri uništeni.

U organizaciji gradskog sajamskog preduzeća, prvi događaj posle rata je održan 1946. godine na mestu koje je još uvek bilo u velikoj meri uništeno. Iste godine je otvoren Jesenji sajam na već delimično renoviranom prostoru. Rekonstrukcija Bečkog sajma je završena 1950. godine.[8]

Krajem 20. veka klasični izložbeni centar je podeljen i stare zgrade su uklonjene. Novi izložbeno-kongresni centar otvoren je u severnom delu 2004. godine. Sajamski čelični toranj čini novi sajamski orijentir sa svojim osvetljenim tornjem (ukupne visine 96 m) vidljivim izdaleka.

  • Logo Bečkog sajma
    Logo Bečkog sajma
  • Snimak iz 1959. godine.
    Snimak iz 1959. godine.
  • Snimak iz 2010. godine.
    Snimak iz 2010. godine.
  • Sajamski toranj visok 96 metara.
    Sajamski toranj visok 96 metara.
  • Ulazak u metro stanicu linije U2
    Ulazak u metro stanicu linije U2

Nacionalni stadion[uredi | uredi izvor]

Grad Beč je već 1915. razmatrao izgradnju centralnog stadiona. Prijavljeno je nekoliko projekata, uključujući stadion sa bazenom i stazu za trku automobila u Šenbruner Fazangartenu. Zbog Prvog svetskog rata, to nije realizovano.[9] Nakon osnivanja Prve republike, bila je velika debata o lokaciji Nacionalnog stadiona. Hoe Varte, Augarten i donekle udaljeni Kobencl, između ostalih, razmatrani su kao alternative Prateru.

Snimak iz 1932. godine.

Polaganje kamena temeljca konačno je obavljeno pod gradonačelnikom Karlom Zajcom u novembru 1928. u čast desete godišnjice Republike Austrije. Stadion je izgrađen za 23 meseca od 1929. do 1931. godine po planovima arhitekte Ota Ernsta Švajcera iz Šramberga u Nemačkoj i građevinskog inženjera Rudolfa Saligera.[10] Svečano otvaranje bilo je 11. jula 1931. godine. Švajcer je takođe rukovodio izgradnjom susednog Stadionskog bazena (nem. Stadionbad) koji je sa 400.000 m² površine u svoje vreme bio najveći otvoreni bazen u Evropi.

Po lokaciji u bečkom Prateru, objekat se decenijama zvao Stadion Prater. U to vreme važio je za najmoderniji stadion u Evropi, posebno zbog kratkog vremena pražnjenja od samo sedam do osam minuta. U početku je imao ukupan kapacitet za oko 60.000 posetilaca. Posle njegovog otvaranja, ovde su se pored sportskih događaja održavali i politički mitinzi.

Tokom nacističke ere (1938-1945) stadion je bio zloupotrebljen u vojne svrhe, kao kasarna i kao sabirno mesto za deportaciju Jevreja. Između 11. i 13. septembra 1939. godine, nakon invazije na Poljsku, više od hiljadu bečkih Jevreja „poljskog porekla” privedeno je po nalogu Rajnharda Hajdriha. Oni su bili zatočeni u hodnicima sektora B ispod tribina. Od 25. do 30. septembra rasističke preglede (kraniometrija (merenje lobanje) i slično) sproveo je Prirodnjački muzej u Beču nad 440 zatvorenika. Dana 30. septembra 1038 zatvorenika je deportovano u koncentracioni logor Buhenvald. Već sledećeg dana na stadionu su se odigrale fudbalske utakmice. Početkom 1940. oslobođena su 44 muškarca, 1945. oslobođeno je 26, a ostali su ubijeni u koncentracionim logorima. Godine 1988., jedna od preživelih žrtava, Fric Klajnman, dobio je odštetu od austrijske države u iznosu od 62,50 evra za zatočenje na stadionu. U VIP zoni je postavljena spomen-ploča 2003. godine u znak sećanja na genocid.[11]

Godine 1944. stadion je teško oštećen u Savezničkom bombardovanju. Nakon završetka rata i rekonstrukcije, stadion je vraćen u prvobitnu sportsku namenu. Godine 1956. kapacitet je povećan na 92.708 posetilaca. Rekord gledanosti postignut je sa 90.726 posetilaca 30. oktobra 1960. na međunarodnoj fudbalskoj utakmici između Austrije i Španije (3—0).

Pročitajte o današnjem statusu Nacionalnog stadiona.

Lusthaus[uredi | uredi izvor]

Lusthaus predstavnjen u bakropisu Hajriha Fridriha Milera iz 1814. godine.

Prvi put se pominje 1560. godine kao Kaza verde, „zelena kuća za uživanje“ i služila je kao lovački dom. Izgrađena je upravo tamo gde se Glavna avenija završavala 1538. godine, i gde su počinjale vode Dunava. Od kada je Dunavski kanal izmešten 1834. godine, Lusthaus više nije na vodi. Nakon što je Prater otvoren za javnost 1766. godine, Lusthaus (u doslovnom prevodu: kuća za uživanje) je obnovljena između 1781. i 1783. prema planovima Isidora Kanevalea. Korišćena je nekoliko puta za velike svečanosti, kao što je velika carska proslava prve godišnjice bitke kod Lajpciga, tokom koje je Napoleon pobeđen.

U 19. veku Lusthaus je, kao i ceo Prater, bio popularno sastajalište plemstva i buržoazije. Tokom Prvog svetskog rata u letnjikovcu je bila smeštena vojna straža koja je štitila Dunavski most od sabotaže.

Tokom Drugog svetskog rata letnjikovac je skoro potpuno uništen bombama 1944. i 1945. godine. Godine 1948. doneta je odluka o obnovi. Iste godine, opština Beč je odobrila iznos od 350.000 šilinga za popravku objekta.[12] Prilikom rekonstrukcije korišćen je oblik zgrade iz 18. veka.[13] Lusthaus je ponovo otvoren u oktobru 1949. Danas se u Lusthausu nalaze kafić i restoran.

Turistička pruga uskog koloseka[uredi | uredi izvor]

Prater ima i svoju prugu uskog koloseka zvanu Liliputban. Liliputban je 3,9 km duga železnička pruga uskog koloseka na kružnom toku. Ime malog voza se odnosi na roman Guliverova putovanja, autora Džonatana Svifta, u kojem sićušni ljudi („Liliputanci“) žive na ostrvu Liliput.

Liliputban ima širinu od 381 milimetar i postoji od 1928. godine. Kao vozila su dostupne dve parne lokomotive, četiri dizel lokomotive i četiri putničke vozne garniture. Glavna stanica je blizu Velikog bečkog panoramskog točka.

Lokomotive[uredi | uredi izvor]

Od početka Liliputbana, korišćene su dve identične parne lokomotive: Da1 i Da2, obe proizvedene u Minhenu po planu inženjera Rolanda Martensa. Lokomotive imaju dužinu od 7,42 m, njihova radna težina je 7.200 kg, uz dodatni vagon za ugalj koji teži 2.000 kg.[14]. Kotao drži oko 500 litara vode i omogućava maksimalni radni pritisak od 13 bara. U dodatnom vagonu za ugalj je 250 kilograma uglja i 750 litara vode. Po krugu se troši oko 150 litara vode i 15 kilograma uglja. Sa snagom od 22 kilovata, lokomotive dostižu brzinu od oko 30 kilometara na sat.

Parne lokomotive su se uglavnom koristile subotom, nedeljom i državnim praznicima. Pošto je za zagrevanje lokomotiva bilo potrebno oko pet sati, one su bile spremne za upotrebu tek oko podne. Zagrejavale su se na suva drva, a u punom pogonu su se grejale na kameni ugalj.[15]

1975. je odbijena ponuda iz Engleske da se dve parne lokomotive kupe za 2 miliona austrijskih šilinga (ekvivalent oko 145.000 evra).[16]

Da bi se proizvodilo manje čađi u Prateru, do 2022. godine spaljivan je specijalni sitnozrni ugalj iz rudnika u Velsu. Nakon što je ovaj izvor snabdevanja presušio oko 2021. godine, kao rezultat Bregzita, tražena je zamena. Dana 14. septembra 2022. godine, Austrijska državna televizija je izvestila da se presovane koštice masline iz Engleske, sada koriste za grejanje.[17]

U posleratnom periodu parne lokomotive su sve više doživljavane kao staromodne i kao rezultat toga, dizel lokomotive su ulazile u upotrebu od 1957. godine. Tada je bečka firma Gebus počela da proizvodi dizel lokomotive, od kojih je model D1 u upotrebi i danas. Lokomotivu D2 je proizvela bečka firma Šrajner i sinovi. Lokomotivu D3 je proizvela bečka firma Rudolf Bauer. Lokomotivu D4 je proizvela bečka firma Tobiš.[18]

  • Dizel lokomotiva D1 iz 1957. godine.
    Dizel lokomotiva D1 iz 1957. godine.
  • Dizel lokomotiva D2 iz 1963. godine.
    Dizel lokomotiva D2 iz 1963. godine.
  • Dizel lokomotiva D3 iz 1964. godine.
    Dizel lokomotiva D3 iz 1964. godine.
  • Dizel lokomotiva D4 iz 1967. godine.
    Dizel lokomotiva D4 iz 1967. godine.

Hipodrom Kriau[uredi | uredi izvor]

Hipodrom Kriau (nem. Trabrennbahn Krieau) je podinut 1878. godine, a temeljno renoviran 2013. Naziv ovog dela Beča, koji se zove Kriau, poitiče od reči Krigsau (nem. Kriegsau) što se može prevesti kao Ratna dolina. Od sredine 16. veka, skoro sedam decenija je trajao spor oko vlasništva nad područjem između manastira Klosternojburga i grada Beča, sve dok Kriau nije dodeljen Beču 1618. godine.[19] Kriau je bila stalno plavljena ravnica i činila je gotovo nenaseljeno ostrvo neregulisanog Dunava. Na ostrvu se nalazila lovačka kuća, štala za seno i vodenice, kao i aluvijalna šuma i livade. Sedamdesetih godina 20. veka, izgradnjom autoputa, ovo područje je dobilo na značaju za investitore. Izgradnja modernih kancelarijskih i stambenih površina od 36.700 m² duž hipodroma završena je 2018. godine.[20]

Istorijat hipodroma[uredi | uredi izvor]

Početak Hipodroma bio je na Međunarodnoj izložbi konja koja je organizovana od 18. do 27. septembra 1873. godine,[21] u okviru koje je 22. septembra 1873. održana međunarodna kasačka trka.[22] U aprilu 1874, pod pokroviteljstvom pukovnika konjice Karla Ludviga fon Grinea (1808–1884), osnovan je Kasački klub za unapređenje konjogojstva u Austrougarskoj. Svrha udruženja nije bila samo organizovanje kasačkih trka, već i izložbi, razvijanje priplodnog materijala i podrška postojećim kasačkim programima.[23]

U petak, 29. maja 1874. godine, u prisustvu nadvojvode Vilhelma (1827–1894) održane su trke jednostrukih i parnih zaprega, dvotočkaša i četvorotočkaša, kao i kasačka trka dvoje-ručnih kočija. Trke su počele pored Lusthausa, trkačke deonice su bile dužine 4422 i 8844 metra. Telegrafija je korišćena za merenje vremena.[24]

Kasačka staza u Kriau, koja je otvorena 29. septembra 1878.,[25] je posle Moskovskog hipodroma, bila najstariji hipodrom u Evropi.[26] Prva tribina u Kriau izgrađena je 1882. godine. Prvi kasački derbi u Kriau odigrao se 1884. godine.[27]

Od 1911. do 1913. godine tribine su obnavljane prema planovima arhitekata Emila Hopea, Marsela Kamerera i Ota Šentala. U periodu posle Prvog svetskog rata, predsednik kasačkog kluba bio je krupni zemljoposednik i političar Ernst Ridiger fon Štarhemberg. 1919. sagrađena je kula u ciljnoj ravnini. Krajem Drugog svetskog rata trke su privremeno obustavljene. Oštećenje od bombe na objektu je brzo popravljeno i već u novembru 1945. održane su trke konja.

Od 1949. do svoje smrti 1981. godine, preduzetnik Manfred Mautner Markof bio je predsednik Bečkog kasačkog kluba. Tokom njegovog mandata došlo je do renoviranja 1960/1961, tokom kojeg je, između ostalog, zastakljena tribina.

Danas, Bečki kasački klub organizuje oko 20 trkačkih dana sa oko 200 trka svake godine, pri čemu se deli nagradni fond od preko milion evra.[28]

  • Plan hipodroma iz 1873. godine.
    Plan hipodroma iz 1873. godine.
  • Ilustracija iz 1888. godine.
    Ilustracija iz 1888. godine.
  • Snimak hipodroma iz 1931-1937
    Snimak hipodroma iz 1931-1937
  • Kula na ciljnoj ravnini hipodroma.
    Kula na ciljnoj ravnini hipodroma.
  • Hipodrom desno od Stadiona Ernst Hapel, snimak iz 2013. godine.
    Hipodrom desno od Stadiona Ernst Hapel, snimak iz 2013. godine.

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

O parku Prater:[uredi | uredi izvor]

  • Bertrand Michael Buchmann: Der Prater: Die Geschichte der Unteren Werd. (= Wiener Geschichtsbücher, Bd. 23). Zsolnay, Wien u. a. 1979. ISBN 3-552-03112-X..
  • Kurt Zukrigl: Die Waldvegetation im ehemaligen Augebiet des Wiener Praters. In: Forstarchiv 66, 1995, ISSN 0300-4112, S. 175–182.
  • Felix Czeike: Historisches Lexikon Wien. 6 Bände, Band 4, L – R. Kremayr & Scheriau / Orac, Wien 2004. ISBN 3-218-00748-8., Prater, S. 592 ff.
  • Peter Sehnal: Wiens grüne Arena, der Prater. Folio Verlag, Wien / Bozen 2008. ISBN 978-3-85256-449-4.
  • Ingeborg Haas: Der Wiener Prater. Sutton Verlag, Erfurt 2010. ISBN 978-3-86680-099-1..
  • Phantastische Nacht von Stefan Zweig, in: Phantastische Nacht, Novellen [1922]. Herausgegeben und mit einer Nachbemerkung versehen von Knut Beck. Fischer Verlag, Frankfurt am Main 1982.
  • Im Prater von Felix Salten (= Josefine Mutzenbacher), in: Meine 365 Liebhaber – die Fortsetzung meiner Lebensgeschichte, 1925. Rowohlt Taschenbuch Verlag, Reinbek bei Hamburg 1970.
  • Praterausrufer von Anton Kuh; aus: Der unsterbliche Österreicher, 1931. In: Luftlinien – Feuilletons, Essays und Publizistik. Herausgegeben von Ruth Greuner. Löcker Verlag, Wien 1981.
  • Momentphotograph von Philipp Zeska, aus: Praterbuden, in: Unsterblicher Prater, Obelisk-Verlag, Velden am Wörthersee / Wien 1947.
  • Praterabend von Heimito von Doderer, in: Wien im Gedicht, eine Auswahl von Helmut Leiter. Belvedere Verlag Wilhelm Meissel, Wien 1967.
  • Im Prater blüh’n wieder die Bäume von Helmut Qualtinger, Volk und Welt, Berlin 1977.
  • Im Prater von Elfriede Jelinek, in: Die Klavierspielerin, Roman; Rowohlt Verlag, Reinbek bei Hamburg 1983.
  • Stefan Brocza, Andreas Brocza: Comic-Ikone in Wien: Batmans Pratergeschichten. In: Der Standard (Wiener Tageszeitung), 23. Oktober 2016.

O zabavnom parku Vurstelprater:[uredi | uredi izvor]

  • Neuausgabe: Wurstelprater. Ein Schlüsseltext zur Wiener Moderne. Hrsg. von Siegfried Mattl. Promedia Verlag, Wien 2004. ISBN 978-3-85371-219-1.
  • Hans Pemmer, Nini Lackner: Der Prater. Von den Anfängen bis zur Gegenwart. Neu bearbeitet von Günter Düriegl und Ludwig Sackmauer. Zweite Auflage. Jugend und Volk, Wien (u. a.) 1974. ISBN 3-7141-6210-0., (Günter Düriegl, Hubert Kaut [Hrsg.]: Wiener Heimatkunde).
  • Georg Wacks: Die Budapester Orpheumgesellschaft. Ein Varieté in Wien 1889–1919. Vorwort von Gerhard Bronner. Verlag Holzhausen, Wien 2002. ISBN 3-85493-054-2..
  • Christian Dewald (Hrsg.), Werner Michael Schwarz (Hrsg.): Prater, Kino, Welt. Der Wiener Prater und die Geschichte des Kinos. Filmarchiv Austria, Wien 2005. ISBN 3-901932-70-4., (Ausstellungskatalog zu „Filmvergnügen im alten Prater“ im Pratermuseum, 8. Juli bis 18. September 2005). – Inhaltsverzeichnis (PDF; 263 kB).
  • Hermann Prossinagg, Gottfried Haubenberger: Kaiserliche Jagdreviere in den Donau-Auen. Ein jagdgeschichtlicher Rückblick. Österreichischer Jagd- und Fischerei-Verlag, Wien 2007. ISBN 978-3-85208-063-5..
  • Der Prater. In: Franz Weller: Die kaiserlichen Burgen und Schlösser in Bild und Wort. Auf Grund von Quellenwerken dargestellt. Zamarski, Wien 1880, S. 180–204; Textarchiv – Internet Archive.
  • Kurt Zukrigl: Die Waldvegetation im ehemaligen Augebiet des Wiener Praters. In: Forstarchiv, 66, 1995, S. 175–182, ISSN 0300-4112.
  • Der Wiener Prater. In: Arbeiter-Zeitung. Beilage 1. Wien 17. April 1981, S. 1

O Velikom bečkom panoramskom točku:[uredi | uredi izvor]

  • Riesenrad von Graham Greene, in: Der Dritte Mann, Roman, 1950; neunte Auflage, Deutscher Taschenbuch-Verlag, München 2009. ISBN 978-3-423-11894-1.

O Liliputenbanu, turističkoj pruzi uskog koloseka:[uredi | uredi izvor]

  • Ronald Durstmüller: Eine Runde zum Vergnügen. Geschichte, Technik und Betrieb der Wiener Liliputbahn. Liliputbahn im Prater Ges.m.b.H im Eigenverlag, Wien 2013. ISBN 978-3-200-03216-3.
  • Martin Fuchs, Marcello La Speranza, Karl Pischl: Liliputbahn im Wiener Pater – eine Bahn feiert ihren 70er. Eigenverlag Martin Fuchs, Wien 1998. ISBN 3-9501257-0-1..
  • Alfred Niel: Wiener Eisenbahnvergnügen. Jugend und Volk, Wien/München 1982. ISBN 3-224-16012-8..
  • Johann Stockklausner: Liliputbahn Wien-Prater. Eisenbahn-Sammelheft, Band 6, ZDB-ID 47388-1. Slezak, Wien 1978. ISBN 3-900134-42-1..
  • Walter Strauß: Liliputbahnen. Ein Überblick über Personen befördernde Miniaturbahnen mit einem Anhang über bemannbare Schiffsmodelle. Mit 44 Tabellen. Kichler, Darmstadt 1938.

O Bečkom hipodromu:[uredi | uredi izvor]

  • L(ouis) Schopper (Zusammenstellung): Officielles über Traber-Zuchtwesen in Österreich-Ungarn nebst den besten Records auf der Wiener Trabrennbahn. Band 1. Verlag des Wiener Trabrenn-Vereines, Wien 1890, OBV.
  • Statuten des Wiener Trabrenn-Vereines. Karst, Wien 1896, OBV.
  • Rechenschaftsbericht des Wiener Trabrenn-Vereines für das Jahr 1892—. Umschlagtitel: Jahresbericht des Wiener Trabrenn-Vereines pro … Berichtsjahr 1892–1905. 1907–1912. 1916. 1945–1949. Selbstverlag Dr des „Sport“, Wien 1892–, OBV.
  • Renngesetze des Wiener Trabrenn-Vereines. Sport, Wien 1895, OBV.
  • 25 Jahre Wiener Trabrenn-Verein. Ein Erinnerungsblatt. von Karst, Wien 1898, OBV.
  • Victor Silberer: Erinnerungen aus der Reform- und Organisationszeit des Wiener Trabrenn-Vereines 1879–1885. Ein kleiner Beitrag zur Entwicklungsgeschichte des Wiener Trabrenn-Vereines. Verlag der „Allgemeinen Sport-Zeitung“, Wien 1913, OBV.
  • Emanuel Tschoepe: Vierzig Jahre Wiener Trabrenn-Verein. Ein Erinnerungsblatt, gewidmet den Mitgliedern des Wiener Trabrenn-Vereines aus Anlaß des vierzigjährigen Vereins-Jubiläums. Selbstverlag, Wien 1913, OBV.
  • Emanuel Tschoepe: Festschrift des Wiener Trabrenn-Vereines zur Feier seines fünfzigjährigen Bestandes. Selbstverlag, Wien 1923, OBV.
  • Franz Heinlein (Text und Gestaltung): 100 Jahre Wiener Trabrenn-Verein. Wiener Trabrenn-Verein, Wien 1974, OBV.
  • Gerhard Reichebner: 125 Jahre Wiener Trabrenn-Verein. 1874–1999. Turf Sport-Verlag, Wien 1999. ISBN 3-9500769-1-3..
  • Archiv Wiener Trabrenn-Verein. (304 Dokumente). Albertina Wien Architektursammlung, Wiener Trabrenn-Verein, o. J., OBV.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Wien - Prater”. Die Welt der Habsburger (na jeziku: nemački). Pristupljeno 2022-09-30. 
  2. ^ Krause, Hermann (1981-08-01). „Die Urkunden der deutschen Könige und Kaiser X/2 : Die Urkunden Friedrichs I. 1158–1167. Bearbeitet von Heinrich Appelt unter Mitwirkung von Rainer Maria Herkenrath und Walter Koch”. Zeitschrift der Savigny-Stiftung für Rechtsgeschichte: Germanistische Abteilung. 98 (1): 333—337. ISSN 2304-4861. doi:10.7767/zrgga.1981.98.1.333b. 
  3. ^ Pentz, Andreas, Abhängigkeit der Einziehung von Geschäftsanteilen von der Abfindungsleistung?, DE GRUYTER, Pristupljeno 2022-09-30 
  4. ^ Ode zur fünfzigjährigen Jubelfeier der Königlichen Universität zu Berlin im Oktober 1860, De Gruyter, 1862-12-31, str. 388—392, Pristupljeno 2022-09-30 
  5. ^ „A “Ferris Wheel“ Car Parking Machine, Giant Hog Was Big as Auto, and more”. Scientific American. 142 (1): 64—69. 1930. ISSN 0036-8733. doi:10.1038/scientificamerican0130-64. 
  6. ^ „Technical Data”. Vienna Giant Ferris Wheel (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-09-30. 
  7. ^ Messe Wien (na jeziku: nemački), 2022-06-20, Pristupljeno 2022-09-30 
  8. ^ Long, Christopher (2003), Haerdtl, Oswald, Oxford University Press, Pristupljeno 2022-09-30 
  9. ^ Junker, E. (2013-07-11). „Vom Wiener Stadtphysikat zum Gesundheitsamt der Stadt Wien”. Pneumologie. 67 (08): 448—453. ISSN 0934-8387. doi:10.1055/s-0033-1344193. 
  10. ^ „Deutsches Biographisches Jahrbuch”. Lexikon des gesamten Buchwesens Online. Pristupljeno 2022-09-30. 
  11. ^ Brüssow, Rainer (2009), Das Anwaltsprivileg des Syndikus im Wirtschaftsstrafverfahren – Erforderlichkeit einer Neubewertung nach der Entscheidung des EuGH vom 19. Juni 2008?, Nomos, str. 89—106, Pristupljeno 2022-09-30 
  12. ^ „Historischer Rückblick der Rathauskorrespondenz vom September 1948”. web.archive.org. 2014-04-09. Arhivirano iz originala 09. 04. 2014. g. Pristupljeno 2022-09-30. 
  13. ^ 3. Moral und Ethik im Wiener Kreis und die Standardauffassung logisch-empiristischer Ethik, Böhlau Verlag, 2014-12-31, Pristupljeno 2022-09-30 
  14. ^ „Liliputbahn Technische Daten”. web.archive.org. 2009-05-11. Arhivirano iz originala 11. 05. 2009. g. Pristupljeno 2022-09-30. 
  15. ^ 10. Station: Die Liliputbahn, Böhlau Verlag, 2016-07-17, str. 105—110, Pristupljeno 2022-09-30 
  16. ^ Walk, Wolfgang (2018-12-31), »Was muss man haben, um nicht nur in der Spieleindustrie zu landen, sondern auch erfolgreich und glücklich zu sein?«, transcript Verlag, str. 399—414, Pristupljeno 2022-09-30 
  17. ^ red, wien ORF at (2022-09-14). „Olivenkernantrieb für Liliputbahn”. wien.ORF.at (na jeziku: nemački). Pristupljeno 2022-09-30. 
  18. ^ Durstmüller, Ronald (2013). Eine Runde zum Vergnügen Geschichte, Technik und Betrieb der Wiener Liliputbahn (1. Auflage izd.). Wien. ISBN 978-3-200-03216-3. OCLC 1185823914. 
  19. ^ Czeike, Felix (1997). Historisches Lexikon Wien : in 5 Bänden. Wien: Kremayr & Scheriau. ISBN 3-218-00543-4. OCLC 27458914. 
  20. ^ „Trabrennbahn Krieau bleibt erhalten”. wien.orf.at (na jeziku: nemački). 2014-02-25. Pristupljeno 2022-09-30. 
  21. ^ VII., De Gruyter, 1874-12-31, str. 116—129, Pristupljeno 2022-09-30 
  22. ^ Bidder, Alfred (1873). „Zur Kenntniss der eitrigen Gelenkentzündungen bei Variola”. Deutsche Zeitschrift für Chirurgie. 2 (4-5): 453—461. ISSN 0367-0023. doi:10.1007/bf02799699. 
  23. ^ Johnson, Evans C. (2000). Bankhead, William Brockman (12 April 1874–15 September 1940), lawyer and Speaker of the House of Representatives. American National Biography Online. Oxford University Press. 
  24. ^ Gesetz über die Presse. Vom 7. Mai 1874, De Gruyter, 1890-12-31, str. 79—99, Pristupljeno 2022-09-30 
  25. ^ 1874, De Gruyter, 2010-09-16, str. 1878—1951, Pristupljeno 2022-09-30 
  26. ^ „Krieau, Vienna - The Viennese Harness Racing Track Club”. www.viennadirect.com. Pristupljeno 2022-09-30. 
  27. ^ Remane, Horst (1997). „Das Chemiehistorische Dokument. III. „Wegelagerung in der Chemie; beleuchtet von H. Kolbe” - Beilage zum „Journal für praktische Chemie” Jahrgang 1882”. Journal für Praktische Chemie/Chemiker-Zeitung. 339 (1): 682—685. ISSN 0941-1216. doi:10.1002/prac.199733901125. 
  28. ^ „Wiener Trabrennverein - Trabrennpark Krieau - Startseite”. www.krieau.at. Pristupljeno 2022-09-30. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пратер&oldid=27867954”