Патријарх српски Василије I
| Патријарх српски Василије I | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум смрти | 10. фебруар 1772. |
| Место смрти | Санкт Петербург, Руска Империја |
| Архиепископ пећки и патријарх српски | |
| Године | 1763 — 1765. |
| Претходник | Кирило II |
| Наследник | Калиник II |
| Митрополит липљански | |
| Године | (1756–1758) |
| Митрополит дабробосански | |
| Године | (1759–1762) |
Патријарх српски Василије I (световно Јовановић-Бркић) био је архиепископ пећки и патријарх српски у периоду 1763 — 1765. године. Он је био последњи Србин на пећком трону пре другог гашења Пећке патријаршије.[1]
Биографија[уреди | уреди извор]
%27s_grave,_Blagoveschenskaya_church_01_by_shakko.JPG)
О његовом школовању познато је само да је учио Латинску школу Емануела Козачинског.
Патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента врло рано га је прихватио, замонашио, примио у статус придворних монаха и произвео у чин протођакона. У то време, 1746. године, постао је ктитор познатог бакрореза Богојављења, рад Христофора Жефаровића, који се чува у Музеју Српске православне цркве у Београду.
Средином 1749. године морао је напустити своје родно место, јер га је епископ бачки Висарион Павловић, администратор Карловачке митрополије, осумњичио да је неправилно руковао патријаршијским приходима, и склонио се у један манастир у Србији. Крајем исте године одлази у Птују, а 1752. године у Топлу код Херцег Новог.
Митрополитом липљанским, односно новобрдским и косовским постао је 1756. године и те године је посетио манастир Грачаницу.
Декрет патријарха пећког Кирила II о избору Василија за митрополита дабробосанског прочитан је у сарајевском храму Светих арханђела 21. маја 1759. године. Међутим, нови митрополит појавио се у Сарајеву тек 12. децембра 1760. године.
Патријарх пећки постао је 1763. године.
Оклеветан од сродника збаченог патријарха Кирила II да је шпијун, патријарх Василије је свргнут са свога положаја и заточен на острву Кипру. Уз помоћ Француза се ослободио затвора и побегао у Далмацију, а потом у Јањево, одакле је преко јужног приморја доспео у Црну Гору 1767. године. У Црној Гори је боравио све до 24. октобра 1769. године. За све време свога боравка у Црној Гори никако није налазио заједнички језик са митрополитом Савом Петровићем.
У Црној Гори патријарх Василије се упознао са руским грофом Јуријем Владимировичем Долгоруковим приликом његовог доласка у Црну Гору ради објашњења да је Шћепан Мали лажни цар и најобичнији авантуриста. Са њим је патријарх Василије пошао у Трст, а потом у Ливорно руском адмиралу грофу Алексију Орлову. У Црној Гори су га неки Црногорци хтели продати Турцима за новац. [2]
У жељи да најзад дође до неког мирног животног пристаништа у Русији, којој је чинио услуге, патријарх Василије је у мају 1771. године стигао у Беч. Овде се сусрео са својим познаницима са патријаршијског двора у Карловцима, митрополитом Јованом Ђорђевићем и бачким епископом Мојсијем Путником. Обојици се обратио за помоћ. У међувремену је добио сагласност да се може настанити у Русији. Патријарх Василије није дуго живео у Русији. Умро је 10. фебруара 1772. године у Петрограду и сутрадан је сахрањен у Благовештенској цркви, поред гроба Василија Петровића Његоша. [3]
Патријарх Василије се бавио и књижевним радом. За време свога боравка у Црној Гори написао је Службу и Синаксар Светог Василија Острошког. За потребе руског грофа Долгорукова, написао је „Опис турски области и у њима хришћански народа, а нарочито народа српског“.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Вуковић 1996, стр. 61-62.
- ^ Дурковић-Јакшић, Љубомир (1991). Митрополија Црногорска никада није била аутокефална, pp. 20, фусноте 48. и 49. Београд - Цетиње.
- ^ Дурковић-Јакшић, Љубомир (1991). Митрополија Црногорска никада није била аутокефална, pp. 20, фуснота 63. Београд - Цетиње.
Литература[уреди | уреди извор]
- Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до 20. века. Београд: Евро.
- Вуковић, Сава (2006). „Василије, Бркић Јовановић”. Српски биографски речник. 2. Нови Сад: Матица српска. стр. 58—59.
- Грујић, Радослав (1913). „Седам писама пећског патријарха Василија Бркића”. Споменик СКА. 51: 79—86.
- Кашић, Душан Љ. (1960). „Стање у Пећској патријаршији после емиграције патријарха Арсенија IV” (PDF). Богословље. 19 (1-2): 16—30.
- Мирковић, Мирко (1965). Правни положај и карактер Српске цркве под турском влашћу (1459-1766). Београд: Завод за издавање уцбеника.
- Пузовић, Предраг (2004). Српска православна епархија дабро-босанска: Шематизам. Србиње: Духовна академија Св. Василија Острошког.
- Руварац, Иларион (1891). „Опис турских области и у њима хришћанских народа, а нарочито народа српскога, састављен год. 1771 српским патријархом Василијем Бркићем”. Споменик СКА. 10: 43—66.
- Самарџић, Радован (1986). „Српска црква у Турском царству 1690-1766”. Историја српског народа. 4 (1). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 531—552.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1962). Историја Српске православне цркве. 1. Минхен: Искра.
- Станојевић, Глигор (1954). „Василије Бркић у Црној Гори 1768. године”. Историски преглед. 1 (2): 63—67.
- Шулетић, Небојша (2021). „Именовања пећких патријараха (1691-1766)” (PDF). Зборник Матице српске за историју. 104: 51—71.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
