Пређи на садржај

Бранко Пољанац

С Википедије, слободне енциклопедије
бранко пољанац
Лични подаци
Датум рођења(1908-03-25)25. март 1908.
Место рођењаНово Топоље, код Славонског Брода, Аустроугарска
Датум смртиБеоград, СР Србија
Место смртиСФР Југославија, 23. март 1974.(1974-03-23) (65 год.)
Професијавојно лице
Деловање
Учешће у ратовимаАприлски рат
Народноослободилачка борба
СлужбаЈугословенска војска
НОВ и ПО Југославије
Југословенска армија
до 1949.
Чинмајор ЈВ
генерал-потпуковник ЈА[н. 1]

Одликовања
Орден партизанске звезде са златним венцем Орден за храброст Партизанска споменица 1941.

Бранко Пољанац (Ново Топоље, код Славонског Брода, 25. март 1908Београд, 23. март 1974) био је мајор Југословенске војске, учесник Народноослободилачке борбе и генерал-потпуковник Југословенске армије.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 25. марта 1908. у Славонском Броду.[1] Отац Милан му је био учитељ. Био је инжињеријски технички мајор Југословенске војске (ЈВ).[2]

Након окупације Југославије, у лето 1941. прикључио се Народноослободилачком покрету (НОП) и ступио у партизане. Током устанка у Србији 1941. био је начелник Штаба Космајског партизанског одреда. Након Прве непријатељске офанзиве, прешао је са групом руководилаца НОП из Србије у источну Босну. Заједно са Кочом Поповићем и Николом Груловићем, почетком децембра 1941. године, именован је за члана Главног штаба НОП одреда Србије, са задатком да се пребаце у Србију, на терен Ваљевског партизанског одреда и прикључе осталим члановима Главног штаба. Како нису успели да се пребаце у Србију, крајем истог месеца су се прикључили Врховном штабу НОП одреда Југославије, где је Бранко као мајор Југословенске војске, стављен на располагање Врховном штабу.[3]

У току Народноослободилачког рата налазио се на разним дужностима:[4]

После рата је био војни аташе при амбасади ФНРЈ у Москви.[2]

Након доношења Резолуције Информбироа против Комунистичке партије Југославије (КПЈ) прихватио је ставове Резолуције, због чега је 14. јула 1949. ухапшен и осуђен на 16 година затвора. У затвору на Голом отоку остао је до 29. новембра 1955. када је пуштен на слободу.[1][2]

Био је носилац Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима је Орден партизанске звезде првог реда, којим је одликован 25. септембра 1944. године. Сва одликовања и чин су му одузети пресудом Војног суда, након хапшења.

Иза себе није оставио потомство.

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ сва одликовања и војни чин одузети су му 1949.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б „POLJANAC MILANA BRANKO”. goliotok.uimenaroda.net. n.d. Архивирано из оригинала 03. 06. 2021. г. Приступљено 03. 06. 2021. 
  2. ^ а б в Leksikon NOR 2 1980, стр. 873.
  3. ^ Tito 8 1981, стр. 233.
  4. ^ Лексикон НОР 2 1980, стр. 873.

Литература

[уреди | уреди извор]