Винчанска култура

Из Википедије, слободне енциклопедије
Винчанска култура
Vinča culture locator map.svg
Подручје Винчанске културе
Географија
Континент Европа
Регија Балкан, Средња Европа
Земља Србија, Румунија, Бугарска, Босна и Херцеговина, Грчка, Црна Гора, Македонија
Главни локалитет Винча
Друштво
Језик непознат
Религија првобитни облици религиозности
Друштвено уређење земљорадници
Период
Историјско доба неолит
Настанак 4400 пне
Престанак 3200 пне
Претходници и наследници
Претходиле су: Наследиле су:
Flag of None.svg Старчевачка култура Културе Бакарног доба Flag of None.svg
Портал:Археологија


Историја Србије
Coat of arms of Serbia.svg

Овај чланак је део серије о
историји Србије

Ова кутијица: погледај  разговор  уреди
Категорија: Историја Србије

Винчанска култура представља млађенеолитску и раноенеолитску културу Европе (између првих векова 5. миленијума пре нове ере и првих векова 4. миленијума пре нове ере). Простирала се од средњег Потисја на северу до Скопске котлине на југу и од река Усоре и Босне на западу до Софијског басена на југу, односно обухватала је територије данашње Србије, Румуније, Македоније и Босне и Херцеговине. Винчанска култура је била технолошки најнапреднија праисторијска култура у свету. Најранија металургија бакра у Европи потиче са винчанског локалитета Беловоде у источној Србији. Генералним урбанистичким планом развоја Београда, приобални појас Дунава у зони Винче проглашен је археолошким парком.

Неолит на територији Балкана[уреди]

Фигурина из Винче

Око 7.000. године п. н. е. настаје тзв. „климатски оптимум“, током кога се топе ледничке масе у Европи, појас четинарских шума се помера ка северу. Клима се мења, постаје топла и влажна што је погодовало листопадним шумама које се шире Балканским полуострвом. Остаци флоре и фауне садрже кости сисара, птица, риба, љуштуре пужева. На Балкану од почетка неолита до његове најзначајније епохе, Винчанске културе, прошао је цео миленијум.

Старчевачка култура[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Старчевачка култура

На простору централног Балкана носиоци рано и средње неолитске културе припадали су Старчево-Кереш-Криш културном комплексу. Овај назив означава три блиске културе: старчевачку, керешку и кришку које су обухватале подручје данашње југоисточне Мађарске, Србије и Румуније.

Старчевачка култура, која је назив добила по локалитету Старчево, развила се у веома важном периоду напретка човечанства, када је почела производња хране. Почетком неолита људи су још увек живели у групама, које су чинили чланови породице, прикупљали су храну у сезонским походима и полако се привикавали на живот на једном месту. Старчевачка култура је донела знања која ће бити веома значајна за наредни период. Људи су живели у земуницама и надземним кућама, правили су изузетно квалитетну керамику танких зидова, украшену геометријским мотивима, статуе стубасте форме, које подсећају на винчанске фигурине.

На везу између старчевачке и винчанске културе упућују облици керамике и фигурине, као и стамбени објекти и територија коју су обухватале, иако у археологији постоји и друга хипотеза о настанку винчанске културе, по којој је значајну улогу имао утицај миграција са југоисточног Балкана.[1]

Археолошка ископавања[уреди]

Истраживања винчанске културе на територији Србије почела су у Јабланици код Аранђеловца 1901. године, а у Трансилванији 1875. на локалитету Тордош.

Винчанска култура је названа по локалитету Винча - Бело брдо, које се налази на десној обали Дунава, у селу Винча, 11 km низводно од Београда, на коме је ископавање започео 1908. професор Београдског универзитета др Милоје Васић, на простору од око 400 m². Ca мањим прекидима, радови су трајали све до Првог светског рата. 1924. године, обављено је ископавање али накратко, због недостатка материјалних средстава.[2] Откривени су остаци осам неолитских насеља, од којих најстарије насеље припада периоду средњег неолита и старчевачкој култури.

Журнал (дневник ископавања) Милоја Васића

Винча тридесетих година долази постаје налазиште чувено у свету. Милоје Васић је 1932. и 1936. објавио четири тома монографије „Праисторијска Винча“, чиме је завршена друга фаза истраживања овог локалитета.

Оснивањем Одбора за археолошка истраживања у Винчи при Српској академији наука и уметности и ангажовањем академика Васе Чубриловића и Јована Тодоровића, започета су 1978. године нова ископавања. У почетку је истраживањима руководио Никола Тасић, а од 1982. године академици Милутин Гарашанин и Драгослав Срејовић. После завршетка радова од 1986. до 1998. није било систематских археолошких истраживања. Ипак, 1988. налазиште је уређено због симпозијума под називом „Винча и њен свет“ (оригинални назив - енгл. Vinča and its World).

Милутин Гарашанин је 1998. године окупио теренску екипу и тако је почела трећа серија ископавања на епонимном налазишту. Од 2001. уведена је флотација за добијање узорака макробиотичке анализе. Од 2003. започела су ископавања у систему целина („unit“), за разлику од ранијих ископавања у квадратној мрежи. У истраживања су укључене и археозоологија и зооархеологија, а за вођење теренске документације почела је да се користи рачунарска технологија. Од 2002. коришћен је електронски даљинометар (ЕДМ) Направљена је база података и софтвер ArchaeoPack (Тасић, Јевремовић 2003.) који је тестиран на ископавањима у Винчи.[3]

Од 2001. у Винчи се одржава и летња археолошка школа.

Локалитети[уреди]

Матична област Винчанске културе обухвата простор централног Балкана, а у тренутку када је достизала врхунац подударала се са територијом коју је у млађем и средњем неолиту обухватала старчевачка култура. Дунав је био одлучујући услов за настанак насеља у Винчи, као и Тиса, Драва, Сава, Тамиш и притоке. Главни правац од севера ка југу је Морава, која се низводно улива у Дунав.

Носиоци винчанске културе живели су на лесној обали Дунава, али треба претпоставити да је река у доба оснивања насеља била током пролећа услед поплава широка око 7 km, на овом простору су постојали језеро и мочваре, што је погодовало развоју лова, риболова и земљорадње.[4]

Језгро ове културе је Србија, а распростирала се до источне Македоније, затим на западу до североисточне Босне и до Винковаца.

Епонимни локалитет ове је Винча - Бело брдо, а остала налазишта су:

Периодизација[уреди]

Културни слој у Винчи дебљине је око 10,5 метара.[5] Периодизацију су извршили Милоје Васић, Милутин Гарашанин и Владимир Милојчић.

до 8 метара Винча Тордош I Винча А
8 до 6,5 метара Винча Тордош II аб Винча Б1 (до 7 метара)
6,5 до 6 метара Градачка фаза Винча б2
6 до 4,1 метар Винча Плочник I Винча Б2/Ц
4,1 метар Винча Плочник IIа Винча Ц
3,48 метара Винча Плочник IIб Винча Д

Сваки од наталожених слојева, који обележава поједине фазе живота у Винчи, садржи праве ризнице разноврсних предмета: оруђе и оружје од камена и кости, посуђе за свакодневну употребу, богато декорисане ритуалне вазе, велики број антропоморфних и зооморфних фигурина изузетно упечатљиве стилизације, накит од разних врста ретких и скупоцених материјала и велики број других предмета израђених у самој Винчи или прибављених из удаљених области - из средње Европе, доњег Подунавља или са Медитерана.

Насеља[уреди]

Реконструкција Винчанске куће
Vincanska kuca2.jpg
Реконструкција куће са огњиштем

Неолитско насеље у Винчи удаљено је око 14 km од ушћа Саве у Дунав, што је изузетно повољно место које је омогућило да постане фокална тачка простора југоисточне Европе. Овуда су пролазили путеви, али је и изузетно повољно природно окружење омогућавало дуготрајно насељавање.

Река Болечица, која се улива у Дунав непосредно испод насеља, била је извор свеже воде, а била је и веза са Авалом, где су налажене важне сировине попут цинабарита.

Винчанска насеља су претежно вишеслојна, а на самом локалитету Винча констатовано је 9 насеља. По положају мало се разликују од старчевачких, подижу се на речним терасама са падом ка реци, на осунчаним падинама или гредама. У млађим фазама насеља се подижу на стрмим тешко приступачним брежуљцима или стенама (Градац, Рт - Железник). Нека од ових насеља била су утврђена.

Најстарија станишта у Винчи имају најчешће елипсоидне основе укопане у лес и шаторасти кров од прућа, трске и сламе који належе непосредно на основу. Колибе су груписане по одређеном систему око централне и подсећају на архитектуру културе Лепенског Вира. За исте традиције се повезују и стубасте антропоморфне фигуре и нерашчлањене керамичке посуде.

Винча је око 4500. године п. н. е. опустела, али се непосредно после културног слоја са шаторастим стаништима јавља ново насеље, које су изградили носиоци културе млађег неолита, којој је Винча дала име.

Куће током овог периода биле су од дрвета и глине, оријентисане у правцу југоисток-северозапад, имале су четвороугаоне основе, вертикалне зидове и кров на две воде. Јавља се нивелација, подлога се стабилизује, изолује од влаге, а зидови се боје.

У млађим насељима откривене су велике правоугаоне грађевине са већим бројем просторија. На дубини између 9 и 6 метара, које се датује у период између 4500. и 3800. године п. н. е. култура доминира великим делом средње и југоисточне Европе. Велика насеља током овог периода су Винча, Потпорањ, Селевац, Дивостин... Специјализоване делатности довела је до привредног успона, друштвеног раслојавања и богаћења заједница винчанске културе.

Налази откривени на дубинама између 6. и 2. метра културног слоја Винче, датовани у период између 3700. и 3500. године п. н. е. показују да Винча постепено губи значај и да се култура гаси. Пропаст винчанске културе проузроковао је продор нових заједница из правца данашњих области Бугарске и Румуније, током првих векова 4 миленијума п. н. е.

Винчанска култура простирала се на територији већој од територије било које неолитске културе у Европи. Поједина њена насеља премашила су величином и бројем становника не само сва истовремена неолитска насеља, већ и прве градове који су знатно касније настали у Месопотамији, Егеји и Египту.

Сматра се да је Винча била град јер је стално била насељена током много генерација, становништво је било активно током целе године, а постојала је и специјализација послова. Може се рећи да је била метропола, будући ју је насељавао велики број становника, да је била економски и културни центар, да су откривена многа мања насеља у непосредној близини Винче, а нађени су и докази о интензивној комуникацији и размени добара, услуга и људи.

Куће винчанске културе[уреди]

Градња у Винчи је била веома интензивна. Постоје докази да су стари и трошни објекти рушени да би се изградили нови. Понекад је искоришћен ров старе куће у које су постављане дрвене облице. Коришћена је техника која се назива техника плетера и лепа, а која се први пут јавља током неолита. Куће су грађене тако што су вертикално поболи дрвене облице. Око њих су уплитали пруће, преко кога се наносило влажно блато или глина, помешани са сламом или песком.

До сада нису откривени остаци кровова, али се претпоставља да су били од трске.

Куће су имале пећи потковичасте основе, које су се понекад налазиле у свакој просторији. Пронађене су и пећи за које се претпоставља да су служиле за прераду цинабарита.[6]

Све куће у насељу биле су збијене и поређане у редове, оријентације југоисток – северозапад, што је представљало добру заштиту од ветра.

Сахрањивање[уреди]

На основу скромних остатака најстаријег насеља, откривених на око 10,5 m испод површине, закључено је да је Винча први пут насељена у тренутку кад је култура средњег неолита (старчевачка култура) већ почела да се завршава, вероватно око 4880. године п. н. е. Из овог периода потиче јединствен налаз у оквирима неолитске културе југоисточне Европе, велика гробница с прилазом и девет скелета која је у центру најстаријег насеља, која је откривена 1931. године. Овај налаз показује да су први земљорадници Подунавља припадали посебном антрополошком типу у коме се обједињују одлике старе европске популације с одликама грацилних Медитеранаца.

Припадници ове културе су познавали издвојене некрополе, најчешће ван насеља.

У Ботошу је откривена некропола са 18 гробова од којих је један двојни.

Мртви су полагани у згрченом ставу, на левом или десном боку. Спаљивање и секундарне сахране нису поуздано утврђене.

Покретни инвентар[уреди]

Оруђе од камена
Камене секире
Накит од кости
Фигурина из Винче

У Фази Винча-Тордош I, око 8 m дубине у Винчи, откривено је:

  • оруђе од опсидијана и то стругачи, гребачи и ножеви,
  • оруђе од тесаног камена - прави и криви ножеви,
  • оруђе од глачаног камена од нефрита које процват доживљава у фази Винча Тордош II,
  • секире у облику обућарског калупа
  • језичасте секире
  • длета.

Од накита јављају се биконичне перле од мрамора и кости, камени привесци бушени при врху, накит од спондилус (Spondylus) шкољке, који се јавља кроз читаву еволуцију културе.

У фази Винча Плочник јављају се и прва бакарна оруђа, као што су игле, длета, бакарне гривне рађене од веома танке жице. Посебно је значајна остава бакарног оруђа откривена 1928. године на локалитету Плочник. Остава се састоји од бакарних длета четвртастог пресека и бакарних секира са хоризонталним отвором за држаље, које су се користиле као универзалне алатке.

Оруђа се и даље израђују од камена и кости, најбројнији су:

Од камених алатки доминирају:

  • језичасте секире
  • бушене секире
  • камени буздовани
  • секире од меког, белог камена култне намене.

Фигурине[уреди]

Винчанске антропоморфне и зооморфне фигурине, као и просопоморфни поклопци и жртвеници представљају изузетне уметничке домете ове културе. Најзначајније међу њима су Lady of Vinča, Хајд ваза и Видовданка. Поред предмета култне намене, о степену развијености говоре и урезани знаци познати као „винчанско писмо“. Претпоставке о њиховој функцији су многобројне: да су ознаке власништва, кауције, пиктограми или сликовно писмо, фонетско писмо...[7]

Lady of Vinča[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Lady of Vinča
Lady of Vinca

Један од најпознатијих налаза са овог локалитета. Lady of Vinca је откривена 1929. године на дубини од 4,8 метара. Направљена је од печене глине, висока је 13,2 cm.

Lady of Vinca представља жену на постољу, у седећем положају, петоугаоног лица и урезаних крупних очију и пластичног дугачког носа. Десна рука је савијена и положена на груди. На лицу, рукама и темену постоје перфорације.

Ваза се налази у Археолошкој збирци Филозофског факултета.

Видовданка[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Видовданка
Видовданка

Видовданка је антропоморфна фигурина откривена на Видовдан 1930. године, по чему је и добила име. Представља врхунац неолитске фигуралне пластике.

Налазила се на дубини од 6,2 m.

Направљена је од печене глине, а површина је полирана. Ово је женска фигурина, без наглашених индивидуалних црта. Лице је петоугаоно, истакнуте су крупне бадемасте очи и пластичан нос, што је типичан пример винчанске маске. Присутни су остаци црвене боје.

Ваза се налази у Археолошкој збирци Филозофског факултета.

Хајд ваза[уреди]

Хајд ваза
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Хајд ваза

Хајд ваза је откривена током ископавања 1930. године, на дубини од 7.05 m. Висока је 20, 8 cm, а дужина посуде износи 36 cm, Ово је заправо посуда у облику птице, склопљених крила, са људском главом, петоугаоним лицем, на коме су велике очи и моделован нос. На глави се налазе две лоптасте избочине. Ваза је глачана и украшена канелурама.

Ваза се налази у Археолошкој збирци Филозофског факултета у Београду.

Керамика[уреди]

Амфора од печене глине орнаментисана урезаним тракама испуњеним убодима
Минијатурне посуде из Винче

У Винчи је откривен велики број разноврсних керамичких посуда. Типична керамика је фина монохромна, глачана керамика, најчешће црне или сиве боје, нешто ређе црвене или мрке. Водећи керамички облик је биконична здела са ниским горњим конусом, а карактеристичне су и зделе са оштрим угластим профилом, као и пехар на шупљој и коничној нози. Јавља се и тенденција ка заобљавању профила и издвајању врата. Јављају се и посуде за складиштење хране, попут амфора и питоса, као и посуде за припремање хране - лонци и ђувечи.

Посебну групу чине посуде изузетно малих димензија. Оне имитирају посуде за свакодневну употребу, а постоји двоумљење око тога шта је била њихова улога. Могуће је да су ово биле играчке, посуде где су се чувале драгоцености или посуде које су коришћене током прераде цинабарита.

Орнаменти на керамици из старијих фаза најчешће су рађени урезивањем. Тробојне посуде су луксузне и ретке. У млађим фазама керамика је полирана пре печења, помоћу облутка. Од мотива се јављају линије, метопска поља, цик-цак линије, висећи троуглови, а често је и канеловање. Канелуре се јављају на горњим деловима посуда.

Облици винчанске керамике

Откривени предмети данас се могу видети у Народном музеју у Београду, Музеју града Београда и Археолошкој збирци Филозофског факултета у Београду.

Просопоморфни поклопци[уреди]

Просопоморфни поклопци из Винче
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Просопоморфни поклопци

Просопоморфни поклопци су култни објекти јединственог облика, значења и функције, који се током неолита јављају искључиво у овој култури. Просопоморфни поклопци су керамички цилиндрични или конични поклопци у облику људског и/или животињског лица. Сам назив потиче од грч. προσωρον - лице. На сваком поклопцу препознаје се лице, нос и уши и посебно изразито и рељефно моделоване очи.

Богато су украшени урезаним геометријским орнаментом, најгушће на лицу, а теме и потиљак су понекад без украса. Мотиви су шрафирани троуглови, цик-цак линије, меандар испуњен убодом и сл.

Димензије су између 7 и 15 cm, а пошто се повезују са амфорама, претпоставља се да одговарају онима димензија од 20 до 40 cm. Смисао ових поклопаца још увек није у потпуности одгонетнут.[8]

Економија носилаца културе[уреди]

Удице од кости

Носиоци винчанске културе имали су мешовиту економију, основне делатности били су сточарство и пољопривреда, али су се бавили ловом, риболовом и прикупљањем дивљих плодова.

Од домаћих животиња присутни су: говече, свиња, овца, коза и пас. Осим меса, користило се и млеко, а претпоставља се да је постојала и производња сира. Од дивљих животиња присутни су јелен, вепар, дивље говече, зец, дабар, куна, јазавац и лисица. Лов је имао важну улогу, не само због исхране, већ су се тако набављали материјали за оруђе, попут рога јелена или кљова дивље свиње.

Близина реке омогућила је и риболов, а налази удица, харпуна и тегова за мреже доказује да су ловили велику рибу. Највише су узгајане житарице и то пшеница, јечам и просо, а гајили су и сочиво, грашак и лан који је коришћен како за добијање уља, тако и за израду тканина. Током овог периода у околини насеља расле су зова, купина, дивље грожђе, који су представљали допуну у исхрани.

Најранија металургија на свету[уреди]

Српски археолози из Београда, Пожаревца и Петровца на Млави открили су код локалитета Беловоде у Великом Лаолу, код Петровца на Млави и Белолице у селу Ждрело, код изворишта реке Решковице, који су међусобно удаљени десетак километара, праисторијско насеље које доказује да је винчанска култура прва познавала металургију бакра у Европи. Локалитети су јединствен археорударски и металуршки комплекс експлоатисан од праисторије па до 5. века, до краја римске владавине овим просторима.

Винчанска култура је била најнапреднија праисторијска култура у свету. Најранија металургија бакра у Европи потиче са винчанског локалитета Беловоде у источној Србији и датира још са краја 6. миленијума пре нове ере. Винчанска култура познавала је напредне технологије прераде метала у исто време када и блискоисточне културе. Ове резултате представио је међународни тим стручњака из области археолошких наука из Велике Британије, Немачке и Србије на светском конгресу археолога, одржаним у Ванкуверу 2008. године. Винчанска култура се све до објављивања ових резултата сматрала углавном културом каменог доба.

Последњих година започети су археолошка ископавања на локалитету Плочник где је 2013. године откривен бакарни прстен стар 7.000 година.

Винчанско писмо[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Винчанско писмо

Још увек је неразјашњено значење тајанствених симбола који су урезани на грнчарији и фигуринама винчанске културе. Већ годинама их изучавају археолози и палеолингвисти. Претпоставља се да су били ознаке власништва, кауција, пиктограми или сликовно или фонетско писмо.

Још увек није откривено којој су групи народа припадали носиоци ове културе, тако да је изузетно тешко одредити којим су језиком говорили, што је неопходни услов за дешифровање неког фонетског писма.

Винчански знаци су најчешће праволинијски урези који су направљени на већ печеној посуди. Налазе се од обода до дна суда.

До данас је откривено више од 1000 фрагмената на којима су урезани ови знаци.

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ Праисторија југословенских земаља II, Сарајево 1979, стр. 79-212.
  2. ^ Винча - Центар неолитске културе у Подунављу
  3. ^ Н. Тасић, М. Игњатовић, Од традиционалне до модерне методологије, истраживања у Винчи 1978-2008. године, Винча праисторијска некропола, Београд, 2008.
  4. ^ Н. Тасић, Винча метропола касног неолита, Винча праисторијска некропола, Београд, 2008.
  5. ^ http://www.rastko.rs/arheologija/srejovic/dsrejovic-vinca.html Драгослав Срејовић - „Винча и њена култура“
  6. ^ М. Васић, Праисторијска Винча I, Београд, 1932.
  7. ^ „Винча - Праисторијска метропола“
  8. ^ Д. Николић, Ј. Вуковић, Чувари и заштитници, култни предмети, Винча праисторијска некропола, Београд, 2008.

Литература[уреди]

  • М. Васић, Праисторијска Винча, 1-4, Београд, 1932 - 1936.
  • М. Гарашанин, Хронологија винчанске групе, Љубљана, 1951.
  • Д. Срејовић - Б. Јовановић, Оруђе и оружје од кости и накит из Винче, Старинар IX-X, 181-190. 1959.
  • Винча у праисторији и средњем веку, Каталог Галерије САНУ 50, Београд, 1984.
  • Д. Срејовић, Уметност и религија, Винча у праисторији и средњем веку, Београд, 1984, стр. 42-57.
  • Д. Антоновић, Предмети од глачаног камена из Винче, Београд, 1992.

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Винчанска култура


Добар чланак Чланак Винчанска култура је изабран у категорију добрих чланака.
Позивамо Вас да га унапредите и потом предложите као кандидата за сјајан чланак.