Ђурађ Зрилић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ЂУРАЂ ЗРИЛИЋ
Đurađ Zrilić.jpg
Ђурађ Зрилић
Датум рођења1917.
Место рођењаПламеница, код Кључа
 Аустроугарска
Датум смрти3. мај 1944.(1944-05-03) (26/27 год.)
Место смртиПодбукови, код Ужица
Србија Србија
Професијаземљорадник
Члан КПЈ одфебруара 1941.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Народни херој од20. децембра 1951.

Ђурађ Зрилић (Пламеница, код Кључа, 1917Подбукови, код Ужица, 3. мај 1944), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 1917. године у селу Пламеница код Кључа, у сиромашној сељачкој породици. До Другог светског рата углавном се бавио земљорадњом. У Југословенској војсци служио је у артиљерији. После одслужења рока, био је унапређен у чин поднаредника.

Када је, јула 1941. године, у Босанској крајини почео оружани устанак, Ђурађ је ступио у партизане. Од тада, до формирања Седме крајишке бригаде, борио се у западној Босни. Био је борац Седме крајишке бригаде од њеног формирања, 27. децембра 1942, до краја јуна 1943. године. Учествовао је у борбама бригаде на терену Мањаче и око Јајца.

Са бригадом је учествовао у борбама током Четврте непријатељске офанзиве, попут одбрамбених борби Пете крајишке дивизије на правцу Сански МостБосански Петровац, вођења маневарске одбране на правцу Бања Лука–Јајце–ПрозорРама током фазе померања Главне оперативне групе и Централне болнице Врховног штаба НОВЈ према Неретви. У време офанзиве пролетерских бригада с Неретве на исток, бригада је била заштитница снага које су наступале правцем ГлаватичевоКалиновикДрина, а притом је учествовала у разбијању јаких четничких и италијанских снага на сектору Челебића и четника на Сињајевини.

У почетку Пете непријатељске офанзиве, бригада је водила борбе код Колашина, у Горњој Морачи, а затим на Јаворку Пивском. У периоду од 6. до 9. јуна, после преласка Сутјеске, бригада је учествовала у борбама код Кошура и на Зеленгори.

У време противофанзиве Групе дивизија у источној Босни, Зрилић је био рањен код Стамболчића. Тиме је био завршен његов ратни пут у Седмој крајишкој бригади, у којој је био борац и командант чете.

Као рањеник, ступио је у Другу пролетерску бригаду. У овој јединици испрва је био борац. Првих дана јануара 1944, постао је командант Треће чете Четвртог батаљона Друге пролетерске бригаде. Тих дана бригада је водила борбе на Златибору, Голији, Мучњу и око Ивањице. Поновном појавом партизана у Србији, непријатељске снаге су се ангажовале против њих. У борби на Бијелим брдима, око комуникације ПрибојДоње Вардиште, Зрилић је с десетином цео сат задржавао око 500 непријатељских војника. Маневришући и избегавајући опкољавање, сачувао је положај док није стигло појачање.

Крајем фебруара 1944. године, Врховни штаб је од Друге пролетерске и Пете крајишке дивизије образовао Ударну групу и наредио јој да продре у Топлицу и Јабланицу. Крајем марта, ове јединице су избиле на Ибар, али нису успеле да га пређу, па су се повукле према Ивањици. Неколико дана после тога, Друга пролетерска бригада упућена је у Драгачево, да тамо, заједно са Четвртом црногорском бригадом, разбије четнике. Тамо су се налазили четници из целе југозападне Србије, а делом и из Шумадије, којима је командовао Драгољуб Михаиловић, чија се Врховна команда налазила у Гучи.

Најјача борба с овом четничком групацијом вођена је код села Каоне, на планини Јелици. Борба је почела 8. априла 1944. године ујутро, а завршила се касно у ноћ. У овој борби посебно се истакла Зрилићева чета, која је у првом нападу заузела положаје. Непријатељ је у противнападу вратио положаје, те је Зрилић након извршеног осмог напада увече обавестио Штаб батаљона да је отпор четника разбијен и да их чета гони према Каони. Било је заробљено око 20 четника и мала количина муниције и оружја.

Трећег маја 1944, Четврти батаљон Друге пролетерске бригаде спустио се с Гојчевице ка селу Подбукови, избивши на комуникацију КосјерићВаљево, где су их Немци и четници дочекали митраљеском ватром. Током битке, Зрилић је био погођен из тенковског топа и рањен у ноге. Након што су му два друга повезали рањене ноге, Зрилић се мало подигао ослањајући се на носила, али га је убио непријатељски рафал.

Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 20. децембра 1951. године, проглашен је за народног хероја.

Литература[уреди]