Војо Ковачевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ВОЈО КОВАЧЕВИЋ
Kovacevic vojo.JPG
Војо Ковачевић
Датум рођења(1912-10-12)12. октобар 1912.
Место рођењаГрахово, код Никшића
 Краљевина Црна Гора
Датум смрти29. септембар 1997.(1997-09-29) (84 год.)
Место смртиБеоград, Србија Србија
 СР Југославија
Професијавојно лице
Члан КПЈ од1934.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411972.
Чингенерал-пуковник
Народни херој од10. јула 1952.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден ратне заставе
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден партизанске звезде
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Војо Ковачевић (Грахово, код Никшића, 12. октобар 1912Београд, 29. септембар 1997), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 12. октобра 1912. године у селу Грахову, код Никшића. Био је десето дете у породици сердара Петра Ковачевића. После завршетка основне школе, због тешког материјалног стања, није одмах кренуо у гимназију. Четири разреда гимназије завршио је у Требињу, а пети у Котору. Године 1931. с породицом се сели у Београд, где као ђак шестог разреда гимназије почиње да учествује у раду ђачке литерарне дружине „Вук Караџић“.[1]

Доста је читао марксистичку литературу и легалне партијске листове „Лењинист“ и „Ударник“. Касније је почео да сарађује у илегалном средњошколском часопису „Искра“. Приликом полицијске провале штампарије, ухапшен је крајем априла 1933. године. Искључен је из свих београдских гимназија. Ипак успева да заврши седми разред у Земуну, а осми и матуру у Неготину.[2]

У јесен 1934. године уписује се на Технички факултет у Београду. Исте године постао је члан Комунистичке партије Југославије. Априла 1937. године други пут је ухапшен и 15 дана је провео у притвору. Као студент Техничког факултета, активно се укључује у рад партијске организације, у јесен 1937. године руководи факултетском ћелијом и улази у универзитетско руковотство КПЈ, у коме остаје до краја 1939. године.[2]

У децембру 1939. године одлази на одслужење војног рока у Госпић. Капитулација југословенске војске га затиче на фронту. Враћа се у родни крај и одмах се укључује у припреме за устанак. Од јула до октобра 1941. године боравио је у граничном појасу Црне Горе и Херцеговине. Месни комитет КПЈ за Грахово га у својству члана ОК КПЈ за Никшић упућује за инструктора у Боку которску, где до марта 1942. године ради у Месном комитету Херцег Новог.[2]

После повлачења партизанских снага у Босну, јуна 1942. године, остаје на терену и шест месеци ради у изузетно тешким условима. Почетком децембра са братом Василијем креће према слободној територији западне Босне. После тешког пута, стижу у ослобођено Ливно, а 19. децембра настављају, преко Босанског Петровца, за Бихаћ. У Врховном штабу реферишу о ситуацији у Црној Гори и приликама у крајевима кроз које су прошли.[2]

Војо и Василије су присуствовали Првом конгресу УСАОЈ-а, као делегати Црне Горе. Почетком фебруара 1943. године, Војо постаје руководилац политодјела Друге далматинске ударне бригаде. А првих дана маја 1943. одлази за руководиоца политодјела Десете херцеговачке бригаде. После формирања 29. херцеговачке дивизије, новембра 1943. године, постављен је за руководиоца Политодјела, а августа 1944. за политичког комесара дивизије.[2]

Као руководилац Политодјела дивизије, крајем марта 1944. године, послат је у Врховни штаб НОВ и ПОЈ, због реферисања о војним и партијским питањима у Херцеговини. Врховном штабу и Централном комитету КПЈ предаје извештаје Обласног комитета, штаба и партијског комитета дивизије, као и извештаје Другог ударног корпуса. До Врховног штаба, који се тада налазио у западној Босни, путовао је с четом од 30-так бораца, 27 дана. Средином маја, приликом повратка у Херцеговину, који је такође трајао 27 дана, водио је низ борби с четницима и Немцима.[2]

Почетком децембра 1944. године, с групом бораца из 29. херцеговачке дивизије, упућен је у Београд. Постављен је за политичког комесара Главног штаба НОВ и ПО Србије. Када је, почетком маја 1945. године, наредбом Врховног команданта маршала Тита, од неких јединица из Србије и Македоније формирана Пета армија, Војо је постављен за политичког комесара, а Славко Родић за команданта.[2]

До септембра 1953. године био је на дужности политичког комесара Пете армије, односно пете армијске области. Од 1953. до 1955. године похађао је Вишу војну академију, а од 1955. до 1965. године је био начелник Техничке управе ЈНА. Од 1965. до 1970. године председник Контролне комисије СКЈ у ЈНА, од 1970. до 1974. године је био члан Сталног дела Конференције СКЈ у ЈНА.[2]

Године 1947. унапређен је у чин генерал-мајора, 1950. у чин генерал-потпуковника, а 1961. у чин генерал-пуковника.[2]

Ван Југословенске народне армије деловао је у разним друштвено-политичким организацијама. Био је посланик Народне скупштине НР Црне Горе.[2]

Умро је 29. септембар 1997. године и сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.

Читава његова породица је учествовала у Народноослободилачкој борби, а од седморице браће њих тројица — Василије, Мирко и Војо су проглашени народним херојима.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и више југословенских и страних одликовања. Орденом народног хероја одликован је 10. јула 1952. године.[2]

Референце[уреди]

Литература[уреди]