Липљанска епархија

С Википедије, слободне енциклопедије
Српски православни манастир Грачаница, средиште древне Липљанске епархије

Липљанска епархија, касније позната и као Грачаничка епархија и Новобрдска епархија, је древна српска православна епархија, са средиштем у Липљану (античка Улпијана; лат. Ulpiana). Обухватала је средишње Косово. Први помени посебне епископије на том подручју потичу из 4. века, а последњи из средине 18. века. Историја ове епархије и њеног подручја дели се на три раздобља: античко, средњовековно и нововеквно.[1]

Историја[уреди | уреди извор]

Археолошки остаци ранохришћанске базилике у античкој Улпијани

Првобитна Улпијанска епископија је постојала већ током позноантичког периода, а почевши од 535. године налазила се под јурисдикцијом Архиепископије Јустинијане Приме. Иако је пропала током сеобе српског народа, касније је обновљена и почевши од 1019. године налазила се у саставу Охридске архиепископије. Током 11. и 12. века, подручје ове епископије је било поприште честих српско-византијских сукоба. Српској држави је коначно прикључено у време владавине Стефана Немање. Почевши од 1219. године, налази се у саставу Српске архиепископије, а након проглашења Српске патријаршије (1346), липљански епископи добијају почасни наслов митрополита. Тешко је пострадала крајем 17 века, у време Велике сеобе Срба (1690) под патријархом Арсенијем III, а последњи пут се помиње средином 18. века.[2]

Сједиште епископије је првобитно било у старој Улпијани, а потом у Липљану, код манастира Грачанице. Под њу је потпадао и чувени рударски град Ново Брдо. Архијереји ове епархије су названи липљнски, односно грачанички или новобрдски, а у 18. веку и 'косовски.[1]

Липљански епископи и митрополити[уреди | уреди извор]

Списак познатих епископа и митрополита Липљанске епархије

  • Мавројан (13. век)
  • Варнава (13. век)
  • Сава (13. век)
  • Јован (13. век)
  • Антоније (почетак 14. века)
  • Игњатије (прва половина 14. века)
  • Теодор (средина 14. века)
  • Симеон (око 1383-1388)
  • Дионисије (прва половина 15. века)
  • Доситеј (прва половина 15. века)
  • Венедикт (око 1455.)
  • Никанор (око 1530.-1545.)
  • Дионисије (око 1570.)
  • Василије (око 1587.-1598.)
  • Пајсије (1612-1614)
  • Лонгин (око 1616)
  • Доситеј Хиландарац (2022.)

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Јанковић 1983, стр. 27-37.
  2. ^ Богдановић 1981, стр. 317-320.

Литература[уреди | уреди извор]