Милан Тепић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
МИЛАН ТЕПИЋ
Milan Tepic.jpg
Спомен плоча Милану Тепићу,
у истоименој улици на Дедињу
Датум рођења(1957-01-26)26. јануар 1957.
Место рођењаКомленац код Босанске Дубице Социјалистичка Република Босна и Херцеговина НР Босна и Херцеговина
Социјалистичка Федеративна Република Југославија ФНР Југославија
Датум смрти29. септембар 1991.(1991-09-29) (34 год.)
Место смртиБеденик код Бјеловара Хрватска Хрватска
 СФР Југославија
Професијавојно лице
СлужбаЈугословенска народна армија
Чинмајор
Народни херој од19. новембра 1991.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден за војне заслуге
Споменик народном хероју Милану Тепићу

Милан Тепић (Комленац код Козарске Дубице, 26. јануар 1957Беденик код Бјеловара, 29. септембар 1991), мајор Југословенске народне армије и народни херој Југославије.[1]

Биографија[уреди]

Јула месеца 1991. мајор Тепић се нашао у централном складишту борбених средстава у селу Беденику, у близини Бјеловара. Припадници хрватског Збора народне гарде (Зенге) су припаднике Југословенске народне армије, који су се налазили на одслужењу војног рока у касарни „Божидар Аџија” у Бјеловару, држали у окружењу.[2] У касарни се налазила 265. моторизована бригада ЈНА и новопридошли регрути.[2] Команда 5. војне области ЈНА у Загребу је послала Посматрачку мисију тадашње „Европске заједнице” којој припадници ЗНГ нису дозволили приступ у касарну.[2]

Пребег из ЈНА, потпуковник Јосип Томшић, који је у међувремену постао командант одбране Бјеловара, припремио је напад на касарну у којој су се налазили преостали војници, официри и њихови чланови фамилија који нису пребегли на другу страну. Касарна, у којој данима није било воде и струје, је нападнута са 2.000 војника. Пошто команда ЈНА није послала помоћ, командант бригаде, пуковник Рајко Ковачевић, је наредио предају и одлагање оружја.[2] По уласку у касарну, тадашњи председник Кризног штаба Бјеловара, Јуре Шимић, је наредио да се припадници ЈНА скину до појаса, након чега је из строја извео команданта Рајка Ковачевића са помоћницима, потпуковника Миљка Васића и капетана прве класе Драгишу Јовановића, које је потом одвео 50 метара даље и убио из пиштоља.[2]

Тепић је био приморан да се са својим војницима повуче у складиште и организује одбрану од хрватских паравојних формација које су опколиле објекат.[1] Двадесет и деветог септембра 1991. не желећи да препусти непријатељу оружје којим би убијао његове војнике, мајор Милан Тепић дигао је у ваздух војно складиште и себе. Ово дело многи су упоредили са сличним потезом ресавског војводе Стевана Синђелића.[3]

Приликом покушаја заузимања складишта муниције мајор Тепић је складиште дигао у ваздух и при томе је према званичним подацима, поред њега, погинуло 11, а према незваничним преко 200 нападача који су се касније водили као „нестали”. У одређеном часу војницима ЈНА је наређено да се повуку од главног објекта — на безбедну раздаљину. Ово наређење мајора Тепића није послушао војник на одслужењу војног рока, Стојадин Мирковић,[4] који је из оклопног транспортера дејствовао по непријатељу све док није био погођен противоклопним пројектилом. У знак одмазде стрељан је заробљеник — командир страже Ранко Стефановић.

„Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко.”

— Милан Тепић

Народни херој Југославије[уреди]

Председништво СФРЈ, којим је председавао потпредседник Бранко Костић, 19. новембра 1991. године је мајора Милана Тепића „за изванредан подвиг у борби против непријатеља приликом њиховог напада на касарну ЈНА у Бјеловару” постхумно одликовало Орденом народног хероја Југославије и прогласило народним херојем Југославије.

Његово име носи улица у Београду (општина Савски венац), Бањa Луци, Источном Сарајеву,[5] Нишу[6], Бачкој Паланци, Бешки, Инђији, Кули, Лесковцу, Новом Саду (три улице), Крушевцу, Оџацима, Пироту, Смедереву, Сомбору, Сремској Митровици, Темерину, Великој Плани, Вршцу, Зрењанину, Теслићу, Козарској Дубици, Градишци и у више других српских градова.

У његову част, Република Српска је установила орден „за посебне заслуге у рату”.[1] Њему и Стојадину Мирковићу је посвећен документарни филм „Небо над Бјеловаром” аутора Недељка Лајшића.[7] По њему је названа Медаља мајора Милана Тепића.

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]