Ова страница је закључана од даљих измена анонимних корисника и новајлија због сумњивог доприноса истих, који треба да се расправи на страници за разговор

Раде Жигић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search

РАДЕ ЖИГИЋ
Rade Zigic 1945.jpg
Раде Жигић
Датум рођења 1909
Место рођења Тук Бјелопољски, код Коренице
 Аустроугарска
Датум смрти 5. фебруар 1954.(1954-02-05) (44/45 год.)
Место смрти Голи оток, Социјалистичка Република Хрватска НР Хрватска
 Социјалистичка Федеративна Република Југославија
Супруга Амалија Жигић
Професија чиновник
Члан КПЈ од 1939.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
У току НОБ-а политички комесар ГШ НОВ и ПО Хрватске
Служба НОВ и ПО Југославије
Југословенска армија
Чин генерал у резерви
Одликовања
Орден народног ослобођења
Орден партизанске звезде
Партизанска споменица 1941.

Раде Жигић (Тук Бјелопољски, код Коренице, 1909Голи оток, 5. фебруар 1954), учесник Народноослободилачке борбе, генерал ЈА у резерви и друштвено-политички радник НР Хрватске.

Биографија

Рођен је 1909. године у Туку Бјелопољском код Коренице. Прва три разреда гимназије завршио је у Кореници, након чега је 1923. године напустио родни крај и преко „Привредника“ добио намештење у Руми као трговачки шегрт. Године 1927. неколико је месеци провео у Сплиту, а након тога је отишао у Београд, где је живео до априла 1941. године. У Београду је радио, међу осталим, и као агент издавачког предузећа „Геца Кон“, те чиновник код „Минерве“ и у новинарском удужењу „Седма сила“.[1]

Активност у радничком покрету започео је око 1934, а члан Комунистичке партије Југославије постао је 1939. године. Због активног рада у синдикату неколико је пута хапшен од полиције и задржаван у притвору. Једном је био протеран из Београда у родно место, али се одмах вратио натраг. Почетком фебруара 1941. године, ухапшен је у провали партијске организације и задржан у притвору до 5. априла 1941. године.[1]

За време рата био је политички комесар Шесте личке дивизије НОВЈ и политички комесар у Главном штабу НОВ и ПО Хрватске. Био је члан Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ) и Земаљског антифашистичког већа народног ослобођења Хрватске (ЗАВНОХ). Истакао се у борбама по Кордуну и у Славонији.[2]

После рата био је члан Политбироа Централног комитета Комунистичке партије Хрватске, министар индустрије у Влади НР Хрватске и генерал Југлословенске армије у резерви. Био је један од истакнутијих чланова СКД „Просвјете“.

Изоловање Југославије од стране Источног блока након Резолуције Информбироа 1948. и неповерење Запада узроковали су кризу у Југославији, последица чега су биле Цазинска буна и немири сељака на Кордуну и у Лици. Жигић са тада залагао за политику измирења с СССР-ом.[3] У то је време био кандидат за члана Централног комитета КПЈ.

Раде Жигић, Душан Бркић и Станко Опачић Ћаница позвани су на саслушање на седницу Политбироа ЦК КПХ у Загреб, одржану 26, 27. и 29. августа 1950. године. Ухапшени су и затворени 10. септембра, а 11. септембра 1950. године искључени из КПХ, под оптужбом да су подупирали просовјетска стајалишта и „противнародно деловање“, односно да су потицали побуне мањих размера међу српским сељацима на Кордуну, у Лици, Банији, Цазинској крајини и северозападној Босни. Према историчару Иви Банцу, побуна одређеног дела Срба у западним деловима Југославије била је одраз уверења да је „Србе комунисте, бар део њих љутило … што су и после тако великих заслуга били запостављени у новој држави“.[4]

Истрага против Жигића трајала је од 3. октобра до 19. јуна 1951. годне, након чега је Жигићу без судског процеса одређена робија на Голом отоку. Према званичном увиђају извршеном 5. фебруара 1954. године, Жигић је извршио самоубиство пререзавши себи артерију и вене на левој руци те преминуо од великог излива крви.[5] Према извештају, Жигићеви посмртни остаци сахрањени су на гробљу у Ријеци.[6]

Види још

Референце

  1. 1,0 1,1 Вишњић (2003). стр. 299.
  2. ^ Банац (1990). стр. 176.
  3. ^ Вишњић (2003). стр. 324-325.
  4. ^ Банац (1990). стр. 177.
  5. ^ Вишњић (2003). стр. 357.
  6. ^ Вишњић (2003). стр. 358.

Литература

  • Банац, Иво (1990). Са Стаљином против Тита: информбироовски расцјепи у југославенском комунистичком водству. Загреб: Глобус. 
  • Вишњић, Чедомир (2003). Партизанско љетовање: Хрватска и Срби 1945—1950. Загреб: СКД Просвјета.