Лајнус Полинг

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Лајнус Полинг
Pauling.jpg
Лајнус Полинг
Датум рођења(1901-02-28)28. фебруар 1901.
Место рођењаПортланд
САД
Датум смрти19. август 1994.(1994-08-19) (93 год.)
Место смртиБиг Сур
САД
Држављанствоамеричко
ШколаКалифорнијски технолошки институт, Државни универзитет Орегона, Washington High School
Познат поПолингова скала Полингова правила о хемијској вези
НаградеНобелова награда за хемију (1954) Нобелова награда за мир (1962)
Веб-сајтscarc.library.oregonstate.edu/digitalresources/pauling/index.html
ПотписLinus Pauling signature.svg
Једина особа која је самостално добила 2 Нобелове награде.

Лајнус Полинг (енгл. Linus Carl Pauling; Портланд, 28. фебруар 1901Биг Сур, 19. август 1994)[1] био је амерички хемичар и биохемичар.

Дао је значајан допринос и у кристалографији, молекуларној биологији и медицини. Многи га сматрају водећим хемичарем 20. века. Први је истраживао коришћење квантне механике у хемији, а 1954. је добио Нобелову награду за хемију за рад о природи хемијских веза.

Такође, дуго је у употреби била коришћена Полингова скала електронегативности.

Године 1962. добио је и Нобелову награду за мир за залагање за забрану нуклеарних проба, тако да је једина особа која је самостално добила две Нобелове награде.

Научна достигнућа[уреди | уреди извор]

Његово главно научно остварење је теорија о хемијским везама коју је развио касних ’20-их и раних ’30-их и изнео их у својој књизи „Природа хемијске везе и структура молекула и кристала”. Ова књига је први пут објављена у 1939, друго издање се појавило 1940. Следила су нова издања, а књига је преведена на десетак језика. До краја ’40-их година његов рад је признат у научним круговима и постао је основа за многа истраживања из опште хемије, неорганске и органске хемије.

Године 1954. Паулинг добија Нобелову награду за хемију „за проучавање хемијских веза и њихову примену у објашњавању комплексних структура молекула”. У свом говору на пријему Нобелове награде, он је говорио да ће проучавања будућих хемичара бити „засновано на новим хемијским структурама, укључујући и добро дефинисан геометријски однос између атома у молекулима и ригорозној примени нових структурних принципа” и „Захваљујући овој методологија ће бити постигнут значајан напредак у решавању проблема биологије и медицине хемијским методама”.

Паулинг је био председник Америчког хемијског друштва (1948) и Пацифик огранка Америчког удружења за унапређење науке (1942—1945), и потпредедник Америчког филозофског друштва (1951—1954).

Полингова правила[уреди | уреди извор]

Полинг је у својим делима поставио 6 правила која се односе на хемијску везу. У кратким цртама обухватају следеће:

  1. Хемијска веза се формира интераговањем неспарених електрона од 2 везана атома.
  2. Електрони морају имати супротне спинове.
  3. Једном спарени, електрони не могу учествовати у другим везама.
  4. Услови за измену електрона у вези укључују само једну таласну функцију за сваки атом.
  5. Доступни електрони са најнижом енергијом граде најјачу везу.
  6. Од две орбитале у атому, она која се највише може преклопити са орбиталом другог атома даће најјачу везу и тежиће да лежи у правцу концентрисане орбитале.

Друге активности[уреди | уреди извор]

У јуну 1961, Полинг и његова супруга сазивају конференцију у Ослу (Норвешка) против ширења нуклеарног оружја. Полинг је такође израдио предлог Споразума о забрани оваквих тестова. У јулу 1963, САД, СССР и Велика Британија потписали су споразум о забрани нуклеарних проба, на основу овог пројекта.

Године 1963, Полинг је добио Нобелову награду за мир. У свом излагању на додели Нобелове награде, он је изразио наду да ће споразум о забрани нуклеарних проба започети „серију споразума и промена који ће довести до стварања новог света где ће могућност рата заувек бити искључена”.

Исте године се повукао из Калифорнијског института за технологију и постао професор-истраживач у Центру за проучавање демократских институција у Санта Барбари (држава Калифорнија). Овде је био у стању да посвети више времена за питања међународнг разоружања. 1967. је постављен за професора хемије Универзитета Калифорније у Сан Дијегу, у нади да ће проводити више времена у истраживању у области молекуларне медицине. Две године касније постао је професор хемије на Станфорд Универзитету у Пало Алту (Калифорнија).

Теорија о посебној улози витамина Ц[уреди | уреди извор]

У касним ’60-им Паулинг је постао заинтересован за биолошке ефекте витамина Ц. У књизи „Витамин Ц и прехлада” (1971) он је сажето практично и теоријски показивао терапеутска својства витамина Ц. У раним ’70-им формулисао је Теорију ортомолекуларне медицине, у којој је истакао значај витамина, и амино киселина за живот човека и животиња.

У својим радовима потврдио је да је су људске потребе за витамином Ц од 0,1 до 0,2 г. на дан. Код недовољног уноса овог витамина може доћи до низа компликација пре свега на срцу, па и канцерогених обољења. Уношењем великих доза витамина Ц (5, 10 и чак 15 г.) доведи до повретне реакције — активирање природних механизама за уништење болесних ћелија. Ово се може користити у лечењу неких врста кардиоваскуларних болести и канцера. Заштитни ефекат витамина Ц у неким случајевима канцера је јако зависан од облика рака, и може бити одсутна. Теорија Паулинг о улози високих доза витамина Ц у лечењу рака је у новије време маргинализована.

Ипак, неке идеје ортомолекуларне медицине задржавају своју важност и данас, налазећи израз у концепту „додатака исхрани”.

Публикације[уреди | уреди извор]

Књиге[уреди | уреди извор]

  • ——; Wilson, E. B. (1985) [Originally published in 1935]. Introduction to Quantum Mechanics with Applications to Chemistry. Reprinted by Dover Publications. ISBN 978-0-486-64871-2. 
  • —— (1939). The Nature of the Chemical Bond and the Structure of Molecules and Crystals. Cornell University Press. 
  • —— (1947). General Chemistry: An Introduction to Descriptive Chemistry and Modern Chemical Theory. W. H. Freeman. 
  • ——; Hayward, Roger (1964). The Architecture of Molecules. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 51. San Francisco: Freeman. стр. 977—84. ISBN 978-0716701583. PMC 300194Слободан приступ. PMID 16591181. doi:10.1073/pnas.51.5.977. 
  • —— (1958). No more war!. Dodd, Mead & Co. ISBN 978-1124119663. 
  • —— (1977). Vitamin C, the Common Cold and the Flu. W.H. Freeman. ISBN 978-0-7167-0360-0. 
  • —— (1987). How to Live Longer and Feel Better. Avon. ISBN 978-0-380-70289-3. 
  • Cameron, E.; —— (1993). Cancer and Vitamin C: A Discussion of the Nature, Causes, Prevention, and Treatment of Cancer With Special Reference to the Value of Vitamin C. Camino. ISBN 978-0-940159-21-1. 
  • —— (1998). Linus Pauling On Peace: A Scientist Speaks Out on Humanism and World Survival. Rising Star Press. ISBN 978-0-933670-03-7. 
  • Hoffer, Abram; —— (2004). Healing Cancer: Complementary Vitamin & Drug Treatments. Toronto: CCNM Press. ISBN 978-1897025116. 
  • Ikeda, Daisaku; —— (2008). A Lifelong Quest for Peace: A Dialogue. Richard L. Gage (ed., trans.). London: I. B. Tauris. ISBN 978-1-84511-889-1. 

Чланци из часописа[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Dunitz, J. D. (1996). „Linus Carl Pauling. 28 February 1901–19 August 1994”. Biographical Memoirs of Fellows of the Royal Society. 42 (9): 316—326. PMID 11619334. doi:10.1098/rsbm.1996.0020. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]