Крунисање византијског цара

Минијатура са мадридских Скилица која приказује крунисање Василија II као коимператора од стране његовог оца, Романа II и патријарха Полиевкта, у присуству свештенства (десно) и дворских великодостојника (лево).

Крунисање (грч. στέψιμον или στεφάνωσις) је био примарни симболички чин ступања на престо византијског цара, коцара или царице. Заснован је на ранијим римским традицијама избора од стране Сената или акламације од стране војске, церемонија је временом еволуирала од релативно једноставног ad hoc догађаја до сложеног ритуала.

У 5–6. веку крунисање се постепено стандардизује, а нови цар се појављује пред народом и војском на цариградском хиподрому, где је крунисан и проглашен царем. У исто време, присуство клера а посебно цариградског патријарха, заузели су важно место у церемонији која је раније била чисто војна или цивилна церемонија. Од раног 7. века па надаље, церемонија крунисања се обично одвијала у цркви, углавном у Аја Софији, патријаршијској катедрали у Константинопољу. Повезаност церемоније крунисања са Цариградом и Аја Софијом постала је толико блиска да су чак и цареви који су били проглашени и крунисани ван престонице као војни побуњеници или узурпатори, обично понављали своје крунисање у престоници када су освајали власт.

Ритуал је стандардизован до краја 8. столећа, а касније се мало мењао. То је укључивало давање почасти Сенату, процесију у Аја Софију и поделу милостиње народу. Одржана је посебна церемонија крунисања, за коју се цар или царица која ће бити крунисана у цркви пресвлачити у крунидбену хаљину. Чин крунисања вршио је патријарх, осим када је владајући цар крунисао савладара или његову жену. Било пре или после чина крунисања, цареви су добили акламацију достојанственика, трупа и народа. Главна промена у церемонији била је додавање помазања почетком 13. века, вероватно под западноевропским утицајем, иако научници то оспоравају; и оживљавање касноантичке праксе ношења цара на штиту 1250-их. Византијски ритуал крунисања утицао је на друге православне државе, посебно на Русију, и честа је тема византијске уметности, где су владари приказани како своју круну добијају директно од Христа, Богородице или анђела.

Историја византијског церемонијала крунисања

Теорија и пракса царских присаједињења

У Римском царству ступање на престо никада није било формално регулисано. У теорији, актуелно још од Августовог времена и касније формализовано у аспектима византијске церемоније крунисања, функција римског цара је била изборна, а цара су бирали римски народ, Сенат и војска. Циљ је био да се изабере „кум“, али реалност империјалних приступања ретко се уклапала у идеализовану теорију; као резултат тога, неправилна приступања престолу су ретроактивно оправдана као манифестација божанске наклоности.

Идеју о избору „кума“ посебно је заступао Сенат, а континуирана републиканска традиција сенаторске аристократије захтевала је да Сенат у Риму изабере новог цара. Основа римске царске власти, међутим, била је врховна команда над војском, оличена у титули imperator, првобитно дат тријумфалним генералима Републике. Као такве, цареве је често бирала војска у провинцијама, а Сенат је био лишен сваке улоге у том процесу. Међутим, сенаторска сагласност је и даље била потребна као питање форме, а многи цареви који су били проглашени у провинцијама посетили су Рим да би га добили.

Већ од најранијих дана Римског царства, за време принципата, неколико владајућих царева је могло да одреди своје наследнике, обично блиске рођаке по крви или по усвојењу, али принцип династичког наслеђа никада није био садржан у закону. Пут је увек био отворен за узурпаторе да успешно преузму трон, под условом да их прогласе обични људи или војска, што је сигнализирало њихов пристанак. Чињеница да је узурпатор — обично војни официр — могао успешно да се постави на престо и да буде прихваћен као легитимни цар навела је модерне историчаре да описују владу каснијег Римског царства као „апсолутизам ублажен правом револуције“, у речи византолога Петра Чараниса.

Овај образац се наставио у Источном Римском или Византијском царству. Током раног византијског периода (324–610) из редова војске је било 12 царева, док је само девет долазило из владарске царске породице. Ово је почело да се мења током друштвених трансформација такозваног „византијског мрачног доба“ од 7. до 8. века, које је унапредило принцип династичке легитимности, што је илустровано стварањем веома престижног епитета porphyrogennetos за децу рођену од владајућих царева. Династичко наслеђивање је постајало све чешћа, све док није потпуно преовладало под династијама Комнена и Палеолога из касновизантијског доба.

Церемоније избора и акламације у Римском царству

Због нерегуларне природе царских приступања, током Римског царства није креиран типски церемонијал. Једини стални део било каквог царског приступања била је акламација од стране Сената, народа и војске, што је сигнализирало сагласност владајућих; за време принципата, овај ритуални чин пристанка се често понављао годишње заветом (vota) однесен цару на годишњицу (natalis) његовог приступања. Током векова чин акламације је постајао све више формализован и скриптован, али је остао кључни симбол народног пристанка, а самим тим и легитимитета цара.

За време принципата, осим самог чина избора или акламације, церемонија приступања је укључивала само доделу уобичајених царских инсигнија, углавном генералског огртача (paludamentum или chlamys) царске љубичасте боје, која је подржала традицију тријумфалног imperator. Од Клаудија ( в. 41–54 ), након крунисања, уведено је давање поклона војницима, било као награда за њихову лојалност, било као награда или директан мито за њихову подршку. Од времена Константина Великог ( в. 306–337 ) затим, пратећи древну блискоисточну традицију, дијадема је усвојена као знак отворене монархијске моћи коју је царска функција преузела током доминације. Међутим, за разлику од древних блискоисточних монархија, чини се да у овом тренутку није усвојена никаква церемонија крунисања. Током Доминације, церемонија доласка (adventus) цара победника понекад се користио као симбол царског приступа, иако је то била прилика која се славила и током царске владавине.

Први доказ о церемонији крунисања забележен је током акламације Јулијана 361. године: војници су подигли новог цара на штит, прогласили га Augustus, и крунисао га торком на врату заставоноше уместо дијадеме, пошто је није имао. Обичај подизања на штиту, позајмљен од германских народа, остао је чест за војне узурпаторе све до Фоке ( в. 602–610 ), али је након тога изашао из употребе. Формализованија верзија исте процедуре примењена је за крунисање Валентинијана у Анкири 364. године. Пошто су га изабрале вође војске, Валентинијан је подигао трибунал пред окупљеним трупама, био је обучен у царске одежде и дијадему, а војници су га прогласили за Augustus-а. Затим се обратио војницима, обећавајући им донацију. Сличан поступак је уследио 367. године, када је Валентинијан крунисао свог сина Грацијана за ко-цара.

Рани период, V.–VI век

Мозаик цара Јустинијана I у крунидбеној хаљини, базилика Светог Виталија, Равена

Следећа забележена церемонија крунисања је била церемонија Лава I Трачана, 457. године. Крунисања Лава I, Лава II (473), Анастасија I Дикора (491), Јустина I (518) и Јустинијана I (525) описана су у De Ceremoniis из 10. века од стране цара Константина VII Порфирогенета ( в. 913–959 ), преписан из ранијег дела приписаног службенику из 6. века Петру патрицију; поред тога, церемонија за Јустина II (565) је прилично детаљно описана у Кориповој похвалној песми De laudibus Iustini minoris..

Када је цар изабран за упражњени престо, избор новог владара пао је на више судске службенике (као што је magister officiorumи comes excubitorum) и Сенат, који се састојао од највиших достојанственика и бивших званичника, који су носили чин vir illustris. Године 491. званичници су пренели своја овлашћења на владајућу царицу-удавицу, Augusta Аријадне, која је изабрала Анастасија I. Са њиховим избором морали су да пристану војници дворских пукова, а на крају је акламацијом цариградско становништво одобрено на јавној церемонији крунисања на цариградском хиподрому. Док су цареве подигнуте на упражњени престо на тај начин бирали Сенат и војска, уз сагласност народа, ко-цареве је бирао владајући цар, и иако је Сенат можда консултован, избор је на крају био на владајућем суверену. Иако је ово у ствари био династички избор, право новог цара на престо није произашло из његовог рођења, већ вољом његовог претходника.

Крунисање Лава I

Крунисање Лава I одржано је у цариградском Campus Martius, изван градских зидина. Била је скоро идентична церемонији коју је користио Валентинијан: војници су Лава прогласили за Богом крунисаним Augustus-а; обукао је царски огртач и дијадему, и узео копље и штит; чиновници су долазили да се поклоне (proskynesis) према свом чину; а чиновник се обратио трупама у име новог цара, обећавајући им уобичајени дар. За разлику од чисто војног случаја Валентинијанове акламације, крунисање Лава И било је цивилно питање: Сенат је ратификовао његову номинацију, а нови цар је добио круну. Цариградски патријарх Анатолије је био присутан, али није играо никакву улогу у поступку, за разлику од претходних патријарха. Јулијаново крунисање торком, првобитно ad hoc неопходност, сада је институционализовано као плански избор, који је уследио иу каснијим крунисањем. Након крунисања, Лав се вратио у град, где је посетио патријаршијску катедралу Аја Софија. Ту је положио своју круну на олтар, а када је изашао из цркве, патријарх му је ставио круну на главу.

Церемонијал V–VI век

После Лава I, церемоније описане у изворима одвијале су се на Хиподрому, осим Јустинијана I, који је крунисан у Делфакс сали Велике палате. Имали су велике сличности:

Долазак на хиподром

Након што је Сенат потврдио изборе, нови цар је преко наткривеног пролаза, у друштву патријарха и других високих достојанственика, кренуо од Великог двора директно до царске ложе (kathisma) на суседном хиподрому. У случају крунисања ко-цара (Лав II и Јустинијан I), цар је тада позвао magister officiorum и patrikioi да доведе новог сацара. Када је то учињено, нови савладар је седео са леве стране владајућег цара, а патријарх с његове десне. Нови цар је био обучен у белу тунику до колена (divetesion) са златним clavi, опасан златом и драгуљима опточеним појасом ( zonarin); љубичасте чарапе и гамаше (touvia); и гримизне царске бускине (kampagia), везене златом и украшене розетама.

Подизање на штит

Анахронистички приказ крунисања подизањем на штит, са мадридских Скилица. Окруњена фигура требало би да је ММихаило I Рангабе, иако постоји одређена дебата у вези са идентитетом две фигуре, јер изгледа да је сцена извучена из изгубљеног оригиналног извора. Предложено је да слика приказује крунисање ко-цара (лево) од стране старијег цара (десно).

Цареви који су приступили упражњеном престолу били су подигнути на штит и крунисани торксом од стране campiductor, након чега су подигнути војни стандарди и проглашени су за цара. Подизање штита није коришћено приликом крунидбе Лава I, већ је извршено за узурпатора Ипатија током устанка Ника. Поред тога, овај ритуал се појавио у спору о наследству након Анастасијеве смрти, а пре него што се Јустин I појавио као преферирани кандидат. Царски телохранитељ Екскубитора подигао је трибуна по имену Џон на штит, али му се супротставила фракција Плавих и каменовала га; исто тако, Scholae Palatinae трупе су покушале да подигну свог кандидата, magister militum, на трон и прогласили га за столом у палати, пре него што су их напали Екскубитори и њихов кандидат убијен.

Након акламације, нови цар је преузео остатак царске одеће, односно пурпурни огртач до глежња, украшеног златним квадратом (tablion) и причвршћеним копчом од фибуле украшене драгуљима. Патријарх је изговорио молитву, а цар је крунисан дијадемом, која је до 6. века еволуирала у сложени круг опточен драгуљима. Ову врсту одеће илуструје познати мозаик Јустинијана I у базилици Светог Василија у Равени. Када су савладари крунисани од стране владајућег цара, дијадему је постављао овај други; иначе је дијадему стављао на новог цара патријарх. У случају крунисања Анастасија I, он се за овај део церемоније повукао са хиподрома у оближњу салу у Великој палати, док су Лав I и Јустин I крунисани дијадемом на хиподрому, али су их војници покривали штитовима.

Акламација и царска адреса

Новокрунисани цар се вратио у kathisma и, носећи штит и копље, народ га је прогласио Augustus-ом. За разлику од Лава I, каснији цареви су слављени као Augustus, тек после формалног крунисања од стране патријарха, а не после прве акламације после подизања на штит.

Секретар (libellensis) се затим окупљеном народу и војсци обратио у име новог цара, говором који је укључивао обећање даровнице. То је увек била иста сума коју је Јулијан обећао: пет златника и фунта сребра сваком човеку.

Последице

Анастасијево крунисање такође бележи да је одмах отишао у Аја Софију, где је скинуо своју дијадему у metatorion (комора или низ одаја у горњем спрату катедрале) и дао је praepositus sacri cubiculi. Он је потом дијадему вратио цару, који ју је оставио у олтару цркве и дао богате дарове цркви. Иако ово није експлицитно поменуто за друге церемоније тог периода, пракса је вероватно настављена све док само крунисање није почело да се обавља у Аја Софији.

Средњи период, VII–XII век

Крунисање младог Константина VII Порфирогенета за византијског ко-цара 908. године. Минијатура из хронике Мадридска Скилица, око 12-13 века

Средњи период карактерише премештање крунисања у цркве, постепена формализација и дефинисање церемоније и припадајућег црквеног обреда. Крунисања у црквама отпочета су са Фоком 602. године, кога је крунисао патријарх Киријак у цркви Светог Јована у Хебдомону, на периферији Цариграда. Године 610. Ираклије је крунисан од патријарха Сергија I у цркви Светог Филипа у дворском округу, а 638. године Ираклије је крунисао свог сина Хераклона за суцара у цркви Светог Стефана у палати Дафне. Од Констанса II 641. године, међутим, већина старијих царева крунисана је у Аја Софији. Једини изузетак су били ко-цареви, који су понекад крунисани у Великој палати (Константин V 720.) или на Хиподрому (Константин VI 776.). Царице су често крунисане током исте церемоније као и супруг, или су крунисане заједно са својим очевима; иначе су обично крунисане у некој од сала Великог двора, или у цркви Светог Стефана Дафнинског.

Церемонијал из 7. и 8. века није познат, јер није сачуван детаљан опис крунисања. Међутим, до касног 8. века појавио се специфичан црквени обред. Први пут забележено у патријаршијском euchologion (литургијској књизи) око 795 чини се да је литургија остала непромењена све до 12. века. Поред података о црквенопј литургији, De Ceremoniis Константина VII (I.38–50) садржи детаљне податке о самој церемонији крунисања, али не и о целој церемонији инаугурације ( ἀναγόρευσις).

У исто време, подизање на штит је изгледа одбачено као традиција. Фоку је на штит подигла Дунавска војска када су се побунили и прогласили га за цара, али не у склопу његовог правог крунисања у Цариграду. Пракса се након тога више не помиње, а приметно недостаје и у De Ceremoniis и euchologia. Константин VII само пише о пракси као о обичају Хазара. Једини изузетак од овога, све до 13. века када је ова пракса поново оживела, били су побуњеници из 11. века Петар Дељан и Лав Торникиос.

Мапа дела Константинопоља где се одвијала церемонија: комплекс Велике палате, хиподром и Аја Софија. Структуре Великог двора приказане су у њиховом приближном положају из литерарних извора. Сачуване грађевине су означене црним.

Процесија кроз Велику палату и давање почасти Сенату

Цар, обучен у тунику skaramangion и огртач sagion, отпочињао је церемонију крусања у Дворани Августа у Великој палати, у пратњи евнухских службеника тајне одаје, kouboukleion, на челу са praipositoi. У сали Оноподион сачекали су га окупљени patrikioi и пожелели му „много добрих година“. Затим су отишли у салу Велике конзисторије, где су се окупили остали сенатори. Ту су patrikioi и остали сенатори извршили proskynesis царевима, и опет им пожелели „много и добрих година“. Пролазећи кроз дворану Сцхолае, где су тркачке фракције, обучене у свечану одећу, стајале и крстиле се.

Давање новчића

Царска поворка је затим изашла из Велике палате и прeшла преко трга Аугустаион до Аја Софије у формалној процесији, успут бацајући новчиће народу. Овај обичај се не појављује у делу Константина VII.

Облачење крунидбене хаљине

Након доласка у Аја Софије, цар се пресвлачиоо, облачио је тунику divetesion (сада много богатије извезену и чвршћу тунику од касноантичке) и tzitzakion мантију, и преко би поново обукао sagion.

У пратњи патријарха ушао је у главну цркву преко Сребрних двери, успут паливши свтиње, упутио се ка светим дверима светиње, где је извршио богослужење и запалио још тапета.

Крунисање

Цар се, опет у пратњи патријарха, попео на платофрму, где су били смештени круна и царски пурпурни огртач (chlamys).

Цар је погнуо главу, док је ђакон Аја Софије читао јектенију (ektenia). У исто време, патријарх је тихо одслужио Молитву над chlamys. По завршетку молитве патријарх је узео chlamys, предавши је и копчу фибуле члановима kouboukleion, који су њоме облачили цара. У случају крунисања савладара или царице, патријарх је уместо тога давао chlamys цару.

Патријарх је затим прочитао Молитву над круном, пре него што је узео круну у обе руке и њоме крунисао цара, уз изјављивање „У име Оца и Сина и Светога Духа“. Окупљена публика је три пута одговорила са „Свети, свети, свети“ и „Слава на висини Богу и мир на земљи“. У случају сацарског или царичиног крунисања, патријарх је узимао другу круну, давао је цару, који је потом крунисао новог савладара, док су хорови узвикивали „достојни!“.

Акламације и давање почасти великодостојницима

Цар (и савладари) су тада примили свете тајне од патријарха, након чега су разни војни стандарди, који су стајали са обе стране, били спуштени, а сенатори и хорови су се поклањали царевима.

Уследила је серија ритуализованих похвалних акламација, које славе Бога и цара.

Цар, носећи круну, затим се упућивао да седне на престо (sella), а разни великодостојници су долазали да се поклоне и пољубе му колено, у групама од по дванаест, по редоследу првенства: прво magistroi, затим patrikioi и strategoi, па protospatharioi, и тако даље до подређених официра tagmata пукова и царске флоте.

У случају да је царица крунисана одвојено од мужа, следила је скоро идентична церемонија, али јој је круну на главу постављаоо патријарх, а не цар.

Касни период, 13–15 век

Овај период карактерише додавање помазања новог цара. Ово је била карактеристика ритуала крунисања у западној Европи од 7. века, али није експлицитно забележено у византијским изворима све до 1204. године. Још једна карактеристика тог периода била је оживљавање древне праксе подизања цара на штит као део церемоније. Први пут се помиње под унуком Теодора I, Теодором II Ласкарисом ( в. 1254–1258 ), вероватно га је поново оживео Теодор I. Ова пракса је институционализована за сва наредна крунисања, при чему је нови цар – који је седео, а не стајао, на штиту – био подигнут на штит који је држао патријарх и други великодостојници пре него што је ушао у Аја Софију да буде миропомазан и крунисан. Под Никејским царством, ко-цареви нису крунисани, али је традицију наставила династија Палеолога.

Аја Софија у Константинопољу (данашњи Истанбул) била је главна црква за крунисање византијских царева, од средине 7. века па све до краја Царства

Седмо поглавље Псеудо-Кодиносовог дела пружа пун опис ритуала крунисања из доба Палеолога. Мање детаљан опис је такође укључен у Историју (И.41) Јована VI Кантакузеноса, док De Sacro Templo Симеона Солунског разматра религиозне елементе церемоније са теолошке тачке гледишта. За разлику од средњовизантијског периода, ниједан извор није сачуван за стварне молитве и химне коришћене током церемоније, али се може претпоставити да се молитве бар нису много промениле у односу на претходну епоху.

Према Псеудо-Кодиносу, особа која ће бити крунисана провела је ноћ пре крунисања у Великој палати, заједно са својим рпђацима, праијтељима и дворским великодостојницима. Ово је изузузетак, јер тада Велика палата више није била главна резиденција царева, која се крајем 11. века преселила у палату Влахернае у северозападном углу града; Велика палата иначе није наведена у Псеудо-Кодиносовом делу. Сутрадан у зору, рођаци цара, аристократија и званичници окупили су се на Аугустаиону, тргу између Велике палате и Аја Софије, заједно са становништвом Цариграда и војском.

Крунидбена заклетва

У „други час“ (на пола пута између зоре и средине јутра) дана крунисања, цар је одлазио у Аја Софију, где је предао патријарху руком писану крунидбену заклетву. Почињала је са залогом привржености православној доктрини и канонском праву (Псеудо-Кодинос пружа цео текст, укључујући Никејски симбол вере), обећањем да ће се поштовати привилегије Цркве и владати праведно и доброхотно. Исто је усмено поновљено пред патријархом.

Давање благодати

У исто време, посебно изабрани сенатор — тј. носилац судске титуле или функције — пењао се на степенице трга Августаион и почео да дели новчиће окупљеном становништву, у облику малих пакета (epikombia) са три златна, три сребрна и три бронзана новчића.

Подизање на штит и акламација

Пошто је предао залог патријарху, цар је напуштао Аја Софију и отишао у дворану (triklinos) познату као Томаити, један од делова патријаршијске палате који се простирао дуж источне стране Августаиона и био повезан са јужном галеријом Аја Софије. Тамо је био подигнут на штит и тако приказан људима који су се окупили у Аугустаиону. Предњи део штита носили су старији цар (у случају крунисања коцара) и патријарх, а иза њих су били царски рођаци или високи званичници, од деспота наниже. Након акламација народа и војске, нови цар је спуштен и враћен у Аја Софију.

Облачење крунидбене хаљине

По уласку у цркву, цар се пресвлачио у посебно изграђеној малој дрвеној одаји (еквивалент ранијем metatorion), облачио је царску тунику (sakkos) и loros, након што су их први благословили епископи. Глава му је остајала гола, али је могао да носи „било шта друго што би мислио да одговара“.

По изласку из одаје, нови цар (и његов отац, старији цар, у зависности од прилике) стајали су на дрвену платформу, конструисану поред одаје и обложену црвеном свилом, након чега је постављен сет специјалних златних престола одређене висине. Цареви су седели на престоле заједно са својим женама. Ако су царице већ биле крунисане, носиле су своју круну, иначе је нова царица носила и stephanos.

Миропомазање

У међувремену, патријарх је служио литургију. Пред trisagion химну, он и други црквени великодостојници припињали су се на амвон. Затим је литургија прекидана и црква је утихнула, након чега је патријарх позвао цареве к себи. Цар се успињао на амвон са западне стране, односно ка патријарху који је читао молитве за миропомазање цара. По завршетку молитве, нови цар је скинуо капу са главе, а одмах за њим цео сабор који је устао. Патријарх је приступио помазању новог цара, вичући свети!, што је три пута узвикивано од стране конгрегације.

Крунисање

Минијатура Манојао II Палеолога, царице Јелене Драгаш и њихових синова — савладара Јован VIII Палеолог, деспота Теодора и деспота Андроника — у крунским хаљинама

Круна, коју су до тог тренутка обреда ђакони чували, затим је дононеша на амвон. Патријарх ју је узео у руке и стављао на главу новог цара, проглашавајући га „достојним“ (axios), што је опет трипут понављала конгрегација. Патријарх је прочитао још једну молитву, а нови цар је силазио с источног степеништа (ка светињи).

Ако је нови цар имао супругу, она је у овом тренутку била крунисана. Супружница је устала са платформе, где је седела царска породица, и отишла до солеа, шеталишта који повезује амвон са светилиштем. Са обе стране су је држала два блиска рођака или, у супротном, два дворска евнуха. Пошто је и сам био крунисан, нови цар је узео из патријархових руку царичину круну — коју су такође држала два рођака или евнуха, а благословио ју је патријарх, спустио се низ степенице и крунисао је. Нова царица је одмах извршила proskynesis у знак покорности, а патријарх је прочитао још једну молитву за царски пар и њихове поданике. Иначе, ако се супруга удала за раније крунисаног цара, она је по сличном поступку крунисана током церемоније венчања.

Велики улазак

После крунисања, и цар и царица би се попели на царску платформу и сели на престоле, цар је држао крст, а царица baion (позлаћени штап украшен бисерима и драгуљима у облику палмине гране). Царски пар је остао да седи током остатка литургије, осим када се певао trisagion или читале посланице и јеванђеља.

Када су почињале Великом входу, старији ђакони су позвали цара и довели га на prothesis. Тамо је преко друге одеће ставио златну мантију ( mandyas ), а на леву руку узео штап (narthex), док је на десној још увек држао крст. И златна мантија и штап означавали су његов црквени чин као depotatos. Тако обучен, цар је предводио поворку око наоса, са обе стране су били стотину „Варајага са секирама“ и стотину младих наоружаних племића, а пратило га је свештенство које је носило свете украсе и приносе. Поворка се завршила када је цар стигао до солеа. Док су остали остали, цар је сам отишао у сусрет патријарху на светим дверима. Њих двојица би погнули главе у знак поздрава, при чему је други ђакон, са кадионицом у десној руци и патријаршијским omophorion у другој, покадио цара, и, погнувши главу, узвикнуо: „Нека се Господ Бог сећа у Његово царство царство Вашег Величанства, увек, сада и увек и у векове векова“, одјекују сви остали ђакони и свештеници. Исто се понављало и за патријарха, а затим је цар скинуо златну мантију, уз помоћ referendarios (патријарховог гласника код цара), и вратио се на платформу са остатком своје породице.

Причешће

Цар је остајао на перону, седећи изузев током читања Никејског Симбола вере, Оченаша и Уздизања (литургијска пракса). После Узвишења, ако цар није био спреман за причешће, седео је до краја литургије.

Одлазак и последице

На крају литургије, цар је примао хлеб познат као antidoron. Потом су га благословили патријарх и епископи, целивали им руке и одлазио је у галерију резервисану за катихумене, где је подигнута дрвена платформа, са „обичним“ престолима и сакривена од погледа златним завесама. Нови цар и царица (и, ако су живи, цареви отац и мајка) попели су се на платформу док су били скривени од погледа. Песници су тада повикивали „подижи, дижи“ (anateilate, anateilate), а завесе су се подигле, показујући царску забаву окупљенима у галерији катихумена, који славе цареве.

Након што је акламација завршена, царска пратња је силазила са платформе и повела поворку до Велике палате. Цареви и царице, носећи своје круне, били су на коњима, док су остали достојанственици ишли пешке. Псеудо-Кодинос напомиње да су коњи некада били украшени покривачима око врата и задње стране (chaiomata), и црвеним свиленим тракама изнад њихових плетеница (toubia), али да у Псеудо-Кодиново време, први више нису били коришћени.

У Великој палати одржаван је банкет поводом крунисања, само за царску породицу, док су достојанственици нижег суда присуствовали, али нису вечерали. Megas domestikos је био одговоран за служење царевима, или, ако није био доступан, неком од деспота, sebastokratores или kaisares. Следећег дана, цареви су отишли у главну царску резиденцију, палату Влахернае. Тамо је други сенатор поделио народу epikombia, док је сам нови цар бацао златнике дворским великодостојницима и њиховим синовима, окупљеним у дворишту палате. Свечаности у палати су се наставиле неколико дана након тога — према Псеудо-Кодиносу, десет, осим ако цар није другачије одредио — са банкетима на којима су вечерали сви дворски великодостојници.

Почевши од 5. и 6. века, церемоније крунисања су све више биле прожете хришћанском верском симболиком: осим присуства патријарха, у царевом говору и одговорима гомиле долазило је и до верских позива.

Улога цариградског патријарха

Чин постављањаа круне од стране цариградског патријарха уведен је на крунисању цара Лава И Трачког 457. године — а не, како се тврди у каснијој византијској традицији и још увек понавља у старијој науци, на крунисању Маркијана 450. године. Улога цариградског патријарха у церемонији и њен могући уставни значај били су предмет више тумачења и спекулација у оквиру историјске науке.

Испитујући крунисања из 5. века, немачки правни историчар Вилхелм Сикел сматрали су да је патријарх деловао као државни функционер, односно као најистакнутија не-империјална личност Цариграда, и да се чин доделе круне од стране свештеника преферира као мање вероватно да ће изазвати љубомору него да секуларни званичник урадио исто. Иако је општепризнато да су Византинци царску власт схватали као „божји дар“, многи савремени научници следе Сикелово мишљење и наглашавају да иако је крунисање од стране патријарха давало престиж и легитимитет, са уставне тачке гледишта, оно је било није строго неопходно.

Други научници, као што су Ј. Б. Бури, Гавро Манојловић, Ђорђе Острогорски, Андре Грабар и Питер Харанис, изнели су различито мишљење око питања да је учешће патријарха имало уставни значај, у смислу да је нови владар морао бити хришћанин и да је додељивање круне сигнализирало да га Црква прихвата. Уобичајено је гледиште да је учешће патријарха одражавало „престиж цркве и политички статус појединих патријарха“, али је Чаранис истакао да је кроз историју Византије постоје бројне индиције да је само патријархално крунисање дало пун легитимитет цару. Тако је 1143. године Мануел I Комнин, иако већ крунисан од свог оца Јована II Комнена, на терену, поновио крунисање по повратку у Цариград. После Четвртог крсташког рата, Теодор I Ласкарис, оснивач Никејске империје, није могао да се крунише за цара све док није попуњено упражњено место цариградског патријарха; 1261. године, крунисање Михаила VIII Палеолога у Цариграду дало му је довољан легитимитет за смену законитог династичког цара Јована IV Ласкариса са власти; у грађанском рату 1341–1347, Јован VI Кантакузенос се крунисао за цара 1341. у присуству јерусалимског патријарха, али је морао да понови церемонију после победе у рату, у Цариграду, након што је тамо поставио патријарха који је био вољан да учествује на церемонији; а неколико година касније, крунисање сина Јована VI Матеја Кантакузеноса за ко-цара такође је морало бити одложено док се не пронађе нови, поводљивији патријарх. Патријарх Полиевкт је одбио да крунише узурпатора Јована I Цимискеса, који је дошао на престо убиством Нићифора II Фоке 969. Патријарх је захтевао да се нови цар одрекнеи царице Теофану, која је била у завери са Цимискесом, да открије име убице и укине Фокине законе који ограничавају аутономију Цркве, пре него што је пристао да га крунише за цара.

Последњи византијски цар, Константин XI Палеолог Драгаш ( в. 1449–1453 ), није крунисан у Цариграду. За цара је проглашен у Мистри на Пелопонезу, где је владао локалном византијском провинцијом. Упркос каснијим тврдњама да га је тамо крунисао митрополит лакедемонски, чини се да ово није тачно, иако су локално становништво и гарнизон вероватно испунили улоге које је церемонијал прописао за њихове цариградске колеге. Редовна церемонија крунисања није поновљена у Цариграду, пошто је патријарха Григорија III Мамаса избегавало локално становништво због његовог проунионистичког става према Католичкој цркви, а сам Константин је, барем јавно, такође био присталица Уније. Историчар савременик тог периода Дука сматрао је Константиновог претходника, Јована VIII Палеолога, као последњег легитимног „цара Римљана“.

Перцепција учешћа патријарха као предуслова за царско крунисање пренела се и на државе под утицајем Византије. 913. године, у покушају да га спречи да нападне Цариград, патријарх Николај Мистик извршио је својеврсно крунисање бугарског владара Симеона I у Хебдомону. Иако је природа тог крунисања спорна, локација церемоније, која је раније коришћена за византијске империјалне крунисања, и чињеница да ју је извршио цариградски патријарх, наговештавали су давање титуле императора (или цара) Симеоу. И Симеон и потоње Друго бугарско царство осећали су се принуђеним да креирају сопствене бугарске патријархе, као саставни део империјалних амбиција. Исто тако, када је српски краљ Стефан Душан хтео да се прогласи за цара 1346. године, прво је именовао српског патријарха, који је потом извршио крунисање у Скопљу.

Поред самог чина крунисања, патријарх је одиграо још једну важну улогу тиме што је тражио заклетву коју је нови цар морао да полаже. Заклетва је први пут забележена у крунисању Анастасија I 491. године, када је патријарх Ефимије захтевао од Анастасија писмену заклетву да ће задржати Цркву и православну веру. Овај чин је проистекао из добро познатих монофизитских веровања Анастасија и Еуфемијевог противљења његовој кандидатури. Полагање сличних заклетве су повремено потврђене у каснијим вековима (за Фоку 602. године, Лава III Исавријанца 717. године, Михаила I Рангабеа 811. и Лава V Јерменина 815.), али заклетва није била регулисана све до касног византијског периода, а посведочена је још као церемонија за Константина XI Палеолога, 1449. Ова заклетва није била само заштита верског правоверја, већ је садржала и гаранције спрам Цркви и њених привилегија као и обећања да ће нови цар владати по правди; по историчару Чаранису, то је био „најближи византијски документ уставној повељи“.

Чаранис указује на то да су цареви прихватали услове које су поставили патријарси, као јасан знак да су крунисање од стране патријарха сматрали „чином неопходним за завршетак [њиховог] устоличења“, и тврди да је „тешко извући било какав други закључак осим да је крунисање новоименованог цара било црквени чин од суштинског значаја за завршетак његовог устоличења и да га је патријарх вршио у улози највишег црквеног званичника“. Чаранис такође тврди да је папско крунисање Карла Великог за цара 800. године још један доказ који подржава став да је церемонија крунисања имала и религиозни аспект и да је била неопходна за доделу царског достојанства, пошто је папа очигледно следио византијски преседан.

Увођење јелеосвећења

Давидово помазање, минијатура из византијског Париског псалтира из 10. столећа

Чин помазања током крунисања следио је познату библијску традицију, Давидово помазање. Бројни средњовизантијски извори помињу помазање царева, на пример Василија I Македонског, али ова употреба је метафорична и инспирисана је библијским примером; чин помазања не помиње ни Константин VII ни euchologia. Најранији могућа година обављања стварних помазања су референце историчара Никете Хонијата на помазања Мануела I Комнина 1143. и на улазак Алексија III Анђела у Аја Софију „да буде помазан за цара према обичајству“ 1195. године. Немогуће је са сигурношћу рећи да ли су ови случајеви буквално мишљени, или су такође метафоре изведене из библијске традиције. Први византијски владар за који се са сигурношћу зна (такође кроз извештаје које је написао Хонијат) да је био помазан и крунисан био је Теодор И Ласкарис, оснивач Никејске империје, 1208. године.

Док се помињање помазања за Мануела I Комнена генерално сматра метафором или игром речи, ово је мање извесно за Алексија III. Историчар Острогорски је чврсто аргументовао да је постојала иновација након 1204. на двору у Никеји, где је имитиран ритуал који је коришћен приликом крунисања латинског цара Балдуина I, а од тада су га следили и други научници, као што је Димитер Ангелов, који је његово усвајање ставио у контекст растуће важности и утицаја Цркве у односу на царску службу у последњим вековима постојања Византијског царства. Међутим, Доналд М. Никол је истакао да Теодор I Ласкарис, у намери да обнови византијске традиције, тешко да је прекопирао ритуал од Латина који су окупирали Цариград, додавши да је када је писао о крунисању Ласкарисовог ривала Теодора Комнена Дуке као цара у Солуну 1225. године, чини се да савремени извори помазање сматрају нормалним и утврђеним делом ступања на дужност новог цара, заједно са акламацијом и крунисањем. Према Николу, то је указивало на то да је ова пракса вероватно уведена крајем 12. века, иако још увек под утицајем Латина.

Расправљало се и о томе шта је коришћено за обављање помазања: 1220-их, охридски архиепископ Димитрије Хоматенос, који је крунисао Теодора Комнена Дуку, такође је био у спору са цариградским патријархом (у изгнанству на никејском двору) око тога да ли је цар је требало да буде помазан уљем ( elaion) — према Хоматијану, то је био традиционалан начин — или мироном (myron) што се користило током крштења и коришћено је за крунисање Теодора I Ласкариса. Употреба кризма је дефинитивно усвојена до краја 13. столећа. За разлику од западне праксе, где је тело помазано миропомазањем, а глава уљем, византијско помазање цара вршило се тако да је патријарх на царевој глави уцртао знак крста. Према византијским ауторима, ово је означавало статус цара као „помазаника Христовог“ и поглавара целог хришћанског света. Чин је осветио цара, наглашен поновљеним узвиком свети! (hagios!) од патријарха и народа током церемоније крунисања.

Представљање крунисања у уметности

Плоча од слоноваче која приказује Христоса како крунише Константина VII, 945.

Царска крунисања су чест мотив у византијској уметности, мотив је присутан на широкомом спектру предмета, од слика и рукописних минијатура до резбарија од слоноваче и новчића. У већини случајева, а посебно у новчићима и плочама од слоноваче које су намењене за сећање на крунисање (и које је могуће поделио као поклон од стране цара), цар или царски пар су приказани као крунисани од Христа, Богородице или арханђела. Ово треба да симболизује посебну везу између цара и Бога, као и идеју да је цар изабран од Бога. Насупрот томе, сцене крунисања у илуминисаном рукопису Мадридски Скилица имају за циљ да илуструју наратив и прикажу догађај у историјском окружењу, са цариградским патријархом који изводи крунисање.

Утицај

Крунисање Дмитрија Ивановича као наследника, од стране његовог деде, Иван III Васиљевичa, 1498. године, инспирисано је византијским ритуалима, попут оних описаних у De Ceremoniis за царско крунисање, као и за стварање Caesar, ранг који се у то време често давао византијским наследницима. Када је 16. јануара 1547. Велики кнез Московије Иван IV Грозни крунисан за руског цара, уцртана је церемонија из 1498. године, као и опис крунисања Мануела II Палеолога 1392. године од стране архиђакона Ђакон Игњатије, као и други византијски извори из 14. века. Религиозни део церемоније и регалије које су коришћене — пурпурна одећа, мантија, жезло итд. — били су скоро тачно копирани. Неки елементи, а то су акламација од стране народа и подизање на штит, изостављени су, док је расподела милостиње погрешно протумачена и новокрунисани владар је уместо тога засуо новчићима.

Литература

• Angelov, Dimiter (2007). Imperial Ideology and Political Thought in Byzantium, 1204–1330. Cambridge and New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-85703-1. 
• Boak, A. E. R. (1919). „Imperial Coronation Ceremonies of the Fifth and Sixth Centuries”. Harvard Studies in Classical Philology. 30: 37—47. JSTOR 310612. doi:10.2307/310612. 
• Brightman, F. E. (април 1901). „Byzantine Imperial Coronations”. The Journal of Theological Studies. 2 (7): 359—392. JSTOR 23949289. doi:10.1093/jts/os-II.7.359. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Charanis, Peter (1941). „Coronation and Its Constitutional Significance in the Later Roman Empire”. Byzantion. 15: 49—66. JSTOR 44168516. 
• Charanis, Peter (1974). „Church-State Relations in the Byzantine Empire as Reflected in the Role of the Patriarch in the Coronation of the Byzantine Emperor”. Ур.: Blane, Andrew; Bird, Thomas E. Russia and Orthodoxy: Essays in Honor of Georges Florovsky, Vol. 3: The Ecumenical World of Orthodox Civilisation. The Hague and Paris: Mouton. стр. 77—90. 
• Charanis, Peter (1976). „Imperial Coronation in Byzantium: Some New Evidence”. Byzantina. 8: 37—46. ISSN 1105-0772. 
• Constantine Porphyrogennetos: The Book of Ceremonies. Byzantina Australiensia. Превод: Ann Moffatt and Maxeme Tall. Leiden and Boston: Brill. 2017. ISBN 978-18-76-50342-0. 
• Ensslin, W. (1942). „Zur Frage nach der ersten Kaiserkrönung durch den Patriarchen und zur Bedeutung dieses Aktes im Wahlzeremoniell”. Byzantinische Zeitschrift (на језику: German). 42: 101—115. S2CID 194042002. doi:10.1515/byzs.1942.42.1.101. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• „Recherches sur les institutions byzantines”. I: 266—299. 
• Hupchick, Dennis P. (2017). The Bulgarian-Byzantine Wars for Early Medieval Balkan Hegemony. Silver-Lined Skulls and Blinded Armies. Palgrave Macmillan. ISBN 978-3-319-56205-6. 
• Kazhdan, Alexander, ур. (1991). The Oxford Dictionary of Byzantium. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-504652-8. 
• MacCormack, Sabine G. (1981). Art and Ceremony in Late Antiquity. Berkeley, Los Angeles, and London: University of California Press. ISBN 0-520-03779-0. 
• Macrides, Ruth (2011). „Ceremonies And The City: The Court In Fourteenth-Century Constantinople”. Ур.: Duindam, Jeroen; Artan, Tülay; Kunt, Metin. Royal Courts in Dynastic States and Empires: A Global Perspective. Brill. стр. 217—235. ISBN 978-90-04-20622-9. S2CID 187729379. doi:10.1163/ej.9789004206229.i-444.56. 
• Macrides, Ruth; Munitiz, J. A.; Angelov, Dimiter (2013). Pseudo-Kodinos and the Constantinopolitan Court: Offices and Ceremonies. Farnham, Surrey: Ashgate. ISBN 978-0-7546-6752-0. 
• Majeska, George P. (1978). „The Moscow Coronation of 1498 Reconsidered”. Jahrbücher für Geschichte Osteuropas. 26 (3): 353—361. 
• Miller, David B. (1967). „The Coronation of Ivan IV of Moscow”. Jahrbücher für Geschichte Osteuropas. 15 (4): 559—574. JSTOR 41045749. 
• Nicol, Donald M. (1976). „Kaisersalbung. The Unction of Emperors in Late Byzantine Coronation Ritual”. Byzantine and Modern Greek Studies. 2: 37—52. S2CID 161949164. doi:10.1179/030701376790206234. 
•  
• Ostrogorsky, George (1955). „Zur Kaisersalbung und Schilderhebung im spätbyzantinischen Krönungszeremoniell”. Historia: Zeitschrift für Alte Geschichte (на језику: немачки). IV (2/3): 246—256. JSTOR 4434456. 
• Runciman, Steven (2009) [1980]. Lost Capital of Byzantium: The History of Mistra and the Peloponnese. Tauris Parke Paperbacks. ISBN 978-1-84511-895-2. 
• Sickel, Wilhelm (1898). „Das byzantinische Krönungsrecht bis zum 10. Jarhundert”. Byzantinische Zeitschrift (на језику: немачки). Leipzig. 7 (3): 511—557. S2CID 191571621. doi:10.1515/byzs.1898.7.3.511. 
• Soulis, George C. (1984). The Serbs and Byzantium During the Reign of Emperor Stephen Dušan (1331–1355) and his Successors. Dumbarton Oaks. ISBN 0-88402-137-8. 
• Tsamakda, Vasiliki (2002). The Illustrated Chronicle of Ioannes Skylitzes in Madrid. Leiden: Alexandros. ISBN 978-9-0806-4762-6. 

Додатна литература

• Beihammer, Alexander; Constantinou, Stavroula; Parani, Maria, ур. (2013). Court Ceremonies and Rituals of Power in Byzantium and the Medieval Mediterranean: Comparative Perspectives. Leiden and Boston: Brill. ISBN 978-90-04-25686-6. 
• Christophilopoulou, Aikaterini (1956). Ἐκλογή, ἀναγόρευσις καὶ στέψις τοῦ Βυζαντινοῦ αὐτοκράτορος [Election, Proclamation and Coronation of the Byzantine Emperor] (на језику: грчки). Athens: Academy of Athens. 
• Hebblewhite, Mark (2017). The Emperor and the Army in the Later Roman Empire, AD 235–395. Routledge. ISBN 978-1-4724-5759-2. 
• Kaldellis, Anthony (2015). The Byzantine Republic: People and Power in New Rome. Cambridge, Massachusetts, and London: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-36540-7. 
• Nelson, J. (1976). „Symbols in Context: Rulers' Inauguration Rituals in Byzantium and the West in the Early Middle Ages”. Studies in Church History. 13: 97—119. S2CID 156833803. doi:10.1017/S0424208400006628. 
• Walter, Christopher (1975). „Raising on a Shield in Byzantine Iconography”. Revue des études byzantines. 33: 133—176. doi:10.3406/rebyz.1975.2028. 
• Walter, Christopher (1976). „The Significance of Unction in Byzantine Iconography”. Byzantine and Modern Greek Studies. 2: 53—73. S2CID 162205868. doi:10.1179/030701376790206153.