Лајнус Полинг

Из Википедије, слободне енциклопедије
Лајнус Полинг

Pauling.jpg
Лајнус Полинг

Општи подаци
Датум рођења (1901-02-28) 28. фебруар 1901.
Место рођења Портланд (САД)
Датум смрти 19. август 1994.(1994-08-19)(93 год.)
Место смрти Биг Сур (САД)
Рад

Лајнус Полинг (енг. Linus Carl Pauling; Портланд, 28. фебруар 1901Биг Сур, 19. август 1994) је био амерички хемичар и биохемичар.

Дао је значајан допринос и у кристалографији, молекуларној биологији и медицини. Многи га сматрају водећим хемичарем 20. века. Први је истраживао коришћење квантне механике у хемији, а 1954. је добио Нобелову награду за хемију за рад о природи хемијских веза.

Године 1962. добио је и Нобелову награду за мир за залагање за забрану нуклеарних проба, тако да је једина особа која је самостално добила две Нобелове награде.

Научна достигнућа[уреди]

Његово главно научно остварење је теорија о хемијским везама коју је развио касних 20-их и раних 30-их и изнео их у својој књизи „Природа хемијске везе и структура молекула и кристала“. Ова књига је први пут објављена у 1939., друго издање се појавило 1940.. Следила су нова издања, а књига је преведена на десетак језика. До краја 40-их година његов рад је признат у научним круговима и постао је основа за многа истраживања из опште хемије, неорганске и органске хемије.

1954. године Паулинг добија Нобелову награду за хемију „за проучавање хемијских веза и њихову примену у објашњавању комплексних структура молекула“. У свом говору на пријему Нобелове награде, он је говорио да ће проучавања будућих хемичара бити „засновано на новим хемијским структурама, укључујући и добро дефинисан геометријски однос између атома у молекулима и ригорозној примени нових структурних принципа“ и „Захваљујући овој методологија ће бити постигнут значајан напредак у решавању проблема биологије и медицине хемијским методама“.

Паулинг је био председник Америчког хемијског друштва (1948.) и Пацифик огранка Америчког удружења за унапређење науке (1942—1945), и потпредедник Америчког филозофског друштва (1951—1954).

Друге активностима[уреди]

У јуну 1961, Полинг и његова супруга сазивају конференцију у Ослу (Норвешка) против ширења нуклеарног оружја. Полинг је такође израдио предлог Споразума о забрани оваквих тестова. У јулу 1963, САД, СССР и Велика Британија потписали су споразум о забрани нуклеарних проба, на основу овог пројекта.

Године 1963, Полинг је добио Нобелову награду за мир. У свом излагању на додели Нобелове награде, он је изразио наду да ће споразум о забрани нуклеарних проба започети „серију споразума и промена који ће довести до стварања новог света где ће могућност рата заувек бити искључена“.

Исте године се повукао из Калифорнијског института за технологију и постао професор-истраживач у Центру за проучавање демократских институција у Санта Барбари (држава Калифорнија). Овде је био у стању да посвети више времена за питања међународнг разоружања. 1967. је постављен за професора хемије Калифорнијског универзитета у Сан Дијегу, у нади да ће проводити више времена у истраживању у области молекуларне медицине. Две године касније постао је професор хемије на Станфорд Универзитету у Пало Алту (Калифорнија).

Теорија о посебној улози витамина Ц[уреди]

У касним 60-им Паулинг је постао заинтересован за биолошке ефекте витамина Ц. У књизи „Витамин Ц и прехлада“ (1971) он је сажето практично и теоријски показивао терапеутска својства витамина Ц. У раним 70-им формулисао је Теорију ортомолекуларне медицине, у којој је истакао значај витамина, и амино киселина за живот човека и животиња.

У својим радовима потврдио је да је су људске потребе за витамином Ц од 0,1 до 0,2 г. на дан. Код недовољног уноса овог витамина може доћи до низа компликација пре свега на срцу, па и канцерогених обољења. Уношењем великих доза витамина Ц (5, 10 и чак 15 г.) доведи до повретне реакције - активирање природних механизама за уништење болесних ћелија. Ово се може користити у лечењу неких врста кардиоваскуларних болести и канцера. Заштитни ефекат витамина Ц у неким случајевима канцера је јако завистан од облика рака, и може бити одсутна. Теорија Паулинг о улози високих доза витамина Ц у лечењу рака је у новије време маргинализована.

Ипак, неке идеје ортомолекуларне медицине задржавају своју важност и данас, налазећи израз у концепту „додатака исхрани“.

Спољашње везе[уреди]