Пређи на садржај

Ана Савојска

С Википедије, слободне енциклопедије
Ана Савојска
Ана Савојска као византијска царица на минијатури из 14. века
Лични подаци
Датум рођења1306.
Датум смрти1360.
Место смртиКонстантинопољ,
Породица
СупружникАндроник III Палеолог
ПотомствоЈован V Палеолог, Марија-Ирина Палеолог
РодитељиАмадео V од Савоје
Марија од Брабанта, грофица Савоје
ДинастијаПалеолози
ПретходникИрина од Брауншвајга
НаследникИрина Асен

Ана Савојска (1306–1359. године), рођена као Ђована (Јована), била је савојска грофица и византијска царица. Била је друга супруга цара Андроника III Палеолога и мајка цара Јована V Палеолога у чије име је била намесница између 1341. и 1347. године.[1]

Рођена је 1306. године, као Ђована, ћерка савојског грофа Амедеа V и његове друге супруге Марије, војвоткиње од Брабанта.[1] Доцније је испрошена за византијског цара Андроника III, који је од 1321. године, био савладар свог деде цара Андроника II. Венчање је обављено 1326. године, када је Ђована стигла у Цариград где је прешла у Православну веру и добила ново име - Ана Палеолог.

Цару Андронику III, који из претходног брака није имао деце, родила је две ћерке и два сина:

Када је 15. јуна 1341. године, цар Андроник III преминуо, престо је наследио цар Јован V, који је тек требало да напуни девет година. Очекивало се да положај намесника преузме Андроников најбољи пријатељ и блиски сарадник мега доместик Јован Кантакузин. Ипак, када је мега доместик Јован Кантакузин напустио престоницу приликом једног ратног похода, у Константинопољу је дошло до преврата. Царица-мајка Ана Савојска је склопила савез против мега доместика Јована Кантакузина са цариградским патријархом Јованом XIV Калакасом и амбициозним дворанином Алексијем Апокавком.[1] Трочлано намесништво је мега доместика Јована Кантакузина прогласило за јавног непријатеља, али се војсковођа прогласио за цара у трачкој тврђави Дидимотика. На крају, сукоб између Јована Кантакузина и цариградског намесништва се претворио у дуг и разоран грађански рат (1341, — 1347, године). Јован Кантакузин је у почетку имао подршку српског краља Стефана Душана, док је бугарски цар Јован Александар помагао намеснике. У ствари, и српски и бугарски владар су освајали и пустошили византијске територије за свој рачун, а прилике су се погоршале када се Јован Кантакузин окренуо сарадњи са султаном Орханом I, владаром из османске династије.

С друге стране, царица Ана Савојска је тражила савезнике и у Западној Европи. Писала је папи Клементу VI у Авињон у лето 1343. године, изјављујући му своју лојалност. Та иницијатива прошла је без резултата, али је у августу исте године у Венецији успела да добије зајам од 30.000 дуката при чему је морала да заложи царски накит. Ипак, 1347. године, Јован Кантакузин је тријумфовао у грађанском рату и постао је, као Јован VI, савладар младом цару Јовану V који је затим оженио Кантакузинову ћерку Јелену.

Царица Ана Савојска је 1351. године, заувек напустила Цариград и отишла је у Солун.[1] Ту је имала свој двор, издавала је законске акте и ковала сопствени новац. Њен последњи државнички потез био је дар који је упутила солунском манастиру Светих бесребника Козме и Дамјана што наговештава да је, можда, била лошег здравља. Преминула је у Солуну 1359. године, као монахиња Анастасија.

Живот

[уреди | уреди извор]

Ана је била ћерка Амадеа V, грофа Савоје, и његове друге жене грофице Марије од Брабанта.[2] Она је била верена за цара - савладара Андроника III Палеолога у септембру 1325. године,[3] током којег је он био умешан у грађански рат са својим дедом по оцу царом Андроником II Палеологом.[4]

Брак је склопљен октобра 1326. године.[5] Прихватила је Православну веру и узела име Ана.[6] Године 1328. Андроник III је ушао у Цариград и свргнуо свог деду са власти.[7]

Намесница

[уреди | уреди извор]

14-15 јуна 1341. године, цар Андроник III Палеолог је умро.[8] Наследио га је њихов син цар Јован V коме је још три дана недостајало до његовог деветог рођендана. Царица Ана је постављена за намесницу свог сина.[9] Међутим, цар Андроник III је поверио управу свом саветнику великом доместику Јовану Кантакузину, коме царица Ана Савоја није веровала.

Отприлике у исто време, краљ Стефан Урош IV Душан од Србије је започео инвазију на Северну Тракију. Велики доместик Јован Кантакузин је напустио Цариград да би покушао да успостави ред у тој области. У његовом одсуству, цариградски патријарх Јован XIV и дворјанин Алексије Апокавк уверили су царицу Ану Савоја Палеолог да је велики доместик Јован Кантакузин њен непријатељ. Царица Ана Палеолог је великог доместика Јована Кантакузина прогласила државним непријатељем и понудила Апокавку титулу цариградског епарха.

Дана 26. октобра 1341. године, Јован Кантакузин је одговорио тако што се прогласио за цара у Дидимотици. Он је и даље контролисао део византијске војске, а његово претендовање на престо је започело грађански рат који је трајао до 1347. године. Цар Јован Александар Бугарски се убрзо удружио са фракцијом цара Јована V Палеолога и царице Ане, док је краљ Стефан Урош IV Душан од Србије стао на страну Јована VI Кантакузина. Оба владара су заправо користила грађански рат за сопствене политичке и територијалне користи. С временом ће се Јован VI удружити са султаном Орханом I из османског емирата у настајању.

У исто време царица Ана Савојска је покушавала да добије подршку западне Европе. У лето 1343. године, један изасланик је у Авињону прогласио њену лојалност папи Клименту VI. У августу 1343. године, царица Ана Савоја је заложила византијске крунске драгуље Венецијанској Републици за 30.000 дуката као део покушаја да обезбеди више новца за рат.[10] Међутим, царица Ана Савоја Палеолог је изгубила рат.

Дана 3. фебруара 1347. године, две стране су постигле споразум. Јован VI је прихваћен као старији цар, а Јован V као његов млађи савладар.[11] Споразум је укључивао брак цара - савладара Јована V Палеолога са Јеленом Кантакузин, ћерком цара Јована VI Кантакузина.[12] Цар Јован VI је ушао у Цариград и преузео ефективну контролу над градом.

Касније године

[уреди | уреди извор]

Царица Ана Палеолог је 1351. године отишла из Цариграда у Солун. Имала је свој двор у граду, издавала је декрете у своје име, па чак и контролисала ковницу новца. Била је друга византијска царица која је држала двор у Солуну, после царице Ирине од Монферата. Њена владавина тамо је трајала до око 1365. године.

Њен последњи званични чин било је даривање манастира у знак сећања на Агиои Анаргирои (грчки: «Αγιοι Αναργυροι» „Анђели без новца“). Агиои Анаргирои је заједнички опис светих Козме и Дамјана, који су нудили бесплатне медицинске услуге. Њихови поклоници се обично моле за исцељење. Дар може указивати на то да царица Ана пати од лошег здравља и да се нада излечењу. Нешто касније замонашила се и умрла под именом „Анастасија“ око 1365. године.

Породично стабло

[уреди | уреди извор]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Хумберт III од Савоје
 
 
 
 
 
 
 
8. Тома I од Савоје
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Beatrice of Viennois
 
 
 
 
 
 
 
4. Thomas II of Piedmont
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Вилијам I, гроф Женеве
 
 
 
 
 
 
 
9. Маргарета од Женеве
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Beatrice de Faucigny
 
 
 
 
 
 
 
2. Амадео V од Савоје
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Ugo Fieschi of Lavagna
 
 
 
 
 
 
 
10. Teodoro III Fieschi of Lavagna
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Brumisan di Grillo
 
 
 
 
 
 
 
5. Beatrice Fieschi
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Raymond della Volta de Capo-Corso
 
 
 
 
 
 
 
11. Simone della Volta
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Ана Савојска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Хенри II, војвода Брабанта
 
 
 
 
 
 
 
12. Хенри III, војвода Брабанта
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Марија од Хоенштауфена
 
 
 
 
 
 
 
6. Јован I, војвода Брабанта
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Иго IV од Бургундије
 
 
 
 
 
 
 
13. Аделаида од Бургундије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Јоланда од Дреа
 
 
 
 
 
 
 
3. Марија од Брабанта, грофица Савоје
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Вилијам од Дампјера
 
 
 
 
 
 
 
14. Ги од Дампјера
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Margaret II of Flanders
 
 
 
 
 
 
 
7. Маргарета од Фландрије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Robert VII, Lord of Béthune
 
 
 
 
 
 
 
15. Matilda of Béthune
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Elisabeth of Morialmes
 
 
 
 
 
 

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г „Ана Савојска”. Историјска библиотека. Приступљено 4. 2. 2019. 
  2. ^ Cox 1967, стр. 376
  3. ^ Nicol 1996, стр. 83
  4. ^ Bartusis 1992, стр. 86
  5. ^ Nicol 1996, стр. 83
  6. ^ Nicol 1996, стр. 84
  7. ^ Nicol 1993, стр. 160–161
  8. ^ Nicol 1996, стр. 85
  9. ^ Nicol 1996, стр. 87
  10. ^ Barker 1969, стр. 499
  11. ^ Nicol 1996, стр. 91
  12. ^ Herrin 2009, стр. 288

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ана_Савојска&oldid=28847623”