Ustavobranitelji

Ustavobranitelji su bili nosioci borbe protiv samovlašća kneza Miloša Obrenovića. Zalagali su se za donošenje ustava i zakona kojim će Miloševa vlast biti ograničena i uspeli su da se izbore za donošenje Turskog ustava a potom i za Miloševo (1839) i Mihailovo (1842) odstupanje s prestola.

Buna protiv kneza Mihaila koju je u leto 1842. predvodio Toma Vučić Perišić, završila se pobedom ustavobranitelja i proglašenjem Aleksandra Karađorđevića za kneza. Pošto su doveli Aleksandra Karađorđevića, oni su u najvećoj meri vladali zemljom za vreme njegove vladavine. Nosioci ustavobraniteljskog režima su bili: Toma Vučić Perišić, Avram Petronijević, Stojan i Aleksa Simić, Milutin i Ilija Garašanin. Oni su pokušavali da izgrade svoj nacionalni program, što dokazuje Načertanije Ilije Garašanina. Za vreme njihove vladavine uveden je jedan birokratski i oligarhijski režim, ostali su upamćeni po maksimi: vlast je tutor a narod pupila. Ustavobranitelji su smatrali da običan narod nije dovoljno obrazovan, tj. da mu nedostaje politička svest da upravlja sobom, pa da zato oni moraju da nauče narod kako se vlada bez njihovog pristanka ili protiv njihove volje. Za vreme ustavobranitelja objavljeno je Garašaninovo Načertanije, donet je Građanski zakonik i sprovedena je reforma sudstva i školstva. Ustavobranitelji su pomagali srpski pokret u južnoj Ugarskoj u ratu protiv Mađara, a na Pariskom kongresu su dobili garancije Velikih sila.

Ustavobranitelji su bili poznati ljudi, birokrate, trgovci i drugi koji su se suprotstavljali Miloševoj autokratskoj vladavini. Želeli su da uspostave vladavinu prava kojim bi zaštitili sopstvene interese. Ustavobranitelji su naglašavali vladavinu prava, veće ekonomske slobode i napredak obrazovanja. Oni nisu bili demokrate niti egalitaristi.

Period vladavine ustavobranitelja od 1842. do 1858. je bio obeležen konstantnom borbom za vlast sa knezom Aleksandrom. Za vreme ustavobranitelja Državni savet je zasenio moć kneza Aleksandra Karađorđevića i skupštine koja se samo jednom sastala. Ustavobraniteljski režim je okončan na Svetoandrejskoj skupštini i povratkom na vlast kneza Miloša Obrenovića.

Ciljevi

Ustavobraniteljima nazivamo stranku koja je izvojevala Ustav iz 1838. godine, oborila kneza Miloša 1839, a Mihaila 1842. godine. Na njihov presto dovela je Karađorđevog sina Aleksandra i pod njegovim imenom vladala Srbijom do 1858. godine. Ustavobraniteljski režim poklapa se uglavnom sa vladavinom kneza Aleksandra. Vođe pokreta bili su: Toma Vučić Perišić, Avram Petronijević, braća Simići, Aleksa i Stojan, Milutin Garašanin i njegov sin Ilija. Naziv „ustavobranitelji“ na sebe su uzeli još tokom borbe sa knezom Milošem. Govorili su da se ne bune protiv kneza, već da od njega brane ustav. Međutim, vođe ustavobranitelja, poput Vučića, nisu bili nikakvi reformatori. On je znao da diže bunu, ali ne i šta se treba raditi nakon bune. Zbog toga mu je prijatnije bilo u opoziciji. Sličnih osobina bio je i knez Aleksandar. Iza njih se, međutim, krio nov naraštaj koji traži reforme i ne želi da čuje za knežev apsolutizam. Ovaj naraštaj odrastao je pod Miloševom, a ne pod turskom vladavinom. Starije generacije nisu tražile ništa više od toga da njima ne vlada turski paša. One su lako podnosile Milošev despotizam smatrajući da je on mnogo manje zlo od života pod dahijama ili Sulejman-pašom Skopljakom. Novi naraštaj o tome je znao samo iz priča. Reformatorske ideje, dakle, ne potiču od vođa ustavobranitelja, već od Srba iz Austrije. Oni su nastojali da se izbore za obezbeđenje privatnog života građana (pravnim normama) i da ograniče vlast kneza. Obrenovićevci su bili pristalice dinastije Obrenović. Oni nakon 1839. godine nisu jedinstveni, već se dele na pristalice svrgnutog kneza i pristalice njegovog sina Mihaila. Slaba strana ove političke struje bila je ta što nisu imali vodeću ličnost, već su se oslanjali na Miloša (koji je bio van zemlje) i Mihaila. Jevrem Obrenović nije imao velikog uticaja u Namesništvu.

Ustavobranitelji tokom vladavine kneza Miloša

Glavni članak: Miloš Obrenović

Miloš Obrenović

Sretenjski ustav nije bio dugog veka. Rusija i Porta nisu opravdavali Miletinu bunu, pa su knez i Senat pretpostavljali da neće prihvatiti ni Ustav. Zato su poslali diplomatu Mihaila Germana u Carigrad i preko njega pisma za Portu i Bunjetova, ruskog izaslanika u turskoj prestonici. Ustav je suspendovan dok Bunjetov i Porta zajednički ga ispitaju i poprave. Primedbe su se očekivale do Đurđevdana kada bi Skupština ponovo primila izmenjeni ustav. Knez je pred njima branio ustav, odnosno bio je spreman da prihvati bar deo njegovih odredbi. Bunjetov nije prihvatio ustav; Porta je bila blaža. To je uticalo na kneza da donese odluku da suspenduje ustav, što je i njemu samom odgovaralo. Čitav teret odgovornosti svalio je na Dimitrija Davidovića. Na opoziciju nije smeo udariti. Ustav je konačno suspendovan 11. aprila.

Knez je od ruskog poslanika Bunjetova dobio pismo u kome je ovaj odobrio njegov plan za izradu novog ustava. Miloš je imao spremna dva ustavna nacrta. Kneževi nacrti ustavne vlasti imali su razlike u odnosu na Sretenjski ustav po pitanju uređenja vrhovne vlasti, ali i neka potpuno ponovljena poglavlja. I ona su sastavljena prilično brzo. Nacrt Stefana Radičevića davao je knezu gotovo svu vlast. Rusi šalju u Srbiju barona Petra Ivanoviča Rikmana da ispita stanje u zemlji zbog koga je došlo do Miletine bune. To je bio njegov glavni zadatak, dok za ustav nije imao većeg interesovanja, te je o pitanju izrade ustava poslao izveštaj Bunjetovu dva meseca kasnije. O donošenju novog ustava bilo je reči prilikom Miloševe posete Carigradu 1835. godine, ali se ta stvar nije mogla rešiti brzo. Tako Srbija 1835. godine nije dobila nov ustav. Knez je početkom leta dobio obaveštenje iz Petrograda da treba izmeniti neke delove svog nacrta. Ustav Srbije trebalo je da sadrži samo administrativne odredbe. Knez je ovaj akt dobio na običnom parčetu papira, bez pečata ili potpisa, što je jasno pokazivalo da Rusiji nije stalo da Srbija dobije ustav. Naredne, 1837. godine, u pitanje ustava umešala se i Engleska čiji konzul ispituje sve nedostatke kneževog režima i izlaže mu ideje pomoću kojih je imao da izradi ustav. U borbu za ustav umešao se i Savet koji je stao na stranu opozicije; tako je Miloš dobio protivnika u najvišoj legalnoj vlasti u zemlji. Savet je pokrenuo pitanje donošenja ustava i insistirao na njegovom rešavanju sve do donošenja Turskog ustava 1838. godine.

Knez je pokušavao da obori novi ustav. Prvi sukobi između kneževih pristalica i ustavobranitelja otpočeli su već u vreme priprema za objavu Ustava. Od tada do kneževog pada oni nisu prestajali. Napušten od svojih najbližih saradnika i prijatelja, on se odlučio na poslednji korak da bi se uslobodio ustavobranitelja: da pobuni garnizonsku vojsku i pristalice u narodu uz pomoć svog brata Jovana Obrenovića. Ovaj pokušaj poznat je kao Jovanova buna. Toma Vučić Perišić je bio taj koji je ugušio bunu. Miloševa abdikacija vezana je za Jovanovu bunu. Opozicija je došla na ideju da kneza preko Skupštine primora na abdikaciju, jer nije mogao da se pomiri sa ustavnim poretkom. Vučić je podstakao narod da se ne razilazi dok se ne utvrdi pokretač bune. Vršio je pritisak i na Savet koji se nije odmah složio sa ovakvim postupcima. Pritisnut Vučićem i narodom koji ga je pratio, Savet je pozvao deputate za Narodnu skupštinu. Ona je održana 12. juna i to je prva Skupština na kojoj knez nije prisustvovao. Na njoj su se čuli povici da se knez kamenuje ukoliko ne podnese ostavku. Knez je rešio da da ostavku jer se nalazio u bezizlaznoj situaciji. Akt kojim je prepustio vlast svome starijem sinu Milanu objavljen je u Novinama srbskim na dan njegovog napuštanja zemlje.

Namesništvo i vladavina Mihaila Obrenovića

Glavni članak: Drugo namesništvo (1868—1872)

Glavni članak: Mihailo Obrenović

Mihailo Obrenović

Miloša je na prestolu nasledio dvadesetogodišnji sin Milan. On je odavno već bio teško bolestan od tuberkuloze, te je određeno Namesništvo koga su činili Avram Petronijević, Toma Vučić Perišić i Milošev brat Jevrem Obrenović. Milan je bio naklonjen Miloševim protivnicima. Međutim, na prestolu se nije uspeo dugo održati. Ostao je upamćen kao srpski vladar sa najkraćom vladavinom. Trajala je svega 26 dana (1. jun – 8. jul 1839.), za kojih knez Milan nije stigao da potpiše nijedan akt. Trebalo je da ga nasledi mlađi brat Mihailo (rođen 1823.), ali se on nalazio u Vlaškoj kod svog oca. Miloš se i dalje nadao da će se vratiti na presto, pa duže vreme nije puštao Mihaila od sebe. Mihailo se u Srbiji pojavio tek osam meseci nakon smrti svoga brata. Za to vreme zemljom je vladalo Namesništvo. Jevrem nije imao naročitog uticaja. Period vladavine namesništva može se smatrati periodom vladavine ustavobranitelja, jer Petronijević i Vučić su predstavljali vođe ove struje.

Mihailova vladavina predstavlja nastavak borbi obrenovićevca i ustavobranitelja za vlast. Po kneževom dolasku u Srbiju, sazvana je marta 1840. godine Skupština u Beogradu (na Topčideru) gde je pročitan sultanov berat. Već tu se video koliko su ustavobranitelji bili uticajni na Porti. Naime, uspeli su da izdejstvuju da Mihailo bude proglašen za izbornog, ali ne i za nasljednog (kako je predviđeno hatišerifima iz 1830. i 1833. godine i Turskim ustavom) kneza. Posebnim sultanovim aktom, maloletnom Mihailu (imao je tada 17 godina) određeni su za savetnike Vučić i Petronijević. Pod pritiskom naroda, Petronijević i Vučić dali su ostavke na položaje savetnika, a ustavobraniteljski prvaci beže u Beogradsku tvrđavu i stavljaju se pod pašinu zaštitu. Seljaci traže da se prestonica premesti u Kragujevac što je i učinjeno. Ustavobranitelji su još tokom Mihailove vladavine uspeli da izdejstvuju da se prestonica vrati u Beograd (u Kragujevcu je bila od 25. maja 1840. do 7. maja 1841. godine). Tokom Mihailove prve vladavine održane su dve skupštine: prva marta 1840. godine, a druga na Svetog Iliju, 2. avgusta 1840. godine. Povod je bio dolazak Portinog emisara Musa-efendije u Srbiju (jul) da raščisti novonastalu složenu situaciju. Na Skupštini na Svetog Iliju u Beogradu ponovo je pročitan carski berat, a narodni pokreti su osuđeni. Narodni deputati zahtevali su proterivanje ustavobraniteljskih prvaka. Zbog toga je Musa-efendija poveo Vučića, Petronijevića i Milutina Garašanina u Carigrad, a ostale manje važne prvake u Vidin. Stojan Simić je pobegao u Austriju. Ljubica i Mićić pokušali su da vrate Miloša na vlast, te je avgusta 1840. godine došlo do pobune Petra Ilića Pekete. Pobunjenici su pohvatani i osuđeni. Odlaskom ustavobranitelja iz zemlje završen je prvi period Mihailove vladavine.

Nenaklonjena Mihailovom režimu, Porta je dopustila ustavobraniteljskim prvacima da se vrate u Srbiju, na šta su je pritiskale ruska i austrijska vlada. Dopušten je povratak svima sem Perišiću, Stojanu Simiću i Milutinu Garašaninu (knez ih je smatrao najopasnijim protivnicima). Tokom leta se ostatak ustavobranitelja vraća u Srbiju i pritiskaju kneza da vrati i preostalu trojicu, koji u Srbiju dolaze u proleće 1842. godine. Sredinom 1841. godine otkrivena je još jedna zavera (Gaje Vukomanovića, brata Ljubice) da se Miloš vrati na presto. Porta je na leto 1842. godine poslala Šekib-efendiju u Beograd da traži demisiju trojice ministara. Knez je to odbio, a u narodu je istovremeno izbila buna poznata kao „Vučićeva“. Vučićeva vojska pobedonosno je stigla u Beograd gde je osnovano „Privremeno pravlenie“ od ustavobraniteljskih prvaka Perišića i Petronijevića. Porta (Šekib-efendija) je prihvatila novu vladu. Perišić je sazvao Skupštinu (sastavljena od ustavobraniteljskih pristalica) koja je izabrala za novog kneza Aleksandra Karađorđevića. Toma Vučić Perišić bio je na vrhu svoje političke karijere.

Reakcija stranih konzula beogradskom paši prvobitno je bila negativna, ali su kasnije promenili držanje. Francuska i engleska diplomatija stajala je uz Portu, dok su austrijska i ruska bile promenljive. Najvažniji je bio stav Porte koja je bez rezerve stala uz ustavobranitelje i novembra poslala berat kojim je Aleksandar potvrđen za kneza. Tome se energično usprotivila Rusija. Sam car Nikola uputio je oktobra protestno pismo sultanu kojim je osudio prevrat. Ruska vlada tražila je da se poništi Aleksandrov izbor za kneza i sazove nova skupština. Aleksandar je morao podneti ostavku. Izvršen je nov izbor; Skupština je ponovo odabrala Aleksandra za kneza. Ruska vlada prihvatila je taj čin, ali je vlada primorana da Vučića i Petronijevića progna iz zemlje. Ni posle toga, Rusija nije pokazivala prijateljsko raspoloženje prema novom poretku.

Ustavobraniteljski režim tokom vladavine kneza Aleksandra Karađorđevića

Glavni članak: Aleksandar Karađorđević (knez)

Aleksandar Karađorđević

Ustavobranitelji su želeli da za sebe što jače privežu onaj deo seljaštva koji se dotle deklarisao kao njihove pristalice. Zbog toga su dozvolili narodu da na Skupštini na kojoj je izabran Aleksandar iznesu svoje želje, „prozbe“. One su uglavnom bile finansijskog karaktera. Između ostalog, zahtevano je da se Narodna skupština sastaje redovno svake godine i utvrdi kao stalan organ vlasti. Tražili su da lokalne vlasti imaju samoupravan, patrijarhalni karakter. Ustavobranitelji su hteli da razmatraju samo želje fiskalne prirode, dok o ostalim nisu želeli ni mogli da im izađu u susret. Skupština nije održavana sve do 1848. godine kada je ustavobraniteljima ponovo bila potrebna seljačka masa. Nezadovoljstvo seljaka buknulo je zbog toga na samom početku ustavobraniteljske vladavine. Na početku njihove vlasti dolazi do pobune Stojana Cukića. On se nakon Vučićeve bune sklonio u Austriju, a odatle se početkom 1844. godine vratio u Srbiju sa namerom da podigne pokret protiv novog režima. Zavera je otkrivena, a pohvatani su i osuđeni mnogi obrenovićevci. Najveća buna u ovom periodu je „katanska“ buna koju je Cukić, uz bogatu Miloševu potporu, podigao sa austrijske teritorije. Buna je trajala nekoliko dana, ali je zahvatila nekoliko okruga. Godine 1846. otkrivena je Mirčina buna. Najveću opasnost za novi režim nisu predstavljale bune, već loši odnosi između kneza i ustavobraniteljskih vođa čija Aleksandar nije želeo da bude figura, pa je oko sebe okupljao svoje pristalice, kneževce, nasuprot „vučićevcima“. Kasnije se ustavobraniteljski prvaci dele i na: turkofile, rusofile i neutralce. Petronijević je npr. bio turkofil, dok je Vučić bio rusofil. Za kneza je bio problematičan njegov odnos sa Savetom koji je 1842. godine imao premoćniju vlast. Javlja se potreba za donošenjem ustavnih reformi. Tako se 1845-1846. godine pravi više predloga o preuređenju državne uprave. Franja Zah predviđao je formiranje kabinetskog saveta umesto dotadašnjeg Saveta i uvođenje ustanove Narodne skupštine kao organa vlasti. Matija Ban 1846. godine takođe predviđa formiranje tela koje bi stajalo između Saveta i kneza. Od ovih predloga ništa nije realizovano.

Tekovine ustavobranitelja

Ustavom iz 1838. godine ustavobranitelji su postigli svoje osnovne ciljeve: ograničenje kneževe vlasti Savetom, uređenje svojinskih odnosa, sloboda trgovine i regulisanje činovničkog položaja. Tu se, međutim, nalaze samo temelji ustavobraniteljskog pravosuđa. Rešavanje pitanja svojinskih odnosa zahtevalo je dve stvari: doneti pisane zakone i organizovati sudove. Na pisanju zakona radilo se još tokom Miloševe vladavine, ali je tek 1844. godine donet Građanski zakonik, najznačajnije pravno delo ustavobranitelja. Sastavio ga je Jovan Hadžić, prema austrijskom Opštem građanskom zakoniku iz 1811. godine, koji je za osnovu imao rimsko pravo. Srpski građanski zakonik bio je četvrti u Evropi (posle francuskog, austrijskog i holandskog) i prvi moderni građanski zakonik u orijentalnom svetu. (Srpski građanski zakonik skraćena je varijanta austrijskog, sa preuzetom sadržinom i rasporedom. Razlikuje, se, međutim po tome što su u njega uneti brojni elementi narodnog običajnog prava. Zakonodavac je izvršio brojna skraćivanja i izbacivanja izvornog zakonika, a neke paragrafe je dopunio i razdelio. Najvažnije novine odnose se na propise o porodičnoj zadruzi i o isključenju ženske dece iz nasleđa. Anketu o ovom pitanju sproveo je knez Miloš. Ona je pokazala da srpski narod nije sklon da ženskim potomcima ostavi imovinu ukoliko su muški živi. Svako muško dete dobijalo je podjednak deo imanja, dok je ženskoj deci pripadalo pravo uživanja. Samo testamentom ženska deca su mogla biti izjednačena sa muškom. Odeljak o porodičnoj zadruzi autohton je. Zadružna imovina proglašena je kolektivnom. Godine 1846. osnovan je kasacioni sud kao najviši stepen sudstva. Važno pitanje bilo je regulisanje sudskog postupka. Međutim, zakon o građanskosudskom postupku donet je tek 1853. godine. Sudski postupak bio je dugoročan, neefikasan i na njega su se javljale brojne žalbe. Nagomilavali su se sporovi.

Srpski građanski zakonik iz 1844. godine

Drugo pitanje ustavobraniteljskog režima bilo je činovničko. Ovaj stalež stvaran je polako, nakon što je Srbija hatišerifom iz 1830. godine stekla pravo na unutrašnju autonomiju. Činovnik je tokom Miloševe vlade bio nesiguran na svom položaju, plata mu je bila neodređena, a mogao je lako biti degradiran. Položaj mu nije bio određen nikakvom uredbom. Reformama činovništva ustavobranitelji su hteli nagraditi stalež koji je bio uz njih sve vreme tokom borbe sa Obrenovićima. Bilo je važno da činovnik bude pristalica režima. Utvrđene su njegove nadležnosti, napredovanje, plata i penzija, a službu su mogli izgubiti samo sudskom odlukom. Uživali su i poreske olakšice. Sprovođen je princip da činovnici trebaju da vladaju masama. Činovništvo je najbolje živelo tokom ustavobraniteljskog režima. Dobilo je i uniforme. Negativna strana uzdizanja činovništva bile su razne zloupotrebe. Policijski zakon (1850) davao im je pravo kažnjavanja batinama.

Godine 1843. obrazovana je državna pošta, a prve telegrafske linije otvorene su 1855. godine. Stvara se sloj zelenaša, usled odluke iz 1841. godine o podizanju minimalne sume za zajam iz državne kase na 300 dukata. Jedna od glavnih tekovina ustavobraniteljskog režima je sloboda trgovine. Esnafskom uredbom (1847) zanatska trgovina je donekle ograničena. Trgovina poljoprivrednim proizvodima ostala je potpuno slobodna. Činovnici su bili privilegovani u trgovini do 1848. godine. Trgovci su tražili da se njihov položaj odredi posebnim Trgovačkim zakonom, ali ustavobraniteljska vlada nije im izašla u susret. Pod ustavobraniteljima se javljaju začeci industrije. Četrdesetih godina Petronijević je pokušao da razvije industriju stakla u Jagodini, a 1850. godine podignuta je fabrika piva u Beogradu. Od 1853. godine radi vojna fabrika. Značajna je topolivnica iz Kragujevca.

Ustavobranitelji prema revolucijama 1848/9. godine

Glavni članak: Revolucije 1848—1849.

Revolucija 1848/9. godine zahvatila je veći broj država nego ni jedna revolucija do tada. Ona je obuhvatila i Srem i Banat, teritorije koje su se graničile sa severnim delovima Kneževine Srbije. Zbog toga je revolucija morala ostaviti traga i na Srbiju. Odjek revolucionarnih ideja u Beogradu lepo ilustruje primer da je u beogradskom Čitalištu održan skup uglednih građana koji je prihvatio uverenje da Srbija već uživa sve tekovine za koje se bore revolucionari u Evropi. Isto tvrđenje izneto je i u Srpskim novinama. Velikog maha uzelo je tada neprijateljstvo Srba prema Turcima te je Savet tražio od vlade da preduzme korake za njihovo iseljenje iz varoši. Sa druge strane, po Beogradu su marta 1848. godine rasturani panslavistički proglasi kojima se Srbija poziva da stvori ilirsko-srpsku državu od austrijskih i turskih pokrajina. Gaj traži pomoć od Srbije, a iz Srbije Matija Ban i Franja Zah odlaze u Beč i agituju u korist Slovena. Dolazi do hrvatsko-srpske saradnje. Ustavobraniteljska vlada poslala je delegaciju na Slovenski kongres u Pragu. U sporazumu sa Garašaninom, srpski diplomatski agent u Carigradu, Nikolajević, izradio je plan o stvaranju „srpskog vicekraljevstva“, o prisajedinjenju Bosne, Hercegovine, Albanije i Stare Srbije, Makedonije i Bugarske Srbiji.

Centralno spoljnopolitičko pitanje bio je stav Srbije prema pokretima u Južnoj Ugarskoj. Srpske novine pišu mnogo o ovim događajima. Majska skupština radila je delom pod srpskim sugestijama. Maja 1848. godine ustavobraniteljska vlada donela je odluku o materijalnom pomaganju ustanka, a već aprila su naoružani Srbijanci počeli prelaziti u današnju Vojvodinu. Garašanin je bio za saradnju sa Mađarima, ali se do njih nije moglo dopreti zbog krutih nacionalističkih stavova. Srbija tada po prvi put izlazi na međunarodnu pozornicu. Na čelu srbijanskih dobrovoljaca nalazio se Stevan Knićanin. Austrijski konzul protestuje u Beogradu, ali uzalud. U početku, Knićanin je bio uz Stratimirovića, ali je, po nalogu srpske vlade, promenio stranu i potpuno podržao patrijarha Rajačića. Vlada zahteva od Stratimirovića da se pokori patrijarhu. Obrenovićevci su igrali veliku ulogu u Vojvodini, te je srpska vlada pomišljala da otkaže pomoć. Na novoj skupštini, ustanici su odlučili da ne uzimaju obrenovićevce i da iskažu zahvalnost srpskoj vladi. Porta je u početku tražila da Srbija prekine sa slanjem pomoći, ali je kasnije ozbiljno računala na pripajanje Vojvodine. Ipak, Porta traži od srpske vlade neutralnost, te je vlada naložila Knićaninu da sa dobrovoljcima napusti Vojvodinu. Knićanin je od kneza dobio titulu vojvode. Povratkom Knićanina prestala je veza srpske vlade i ustanka.

Posle Knićaninovog odlaska, Mađari su počeli da nižu pobede, te je patrijarh zvao Knićanina da se vrati. Ovaj je to i učinio, na svoju ruku, ali njegov dolazak nije mogao da izmeni situaciju.

Petrovska skupština

Glavni članak: Petrovska skupština u Kragujevcu (1848)

Jedan od značajnih događaja tokom 1848. godine bila je Petrovska skupština u Kragujevcu, prva u prethodnih pet godina. Knez i vlada odlučili su se na sazivanje skupštine na kojoj bi se razmatrali narodni zahtevi za podupiranjem ustanka kako bi suzbila opoziciju. Skupština je trebalo da bude sazvana i ranije, ali je odložena zbog pokreta Obrenovića. Opoziciju knezu i vladi činile su uglavnom pristalice Tome Vučića Perišića. On se sa njima razilazi 1845. godine kada je postao izraziti rusofil i pristalica spoljnopolitičke orijentacije prema Rusiji. Pošto je bio jedna od najmoćnijih ličnosti Srbije, vlada je na Petrovskoj skupštini htela da dobije podršku naroda. Vladin plan da onemogući Perišića se izjalovio jer je on imao veliki broj pristalica na skupštini. Vučić je primorao vladu i kneza da smene pojedine funkcionere, neke njegove protivnike, među kojima je bio i Stevan Knićanin. Narodni zahtevi odnosili su se na slobodu štampe, stvaranje trgovačkog kredita, osnivanje trgovačkog suda, uvođenje proporcionalnog poreza, rešenje sporosti suđenja i, najvažnije, zahtev da Skupština postane redovno telo koje će zasedati svake godine (zahtevali svi okruzi sem užičkog). Najviše zahteva tiče se činovničkog pitanja. Tražilo se da se činovnicima zabrani bavljenje trgovinom (usvojeno), da tri člana porodice ne mogu biti činovnici, da se činovnicima smanje plate, da plaćaju veći porez, da im se sudi kao i ostalim građanima. Od spoljnopolitičkih pitanja, istaknuta su samo dva: da se radi na tome da se izdejstvuje nasledno kneževsko dostojanstvo i da se iseli tursko stanovništvo iz zemlje. Posebna vladina komisija razmotrila je zahteve i rešila neke manje probleme, ali najvažniji (Narodna skupština) nije.

Jovan Ristić je 1896. godine govorio da je razvoj Liberalne stranke otpočeo u Kragujevcu 1848. godine na zasedanju Petrovske skupštine. Liberalne ideje revolucija 1848/9. uticale su na političku misao i u Srbiji. Sama Petrovska skupština zauzela je negativan stav prema bilo kakvim političkim podelama u Kneževini. Ilija Garašanin je u pismu Jovanu Marinoviću iz 1853. godine ukazao kako niko u Srbiji nije primio revolucionarne ideje. Međutim, on nije bio u pravu što se pokazalo deset godina kasnije. Godine 1848. nisu postojali društveno-ekonomski uslovi kako bi se preduzele ozbiljnije akcije u pravcu uvođenja političkih sloboda u Srbiji. Tako prvi naraštaj liberala nije uspeo da stvori posebnu stranku.

Nakon revolucija

Situacija u Srbiji nakon revolucije nije se mnogo izmenila. Na unutrašnjem planu presudna su bila rovarenja obrenovićevca i vučićevaca, a na spoljašnjem pritisak Rusije. Avram Petronijević (na čelu srpske vlade od 1844. godine, što njegovu četvrtu vladu čini najdužom u istoriji Srbije) je umro u Carigradu 1852. godine prilikom pokušaja da izdejstvuje nasledno kneževsko dostojanstvo. Njega je na mestu kneževog predstavnika zamenio Ilija Garašanin, koga Aleksandar nije mnogo voleo, ali je njegov uticaj u zemlji i inostranstvu bio nesumnjiv. Na pritisak ruske vlade, knez je smenio Garašanin i na čelo srpske vlade postavio Aleksu Simića. Pored izrazito neprijateljskog stava prema Rusiji, ruskoj vladi smetalo je i to što je Garašanin izraziti frankofil. Tokom svog kratkog mandata, on je otputovao u Pariz i pokušao da Srbiju čvršće veže za Francusku. Zbog toga je protiv Garašanina bila i Austrija.

Povodom diplomatskog sukoba oko svetih mesta u Palestini, ruska vojska na proleće 1853. godine ulazi u Vlašku i Moldaviju. Austrija i Porta strahovale su da bi Srbija u predstojećem ratu mogla stati na stranu Rusije. Ruski emisar Fonton u Srbiji govorio je da ruski car smatra srpski narod prijateljskim. Porta je naročitim fermanom potvrdila dotadašnji autonomni položaj Srbije nakon izbijanja Krimskog rata. Srpska vlada nastojala je da ostane neutralna tokom rata. Rusija se u početku protivila srpskom učešću u ratu, ali kako su stvari odmicale, ona je bezuspešno nastojala da je uvuče u rat. Austrija je držala vojsku na srpskoj granici, pa je Aleksandar nastavio sa ratnim pripremama; izvršio popis narodne vojske. Porta je zahtevala da se pripreme prekinu. Bilo je i pokušaja da se Srbija privuče na stranu zapadnih sila. Na Pariskoj mirovnoj konferenciji, ruski protektorat nad Srbijom proširen je i na druge potpisnice: Britaniju, Francusku, Austriju, Prusku i Sardiniju. Veoma važna odluka konferencije koja se tiče Srbije je odluka da se dopusti slobodna plovidba Dunavom.

Poslednjih godina vladavine kneza Aleksandra česti su sukobi kneza sa Savetom. Savet je tražio da se ministri biraju iz njegove sredine, a knez je tvrdio da ima prava da postavlja ministre koji nisu savetnici. Savet je zamerao knezu što je bez njegove saglasnosti za predsednika Saveta postavio Stefana Stefanovića Tenku. Knez je po ovom pitanju pobedio. Bilo je sukoba i oko podizanja Karađorđevog spomenika; Savet je tvrdio da se sredstva uzimaju kao neka vrsta nameta, a ne dobrovoljnog priloga. Vlade se smenjuju velikom brzinom: od 1855. godine (pad Simićeve vlade) do kraja Aleksandrove vladavine smenjeno je ukupno 5 vlada.

Tenkina zavera

Glavni članak: Tenkina zavera

Stefan Stefanović Tenka

Okolnosti nastale nakon otkrivanja Tenkine zavere knez je iskoristio da odnese pobedu u sukobu sa Savetom. U trag zaveri ušlo se krajem septembra 1857. godine. U nju je bio upleten predsednik Saveta, Stefan Stefanović Tenka, predsednik vrhovnog suda Cvetko Rajović i još tri savetnika. Oni su rešili da ubiju kneza Aleksandra preko najmljenog ubice (najpre su nameravali da ga otkriju, zbog čega su ukrali otrov iz apoteke). Našli su nekog seljaka iz kragujevačkog okruga, Milosava Petrovića, koji je ubio čoveka i zbog toga se krio od vlasti, tom beguncu iz pritvora dali oružje, novac i lažna dokumenta, i poslali ga za knezom u Brestovačku banju. Sveštenik je zakleo Milosava da će ubiti kneza. Međutim, on nije uradio ništa, već se vratio u Beograd i počeo ucenjivati Tenku i ostale zaverenike. Od njih je uzeo 1000 dukata. Zaveru je otkrio Milosavov šurak. Zaverenici su odmah zatvoreni. Zaverenici su pred istražnim organima rekli da su za ubistvo kneza dobili novac od kneza Miloša. On im je govorio da će Porta poslati komisiju koja će zbaciti Aleksandra i na njegovo mesto postaviti Miloša, jer je to želja većine naroda. Istražna vlast nije znala šta su zaverenici planirali posle ubistva. Mislili su da bi se sam Tenka stavio na čelo države i osnovao neku vrstu velikaške republike. Tenkina zavera izazvala je gnušanje naroda koji je uvek bio protiv mučkog ubistva, a pogotovo sada kada je na čelo zavere stao visoki državni zvaničnik. Međutim, do preokreta u njihovom stavu dolazi onda kada se režim obračunao sa zaverenicima. Najpre ih je osudio na smrt, ali im je kazna preinačena u doživotnu robiju. Kaznu su imali izdržavati u Gurgusovačkoj kuli gde su odvedeni u teškom gvožđu, po hladnom vremenu, bez tople odeće. Kada su stigli u Gurgusovac, Tenka i Damjanović nisu mogli ni da stoje.

Tenkina zavera ohrabrila je kneza da se obračuna sa Savetom. Zavera nije bila deo celog Saveta, već samo nekih njegovih članova. Međutim, knez ju je iskoristio da iznudi ostavke još šestorice savetnika i na njihovo mesto dovede sebi odane ljude. Tako je obezbedio naklonost ovog najvišeg državnog organa. Zaveru je iskoristila i Porta da se poslednji put umeša u unutrašnju politiku Srbije; i to uspešno. Poslala je emisara, Etem-pašu, koji je naterao kneza da penzionisane savetnike vrati u Savet, a Garašanina postavi na mesto ministra unutrašnjih poslova, dok je Vučić postao predsednik Saveta. Vučić i Garašanin postali su gospodari situacije, a kneževa vlast još više je oslabila.

Svetoandrejska skupština

Glavni članak: Svetoandrejska skupština

Velika pivara, mesto gde je održana Svetoandrejska skupština

Seljačke mase postale su sve nezadovoljnije novim režimom, a pristalice Obrenovića sve brojnije. Protiv kneza opoziciju su vodili najistaknutija dva političara. I pored protivljenja Porte i kneza, Garašanin je uspeo da ubedi Savet da sazove Skupštinu koja se nije sastajala 10 godina. Skupština je opoziciji bila potrebna kako bi se knez zbacio na legalan način. Za njeno sazivanje nije bila dovoljna samo želja Garašanina i Vučića, već i kneza i Saveta. Vučić je uspeo da na svoju stranu privuče mase. Pored obrenovićevaca, Skupštinu je tražio i deo mlađe beogradske inteligencije. Oni tada nisu bili brojni niti poznati pod posebnim imenom ili kao posebna politička partija. Kasnije će biti poznati kao liberali. Ovi liberali predstavljaju drugi liberalni naraštaj u Srbiji. Prve znake liberalizma u Srbiji vidimo u radu Družine mladeži srpske (1848—1851). Ključnu ulogu imali su intelektualci koji su se školovali u inostranstvu.

Drugi liberalni naraštaj činili su oni koji su krajem četrdesetih godina otišli iz Srbije, osnovali Družinu mladeži srpske, publikovali „Neven sloge“, a potom se vratili u Srbiju. Glavne ličnosti ovog naraštaja bili su Jevrem Grujić i Milovan Janković. Oni su bili veliki nacionalisti, rođeni u periodu donošenja turskih hatišerifa, pa nisu poznavali život pod turskim ropstvom. Želeli su da osvete Kosovo i verovali su u istorijsku veličinu srpskog naroda. Tražili su da se Turci isteraju iz zemlje. Liberali se nisu mirili sa ustavobraniteljskom politikom koja je bila previše turkofilska. Garašanin je liberale i obrenovićevce pustio da agituju za Narodnu skupštinu. Skupština je imala tri jaka pokreta protiv kneza. Prvu su činili Garašanin, Vučić i njihove pristalice. Drugu su činili liberali i obrenovićevci. Prvobitno, liberali nisu bili obrenovićevci; njima nije bilo stalo do dinastičke promene, već do političkih reformi. Međutim, ove dve grupacije stopile su se tokom leta 1858. godine jer su imale iste političke ciljeve. Vođe su im bile: Milovan Janković, Jevrem Grujić, Stevča Mihailović. Treću grupu bili su ljudi okupljeni oko gazde Filipa Stankovića, Miloševog agenta i jednog od najbogatijih ljudi u Beogradu koji je sa Terazija okupljao ljude protiv kneza i to Miloševim novcem. Sav novac koga je Miloš trošio za povratak na vlast prošao je kroz njegove ruke.

Skupština se sastala 30. novembra 1858. godine. Za predsednika je izabran konzervativni prvak Miša Anastasijević. On je uz Vučića i Petronijevića bio treći prvak konzervativne struje. Želeo je na presto umesto kneza postaviti svog zeta Đorđa Karađorđevića, brata od strica kneza Aleksandra. Od Aleksandra se tražila ostavka. On je zatražio 24 sata za razmišljanje, ali je tokom njih pobegao turskom paši. Skupština je sutradan proglasila Miloša Obrenovića za kneza, i pored Vučićevog i Garašaninovog pokušaja da spreče taj izbor. Skupština je sebe proglasila za namesnika dok se knez ne vrati iz inostranstva. Ta odluka nije se mogla ostvariti zbog Garašaninovog opiranja, pa je obrazovano tročlano namesništvo koga su činili Garašanin, Stevča Mihailović i Ugričić. Zakasneli pokušaj vojske da vrate na presto kneza Aleksandra nije uspela zahvaljujući otporu samih Beograđana. Porta je potvrdila izbor kneza Miloša, a on je do svog dolaska odredio za svog zastupnika Stevču Mihailovića koji je važio za najuticajnijeg obrenovićevca. Svetoandrejska skupština zasedala je još oko mesec i po dana i tokom njih rešavala brojne narodne zahteve (nikada do tada skupštini nije predat toliki broj podnesaka).

Svetoandrejska skupština označila je kraj vladavine ustavobranitelja. Vlast je ponovo preuzela dinastija Obrenovića, koja će se na srpskom prestolu zadržati do 1903. godine kada je zbačena Majskim prevratom.

Galerija

• 
  Avram Petronijević
• 
  Toma Vučić Perišić
• 
  Ilija Garašanin
• 
  Stojan Simić
• 
  Aleksa Simić
• 
  Milutin Petrović

Vidi još

• Konzervativci (Srbija)

Literatura

• Stranjaković, Dragoslav (1932). Vlada ustavobranitelja 1842-1853: unutrašnja i spoljašnja politika. Beograd: Za Narodnu štampariju M. Drobac. str. 328. 
• Jovanović, Slobodan (2005). Ustavobranitelji i njihova vlada (1838-1858), tom V. Beograd: Prosveta [Fototipsko izdanje štamparije IKP "Gece Kona" od 1932. do 1935.] str. 480. ISBN 978-86-07-01630-3. 
• Ćirković, Sima (2004). Srbi među evropskim narodima. Beograd: Equilibrium. 
• Stokes, Gale (1990). Politics as Development: The Emergence of Political Parties in Nineteenth Century Serbia. Duke University Press. 
• Jovičić, Miodrag (1999). Leksikon ustavnosti Srbije 1804-1918. Beograd: Filip Višnjić. 
• Jelavich, Charles; Jelavich, Barbara (1986). The Establishment of the Balkan National States, 1804-1920. University of Washington Press. ISBN 978-0-295-96413-3. 
• Popović-Obradović, Olga (2008). Kakva ili kolika država?: Ogledi o političkoj i društvenoj istoriji Srbije XIX–XXI veka. Helsinški odbor za ljudska prava. ISBN 9788672081558. 
• Grupa autora; Istorija srpskog naroda, knjiga 5, tom 1, drugo izdanje, Beograd 1994.
• Radoš Ljušić; Istorija srpske državnosti, knjiga 2, SANU, Beograd 2001.
• Slobodan Jovanović; Ustavobranitelji i njihova vlada, Beograd 1931.
• Radoš Ljušić; Kneževina Srbija (1830—1839), SANU, Beograd 1986.
• Miroslav Pešić; Političke stranke i uvođenje parlamentarizma u Srbiji 1881-1903, Filozofski fakultet u Nišu, Niš 2017.

Spoljašnje veze

• Vlast i sudska vlast u periodu Turskog ustava i ustavobranitelja (Politička revija, Tatjana Kondić, 2015.)