Даг Хамаршелд

С Википедије, слободне енциклопедије
Даг Хамаршелд
Dag Hammarskjöld.jpg
други по реду генерални секретар Уједињених нација
Биографија
Датум рођења(1905-07-29)29. јул 1905.
Место рођењаЈенчепинг
 Шведска
Датум смрти18. септембар 1961.(1961-09-18) (56 год.)
Место смртиНдола
 Федерација Родезије и Њасаленда
Узрок смртиАвионска несрећа
ДржављанствоШведско
Професијаекономиста
УниверзитетУниверзитета у Упсали, Универзитет у Стокхолму
ПотписDag Hammarskjöld signature.svg
10. април 1953 — 18. септембар 1961.
ПретходникТригве Ли
НаследникУ Тант

Даг Хјалмар Агне Карл Хамаршелд (швед. Dag Hjalmar Agne Carl Hammarskjöld;[1] Јенчепинг, 29. јул 1905 — Ндола, 18. септембар 1961), други по реду генерални секретар Уједињених нација. Широко знање је стекао на Универзитету у Упсали, где је стекао дипломе из књижевности, уметности, права и економије. Обављао је велики број функција у шведској администрацији, углавном у области економије, а био је и представник Шведске у Уједињеним нацијама, где је 1953. године изабран за генералног секретара. Поново је изабран 1957. године. Посредовао је у више међународних спорова, а погинуо је 18. септембра 1961. године под неразјашњеним околностима у авионској несрећи током мировне мисије у Северној Родезији (данашњој Замбији). Постхумно му је додељена Нобелова награда за мир.[2] Сматра се једним од два најбоља генерална секретара УН, заједно са његовим наследником У Тантом,[3] и његово именовање је поздрављено као један од најзапаженијих успеха организације.[4] Председник САД Џон Ф. Кенеди назвао је Хамаршелда „највећим државником нашег века.[5]

Рани живот и образовање[уреди | уреди извор]

Хамаршелдово родно место у Јенћепингу.

Даг Хамаршелд је рођен у Јенћепингу у племићкој породици Хамаршелд (такође се пише Hammarskiöld или Hammarsköld). Већи део детињства провео је у Упсали. Његов дом тамо, који је сматрао домом свог детињства, био је замак Упсала. Био је четврти и најмлађи син Хјалмара Хамаршелда, премијера Шведске од 1914. до 1917. године.[6]

Хамаршелд је прво студирао на Катедралсколану, а затим на Универзитету у Упсали. До 1930. године стекао је диплому лиценцираног филозофа и магистра права. Пре него што је стекао диплому права, већ је добио посао помоћника секретара Одбора за незапослене.[7]

Каријера[уреди | уреди извор]

Од 1930. до 1934. Хамаршелд је био секретар владиног одбора за незапосленост. За то време написао је своју економску тезу „Konjunkturspridningen“ („Ширење пословног циклуса“) и докторирао на Универзитету у Стокхолму. Године 1936. постао је секретар централне банке Шведске, Риксбанк. Од 1941. до 1948. био је председник Генералног савета Риксбанке.[8]

Хамаршелд је брзо развио успешну каријеру шведског јавног службеника. Био је државни секретар у Министарству финансија 1936–1945, шведски делегат у Организацији за европску економску сарадњу 1947–1953, секретар кабинета Министарства иностраних послова 1949–1951 и министар без портфеља у влади Таге Ерландера 1951–1953.[8]

Помагао је у координацији владиних планова за ублажавање економских проблема у периоду после Другог светског рата и био је делегат на конференцији у Паризу која је успоставила Маршалов план. Године 1950. постао је шеф шведске делегације у UNISCAN, форуму за унапређење економске сарадње између Уједињеног Краљевства и скандинавских земаља.[9] Иако је Хамаршелд служио у кабинету којим су доминирали социјалдемократи, никада се званично није придружио ниједној политичкој странци.[8]

Године 1951, Хамаршелд је био потпредседник шведске делегације у Генералној скупштини Уједињених нација у Паризу. Постао је председавајући шведске делегације на Генералној скупштини у Њујорку 1952. Дана 20. децембра 1954, изабран је да преузме упражњено место свог оца у Шведској академији.[10]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Hammarskjöld”. Collins English Dictionary. HarperCollins. 
  2. ^ „Nobel Prize facts”. Nobel Foundation. Приступљено 13. 5. 2020. 
  3. ^ „Next U.N. secretary general - The Japan Times”. 9. 2. 2015.  This article names Kofi Annan as the other one.
  4. ^ „How Not to Select the Best UN Secretary-General”. HuffPost. 28. 10. 2015. 
  5. ^ Linnér, Sture; Åström, Sverker (2008). UN Secretary-General Hammarskjöld: Reflections and Personal Experiences (The 2007 Dag Hammarskjöld Lecture) (PDF). Uppsala University. стр. 28. ISBN 978-91-85214-51-8.  Catalog record archived from the original on 22 July 2019. "This is the translated text of the 2007 Dag Hammarskjöld Lecture given by Sture Linnér and Sverker Åström at Uppsala University on 15 October 2007".
  6. ^ Sze, Szeming (децембар 1986). Working for the United Nations: 1948–1968 (Digital изд.). Pittsburgh: University of Pittsburgh. стр. 20. Приступљено 7. 11. 2014. 
  7. ^ „Biography, at Dag Hammerskjoldse”. Daghammarskjold.se. Архивирано из оригинала на датум 2. 10. 2013. Приступљено 10. 9. 2013. 
  8. ^ а б в "Dag Hammarskjöld", The Nobel Prize
  9. ^ "Dag Hammarskjöld" [biography]. United Nations. United Nations. Retrieved 13 October 2017.
  10. ^ „DAG HAMMARSKJÖLD: The UN years ...”. United Nations. Приступљено 25. 12. 2019. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Даг Хамаршелд на Викимедијиној остави.


Претходник: Генерални секретар УН-а
1953 — 1961. 		Наследник:
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Даг_Хамаршелд&oldid=25249502”