Strah

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Uplašeno dete

Strah je primarna emocija koja nastaje usled opažanja ili očekivanja stvarne ili zamišljene opasnosti, ili ozbiljne pretnje. To je urođena, genetički programirana reakcija na preteći ili bolan stimulus.[1] Na fiziološkom planu, ispoljava se u ubrzanom radu srca, porastu tonusa mišića, povišenom krvnom pritisku, povećanom lučenju adrenalina, ubrzanom disanju, sušenju usta itd. Na planu ponašanja, manifestuje se karakterističnim držanjem tela koje je biološki svrsishodna signalna reakcija na opasnost. Osim realnog, postoji i neurotični strah, kao što je: strah od ispita, strah od kastracije, komadanja i sl. Strah je jedan od najefikasnijih i naravno najnehumanijih načina upravljanja ljudima i drugim živim bićima. Strah je osećaj depersonalizacije i urušavanja sopstvene ličnosti. Pripada delateljnom delu čovekovog duha.

Strah je najizučavanija emocionalna kategorija u neuronaukama i neurobiologiji ponašanja. Postoji veliki broj animalnih modela na kojima se dobijaju informacije o agresivnom i odbrambenom ponašanju.[2] Strah ima važnu adaptivnu ulogu u motivaciji izbegavanja pretećih situacija. Hronični strah je uzrok stresa.

Strah je usko povezan sa emocionalnom anksioznošću, koja se javlja kao rezultat pretnji za koje se smatra da su nekontrolisane ili neizbežne.[3] Respons straha služi preživljavanju izazivajući odgovarajuće odgovore u ponašanju, tako da je sačuvan tokom evolucije.[4] Sociološka i organizaciona istraživanja takođe ukazuju na to da strahovi pojedinaca ne zavise samo od njihove prirode, već su oblikovani i njihovim društvenim odnosima i kulturom, koji vode njihovo razumevanje u smislu kada i koliko straha da osete.[5]

Strah se ponekad smatra da je suprotnost hrabrosti; međutim, ovo je netačno. Budući da je hrabrost spremnost da se osoba suoči sa nedaćama, strah je primer stanja koje čini vežbanje hrabrosti mogućim.

Fiziološki znaci[uredi | uredi izvor]

„Čovek poludeo od straha”, slika Gistava Kurbea.

Mnoge fiziološke promene u telu povezane su sa strahom, što se manifestuje kao respons borba ili beg. Urođeni odgovor za suočavanje s opasnošću, deluje tako što uvećava brzinu disanja (hiperventilaciju), broj otkucaja srca, vazokonstrikcija perifernih krvnih žila dovodi do zgušnjavanja krvi, povećava se napetost mišića uključujući mišiće vezane za svaki folikul dlake koji se skupljaju i uzrokuju „naježanje kože”, ili klinički, piloerekciju (zbog koje hladna osoba postaje toplija ili uplašena životinja izgleda impresivnije), znojenje, povećanu koncentraciju glukoze u krvi (hiperglikemija), povećani serumski kalcijum, povećanje belih krvnih zrnaca zvanih neutrofilni leukociti, budnost koja dovodi do poremećaja sna i „leptire u stomaku” (dispepsija). Ovaj primitivni mehanizam može pomoći organizmu da preživi bežeći ili boreći se protiv opasnosti.[6] Nizom fizioloških promena svest ostvaruje osećanje straha.

Uzroci[uredi | uredi izvor]

Grej je predložio uticajnu kategorizaciju podražaja koji izazivaju strah;[7] naime, intenzitet, novinu, posebne evolucione opasnosti, stimuluse koji nastaju tokom društvene interakcije i uslovljene stimuluse.[8] Arčer je predložio još jednu kategorizaciju,[9] koja je pored uslovljenih podražaja straha, kategorisala stimulanse koji izazivaju strah (kao izazivanje agresije) u tri grupe; naime, bol, novost i frustracija, iako je takođe opisao „pomaljanje“, koje se odnosi na objekat koji se brzo kreće prema vizuelnim senzorima subjekta, i može se kategorisati kao „intenzitet“. Rasel[10] je opisao funkcionalniju kategorizaciju stimulusa koji izazivaju strah, u kojoj je, na primer, novina promenljiva koja utiče na više od jedne kategorije: 1) Predatorski stimulusi (uključujući kretanje, iznenadnost, blizinu, ali i naučeni i urođeni predatorski stimulusi); 2) Fizičke opasnosti životne sredine (uključujući intenzitet i visine); 3) stimulusi povezani sa povećanim rizikom od predacije i drugih opasnosti (uključujući novinu, otvorenost, osvetljenost i samoću); 4) Podsticaji koji proističu iz specifičnosti (uključujući novine, kretanje i prostorno ponašanje); 5) Za datu vrstu predvidljivi stimulansi straha i iskustva (posebne evolucione opasnosti); i 6) Stimulusi straha koji nisu predvidljivi za vrste (uslovni stimulusi straha).

Urođeni strah[uredi | uredi izvor]

Zatvorenik Abu Grejb pokazuje strah od psa američke vojske tokom zlostavljanja zatvorenika.

Iako se mnogi strahovi uče, sposobnost straha deo je ljudske prirode. Mnoge studije[11] su otkrile da su određeni strahovi (npr. životinje, visine) mnogo češći od drugih (npr. cveće, oblaci). Ove strahove je takođe lakše izazvati u laboratoriji. Ova pojava je poznata kao spremnost. Budući da je za rane ljude koji su se brzo plašili opasnih situacija postojala veća verovatnoća da će preživeti i razmnožavati se, teoretisano je da je spremnost genetski efekat koji je rezultat prirodne selekcije.[12]

Iz perspektive evolucione psihologije, različiti strahovi mogu biti različite adaptacije koje su bile korisne u našoj evolucionoj prošlosti. One su se mogle razviti tokom različitih vremenskih perioda. Neki strahovi, poput straha od visine, mogu biti zajednički za sve sisare i verovatno su razvijeni u periodu mezozoika. Drugi strahovi, kao što je strah od zmija, mogu biti zajednički svim simijanima i razvili su se u vremenskom periodu kenozoika. Drugi, poput straha od miševa i insekata, mogu biti jedinstveni za ljude i razviti se u paleolitskim i neolitskim periodima (kada miševi i insekti postaju važni prenosioci zaraznih bolesti i štetni su za useve i uskladištenu hranu).[13]

Naučeni strah[uredi | uredi izvor]

Životinje i ljudi inoviraju specifične strahove kao rezultat učenja. Ovo je u psihologiji proučavano kao [fear conditioning[|uslovljavanje straha]], počevši od eksperimenta sa malim Albertom Džona B. Votsona 1920. godine, koji je inspirisan posmatranjem deteta sa iracionalnim strahom od pasa. U ovoj studiji, 11-mesečni dečak bio je uslovljen da se plaši belog pacova u laboratoriji. Strah je postao uopšten i uključivao je i druge bele, krznene predmete, poput zeca, psa, pa čak i pamučne loptice.

Strah se može naučiti doživljavanjem ili gledanjem zastrašujuće traumatične nesreće. Na primer, ako dete padne u bunar i bori se da izađe, može razviti strah od bunara, visine (akrofobija), zatvorenih prostora (klaustrofobija) ili vode (akvafobija). Postoje studije koje se bave područjima mozga koja su pogođena u odnosu na strah. Kada se posmatraju ova područja (kao što je amigdala), predloženo je da osoba nauči da se plaši bez obzira na to da li je i sama doživela traumu, ili je primetila strah kod drugih. U studiji koju su kompletirali Andreas Olson, Katrin I. Niring i Elizabet A. Felps, amigdala je pogođena i kada su ispitanici primetili da se neko drugi podvrgava averzivnom događaju, znajući da ih čeka isti tretman, i kada su subjekti naknadno stavljeni u situaciju koja izaziva strah.[14] Ovo sugeriše da se strah može razviti u oba stanja, a ne samo iz lične istorije.

Na strah utiče kulturno-istorijski kontekst. Na primer, početkom 20. veka mnogi Amerikanci su se plašili dečije paralize, bolesti koja može dovesti do paralize.[15] Postoje dosledne međukulturne razlike u načinu na koji ljudi reaguju na strah.[16] Pravila prikaza utiču na to koliko je verovatno da će ljudi ispoljiti izraz lica straha i drugih emocija.

Strah od viktimizacije je funkcija uočenog rizika i ozbiljnosti.[17]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Ivan Vidanović. Rečnik socijalnog rada Udruženje stručnih radnika socijalne zaštite Srbije; Društvo socijalnih radnika Srbije; Asocijacija centra za socijalni rad Srbije; Unija Studenata socijalnog rada, 2006. (Beograd : Tiro-erc) - 438 str. ; 24 cm Tiraž 1.000 - Bibliografija: str. 437-438 ISBN 86-904183-4-2
  2. ^ Dragan Marinković. Biološke osnove ponašanja. Izdavač: Univerzitet u Beogradu - Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju.. 2017. ISBN 978-86-6203-098-6
  3. ^ Öhman, A. (2000). "Fear and anxiety: Evolutionary, cognitive, and clinical perspectives". In M. Lewis & J.M. Haviland-Jones (Eds.). Handbook of emotions. pp. 573–93. New York: The Guilford Press.
  4. ^ Olsson A, Phelps EA (septembar 2007). „Social learning of fear”. Nature Neuroscience. 10 (9): 1095—102. PMID 17726475. S2CID 11976458. doi:10.1038/nn1968. 
  5. ^ Gill, M.J. and Burrow, R., 2017. The function of fear in institutional maintenance: Feeling frightened as an essential ingredient in haute cuisine. Organization Studies
  6. ^ Edmundson LD. „The Neurobiology of Fear”. Serendip. Arhivirano iz originala na datum 23. 06. 2017. Pristupljeno 9. 4. 2012. 
  7. ^ Gray JA (1987). The Psychology of Fear and Stress (2nd ed.). Cambridge, England: Cambridge University Press. 
  8. ^ Adolphs R (januar 2013). „The biology of fear”. Current Biology. 23 (2): R79—93. PMC 3595162Slobodan pristup. PMID 23347946. doi:10.1016/j.cub.2012.11.055. 
  9. ^ Archer J (1976). „The organization of aggression and fear in vertebrates”. Ur.: Bateson PP, Klopfer PH. Perspectives in Ethology (Vol.2). New York, NY: Plenum. str. 231—298. 
  10. ^ Russell PA (1976). „Fear-evoking stimuli”. Ur.: Sluckin W. Fear in Animals and Man. Wokingham, UK: Van Nostrand Reinhold. str. 86—124. 
  11. ^ Garcia R (septembar 2017). „Neurobiology of fear and specific phobias”. Learning & Memory. 24 (9): 462—471. PMC 5580526Slobodan pristup. PMID 28814472. doi:10.1101/lm.044115.116. 
  12. ^ Ohman A, Mineka S (jul 2001). „Fears, phobias, and preparedness: toward an evolved module of fear and fear learning”. Psychological Review. 108 (3): 483—522. PMID 11488376. S2CID 7920871. doi:10.1037/0033-295X.108.3.483. 
  13. ^ Bracha HS (jul 2006). „Human brain evolution and the "Neuroevolutionary Time-depth Principle:" Implications for the Reclassification of fear-circuitry-related traits in DSM-V and for studying resilience to warzone-related posttraumatic stress disorder” (PDF). Progress in Neuro-Psychopharmacology & Biological Psychiatry. 30 (5): 827—53. PMID 16563589. doi:10.1016/j.pnpbp.2006.01.008. 
  14. ^ Olsson A, Nearing KI, Phelps EA (mart 2007). „Learning fears by observing others: the neural systems of social fear transmission”. Social Cognitive and Affective Neuroscience. 2 (1): 3—11. PMC 2555428Slobodan pristup. PMID 18985115. doi:10.1093/scan/nsm005. 
  15. ^ „Polio: MedlinePlus Medical Encyclopedia”. Arhivirano iz originala na datum 2017-01-29. Pristupljeno 2017-01-25. 
  16. ^ Kim K, Markman AB (3. 5. 2005). „Differences in Fear of Isolation as an explanation of Cultural Differences: Evidence from memory and reasoning”. Journal of Experimental Social Psychology. 42 (3): 350—364. doi:10.1016/j.jesp.2005.06.005. 
  17. ^ Warr M, Stafford M (1983). „Fear of Victimization: A Look at the Proximate Causes”. Social Forces. 61 (4): 1033—43. doi:10.1093/sf/61.4.1033. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Mediji vezani za članak Strah na Vikimedijinoj ostavi