Pređi na sadržaj

Protesti u Zagrebu 1918.

Ovaj članak je dobar. Kliknite ovde za više informacija.
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Protesti u Zagrebu 1918.
Naslovnica novina iz tog perioda
Datum5. decembar 1918.
Lokacija
Zagreb, Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca

45° 48′ 47″ N 15° 58′ 38″ E / 45.81306° S; 15.97722° I / 45.81306; 15.97722
PovodNačin ujedinjenja Države Slovenaca, Hrvata i Srba sa Kraljevinom Srbijom ili sam čin ujedinjenja
CiljeviUspostavljanje republike
MetodeUgušen protest
Strane u civilnom sukobu
Narodna straža Države Slovenaca, Hrvata i Srba
Sokolski dobrovoljci
Vodeće figure
Rudolf Sentmartoni
Broj
≈ 400
160
Žrtve
15 mrtvih (uključujući 2 civila), 10 ranjenih
2 mrtva
ubijen 1 srpski vojnik

Narodna straža, oružana sila Države Slovenaca, Hrvata i Srba, i sokolski dobrovoljci stupili su u protest i oružani sukob protiv pripadnika 25. domobranskog pješadijskog puka Kraljevskog hrvatskog domobranstva i 53. pješadijskog puka Austrougarske zajedničke armije, četiri dana nakon proglašenja Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca. Pripadnici Narodne straže su zaustavili vojnike na Trgu bana Jelačića u Zagrebu.

Razlozi protesta i sukoba nisu dobro dokumentovani, ali vojnici koji su ulicom Ilicom krenuli od Rudolfove kasarne prema centralnom gradskom trgu uzvikivali su parole protiv srpskog kralja Petra I i parole podrške republikanizmu i predsjedniku Hrvatske pučke seljačke stranke Stjepanu Radiću. Kada su vojnici stigli do Trga bana Jelačića, uslijedili su kratki pregovori, a onda je uslijedio oružani sukob. Većina od osamnaest poginulih su bili vojnici, a mrtvi demonstranti su označeni kao Decembarske žrtve (hrv. Prosinačke žrtve). Smatrajući ih nepouzdanim, Narodno vijeće je prvo raspustilo ova dva puka, a zatim sve bivše austrougarske jedinice sa sjedištem u zemlji. Narodno vijeće se oslonilo na Srpsku vojsku radi obrazovanja jedinica koje će zamijeniti nedavno raspuštene.

Frankovci su iskoristili ovaj događaj da prikažu stvaranje zajedničke južnoslovenske države i druge događaje iz 1918. kao nacionalno poniženje, tvrdeći da je time podstaknuta „kultura poraza” među Hrvatima. Frankovci su tvrdili da je „kultura poraza” ishod niza političkih neuspjeha i da će oni dati priliku razočaranom narodu i ignorisanim bivšim austrougarskim oficirima da se iskupe za svoje poraze. Tako je „kultura poraza” doprinijela usponu ustaša kao krajnje desničarske paravojske, a kasnije i nacističkih kolaboracionista tokom okupacije Jugoslavije u Drugom svjetskom ratu.

Pozadina

[uredi | uredi izvor]

Pad Austrougarske i građanski nered

[uredi | uredi izvor]
Za više informacija pogledajte: Zeleni kadar

Posljednjih dana Prvog svjetskog rata, od 5. do 6. oktobra 1918, političke stranke koje su zastupale interese Slovenaca, Srba i Hrvata u Austrougarskoj organizovale su se u Narodno vijeće Slovenaca, Hrvata i Srba sa sjedištem u Zagrebu, s ciljem proglašenja nezavisnosti od Dvojne monarhije. Narodno vijeće je proglasilo Državu Slovenaca, Hrvata i Srba, koja je obuhvatala teritorije Slovenačkih zemalja, Hrvatsku i Slavoniju, Dalmaciju i Bosnu i Hercegovinu,[1] i ovlastilo je Jugoslovenski odbor, interesnu grupu koja se zalagala za ujedinjenje prethodno habzburških južnoslovenskih područja sa Kraljevinom Srbijom, da zastupa Vijeće u inostranstvu.[2] Predsjednik Narodnog vijeća Anton Korošec otputovao je iz Zagreba na Ženevsku konferenciju sa srpskim predstavnicima, na kojoj se razgovaralo o načinu ujedinjenja.[3]

U to vrijeme, austrougarski dezerteri poznati kao „Zeleni kadar” izazivali su talas kriminala na selima.[4] Do septembra 1918. bilo je oko 50.000 dezertera među Hrvatima i Srbima. Većina je bila aktivna u Hrvatskoj i Slavoniji,[5] gdje je nasilje dostiglo vrhunac između 24. oktobra i 4. novembra.[6] U tom periodu došlo je do pobune u Požegi. U obližnjoj Orahovici su se međusobno sukobila dva austrougarska puka, jedan bohemski i drugi dalmatinski.[7] Gradski zvaničnici su izvijestili da su neki vojnici stali na stranu boljševika.[8] Nasilje se brzo širilo i elementi 23. puka i 28. puka Kraljevskog hrvatskog domobranstva pridružili su se pljački Osijeka. Pobunjenici su takođe učestvovali u pljačkanjima u Petrovaradinu, Pakracu, Daruvaru i Županji, iako su seljaci i (pretežno seljački) Zeleni kadar bili odgovorni za većinu pljački.[7]

Narodno vijeće je oklijevalo sa osudom nasilja,[6] a pokušaji Savjeta da zaustavi pljačkaše raspoređivanjem ad hoc, mjesno uspostavljenih milicija, bilo je nedjelotvorno, jer su mnogi pripadnici milicija takođe pljačkali.[9] Zbog toga se Narodno vijeće oslanjalo na srpske ratne zarobljenike (koje je zarobila Austrougarska vojska tokom rata) i 5. novembra je poslalo delegaciju u komandu Srpske vojske, da zatraži da srpski vojnici uspostave red u Hrvatskoj i Slavoniji.[10] Narodno vijeće, kojim je do tada dominirala Hrvatsko-srpska koalicija predvođena Svetozarom Pribićevićem,[11] za nemire je djelimično okrivila boljševike i Hrvatsku pučku seljačku stranku (HPSS) na čelu sa Stjepanom Radićem. Povezivanje HPSS-a sa narodnim nezadovoljstvom, kasnije je pomoglo HPSS-u da u međuratnom periodu postane najuspješnija hrvatska politička stranka.[12] Seljaci koji su bili aktivno uključeni u oktobarsko-novembarske nemire, pogrešno prepoznajući republikanizam kao sredstvo za ukidanje vojne službe i poreza, naveli su to kao svoj konačni politički cilj.[13]

Federacija protiv centralizovane unije sa Srbijom

[uredi | uredi izvor]
Za više informacija pogledajte: Ženevska deklaracija
Karta administrativno-teritorijalne podjele Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Postojala su dva glavna pristupa ujedinjenju Južnih Slovena. Dok se Jugoslovenski odbor Ante Trumbića zalagao za federalni sistem vlasti, predsjednik Ministarskog savjet Kraljevine Srbije Nikola Pašić je želio centralizovaniju državu. [14] Pašić je prijetio da će osvojiti i pripojiti većinski srpske teritorije Austrougarske, kako bi stvorio Veliku Srbiju, ukoliko Trumbić ne prihvati centralizovanu državu.[15] Pod pritiskom Trojne antante, Pašić je pristao da podrži federalnu južnoslovensku državu tokom novembarske konferencije u Ženevi 1918,[16] ali je Srbija odbacila sporazum, ili zbog protivljenja regenta prijestolonasljednika Aleksandra,[17] ili zbog sheme koju je osmislio Pašić da odbije pritisak Antante i potkopa autoritet Korošeca.[18]

Ubrzo nakon okončanja Ženevske konferencije, Narodno vijeće je saopštilo da je osujetilo pokušaj državnog udara hapšenjem generala pješadije Antona Lipošćaka.[19] Italijanska vojska je zauzela Rijeku i približila se Ljubljani.[20] Bez sredstava kojim bi zaustavili napredovanje Italijana, Narodno vijeće je strahovalo da će italijansko prisustvo na istočnom Jadranu postati trajno.[21] Narodni savjet je poslao delegaciju regentu prijestolonasljedniku Aleksandru, koje bi brzo ugovorilo ujedinjenje Jugoslavije na federalnoj osnovi. Delegacija je zanemarila uputstava Narodnog vijeća, kojim bi zahtijevala ustavne garancije, kako se obratila regentu prijestolonasljedniku 1. decembra. Aleksandar je prihvatio ponudu ujedinjenja u ime kralja Petra I[22] i Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca je uspostavljeno bez ikakvog dogovora o prirodi ujedinjenja.[23]

Oružane snage u Zagrebu

[uredi | uredi izvor]
Fotografija jedinice Srpske vojske koja stiže na Trg bana Jelačića u Zagrebu krajem 1918. godine.

Narodno vijeće je 27. oktobra 1918. osnovalo Narodnu stražu u pripremi za sjednicu Hrvatskog sabora koji je dva dana kasnije proglasio otcjepljenje od Austrougarske. Narodnu stražu su činili dobrovoljci iz univerzitetskih stražarskih organizacija i hrvatskih i srpskih sokolskih društava, podređeni Povjerenstvu za javni red i sigurnost u Zagrebu na čelu sa Budislavom Grgom Angjelinovićem, a neposredno pod komandom Lava Macure. Snage je ojačao i odred bivših mornara Austrougarske mornarice.[24] Pokušaji da se na selima organizuje Narodna straža za borbu protiv građanskih nereda pokazali su se nedjelotvornim.[9]

Država Slovenaca, Hrvata i Srba formalno je uspostavila svoju vojsku 1. novembra, tri dana nakon proglašenja nezavisnosti, od austrougarskih jedinica stacioniranih na teritorijama novoformirane države. 25. pješadijski domobranski puk Kraljevskog hrvatskog domobranstva i 53. pješadijski puk Zajedničke vojske sa štabom u Zagrebu položili su zakletvu Narodnom vijeću. Vijeće je smatralo da su vojnici koji se vraćaju iz rata nakon toga datuma takođe vezani istom zakletvom.[25] 25. puk se upravo vratio iz borbi u Međimurju u ime Narodnog vijeća, a oba puka su bez incidenata održavala sigurnost u Zagrebu. Bez obzira na to, mnogi vojnici stacionirani u Zagrebu podržavali su republiku; republikanske ideje su se širile pod uticajem Radića i povratnika iz Rusije poslije Oktobarske revolucije.[26] Početkom decembra 1918. 25. puk kojim je komandovao pukovnik Milivoj Kućak,[27] imao je 210 oficira i 578 vojnika u Zagrebačkoj kasarni Kraljevskog domobranstva u ulici Ilica, dok je 53. puk imao 442 vojnika stacionirana u gradu, u Rudolfovoj kasarni.[28] 53. puk, kojim je komandovao pukovnik Mirko Petrović,[29] 37. poljski artiljerijski puk bivše Zajedničke vojske i 6. poljski artiljerijski puk Domobranstva, takođe su bili stacionirani u gradu.[30] 37. poljski artiljerijski puk imao je 22 oficira i 142 vojnika, dok je 6. poljski artiljerijski puk imao 46 oficira i 21 vojnika u Zagrebu.[31] Narodna straža imala je u to vrijeme oko 500 naoružanih pripadnika u Zagrebu,[32] ojačanu pukom od 1254 vojnika, kojeg su činili bivši ratni zarobljenici Srpske vojske.[33] U novembru je potpukovnik Dušan Simović raspoređen u Zagreb kao izaslanik Srpske vojske,[34] a 3. bataljon 7. puka Srpske vojske je do kraja mjeseca stigao u Zagreb.[35]

Uvod

[uredi | uredi izvor]

Narodno vijeće je 3. decembra proglasilo Zakon o ujedinjenju.[36] U saradnji sa zagrebačkim mjesnim vlastima, sponzorisala je nekoliko javnih proslava ujedinjenja po ugledu na masovne proslave proglašenja nezavisnosti Države Slovenaca, Hrvata i Srba od Austrougarske krajem oktobra. Prema hrvatskom istoričaru Rudolfu Horvatu, svečanosti su organizovane nemarno i na „ulicama se vrijeđalo sve što je hrvatskom narodu milo i sveto.” Istog dana, iz obližnjeg Bjelovara stiže izvještaj da su se jedinice stacionirane u tom gradu pobunile nakon objave ujedinjenja. Predstavnik Narodnog vijeća u gradu je izvijestio da su vojnici uzvikivali parole protiv kralja i podržavali republikanizam.[37] Kućak i Petrović su obavijestili zamjenika komesara za odbranu Narodnog vijeća Nikolu Vinterhaltera o prorepublikanskom raspoloženju među trupama stacioniranim u zagrebačkim kasarnama.[38]

Koristeći široko rasprostranjeno razočarenje, Stranka prava je 2. decembra sastavila i podijelila proglas u kojem osuđuje proces ujedinjenja kao nedemokratski.[36] Stranački dnevni list Hrvatska objavio je dva dana kasnije da će Stranka prava nastaviti da se zalaže za ujedinjenje slobodnih i nezavisnih država Slovenaca, Hrvata i Srba u federalnu republiku. Kao odgovor, vlasti su zaplijenile taj materijal i zabranile stranački dnevni list. Stranka je umjesto toga distribuirala manifest kao letak.[39] U jutarnjim časova 5. decembra u Zagrebačkoj katedrali održana je molitva Te Deum у част прославе успостављања Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца.[28]

Протест

[uredi | uredi izvor]

Од касарни до трга бана Јелачића

[uredi | uredi izvor]

У поподневним часовима 5. децембра, дио војника 53. пука напустио је Рудолфову касарну у западном Загребу и кренуо ка Тргу бана Јелачића.[28] На путу су се зауставили испред домобранске касарне у Иличкој улици, гдје су им се придружили поједини припадници 25. пука.[40] Војницима су се придружили и цивили. Војници су носили пушке и два митраљеза из обје касарне,[41] а пратио их је дванаесточлани војни оркестар 25. пука.[28] Учесници поворке су намјеравали да прогласе хрватску републику, а били су испровоцирани прославама уједињења.[37] У каснијој оптужници за чин побуне наведено је да је учествовало 250 војника, али је стварни број био око 400, по 200 из сваког пука.[42]

Протествујући због уједињења са Србијом,[36] војници су шетали Иличком улицом носећи хрватску заставу и узвикујући „Живјела република!”, „Живио Радић!”, „Доле краљ Петар!”, „Доле династија!”, „Живјела сељачка странка!”, „Доле милитаризам!”,[37][43] „Живјела хрватска република!” и „Живјела бољшевичка република!”. Власти су касније такође извијестиле да су демонстранти тражили ослобађање генерала Липошћака.[44] Према хрватском историчару Миславу Габелици, нејасно је да ли су војници протествовали против самог уједињења или начина на који је оно изведено. Габелица такође тврди да су протест дјелимично подстакли разни разлози за незадовољство, као што су широко распрострањено сиромаштво и безвлашће у земљи, као и спољни актери као што су италијанске обавјештајне службе.[45]

Већина извора се слаже да су демонстранти стигли до Трга бана Јелачића у 14 часова.[46] Неке трупе лојалне власти биле су распоређене на крају Иличке улице, да би спријечиле улазак на трг, али су брзо попустиле.[27] По доласку на трг, припадници 25. и 53. пука поставили су два митраљеза на средиште трга, а два на почетку Иличке улице — код Гајеве улице и Октогона.[47] Војни оркестар је заузео позицију на тргу код Дуге улице (данас улица Павла Радића) и свирао Лијепа наша домовино.[48]

Оружани сукоб на тргу

[uredi | uredi izvor]
Скица оквирних положаја митраљеза на Тргу бана Јелачића 5. децембра 1918: 1 — Кућа Поповић, 2 — Кућа бр. 6 (Росија-Фосијер), 3 — Кућа Фелер, 4 — Октогон, 5 — Споменик Јелачићу; погрешни извјештаји: 6 — Кућа бр. 27, 7 — Задужбинска болница, 8 — Кућа Гнезда.

О планираном протесту власи су обавијештене најкасније у 11.30 часова на сами дан одржавања протеста[49] и са трга су склониле људе прије доласка војника.[50] Војнике и цивиле који су се придружили протесту чекали су наоружани припадници Народне страже и соколски добровољци, скривени у околним зградама.[46] Према скорашњима владиним извјештајима, 60 припадника Народне страже било је распоређено на сјеверној страни трга; у кући Поповића (тада на броју 4, бројеви су се од тада промијенили) и код куће број 6 — са постављеним митраљезом у свакој згради. Према том извјештају, код куће Поповића било је 20 војника, док су остали заједно са Ангјелиновићем заузели положаје код друге зграде.[51] Према свједочењу наредника Драгутина Мачуке из 1926, власти су на тргу распоредиле 160 војника (припадници Народне страже и соколски добровољци). Штаб је постављен у кући број 6 са додатним снагама код куће Поповића и куће Фелер (у броју 21, на углу Јуришићеве улице) на источној страни трга.[52] Мачукину процјену бројности снага поткрјепљује свједочење соколског добровољаца Бранка Којића, који је рекао да је ангажовано 60 соколских добровољаца и 100 припадника Народне страже.[53] Прво су одржани кратки преговори.[46] Према изјавама свједока, Кућак и потпуковник Славко Кватерник отишли су у кућу Поповића и покушали да смире ситуацију. Према ријечима Кватерника, они су наговорили Мацуру да каже припадницима Народне страже у тој кући да не пуцају. Кватерниковом исказу противрјече се и други који су цивила Здравка Ленца идентификовали као команданта Народне страже у кући Поповића.[54]

Према свједочењу на суђењу, припадници 25. и 53. пука су заузели кућу Поповића и ту поставили митраљез. Различита свједочења нису се усагласила у погледу да ли је други митраљез постављен на балкон сусједне куће (број 5) или на кућу број 6,[н. 1] како је наведено у званичним савременим извјештајима. Свједоци се слажу да су војници напустили кућу Поповића да би заробили још један митраљез, да је унутар те зграде избила пуцњава, а митраљез је пуцао на војнике на тргу.[56] Каснијим прегледом трагова од метака на фасадама утврђено је да је кућа број 6 била главна мета војничке ватре, а друга свједочења су у ту кућу смјестила Ангјелиновића, који је издао наређење митраљеској посади да пуца на војнике.[57] Кватерник и други свједоци су навели да је трећи митраљез пуцао из куће Фелер и да је убио војника који био у митраљеском гнијезду који су побуњеници поставили испод споменика Јосипу Јелачићу на тргу.[58] У свом свједочењу из 1947, Кватерник је рекао да је Народна стража имала митраљез на јужној страни трга код куће број 27 на углу данашње Прашке улице, али ниједан други извор не подржава ту тврдњу.[59]

Окршај је окончан око 15 часова.[46] Већина демонстраната се разишла и побјегла, а поједини преживјели су ухапшени.[28] У пуцњави или од задобијених рана, погинуло је осамнаест људи. Међу погинулим су двојица припадника Народне страже (обојица чланови Сокола), неидентификовани српски војник за кога Симовић каже да није био активни учесник сукобу,[60] и два цивила.[61] Симовић је 7. децембра од својих претпостављених затражио да остатак 7. пјешадијског пука распореди у Загреб из безбједносних разлога.[62] Извјештаји војног тужиоца и форензичких вјештака од 6. децембра указују на 15 погинулих и 13 рањених. Троје повријеђених преминуло је од задобијених рана након објављивања извјештаја.[63] Накнадно суђење је идентификовало каплара Рудолфа Сентмартонија као вођу војничког протеста, заједно са наредним Иваном Перчићем, десетаром Мартином Мурком, неименованим капларом у 6. пољском артиљеријском пуку и неидентификованим цивилом. Нико од њих није ухапшен, изузев Перчића, који је осуђен за побуну на шест година затвора.[64] Хорват је 1941. писао о сукобу. За разлику од других извора, Хорват је навео да су постојала два митраљеза — један је пуцао са крова куће Гнезда, поред куће Фелер, и један са посљедњег спрата болнице (касније замијењена Иличким небодером). Извјештаји о правцу митраљеске ватре које су дали преживјели војници су супротни су Хорватовим тврдњама.[65]

Насљеђе

[uredi | uredi izvor]
Спомен-плоча је постављена на Тргу бана Јелачића као спомен-обиљежје 2003. године.

Народно вијеће је 5. децембра увече распустило 25. и 53. пук,[26] а окршај и афера Липошћак су наведени као основа за ограничење инклузије хрватских официра који су раније служили у аустроугарским оружаним снагама у новој армији због непоузданости.[44] Народно вијеће је 10. децембра распутило све оружане јединице који су формално биле под њеном командом, укључујући све бивше хрватске јединице у саставу Аустроугарске армије и морнарице. Вијеће је истог дана овластило мисију Српске војске да успостави нове јединице које би замијениле распуштене.[66] Мисија је наставила са успостављањем нових структура интегрисаних са остатком новог краљевства.[67]

Народно вијеће је 5. децембра увело цензуру и забранило посљедње преостале опозиционе новине, Дом који је издавала Хрватска пучка сељачка странка.[68] Власти су такође ухапсиле Иву Елеговића и Владимира Сакса Петровића као вође франковске прорепубликанске фракције Странке права. Франковци су наводили догађаје од 5. децембра као доказ хрватског одбијања да образују заједничку државу са Србијом, а побуну војника приказали су као оправдање за политичко супротстављање франковаца Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца. Годишњицу протеста обиљежила је опозиција у супротности са званичним прославама уједињења које су одржаване 1. децембра. Војници 25. и 53. пука који су погинули на Тргу бана Јелачића названи су Децембарским жртвама, а приказани су ко мученици за независност Хрватске.[26] Покушавајући да искористе запажено широко распрострањено противљење уједињењу, франковци су основали емигрантски Хрватски комитет с циљем одржавања слободних избора у хрватским земљама,[69] и нагласили да се Странка права, нарочито франковци, залажу за разлог за који су пале Децембарске жртве.[70] Протест и убиства 5. децембра допринијели су напорима франковаца да развију „културу пораза” која приказује догађаје из 1918. као понижење које се мора осветити. То је омогућило вођама франковаца 1920-их, посебно Анти Павелићу, да незадовољним људима и заборављеним бившим аустроугарским официрима понуде шансу да се „искупе” као припадници усташа, крајње десничарске паравојске и касније нацистичких колаборациониста.[71]

Двојица убијених припадника Народне страже сахрањени су почастима на загребачком гробљу Мирогој.[72] Хрватско женско друштво је покренуло је 1932. иницијативу да се тијела убијених војника и цивила (не припадника Народне страже) пренесу из појединачних гробница на Мирогоју у заједничку крипту.[73] Друштво је подигло споменик убијенима на гробљу,[74] Југославије није дозволила пренос посмртних остатака, што је урађено након успостављања Независне Државе Хрватске (НДХ), тачније у децембру 1941. године.[73] Павелић је 26. августа 1941. прогласио „600 револуционара” који су учествовали у протестима 5. децембра 1918. резервним батаљоном Усташке војнице, првобитно церемонијалном јединицом.[75] Јединица којом је командовао Иван Перечић[76] је касније преименована у Почасни батаљон.[75] НДХ је жељела да приказе Децембарске жртве као симбол отпора уједињењу са Србијом, али се њемачки војни изасланик у НДХ Едмунд Глез фон Хорстенау жалио да је тај догађај у суштини комунистичко дешавање.[77] Одобрене су спомен-медаље 1942. за учеснике протеста и право ношења су добиле 402 особе (25 постхумно).[78] На Тргу бана Јелачића 1943. подигнут је споменик у знак сјећања на 25. годишњицу протеста.[79] Комунистичке власти су до 1947. уклониле све споменике са Трга бана Јелачића, укључујући и споменик бану Јосипу Јелачићу.[80] Удружење хрватских ветерана из Другог свјетског рата Хрватски домобран поставила је плочу на бившу кућу Фелер (сада број 11) 2003. у знак сјећања на протест из 1918. године.[81]

Напомене

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Кућа на броју 6 се различито именује, користећи име њених савремених власника као Кућа Росија-Фонсијер или име бивших власника као Кућа Гавела.[55]

Референце

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Ramet 2006, стр. 42–43.
  2. ^ Matijević 2008a, стр. 50.
  3. ^ Matijević 2008a, стр. 56–59.
  4. ^ Beneš 2017, стр. 220.
  5. ^ Beneš 2017, стр. 217.
  6. ^ а б Banac 1992, стр. 289–290.
  7. ^ а б Banac 1992, стр. 296–297.
  8. ^ Štambuk-Škalić & Matijević 2008, стр. 108.
  9. ^ а б Banac 1992, стр. 297–298.
  10. ^ Banac 1984, стр. 131.
  11. ^ Janković 1964, стр. 251–252.
  12. ^ Banac 1992, стр. 303–304.
  13. ^ Banac 1992, стр. 300.
  14. ^ Pavlowitch 2003, стр. 33–34.
  15. ^ Šepić 1968, стр. 38.
  16. ^ Janković 1964, стр. 246–247.
  17. ^ Ramet 2006, стр. 43.
  18. ^ Banac 1984, стр. 134–135.
  19. ^ Zorko 2003, стр. 892–895.
  20. ^ Ramet 2006, стр. 44.
  21. ^ Pavlović 2019, стр. 275.
  22. ^ Ramet 2006, стр. 44–45.
  23. ^ Pavlović 2019, стр. 276.
  24. ^ Gabelica 2005, стр. 468.
  25. ^ Gabelica 2005, стр. 469.
  26. ^ а б в Newman 2015, стр. 132.
  27. ^ а б Gabelica & Matković 2018, стр. 180–181.
  28. ^ а б в г д Huzjan 2005, стр. 455–456.
  29. ^ Gabelica & Matković 2018, стр. 121–122.
  30. ^ Gabelica & Matković 2018, стр. 245–248.
  31. ^ Gabelica & Matković 2018, стр. 250.
  32. ^ Gabelica & Matković 2018, стр. 255.
  33. ^ Gabelica & Matković 2018, стр. 252.
  34. ^ Zorko 2003, стр. 893.
  35. ^ Gabelica 2005, n. 11.
  36. ^ а б в Banac 1992, стр. 215–216.
  37. ^ а б в Martan 2016, стр. 23–24.
  38. ^ Gabelica & Matković 2018, стр. 122–123.
  39. ^ Matijević 2008b, стр. 1116.
  40. ^ Gabelica & Matković 2018, стр. 137.
  41. ^ Gabelica & Matković 2018, стр. 190.
  42. ^ Gabelica & Matković 2018, стр. 186.
  43. ^ Gabelica & Matković 2018, стр. 139.
  44. ^ а б Zorko 2003, стр. 900.
  45. ^ Gabelica 2005, стр. 469–470.
  46. ^ а б в г Gabelica 2005, стр. 470.
  47. ^ Gabelica & Matković 2018, стр. 192–193.
  48. ^ Gabelica & Matković 2018, стр. 196.
  49. ^ Gabelica & Matković 2018, стр. 220.
  50. ^ Gabelica & Matković 2018, стр. 187.
  51. ^ Gabelica & Matković 2018, стр. 156–159.
  52. ^ Gabelica & Matković 2018, стр. 171–173.
  53. ^ Gabelica & Matković 2018, стр. 178.
  54. ^ Gabelica & Matković 2018, стр. 166–167.
  55. ^ Gabelica & Matković 2018, n. 423.
  56. ^ Gabelica & Matković 2018, стр. 159–161.
  57. ^ Gabelica & Matković 2018, стр. 170–171.
  58. ^ Gabelica & Matković 2018, стр. 169–170, 177.
  59. ^ Gabelica & Matković 2018, стр. 169–170.
  60. ^ Gabelica 2005, стр. 475–476.
  61. ^ Gabelica 2005, стр. 470–472.
  62. ^ Gabelica & Matković 2018, стр. 251.
  63. ^ Gabelica 2005, стр. 474–475.
  64. ^ Gabelica 2005, стр. 474.
  65. ^ Gabelica & Matković 2018, стр. 177–182.
  66. ^ Banac 1984, стр. 216.
  67. ^ Ramet 2006, стр. 49.
  68. ^ Gabelica 2005, стр. 472.
  69. ^ Newman 2015, стр. 132–133.
  70. ^ Newman 2018, стр. 167.
  71. ^ Newman 2018, стр. 170.
  72. ^ Gabelica 2005, стр. 475.
  73. ^ а б Gabelica 2005, стр. 476.
  74. ^ Newman 2015, стр. 174.
  75. ^ а б Geiger & Barić 2002, стр. 835–836.
  76. ^ Geiger & Barić 2002, стр. 837.
  77. ^ Geiger & Barić 2002, стр. 838.
  78. ^ Geiger & Barić 2002, стр. 842.
  79. ^ Geiger & Barić 2002, стр. 844.
  80. ^ Mataušić 2001, стр. 128.
  81. ^ Plančić 2003.

Литература

[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Протести_у_Загребу_1918.&oldid=28384507”