Бошко Каралић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
БОШКО КАРАЛИЋ
Bosko Karalic.jpg
Бошко Каралић
Датум рођења(1919-01-10)10. јануар 1919.
Место рођењаБистрици, код Приједора
 Краљевина СХС
Датум смрти30. новембар 1987.(1987-11-30) (68 год.)
Место смртиБања Лука,  СР Босна и Херцеговина
 СФР Југославија
Професијавојно лице
Члан КПЈ одоктобра 1942.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
Служба19411955.
Чинпотпуковник
Народни херој од25. септембра 1944.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден братства и јединста
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Бошко Каралић (Бистрици, код Приједора, 10. јануар 1919Бања Лука, 30. новембар 1987), учесник Народноослободилачке борбе, потпуковник ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен 10. јануара 1919. године у Бистрици, код Приједора. Потиче из сиромашне породице, која му није могла омогућити ни основно школовање, већ је у деветој години почео са родитељима да ради на пољопивредним пословима. Све до 1940. године, када је позван на одслужење војног рока, радио је као надничар код имућнијих сељака.

Војску је служио у пешадијском пуку у Сињу, а почетком 1941. године је прекомандован у Словенију на југословенско-италијанку границу, где га је затекао почетак Априлског рата, 6. априла 1941. године. После капитулације Југословенске краљевске војске, с још неколико другова кренуо је кући у Босанску крајину. На том путу су их ухапсиле усташе и спорвеле у логор Керестинец, у близини Загреба. После два месеца боравка у логору успео је да побегне и дође у родно место.

Јула 1941. године када је на Козари избио оружани устанак, заједно са својим млађим братом је ступио у партизанску чету под командом Милорада Мијатовића. Пошто је скоро половина бораца ове чете била ненаоружана, прве акције су биле диверзантског типа - ружење пруге и кидање комуникација, као и напади на мање посаде војника приликом којих је заробљавано оружје и муниција. Прве веће акције су биле напад на непријатељску посаду на прузи између Ивањске и Пискавице. Најпре као бомбаш, а касније и као пушкомитраљезац, истицао се својим јунаштвом, посебно у борбама у Петровом Гају, Козарцу и Гугоновој главици и др.

Када је 21. маја 1942. године, формирана Прва крајишка ударна бригада, Бошко је постао њен борац и с бригадом учествовао у свим борбама, све до краја рата. Као пушкомитраљезац учествовао је у многим борбама - на Бранковцу и Пискавици, затим код Добрљина, Кључа и Санице. Посебно се истакао током офанзиве на Козару, јуна 1942. године, када је у борби на Пискавици, с још четири борца уништио усташки бункер и заробио три пушкомитраљеза. Током лета и јесени 1942. године истако се у борбама на Купресу, Мркоњић Граду, Јајцу и др. За своје заслуге до дотадашњој борби, октобра 1942. године је примљен у чланство Комунистичке партије Југославије и постављен за десетара.

Током Бихаћке операције, новембра 1942. године, у борби код Босанског Новог заробио је 30 усташа и домобрана, а код Приједора убио 25 немачких војника. Током 1943. године, истако се у борбама бригаде у источној Босни и у борбама код Какња, Фојнице и Подлуговима. Августа 1943. је учествовао је нападу на аеродром у Рајловцу, код Сарајева, када су уништена 34 непријатељска авиона. Посебно се истако у борби приликом преласка пруге Кремна-Биоска, у близини Ужица, када је као команир чете, најпре учествовао у гурању заробљених немачких тенкова на највиши брег, а потом у уништењу непријатељских бункера. Често је непријатељу „враћао“ већ бачене бомбе, а у току борби приликом стварања мостобрана код Бајине Баште, једна „враћена бомба“ му је експлодирала у руци. Тада је био теже рањен, али је одбио да напусти јединицу и оде на лечење. У борби с четницима на Копаонику, сам је заробио групу од 12 четника. У завршним операцијама за ослобођење Југославије, унапређен је у команданта дивизиона Прве коњичке бригаде, која је заједно са јединицама Шесте личке пролетерске дивизијеНикола Тесла“, учествовала у пробоју Сремског фронта, априла 1945. године. Потом је био заменик команданта бригаде у време жестоких борби код Сотина, Товарника, Мале Вашице и Шида.

После ослобођења Југославије обављао је разне дужности у Југословенској народној армији, али је због нарушеног здравља пензионисан 1955. године у чину потпуковника. Преминуо је 30. новембра 1987. године у Бањој Луци.

Одлуком Председништва Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије, 25. септембра 1944. године, је међу првим борцима Народноослободилачке војске Југославије одликован Орденом народног хероја и добио звање народног хероја Југославије. Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања.

Литература[уреди]