Јово Бијелић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ЈОВО БИЈЕЛИЋ
Jovo Bijelic.jpg
Јово Бијелић
Датум рођења(1914-11-18)18. новембар 1914.
Место рођењаЈасење код Козарске Дубице
 Аустроугарска
Датум смрти25. мај 1986.(1986-05-25) (71 год.)
Место смртиБеоград,  СР Србија
 СФР Југославија
Професијадруштвено-политички радник
Члан КПЈ од1942.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
Чинпуковник милиције
Народни херој од23. јул 1952.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Орден партизанске звезде
Орден рада са сребрним венцем
Партизанска споменица 1941.

Јово Бијелић (Јасење код Козарске Дубице, 18. новембар 1914Београд, 25. мај 1986), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Босне и Херцеговине и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 18. новембра 1914. у Јасењу, Аустроугарска. Прије почетка Другог свјетског рата био је земљорадник. Члан КПЈ је од 1942.

У НОБ је ступио 1941. Почетком рата ступио је у Прву партизанску чету 2. батаљона 2. крајишког одреда. Истакао се у борбама као пушкомитраљезац на Крушковцу, Новоселцу, Веријама, Драксенићу, око Босанске Дубице...

У нападу на Мраковицу ликвидира непријатељске предстраже, заробљава пушкомитраљез. Његова десетина заробила је 20 усташа и велике количине оружја. У фебруару 1942. године, кад је непријатељ напредовао од Дубице према Приједору, својом десетином га је изненадио и натјерао на повлачење. Тада је Бијелић је био теже рањен. Априла 1942. године као митраљезац учествовао је у ударној групи у нападу на Босанску Дубицу. Јово је бранио мост на Уни и није дао непријатељу да му пристигне појачање.

Маја 1942. године у нападу на Приједор Јово је био водник. Ликвидирао је упориште на жељезничкој станици, одузео бацаче од усташа и омогућио партизанима продирање у град. Потом је постао је замјеник командира чете.

При формирању 5. козарске бригаде био је замјеник командира 1. чете 2. батаљона. У свим борбама које је водила бригада на Бихаћу, Босанском Новом, Босанској Крупи истакао се као један од најхрабријих пушкомитраљезаца у јединици. Маја 1943. године на народном збору истакнут је као пример јунаштва. Са 5. козарском бригадом учествовао је у борбама против четника у централној Босни.

Марта 1944, био је постављен за комесара команде места у Скендер-Вакуфу и истовремено биран за члана Бироа Среског комитета КПЈ за Котор Варош. На тој је функцији остао до августа 1945, када је прешао у Народну милицију. Након тога је учествовао у акцијама на ликвидацији четничко-крижарских група око Бањалуке.

Пензионисан је у чину пуковника Народне милиције, након чега је такође био активан друштвено-политички радник.

Умро је 25. маја 1986. године у Београду. Сахрањен је у Бањој Луци.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и више југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 23. јула 1952. године.

Литература[уреди]

  • Југословенски савременци: Ко је ко у Југославији. „Седма сила“, Београд 1957. година.
  • Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975. 
  • Љубо Михић. Козара. „Дневник“, Нови Сад 1987. година.
  • Политика, бр. 26091, Београд, 26. мај 1986., pp. 8.