Pređi na sadržaj

Slavko Ćuruvija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Slavko Ćuruvija
Lični podaci
Datum rođenja(1949-08-09)9. avgust 1949.
Mesto rođenjaZagreb, FNR Jugoslavija
Datum smrti11. april 1999.(1999-04-11) (49 god.)
Mesto smrtiBeograd, SR Jugoslavija
Novinarski rad
NovineNedeljni telegraf
Dnevni telegraf
Evropljanin

Slavko Ćuruvija (Zagreb, 9. avgust 1949 — Beograd, 11. april 1999) je bio srpski novinar i izdavač, osnivač listova „Nedeljni telegraf“, „Dnevni telegraf“ i „Evropljanin“.

Ubijen je na Vaskrs 1999. godine, tokom NATO bombardovanja Srbije posle sukoba sa vlašću Slobodana Miloševića zbog neslaganja oko izveštavanja o ratu na Kosovu i Metohiji. Ćuruviju je neposredno pre ubistva neprestano pratilo 27 pripadnika Službe državne bezbednosti (SDB). Decembra 2021. godine, 22 godine posle ubistva, tadašnji načelnik Službe Rade Marković i trojica bivših pripadnika SDB-a prvostepeno su osuđeni na ukupno sto godina zbog umešanosti u ubistvo Ćuruvije ali ih je 2. februara 2024 Apelacioni sud u Beogradu oslobodio krivice.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Slavko Ćuruvija je rođen u Zagrebu, 9. avgusta 1949. godine. Diplomirao je na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Radni vek je počeo u preduzeću „Mašinogradnja“. Od 1984. godine je radio kao analitičar u Upravi za analize Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove.

Godine 1986. Ćuruvija se pridružio novinarskoj ekipi lista „Borba“. Počeo je kao komentator, a zatim je napredovao preko urednika unutrašnje političke rubrike, do pozicije glavni i odgovorni urednik.

Pisao je komentare i reportaže sa Kosova i Metohije u periodu od 1986. do 1988. godine. Bio je jedan od retkih novinara koji je bio pored Slobodana Miloševića tokom njegove posete Kosovu Polju, 24. aprila 1987, kada je Milošević izgovorio čuvenu rečenicu "Niko ne sme da vas bije!".

U „Borbi“ je ostao do 1994. godine kada je država preuzela kontrolu nad listom, nakon čega je napustio novine. Sve vreme je bio aktivni dopisnik ili saradnik više medija: „Komunist“, NIN, „Vjesnik“, „Večernji list“, „Nedelja“, „Pobjeda“, TV Beograd, TV Politika, TV Sarajevo. Godine 1994. zajedno sa Momčilom Đorgovićem osnovao je list „Telegraf“ (čije ime, posle njihovog razlaza 1996, Đorgović menja u „Nedeljni telegraf“). Dve godine nakon toga, 1996, osnovao je „Dnevni telegraf“ (DT), prvi privatni dnevni list u Srbiji. 1998. godine je osnovao magazin „Evropljanin“.

Poznanstvo i sukob sa Mirjanom Marković[uredi | uredi izvor]

Ne postoje pouzdani podaci o prirodi odnosa između Slavka Ćuruvije i Mirjane Marković, supruge tadašnjeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića. Aleksandar Tijanić je u TV dokumentarcu „Kad režim strelja“ opisao njihov odnos kao „pakt o nenapadanju koji mu je omogućavao da dođe do značajnih informacija i time značajno uveća broj čitalaca Dnevnog telegrafa“. Ćuruvijina nevenčana supruga Branka Prpa je pridavala znatno manji značaj tom poznanstvu.

Ćuruvijin odnos sa Mirjanom Marković se značajno pogoršao u leto 1998. godine, kada su u toku bile značajne policijske akcije protiv pobunjenih Albanaca na Kosovu. Na osnovu Uredbe Vlade Srbije o posebnim merama u uslovima pretnje NATO napada na zemlju „Dnevni telegraf“ privremeno je zabranjen 14. oktobra 1998, a prostorije su zapečaćene. Iznerviran takvom odlukom Slavko je odjurio kod Mire Marković. Na osnovu knjige Predraga Popovića „Oni ne praštaju“, tada su pale teške reči između njih dvoje. Slavko je upitao Miru: "Šta to radite? Ako nastavite tim putem, visićete na Terazijama!" U sklopu propagande za vreme rata na Kosovu i Metohiji prikrivani su zločini režima Slobodana Miloševića nad albanskim civilima, a u vodećim medijima su svi Albanci nazivani teroristima.[1][2][3] Hjuman Rajts Voč navodi da su privođeni nezavisni novinari koji ubijene Albance nisu nazivali teroristima, a Ćuruvija je iz istoga razloga bio saslušavan.[4][5][6]

Nedugo zatim zaplenjena je celokupna imovina firme DT-pres koja je izdavala DT, a potom je Slavko registrovao listove u Crnoj Gori. Ipak, zbog tekstova i ilustracija u „Evropljaninu“ oktobra 1998. sud u Beogradu izrekao je Ćuruviji i njegovom preduzeću ukupnu kaznu od 2,4 miliona tadašnjih dinara.

Presuda je doneta na osnovu kontroverznog Zakona o informisanju, koji je donet 1998. godine kada se na čelu Ministarstva za informisanje u Vladi Mirka Marjanovića nalazio Aleksandar Vučić. Tadašnji zakon je uveo visoke novčane kazne za novinare čije se izveštavanje nije uklapalo u propisane okvire (tzv. „nezavisni novinari“), a na osnovu tužbi koje bi, pozivajući se na „protivdržavno i podrivajuće delovanje“ raznih vrsta, podnosili građani ili organizacije, a po kojima su prekršajni sudovi imali obavezu da odluče u roku od 24 časa. Kazna je izrečena tri dana nakon donošenja zakona retroaktivnim dejstvom Zakona.

Novembra iste godine, „Dnevni telegraf“ biva kažnjen po tužbi Saveza žena Jugoslavije, kojeg je zastupala Bratislava Buba Morina, sa 1.200.000 dinara zbog objavljivanja oglasa studentske organizacije „Otpor“, čime je „ugrozio sve građane, žene i decu“.

Ćuruvija je, zajedno sa još dvojicom novinara lista, 8. marta 1999. godine kažnjen na pet meseci zatvora zbog uznemiravanja javnosti.

Mirjana Marković je desetak dana pred Ćuruvijino ubistvo, na sednici Direkcije Jugoslovenske levice (JUL) njega označila kao glavnog državnog neprijatelja koji je izazvao bombardovanje i da će mu narod suditi.

Nekoliko dana pred ubistvo, Mirjana Marković je preko Dragana Hadži Antića izdejstvovala da se u prorežimskom Ekspresu objavi tekst Miroslava Markovića „Ćuruvija dočekao bombe“. Taj tekst mnogi smatraju za svojevrsnu presudu Ćuruviji.

Ubistvo[uredi | uredi izvor]

Slavko Ćuruvija ubijen je na Uskrs, 11. aprila 1999. godine, istog datuma kada je dve godine ranije ubijen Radovan Stojičić Badža. Ubistvo je izvršeno oko 17 časova u Beogradu, u Svetogorskoj ulici (u to vreme Ive Lole Ribara), u prolazu ispred broja 35, gde su se nalazile prostorije marketing službe 'Dnevnog telegrafa', a na četvrtom spratu i stan u kome je Ćuruvija živeo. Ministarstvo unutrašnjih poslova saopštilo je da je Ćuruvija „lišen života iz vatrenog oružja, od strane nepoznatih izvršilaca i da radnici Sekretarijata u Beogradu intenzivno tragaju za počiniocima ovog krivičnog dela“. Tadašnji dnevni listovi su preneli svedočenje očevidaca da su „na njega pucala dvojica napadača obučena u crno i sa crnim kapama sa prorezima za oči na glavama. Čula su se tri-četiri hica, a onda su iz haustora izletela dvojica i u punom trku otišla niz ulicu ka Takovskoj“.

Ćuruviji je pucano u leđa, jedan hitac ga je pogodio u glavu, a drugi mu je prošao kroz srce. Ubice su drškom od pištolja udarile i Slavkovu partnerku Branku Prpu, koja je bila sa njim.

Njih dvoje su neposredno pre napada bili na ručku sa prijateljima. Na osnovu podataka koja su objavljeni iz tajnog policijskog dosije „Ćuran“, saznalo se da je Ćuruviju i njegovu suprugu do neposredno pred njegovu smrt, u tri smene, pratilo 27 pripadnika Državne bezbednosti.

Istraga[uredi | uredi izvor]

Kao i mnoge istrage za ubistva iz tog perioda i ova dugo vremena nije imala sudski epilog. Tokom istrage je na predlog specijalnog tužioca za organizovani kriminal, saslušano oko 100 svedoka. Krajem 2007. godine, tužilac je opet dostavio zahtev za sprovođenje novih istražnih radnji.

Advokat Rajko Danilović, koji je ranije zastupao Jovu Ćuruviju, brata ubijenog Slavka, a kasnije Branku Prpu, je izjavio da osobe upućene u istražni predmet znaju ko je izvršio ubistvo i koji ljudi iz Državne bezbednosti su to organizovali, a pretpostavlja se sa velikim stepenom pouzdanosti i ko je i kada naručio ubistvo.

B92 je još 2006. godine saznala da je kao jednog od dvojice neposrednih izvršioca atentata svedok ubistva identifikovao Luku Pejovića. On je imao dosije narko-dilera u Crnoj Gori, a ubili su ga nepoznati napadači ubrzo posle petooktobarskih promena u Srbiji 2000. godine. Tokom suđenja za ubistvo Ćuruvije ova pretpostavka je od strane više učesnika istrage označena kao netačna.

Ranije se spekulisalo da je direktno Mirjana Marković naručila Ćuruvijino ubistvo desetak dana pre izvršenja i da su pored nje za ubistvo optuženi i bivši šef Državne bezbednosti Rade Marković, nekadašnji šef beogradskog centra DB Milan Radonjić, kao i pripadnici tajne službe Ratko Romić i Miroslav Miki Kurak.

Na osnovu izjave portparolke Specijalnog suda Maje Kovačević, očekivalo se da istražne radnje budu okončane maja 2008. godine. Međutim, do toga nije došlo ni godinama kasnije.

Na mestu gde je ubijen Slavko Ćuruvija u Svetogorskoj ulici postavljena je spomen-ploča sa sledećim tekstom: „Na ovom mestu 11. aprila 1999. godine ubijen je zbog oštre kritičke reči Slavko Ćuruvija, novinar, urednik i vlasnik „Dnevnog telegrafa“ i „Evropljanina“. U znak sećanja, Nezavisno udruženje novinara Srbije, 11. april 2000“.[7] Ova spomen-ploča je ukradena 6. oktobra 2009. Udruženje novinara Srbije i Nezavisno udruženje novinara Srbije su osudili ovaj događaj i zahtevali da se počinioci „hitno“ pronađu i kazne, a obeležje vrati na svoje mesto. NUNS je ocenio da je reč o „odgovoru na godišnjicu 5. oktobra“.[8] Nezavisno udruženje novinara Srbije je ponovo postavilo spomen-ploču 5. novembra 2009, umesto one stare, koja je ukradena 6. oktobra.[9]

Za ubistvo vlasnika „Evropljanina“ i „Dnevnog telegrafa“ Sid je osumnjičio bivše šefove Resora državne bezbednosti Radeta Markovića, Milana Radonjića, te operativce Ratka Romića i Miroslava Kuraka, dok se istraživala i uloga Mirjane Marković.[10] Suđenje je započelo u Specijalnom sud u Beogradu 2015. godine, a 5. aprila 2019. godine, isti sud je osudio Radeta Markovića i Milana Radonjića na po 30 godina zatvora, dok su Ratko Romić i Miroslav Kurak osuđeni na po 20 godina.[11]

Apelacioni sud je ovu presudu oborio i vratio na novo suđenje, koje je pred istim tročlanim sudskim većem, koje je donelo prvostepenu presudu, počelo u oktobru 2020. godine.

Početkom 2021. godine Sudsko veće Specijalnoga suda u ponovljenom postupku je proglasilo krivim nekadašnje pripadnike SDB-a Radeta Markovića, Milana Radonjića, Ratka Romića i Miroslava Kuraka, za ubistvo Ćuruvije. Prva dvojica su osuđena na 30 godina zatvora, a Romić i Kurak (koji je u bekstvu) su dobili po deset godina manje.[12] Apelacioni sud u Beogradu je 2. februara 2024. obajvio presudu od pre 10 meseci kojim se okrivljeni za ubistvo oslobađaju krivice.[13][14] Medijska udruženja su osudila ovu presudu; Koalicija za slobodu medija, koju čine NUNS, NDNV, Asocijacija onlajn medija, Fondacija Slavko Ćuruvija i druga udruženja, saopštila je da se presudom „šalje poruka novinarima da ih država neće zaštiti“[15]; Presudu su osudili i UNS, Reporteri bez granica i Maja Sever, predsenica Evropske federacije novinara.[16][17][18] Zbog presude portest je održan ispred Apelacionog suda 5. februara.[19] Istog dana Vrhovno javno tužilaštvo je zatražilo od Apelacionog suda da mu dostavi spise predmeta radi „podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti“.[20]

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

  • Ibeovac: ja, Vlado Dapčević, "Filip Višnjić", Beograd, 1990.

Posthumno[uredi | uredi izvor]

  • Žrtve: Ivan Stambolić Slavku Ćuruviji, prir. Vukašin Stambolić, Udruženje Nauka i društvo Srbije, Beograd, 2006. (koautor Ivan Stambolić)

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Larsen, Wayne (april 2000). „Serbian Information Operations During Operation Allied Force” (PDF). 
  2. ^ Grove, Jelena (2018-03-02). From Brotherhood and Unity to Fratricide: Propaganda in Former Yugoslavia (Teza). Portland State University. doi:10.15760/honors.515. 
  3. ^ Traynor, Ian (13. 3. 2006). „Slobodan Milosevic: Ruthless manipulator of Serbian nationalism who became the most dangerous man in Europe”. The Guardian. 
  4. ^ „Deepening Authoritarianism in Serbia: The Purge of the Universities”. Human Right Watch. 1. 1. 1999. 
  5. ^ Dedović, Dragoslav (4. 4. 2019). „Ćuruvija – pravda posle dve decenije?”. Deutsche Welle. 
  6. ^ Palić, Svetlana; Ognjanović, Tamara (2015-09-09). „"Ćuruvija i Mira Marković nisu ništa jedno drugom verovali"”. Slavko Ćuruvija fondacija (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2024-02-02. 
  7. ^ „Na današnji dan pre 24 godine ubijen je Slavko Ćuruvija”. Ucentar Portal (na jeziku: srpski). 2023-04-11. Pristupljeno 2024-02-02. 
  8. ^ Ukradena spomen-ploča Slavku Ćuruviji. Radio-televizija Srbije, 6. oktobar 2009, Pristupljeno 6. 10. 2009.
  9. ^ „Ponovo postavljena spomen-ploču Slavku Ćuruviji”. Radio televizija Vojvodine (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2024-02-02. 
  10. ^ Uskoković, Z. „Konačno rešeno ubistvo Ćuruvije”. Novosti (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2024-02-02. 
  11. ^ Prpa: Dokle ćemo osuđivati Radeta Markovića a ne nalogodavce („Danas”, 8. april 2019)
  12. ^ „Četvorica bivših pripadnika SDB-a proglašena krivim za ubistvo Slavka Ćuruvije”. N1 (na jeziku: srpski). 2021-12-02. Pristupljeno 2021-12-02. 
  13. ^ „Apelacioni sud oslobodio krivice okrivljene za ubistvo Slavka Ćuruvije”. Insajder (na jeziku: srpski). 2024-02-02. Pristupljeno 2024-02-02. 
  14. ^ Tanjuug (2024-02-03). „Reakcije na oslobađajuću presudu u slučaju Ćuruvija, Stejt department: "Tužan dan za novinarstvo u Srbiji"”. Euronews.rs (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2024-02-03. 
  15. ^ „Medijska udruženja osudila oslobađanje okrivljenih za ubistvo Ćuruvije”. Radio Slobodna Evropa (na jeziku: srpskohrvatski). 2024-02-02. Pristupljeno 2024-02-02. 
  16. ^ „Serbia: RSF is devastated by the acquittal in the appeal trial for the killing of journalist Slavko Curuvija, but vows to fight for justice”. rsf.org (na jeziku: engleski). 2024-02-02. Pristupljeno 2024-02-02. 
  17. ^ „Maja Sever: Oslobađajuća presuda u slučaju Ćuruvija je strašan udar na novinare”. N1 (na jeziku: srpski). 2024-02-02. Pristupljeno 2024-02-02. 
  18. ^ „UNS: Pravosuđe Srbije pokazalo nemoć, oslobađajuća presuda za odstrel Ćuruvije za nas je šok”. www.uns.org.rs. Pristupljeno 2024-02-02. 
  19. ^ „Protest zbog oslobađajuće presude za ubistvo Ćuruvije: „Ubili ste pravdu, ali istina živi“ poručuju građani, Simo Spasić izazvao incident” (na jeziku: srpski). 2024-02-05. Pristupljeno 2024-02-11. 
  20. ^ „VJT traži od suda spise predmeta u slučaju Ćuruvija radi podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti”. N1 (na jeziku: srpski). 2024-02-05. Pristupljeno 2024-02-11. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Славко_Ћурувија&oldid=27376837”