Станко Опачић Ћаница

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
СТАНКО ОПАЧИЋ ЋАНИЦА
Stanko Opacic Canica 1945.jpg
Станко Опачић Ћаница
Датум рођења(1903-12-11)11. децембар 1903.
Место рођењаБрезова Глава, код Карловца
 Аустроугарска
Датум смрти6. мај 1994.(1994-05-06) (90 год.)
Место смртиШабац, Србија Србија
 СР Југославија
Члан КПЈ од1939.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Чинпуковник
У току НОБ-ачлан Главног штаба НОВ Хрватске
члан Председништва АВНОЈ
Одликовања
Орден народног ослобођења
Партизанска споменица 1941.

Станко Опачић Ћаница (Брезова Глава, код Карловца, 11. децембар 1903Шабац, 6. мај 1994) је био учесник Народноослободилачке борбе, политички представник Срба у Хрватској, заточеник Голог отока и сакупљач народног културног блага.

Биографија[уреди]

Рођен је 11. децембра 1903. године у Брезовој Глави, код Карловца на Кордуну. Основну петогодишњу школу завршио је у Тушиловићу. До 1941. године бавио се земљорадњом и дрводељским занатом. Био је активан у земљорадничком задругарском покрету. Био је члан Странке самосталних демократа до 1936. године, а од 1939. године је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) и секретар партијске ћелије у Тушиловићу. Од 1941. године је члан Которског комитета КПЈ и касније члан Окружног комитета КПЈ за Карловац.

Народноослободилачка борба[уреди]

После окупације Краљевине Југославије и стврања усташке Независне Државе Хрватске (НДХ), 1941. године, на Кордуну су, као и у другим деловима НДХ, отпочела масовна убиства и прогони Срба. Станко Опачић Ћаница је тада као члан илегалне КПЈ, био један од организатора устанка на Кордуну. Био је учесник састанка у шуми Абез код Вргинмоста, 19. јула 1941. године, ком су присуствовали Раде Кончар и Јосип Краш и на ком је донета одлука о дизању устанка на Банији и Кордуну.

У току Народноослободилачке борбе био је први командир Партизанског одреда „Дебела Коса“, затим командант Првог батаљона, члан Команде партизанских одреда за Кордун и Банију, командант Групе одреда Кордуна и члан Главног штаба Хрватске. Био вјећник Првог заседања АВНОЈ-а у Бихаћу, новембра 1942. године, на ком му је припала част да отвори ово заседање. Такође је био вијећник и члан Председништва Другог заседања АВНОЈ-а у Јајцу, новембра 1943. године. Био је члан Земаљског антифашистичког веијећа народног ослобођења Хрватске (ЗАВНОХ) и Српског клуба вијећника ЗАВНОХ-а, члан Председништва те повереник за обнову и саобраћај.

Био је прави „народни трибун“ и један од најпопуларнијих личности Народноослободилачког покрета (НОП) на Кордуну и Банији. Јавно је протестовао што у руководству КП Хрватске „има мало Срба“, због чега је дошао у сукоб са лидерима Централног комитета КП Хравске, најпре са Андријом Хебрангом, а касније са Владимиром Бакарићем.

Из рата је изашао са чином пуковника Југословенске армије. Носилац је Партизанске споменице 1941, а Секција бораца Осме кордунашке дивизије из Београда прогласила га је „Јунаком Кордуна“.

Послератни период[уреди]

Од оснивања Владе Народне Републике Хрватске, 1945. године, Станко Опачић Ћаница је био министар грађевина, па дрвне индустрије и шумарства до 1950. године. Тада је без суђења, послат на Голи оток. Чин пуковника му је одузет, а касније враћен по повратку из затвора.

У више сазива је био народни посланик у Народној скупштини Југославије и Сабору Хрватске. По повлачењу из јавног живота, од 1954. године живио је као пензионер у Тушиловићу. После избијања сукоба у Хрватској, 1991. године, стар и сам, био је принуђен да напусти Кордун и пређе у Шабац, код ћерке, где је 6. маја 1994. године умро и сахрањен.

Културни рад[уреди]

Станко Опачић Ћаница је био потпредседник Српског културног друштва „Просвјета“ у Загребу и председник Српског пјевачког друштва „Обилић“. Од 1954. године, по повлачењу из јавног живота, па до краја живота бавио се сакупљањем народних песама и приповједака и описивањем живота и обичаја Кордунаша.

Као резултат тога рада СКД „Просвјета“ из Загреба штампала је две књиге под насловом „Народне пјесме Кордуна“. У другој књизи описани су народни обичаји и приложен знатан број пословица. Са истом грађом сарађивао је у „Расковнику“. Осим тога сарађивао је у „Српској ријечи“, Љетопису СКД „Просвјета“, те у зборницима Хисторијског архива у Карловцу са прилозима о ратним догађањима на Кордуну. У својој кући у Тушиловићу створио је етнографску збирку са много докумената, фотографија, разних предмета из свакодневног живота Кордуна.

Објавио је три књиге:

  • Народне пјесме Кордуна, прва књига, СКД „Просвјета“ Загреб 1971. година.
  • Народне пјесме Кордуна, друга књига, ИП „Просвјета“ Загреб 1987. година.
  • Србин у Хрватској, КИЗ „Литера“ Београд 1989. година.

Године 2008. улица Нова 14. у Бусијама, приградском насељу Београда, добила је име по Станку Опачићу Ћаници

Литература[уреди]