Пређи на садржај

Срећко Манола

С Википедије, слободне енциклопедије
срећко манола
Срећко Манола Иво
Лични подаци
Датум рођења(1914-10-06)6. октобар 1914.
Место рођењаТравник, Аустроугарска
Датум смрти25. фебруар 1979.(1979-02-25) (64 год.)
Место смртиЗагреб, СР Хрватска, СФР Југославија
Професијавојно лице
Деловање
Члан КПЈ од1935.
Учешће у ратовимаШпански грађански рат
Народноослободилачка борба
СлужбаЈугословенска војска
Интернационалне бригаде
НОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
1934–1937.
1937–1939.
1941–1974.
Чингенерал-пуковник ЈНА
У току НОБкомандант Шесте личке пролетерске дивизије
Херој
Народни херој од24. јула 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден ратне заставе Орден партизанске звезде са златним венцем Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Срећко Манола — Иво (Травник, 6. октобар 1914 — Загреб, 25. фебруар 1979) био је учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 6. октобра 1914. године у Травнику, у службеничкој породици. Остао је без оца са три године, након чега се с мајком и браћом преселио код стрица у Сарајево, 1919. године. После завршене основне школе, у Сарајеву је завршио нижу гимназију. Године 1929. уписао се на Поморско-трговачку академију у Котору, а завршио је у Дубровнику, матуриравши 1934. године, након чега је био официр Трговачке морнарице Југословенске војске.[1] Члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) постао је 1935. године.

Шпански грађански рат

[уреди | уреди извор]
Југословени у логору Гирс, 1939. године: Војо Тодоровић Лерер, Срећко Манола, Миљенко Цвитковић, Илија Енгел и Ахмет Фетахагић

У Шпанском грађанском рату учествовао је од јула 1937. године. Био је помоћник начелника Штаба за извиђање и осматрање у Трећој батерији „Либкнехт“ Другог дивизиона тешке артиљерије „Шкода“. У мају 1938. године, у току жестоких борби код Мескита, био је најпре постављен за начелника Штаба, а затим и за команданта дивизиона у чину поручника Шпанске републиканске армије. Након обзнане Шпанске републиканске владе од 8. октобра 1938, да се сви странци обеју зараћених страна повуку и издвајања југословенских интербригадиста из 129. интернационалне бригаде, Југословени су формирали свој батаљон, који се састојао од две чете, а Манола је тада био постављен за командира Првог вода Прве чете.

Након слома Шпанске републике, Манола је од фебруара 1939. до маја 1941. био у концентрационим логорима у Француској. Заједно с групом југословенских добровољаца, из логора Верне д'Арјеж пребацио се у Немачку, где је једно време био затворен у логору Вaтенштет. Убрзо је побегао из логора и партијским везама вратио се у Југославију.

Народноослободилачка борба

[уреди | уреди извор]

Одмах по повратку у Југославију, приступио је Народноослободилачкој борби и учествовао у развијању устанка на Кордуну и Банији, а од септембра 1941. и у Лици. Био је делегат Војног комитета при Централном комитету КП Хрватске, а крајем 1941. постао је командант групе партизанских одреда за Банију и Кордун. Априла 1942, постао је командант Прве оперативне зоне Хрватске, а новембра исте године командант Шесте личке дивизије НОВЈ.

Током битке на Неретви 1943, руководио је борбама 6. дивизије на Сувашевици и Лапачкој долини, у којима је уништена читава колона италијанске дивизије. Од априла до септембра 1943, био је први помоћник команданта Главног штаба НОВ и ПО Хрватске, а од октобра заменик команданта Морнарице НОВЈ при Врховном штабу НОВЈ. На тој дужности налазио се до 1946. године.

Послератни период

[уреди | уреди извор]

Након рата, остао је у професионалној војној служби у Југословенској народној армији (ЈНА). Био је начелник управе у Генералштабу ЈНА. Завршио је Вишу војну академију ЈНА, 1955. године. Био је начелник Више војне академије ЈНА и командант Штаба за народну одбрану СР Хрватске. Дужност начелника Војнообавештајне службе обављао је од 1948. до 1953. и од 1960. до 1963. године.[2]

Године 1971. подржао је идеје Хрватског прољећа.[3]

Имао је чин генерал-пуковника ЈНА. Активна служба у ЈНА му је престала 1974. године.

Преминуо је 25. фебруара 1979. у Загребу, где је сахрањен на гробљу Мирогој.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и осталих југословенских одликовања, међу којима су Орден ратне заставе, Орден партизанске звезде са златним венцем и Орден за храброст. Орденом народног хероја одликован је 24. јула 1953. године.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Војска. нет: Срећко Манола”. Приступљено 23. 10. 2014. 
  2. ^ „Руководство ВОС кроз историју”. Приступљено 23. 10. 2014. 
  3. ^ „Пролексис Енциклопедија: Манола, Срећко”. Приступљено 23. 10. 2014. 

Литература

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Срећко_Манола&oldid=28841184”