Девет Југовића

С Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили насељено место, погледајте чланак Девет Југовића.

Девет Југовића су митски јунаци српских епских песама преткосовског и косовског циклуса. По усменом народном предању они су били синови Југ Богдана и браћа кнегиње Милице[1].

Легенда[уреди | уреди извор]

Постоји више навода о њиховим именима. У више песама се јављају имена тројице, Бошка, барјактара у Косовском боју[2][3], затим Дамјана и Војина[3]. По једној од верзија имена браће Југовића су била Војин, Миљко, Марко, Љубодраг, Радмило, Бошко, Стојан, Веселин и Власкоје-Дамјан[4] С друге стране, у једном од записа песме Зидање Раванице се спомињу Петар, Никола и најмлађи Момир.[5]

У песми преткосовског циклуса Зидање Раванице су представљени у негативном светлу јер присвајају благо намењено градњи манастира.[6] У Горњој Брњици код Приштине, код сеоске цркве Светог Петра и Павла, постоји 10 гробова за које се верује да припадају Југовићима.[7]

...девет Југовића
Све царево продадоше пиво,
И цареву хазну затомише,
И надницу лаку оставише,
А надницу по једну асприцу,
Напојницу по једну чашицу;
Не светкују петку ни неђељу,
Ни Илију, који громом бије,
Ни Марију, која муњом пали.

Бошко Југовић, по легенди барјактар током Косовског боја

У песмама косовског циклуса (као нпр. у песмама Косовски бој и Смрт мајке Југовића) се истиче трагична погибија Југ Богдана и његових девет синова. Посебно сведочанство народног предања о јуначком крају браће Југовића се налази у песми Слуга Милутин[8] где слуга одговара царици Милици:

А Југ ти је, госпо, погинуо
у почетку, у боју првоме.
Погибе ти осам Југовића,
ђе брат брата издати не шћеде —
докле гође један тецијаше;
још остаде Бошко Југовићу,
крсташ му се по Косову вија,
још разгони Турке на буљуке,
као соко тице голубове.

О снази њиховог култа у српском народу сведоче предања о њиховој наводној заоставштини у виду објеката као што су чесма девет Југовића поред манастира Троноша.[4] и наводни гроб Бошка Југовића у близини Ивањице[1] Код Заострога је брдо Витер, на којем су рушевине старог града, које је локално народно предање (крајем 19. века и раније) приписивало Југовићима. Тако фра Иван Деспот, који је већ прихватио хрватску националну свест, пише: На Витеру моме златили се порушени Југовића двори. [9] И Лазар Томановић спомиње исто предање: ...вити Витер, његова осебина, на ком су остаци старог града, по предању Југовића двори. [10] [11]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

  • Томановић, Лазар (2007). Путописна проза. Градска библиотека и читаоница Херцег Нови. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]