Василије Јовановић-Бркић

Из Википедије, слободне енциклопедије
За друга значења, погледајте Василије Јовановић (вишезначна одредница).
Патријарх српски Василије I
Датум смрти 10. фебруар 1772.
Место смрти Санкт Петербург
Руска Империја
Архиепископ пећки и патријарх српски
Године 17631765.
Претходник Кирило II
Наследник Калиник II
Митрополит липљански
Године (1756-1758)
Митрополит дабробосански
Године (1759-1762)

Василије Јовановић-Бркић је био архиепископ пећки и патријарх српски у периоду 17631765. године. Био је последњи Србин на пећком трону пре другог гашења Пећке патријаршије.[1]

О његовом школовању познато је само да је учио Латинску школу Емануела Козачинског.

Патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента врло рано га је прихватио, замонашио, примио у статус придворних монаха и произвео у чин протођакона. У то време, 1746. године, постао је ктитор познатог бакрореза Богојављења, рад Христофора Жефаровића, који се чува у Музеју Српске православне цркве у Београду.

Средином 1749. године морао је напустити своје родно место, јер га је епископ бачки Висарион Павловић, администратор Карловачке митрополије, осумњичио да је неправилно руковао патријаршиским приходима, и склонио се у један манастир у Србији. Крајем исте године одлази у Птују, а 1752. године у Топлу код Херцег Новог.

Митрополитом липљанским, односно новобрдским и косовским постао је 1756. године и те године је посетио манастир Грачаницу.

Декрет патријарха пећког Кирила II о избору Василија за митрополита дабробосанског прочитан је у сарајевском храму Светих арханђела 21. маја 1759. године. Међутим, нови митрополит појавио се у Сарајеву тек 12. децембра 1760. године.

Патријарх пећки постао је 1763. године.

Оклеветан од сродника збаченог патријарха Кирила II да је шпијун, патријарх Василије је свргнут са свога положаја и заточен на острву Кипру. Уз помоћ Француза се ослободио затвора и побегао у Далмацију, а потом у Јањево, одакле је преко јужног приморја доспео у Црну Гору 1767. године. У Црној Гори је боравио све до 24. октобра 1769. године. За све време свога боравка у Црној Гори никако није налазио заједнички језик са митрополитом Савом Петровићем.

У Црној Гори патријарх Василије се упознао са руским грофом Јуријем Владимировичем Долгоруковим приликом његовог доласка у Црну Гору ради објашњења да је Шћепан Мали лажни цар и најобичнији авантуриста. Са њим је патријарх Василије пошао у Трст, а потом у Ливорно руском адмиралу грофу Алексију Орлову.

У жељи да најзад дође до неког мирног животног пристаништа у Русији, којој је чинио услуге, патријарх Василије је у мају 1771. године стигао у Беч. Овде се сусрео са својим познаницима са патријарашког двора у Карловцима, митрополитом Јованом Ђорђевићем и бачким епископом Мојсијем Путником. Обојици се обратио за помоћ. У међувремену је добио сагласност да се може настанити у Русији. Патријарх Василије није дуго живео у Русији. Умро је 10. фебруара 1772. године у Петрограду и сутрадан је сахрањен у Благовештенској цркви.

Патријарх Василије се бавио и књижевним радом. За време свога боравка у Црној Гори написао је Службу и Синаксар Светог Василија Острошког. За потребе руског грофа Долгорукова, написао је „Опис турски области и у њима хришћанск народа, а нарочито народа српског“.

Референце[уреди]

  1. Вуковић (1996). стр. 61-62.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]


Претходник:
-
митрополит липљански
17561758

Наследник:
-
Претходник:
Пајсије Лазаревић
митрополит дабробосански
17591762
Наследник:
Дионисије Никшић
Претходник:
Кирило II
архиепископ пећки и патријарх српски
17631765
Наследник:
Калиник II