Нико не сме да вас бије!

Из Википедије, слободне енциклопедије

Нико не сме да вас бије!“ су једне од најпознатијих речи у историји СФР Југославије. Изговорио их је Слободан Милошевић на Косову и Метохији, у Србији 1987. године.

Увод у историју сукоба на Косову и Метохији[уреди]

Почетком шездесетих година 20. века, албанска популација чинила је две трећине становништва на Косову и Метохији. Тада, посебно за време побуне 1968. године (као и за време побуне из 1981), почело је и прво јавно изношење захтева за независношћу Космета. Народ је био забринут због силовања, убистава, претњи и уништавања имовине, а због тога што су и судство и полиција били под албанским руководством, држава није могла било кога да заштити.

Позадина инцидента на Косову и Метохији 1987. године[уреди]

24. априла 1987. године је тадашњи челник Савеза комуниста Србије Иван Стамболић замолио Слободана Милошевића да оде на Космет и разговара са припадницима тамошње српске мањине. Требало је да председник Председништва Србије Стамболић сам оде на Космет ради разговора са локалним лидерима, али је он послао Милошевића да га замени.

Косметски Срби су већ неко време били незадовољни, из разлога сталне репресије албанских сепаратиста на Србе које су живели у српским селима која су била истурена ка албанским. При томе полиција која је у то време била већином албанска се ограђивала од било каквог дејства која би заштитила Србе. Другим речима, Срби су желели ограничити политичку моћ већинских косметских Албанаца. Обзиром да су сви облици институционалних иницијатива пролазили кроз филтер албански мајоризованог апарата (и државног и партијског) појавио се облик аутентичног самоорганизовања Срба са Космета који су морали самоиницијативно да штите своје куће од сад већ честих екстремистичких претњи и напада, без формалних функција у било каквој структури власти. Најпознатији је био Мирослав Шолевић, телевизијски механичар из Косова Поља.

"Нико не сме да вас бије!"[уреди]

Срби су чекали сваку могућност да се обрате директно српском кадру у Београду без албанских посредника. Наелектрисани сазнањем да је Београд коначно обратио пажњу на њихове невоље, на хиљаде Срба се гурало напред, покушавајући да стисне руку партијског лидера на улазу у суморни Дом културе на Косову Пољу. Док је Милошевић разговарао са српским представницима, полиција је (претежно албанског етничког састава), плашећи се насиља, употребила палице да удаљи масу. Демонстранти су извикивали: Убице! и Ми смо Титови, Тито је наш.

Очигледно потресен виком споља, Милошевић је рекао да хоће да види шта се дешава. Посматрао је окупљену масу са балкона пре него што је сишао и одржао говор који је постао један од најзначајнијих у његовој каријери. Касније су често цитиране и емитоване речи

"... Треба да останете и због предака и због потомака. Претке бисте обрукали, а потомке разочарали..."

Након што се Милошевић обратио маси, ситуација је кренула на горе. Демонстранти су желели да приђу ближе, а милиција је желела да их потисне. У свеопштем гурању се Милошевић нашао у комешању и на његове речи умирења упућене окупљенима, један му демонстрант довикује: „Али, бију нас. Бију нас." (мислећи на поступак милиције према демонстрантима). Милошевић се тада окреће ка том делу гомиле и прилично јасно и гласно изговара реченицу

"Нико не сме да вас бије!".

Поред тога што се видео напор непроспаване ноћи и стрес константног прикривеног и отвореног конфликтног стања у којој је била цела администрација државног и партијског апарата Космета, демонстранти су добили и више него што су очекивали. Испред њих је био човек коме је, у једном тренутку, пала партијска маска и нестале су партијске флоскуле.

Последице[уреди]

Време ће показати да Милошевића није прошло расположење које га је захватило тог дана у Косову Пољу и да је озбиљно схватио тада дато обећање. Ове речи нису само обећање окупљеним Србима да их неће тући полиција, већ и обећање да Србија преузима непосредно командовање силом на Космету. Обзиром да већина српског партијског руководства није била у таквом расположењу, Милошевић решава да измени то стање. Тадашњи речник партијског кадра је подразумевао што више општих места и што мање конкретног, поготово после смрти Јосипа Броза.

Његови критичари тврде да су речи „Нико не сме да вас бије“, које је рекао на Косову 1987. године, биле националистичке, али су зато његове присталице тврдиле да је тиме покушавао народу ставити до знања да неће трпети кршење људских права у тој покрајини. Иван Стамболић је касније рекао да је тај дан означио крај Југославије.

Ових неколико речи су представљале потпуну непознаницу за тадашњу управу. Београдска партијска елита коментарише наступ младог и нервозног „друга“ као „олако обећану брзину“ и „Страствене речи могу донети само ватру“. Милошевић овакву врсту интелектуалног ламентирања не познаје и не подноси. Стога креће у акцију и почиње низ догађаја који резултује уклањањем Драгише Павловића, Живане Олбине и доброг дела комунистичког врха у Београду. Последњи корак овог похода је и уклањање Ивана Стамболића, ментора, пријатеља и кума, тада председника Председништва СР Србије и неспорног лидера.

Анализе о инциденту[уреди]

Многи балкански стручњаци су оценили да је та реченица Слободана Милошевића катапултирала у прву лигу српске политике. Те речи, са којима је он заправо узимао контролу, емитоване су на телевизији широј јавности што је Милошевићу помогло у успону на врх власти.

Речи које су, у једном тренутку, звучале као: „Ми преузимамо власт“ су се убрзо претвориле у: „Ја преузимам власт“. Многи ће се сетити ових његових речи и на контрамитингу 24. децембра 1996. године на Теразијама када Милошевић изговара (такође познате) речи "Волим и ја вас!" које означавају крај његове власти на исти начин на који су претходне означиле његов успон.

Види још[уреди]