Корисник:R109 Slavko/песак
На територији Републике Србије, налази се велики број индустријски развијених општина и градова. Кроз историју, градови су се развијали на различите начине, као трговачки и саобраћајни или као рударски и индустријски центри, у зависности од географског положаја, природних ресурса итд. Још од средњег века, регионални центри су постајали градови у којима су била велика рудна налазишта, нарочито злата и сребра. Неки од тих градова су и дан данас остали важни рударски центри, а развојем индустрије и науке, као и повећањем потреба за новим минералним сировинама, почели су се развијати и други градови. Неки од најзначајнијих рударских градова у Србији су: Лазаревац, Костолац, Бор, Мајданпек, Косовска Митровица (Трепча), Горњи Милановац итд.
Историја[уреди | уреди извор]
Развој рударства у Србији[уреди | уреди извор]
Рударство у нашим крајевима је веома старо. Његови почеци иду неколико хиљада година уназад. Трагове древног рударства налазимо, иако доста ретко, на нашим налазиштима живе, гвожђа, бакра и злата. Сем древног, код нас има и веома много трагова римског рударства које је цветало по свим рудоносним областима на просторима Србије. Ови трагови се огледају првенствено у старим документима из доба Рима, као и у археолошким налазиштима широм земље. Много више се зна о рударству средњег века. О његовој величини сведоче нам не само остаци старих рударских и топионичарских басена већ и разноврсне белешке које очито говоре о томе, да је за време средњега века у Србији цветало не само обимно већ и технички напредно рударство, напредније него у многим, у оно време чувеним државама Европе.[1]
Средњовековни рударски градови[уреди | уреди извор]
Интензивно се рударило у средњевековној српској и босанској држави на простору Новог Брда, Јањева, Трепче, Копаоника, Рогозне, Рудника, Кратова, Сребрнице, Крешева, Фојнице итд. Богата рудишта среброносног олова и бакра у Србији, Средњој Босни и Македонији дала су повода да се на њима образују велика насеља, прави градови, центри ондашње трговине у српској, односно босанској држави. У овим, чисто рударским насељима и градовима, боравили су дуже или краће време српски и босански средњовековни владари, затим феудалне велможе, млетачки, дубровачки и грчки капиталисти, саски пургари и шаренолико становништво састављено од Срба, Грка, Арбанаса, Саса, ђеновљана, млечана, сплићана, дубровчана, которана, барана...
Лазаревац[уреди | уреди извор]
Лазаревац је градско насеље које административно чини једну од 17 општина града Београда. Према попису из 2011. године било је 26.006 становника.
Историја[уреди | уреди извор]
Лазаревац као насеље има веома дугу историју. Према налазиштима, откривено је да је био насељен и у праисторији, али нема тачних података о томе ко га је насељавао, нити који је тачан назив града био.
Праисторија[уреди | уреди извор]
Територија ове области била је насељена Трачанима још у праисторијско доба. Природна плодност земљишта привлачила је људе да се на њему настане. Палеолитски налази откривени су на више места. На многим њивама у Араповцу и Миросаљцима нађена је керамика винчанског типа. На остатке праисторијских гробља у овоме крају говоре о животу у овим крајевима и пре доласка Словена.
Турски период[уреди | уреди извор]
Када су Турци од 1438. године повели офанзиву против Србије и Угарске, ова област се нашла у веома тешком положају. Продирући од Крушевца према северу турска војска је пустошила ове области. Нарочито су била велика пустошења пре и после пада Србије 1459. године. Уочи Берлинског конгреса, када је Србија стицала независност, Лазаревца још није било.
Убрзани развој у 20. веку[уреди | уреди извор]
По неким подацима Лазаревац је добио име по најстаријој кафани у овом крају, која се звала “Кнез Лазар”, а по другим, проглашен је за варошицу на Лазареву суботу, па је по томе добио име Лазаревац. Проглашавањем за сеоско место Лазаревац се развија као управно и привредно средиште ове области и нагло напредује. Јама “Колубара” која је отворена 1938. године и чији је капацитет производње био врло мали од око 1300 тона месечно, а рад у јами примитиван без икакве механизације и заштитних средстава за раднике. Јама је производила све до 1934. године када је рад обустављен због акција НДБ. У то време производња је достизала до 5000 тона месечно. После ослобођења, јама је реновирана, капацитет јаме је повећан, тако да 1947. године достиже 10.000 тона месечно. Индустријализацијом и интензивном експлоатацијом угља у деценијама после Другог светског рата Лазаревац и околина из темеља мењају лик и постају средина од битног значаја за свакодневни живот и развој читаве Србије.[2] Привреда Лазаревца и околине је разноврсна и веома развијена. Плодност је утицала на величину и густину насељености. Најгушћа насеља су у плодним долинама Пештана, Турије и Колубаре. Област је врло богата угљем (лигнитом), чије су наслаге дебљине од око 70 m. У близини Лазаревца налази се чувени рудник “Колубара” са термоелектраном у Великим Црљенима као и сушионицом угља и топланом у Вреоцима.У близини Лазаревца је важна саобраћајна раскрсница Лајковац
Рударски басен Колубара[уреди | уреди извор]
Билансне резерве угља се цене око 22 милијарде тона. Од тога на резерве појединих врста угља отпадају следеће количине у % :
- камени угаљ 1%
- мрки угаљ 9%
- лигнит 90%
Рударски басен “Колубара” лежи око 50 km југозападно од Београда и протезе се доњим током реке Колубаре од Лајковца до њеног ушћа у Саву. Укупна површина овог басена се процењује на око 1500 km. тј. сматра се да угљене наслаге у овом басену имају наведено пространство. Басен је током реке подељен на два дела: источни и западни. Источни део је скоро потпуно истражен и у овом делу басена налази се скоро 1.0 мијарде тона лигнита, чија се експлоатација врши површинским откопавањем. Укупне количине у целом басену процењују се на око 3 милијарде тона. Квалитет лигнита који се експлоатише у овом басену спада у ред ниско квалитетних горива са високим садржајем воде и пепела. Басен је у том смислу и развијен и данас спада у ред највећих произвођача угља у југоисточној Европи, и учествује са око 35% у укупној производњи угља на простору бивше Југославије. Рударски басен “Колубара” се састоји из више погона, и то „Поље А“, а затим „Поље Б”, три јамска погона, „Поље Д“ и Тамнава.
Термоелектрана Колубара[уреди | уреди извор]
Термоелектрана “Колубара” подигнута је на богатим наслагама колубарског угљеног басена. Прва електрана у овом басену подигнута је 1937. године у селу Вреоци, са снагом од 14MW која је снабдевала далеководима 60kV Београд и Крагујевац.Дневно троши око 4500 тона отпадног угља који се добија током сепарације и сушења. Електрана је везана за систем далековода 110kV. Данас је модерно опремљена, тако да производи око 1,5 милијарде KWh на годишњем нивоу. Њено учешће у производњи електроенергије у Србији је мало, али јако битно јер напаја Рударски басен Колубара, као и битне 110kV далеководе који напајају део Београда, далековод за напајање термоелектране Никола Тесла А, далековод за Аранђеловац...
Демографски подаци[уреди | уреди извор]
У насељу Лазаревац живи 18.392 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 36,6 година (36,0 код мушкараца и 37,3 код жена). У насељу има 7.668 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,07. Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.[3]
Култура[уреди | уреди извор]
На територији центра града постоје три школе. Најстарија школа је „Војислав Вока Савић“, а ту су и: ОШ „Дуле Караклајић” и ОШ „Кнез Лазар”. Поред основних, ту су и Средња техничка школа са економским смером и гимназија. На територији општине Лазаревац налази се више културно-уметничких друштава, као и градска библиотека „Димитрије Туцовић”. Од веома великог значаја за историју општине је и спомен-црква са костурницом палим борцима Колубарске битке.
Горњи Милановац[уреди | уреди извор]
Гроњи Милановац је град у Србији у Моравичком округу. Првобитан назив града је био Деспотовац који је касније, по налогу Милоша Обреновића промењен у Горњи Милановац. Према попису из 2011. године, град има 24 216 становника.
Историја[уреди | уреди извор]
Горњи Милановац је основан 1853. године. Смештен је у долини реке Деспотовице, по којој је некада носио назив Деспотовац. Спада међу најмлађе градове у Србији.[4]
Оснивање града[уреди | уреди извор]
Град је основан на простору које је носило назив Дивље поље, односно, на захтев начелника Рудничког округа Младена М. Жујовића, град је из села Брусница измештен на територију Дивљег поља које је припадало том селу. Град је основан 1853. године, наредбом кнеза Александра Карађорђевића и добио је име Деспотовац. Каснијим Указом Милоша Обреновића добија назив Горњи Милановац у част своме брату војводи Милану Обреновићу.[5]
Привреда и развој[уреди | уреди извор]
Индустрија[уреди | уреди извор]
Први значајан индустријски помак представљао је почетак рада прве штампарије 1890. године, чиме се развила издавачка делатност и појавили се листови као што су „Таково“, „Рудничанин“, „Рудничка самоуправа“... Године 1922. изграђена је пруга која је повезивала Чачак са Београдом и самим тим долази и до развоја Милановца. Након Другог свјетског рата, Горњи Милановац се убрзано почео развијати. Након кратког временског периода постао је један од најјразвијених привредних градова у Србији. Индустријске зоне у граду су подељене на два дела. У индустријској зони која се налази на самом улазу у град, налазе се неке од највећих фабрика: ПИК Таково, Металац, ФАД, Типопластика... [6]
Рударство[уреди | уреди извор]
Веома значајну улогу за развој Горњег Милановца имао је рудник Рудник. Овај рудник је добио име по истоименој планини. Полиметалично лежиште рудника (олово, бакар, цинк) састављено је од великог броја рудних тела (преко 90). Површина рудника заузима површину од око 3.5км по дужини и 1.5км по ширини. За откопавање рудника користи се искључиво фронтална метода откопавања одозго на доле са отвореним откопима. Овом медотом, од 1953.године, па све до данас откопано је преко 12 милиона тона руде. Отварање рудника, веома је допринело развоју града, јер је израдом саобраћајница за транспорт руде град повезан са свим деловима Србије. Откопавањем руде, јавила се и потреба за њеном прерадом, па су у околини отворене и многе фабрике за прераду руда метала.
Демографске карактеристике[уреди | уреди извор]
У насељу Горњи Милановац живи 18869 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 36,8 година (35,9 код мушкараца и 37,6 код жена). У насељу има 7786 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,08. Ово насеље је великим делом насељено Србима, а у последњих неколико пописа примећен је пораст у броју становника.[7]
| Година пописа | Број становника | Просечна старост код мушкараца | Просечна старост код жена |
|---|---|---|---|
| 1862. | 775 | Нема података | Нема података |
| 1865. | 876 | Нема података | Нема података |
| 1887. | 1.333 | Нема података | Нема података |
| 1900. | 2.836 | Нема података | Нема података |
| 1948. | 2.697 | Нема података | Нема података |
| 1953. | 3.402 | Нема података | Нема података |
| 1961. | 4.492 | Нема података | нема података |
| 1971. | 10.972 | 36.0 | 36.8 |
| 1981. | 17.791 | 36.3 | 37.0 |
| 1991. | 22.070 | 35.8 | 37.2 |
| 2002. | 23.982 | 36.0 | 37.5 |
| 2011. | 24.216 | 35.9 | 37.6 |
Култура и знаменитости[уреди | уреди извор]
Будући да сам град има дугу историју, веома је богат културним и историјским споменицима. На територији града налазе се четири основне школе, као и три средње. Град поседује и библиотеку која датира још из 1857. године. Многе зграде, као што су народна библиотека, црква и гимназија „Таковски устанак” представљају културне споменике од највишег значаја који датирају још из периода владавине Милоша Обреновића.
Споменици[уреди | уреди извор]
- Црква Свете Тројице
- Зграда окружног начелства
- Кућа народног хероја Драгана Јевтића
- Библиотека „Браћа Настасијевић”
Школе[уреди | уреди извор]
- ОШ „Десанка Максимовић” Горњи Милановац
- ОШ „Краљ Александар I” Горњи Милановац
- ОШ „Момчило Настасијевић” Горњи Милановац
- ОШ „Свети Сава” Горњи Милановац
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Др Василије, Симић. Наша велика рудишта и рударски градови у средњем веку (3. изд.). стр. 4.
- ^ „Општина Лазаревац”. Лазаревац. Приступљено 15. 05. 2020.
- ^ „ГО Лазаревац”. Приступљено 15. 05. 2020.
- ^ „Деспотовац-Горњи Милановац”. ГМ-инфо. Приступљено 18. 05. 2020.
- ^ „Како је Деспотова постао Горњи Милановац”. Политика-како је Деспотовац постао Горњи Милановац. Приступљено 18. 05. 2020.
- ^ „Где је Горњи Милановац данас”. Политика- Где је Горњи Милановац данас. Приступљено 18. 05. 2020.
- ^ „Попис становништва” (PDF). Први резултати пописа становништва. Приступљено 18. 05. 2020.