Мајкл Фарадеј

Из Википедије, слободне енциклопедије
Мајкл Фарадеј
M Faraday Th Phillips oil 1842.jpg
Мајкл Фарадеј (1842, Т. Филипс)
Датум рођења (1791-09-22)22. септембар 1791.
Место рођења Њуингтон Батс
Уједињено Краљевство
Датум смрти 25. август 1867.(1867-08-25) (75 год.)
Место смрти Лондон
Уједињено Краљевство
Поље експериментална физика,0000
оптичка физика;
хемија
Институција Краљевска институција
Познат по
Награде
Потпис Michael Faraday signature.svg

Мајкл Фарадеј, FRS (енгл. Michael Faraday, IPA: /ˈmaɪ.kəl ˈfæ.rə.ˌdeɪ, ɛf.ɑːr.ˈɛs/; Њуингтон Батс, 22. септембар 1791Лондон, 25. август 1867) био је енглески експериментални и оптички физичар и хемичар, члан Краљевског друштва. Значајан по многим научним открићима, првенствено у области електрицитета и магнетизма. Од 1903. године епоним је Фарадејевог друштва (од 1980. спојено у Краљевско хемијско друштво).

Живот Мајкла Фарадеја врло је занимљив и богат доживљајима. Као млад књиговезачки радник заинтересовао се за физику и одлучио да се бави изучавањем природних појава. Најпре је радио у лабораторији тада чувеног енглеског хемичара Хамфрија Дејвија. Даровити младић био је врло радознао и даље се сам усавршавао, непрекидно вршећи најразноврсније физичке и хемијске огледе. Открио је два основна закона електролизе, тада је радио у Кицуловој лабораторији. Ови закони су постали основ електрохемије и учења о електрицитету, а познати су као Фарадејеви закони електролизе. Овај марљиви научник први је открио и везу између магнетског поља и светлости. Његово најзначајније откриће је познати Фарадејев закон електромагнетне индукције који је касније увршћен и међу Максвелове основне једначине електродинамике. По Фарадеју је добила име јединица за мерење електричног капацитетафарад (F), као и ротација равни поларизације светлости у магнетском пољу — Фарадејев ефекат.

Детињство и почетак каријере[уреди]

Мајкл Фарадеј је рођен у малом месту Њуингтон Батс, данас јужни Лондон. Живео је у сиромашној породици, па се морао сам образовати. С четрнаест година постао је заменик књиговође и продавац. За седам година рада прочитао је много књига и развио интерес за науку, а посебно за електрицитет.

Фарадејева лабораторија у Краљевској институцији (гравира, 1870)

Са 19 година Фарадеј је студирао код признатих хемичара сер Хамфрија Дејвија, председника Краљевског друштва и Џона Тејтума, оснивача Грађанског филозофског друштва. Након што је Фарадеј послао Дејвију књигу од 300 страна са белешкама са предавања, овај му је одговорио да ће га имати на уму, али да се још увек држи књиговодства. Након што је Дејви оштетио вид при експерименту са азот-трихлоридом, поставио је Фарадеја за секретара. Кад је Џон Пејн из Краљевског друштва добио отказ, Дејви је предложио Фарадеја као лабораторијског асистента.

Научна каријера[уреди]

Један од Фарадејевих експе­риме­ната из 1831. у којем се демонстрира индукција; течна батерија (десно) шаље електричну струју кроз мали калем (A) који када се помера ка горе или доле унутар великог калема (B) његово магнетно поље индукује тре­нутни напон у калему, који се може детектовати галванометром (G)

Највећи и најпознатији Фарадејеви радови били су везани за електрицитет. Откриће данског хемичара Ханса Кристијана Ерстеда да магнетна игла скреће ако се нађе близу проводника кроз који протиче електрична струја, потакнуло је Дејвија и Воластона да 1821. помоћу Ерстедовог електромагнетизма покушају конструисати електромотор, али у томе нису успели. Фарадеј је, након дискусије са њима, почео радити на уређају који би радио на принципу електромагнетске ротације: ако се на половину магнета (сличног потковици) постави пљосната метална чаша напуњена живом, а у чашу увуче са оба краја бакарна жица, чија се средина око једног шиљка ослања на пол магнета и када се кроз живу пусти електрична струја из електричне батерије, она ће, пролазећи кроз жицу, присилити жицу да се окреће око магнета. Ако се тај прибор постави на други пол магнета, жица ће почети да се окреће на супротну страну.

Тај изум познат је као хомополарни мотор. Ови су експерименти и изуми поставили основе модерне електромагнетске технологије. Но онда је учинио грешку. Свој експеримент је објавио пре показивања Воластону и Дејвију, што је довело до контроверзе и било је узрок његовог повлачења с подручја електромагнетизма на неколико година.

Мајк Фарадеј (cca 1861)
Портрет Фарадеја у његовим касним тридесетим

Након десет година, 1831. започео је серију експеримената у којима је открио електромагнетну индукцију. Могуће је да је Џозеф Хенри открио самоиндукцију неколико месеци пре Фарадеја, али су оба открића засењена открићем Италијана Франческа Зантедекија. Он је открио да ако провуче магнет кроз круг од жице да ће се магнет задржати средини круга.

Његови есперименти су показали су да променљиво магнетско поље индукује (узрокује) електричну струју. Ова је теорија математички названа Фарадејев закон, а касније је постала једна од четири Максвелове једначине.

Фарадеј је то искористирао да конструише електрични динамо, претечу модерног генератора.

Фарадеј је тврдио да се електромагнетни таласи шире у празном простору око проводника, али тај експеримент никад није довршио. Његове колеге научници су одбациле такву идеју, а Фарадеј није доживео да види прихватање своје идеје. Фарадејев концепт линија флукса које излазе из наелектрисаних тела и магнета омогућио је начин да се замисли изглед електричних и магнетних поља. Тај модел био је прекретница за успешне конструкције електромеханичких машина које су доминирале у инжењерству од 19. века.

Једноставни дијаграм Фарадејевог апаратуса за индуковање електричне струје магнетним пољем:
батерија (лево), прстен и намотани калем од гвожђа (у средини) и галванометар (десно)

Фарадеј се бавио и хемијом, а ту је открио нове супстанце, оксидационе бројеве и начин како гасове претворити у течност. Такође је открио законе електролизе и увео појмове анода, катода, електрода и јон.

Године 1845. открио је оно што данас називамо Фарадејев ефекат и феномен назван дијамагнетизам. Смер поларизације линеарно поларизованог светла пропуштен кроз метеријалну средину може бити ротиран помоћу спољашњег магнетског поља постављеног у правом смеру. У своју бележницу је записао:

То је доказало повезаност између магнетизма и светлости.

У раду са статичким електрицитетом, Фарадеј је показао да се електрицитет у проводнику помиче ка спољашњости, односно да не постоји у унутрашњости проводника. То је зато јер се у електрицитет распоређује по површини на начин који поништава електрично поље у унутрашњости. Тај се ефект назива Фарадејев кавез.

Остало[уреди]

Мајкл Фарадеј (1917, А. Блејкли)
Гроб Мајкла Фарадеја на гробљу „Хајгејт” у Лондону

Имао је серију успешних предавања из хемије и физике на Royal Institution, названа The Chemical History of a Candle. То је био почетак божићних предавања омладини која се и данас одржавају.

Фарадеј је познат по изумима и истраживањима, али није био образован у математици. Но у сарадњи са Максвелом његови су патенти преведени у метематички језик. Познат је по томе што је одбио титулу сер и председништво у Краљевском друштву (председавање британском краљевском академијом).

Његов лик штампан је на новчаници од 20 фунти.

Његов спонзор и учитељ био је Џон Фулер, оснивач Фулерове професорске катедре на катедри за хемију краљевског института. Фарадеј је био први и најпознатији носилац те титуле коју је добио доживотно.

Фарадеј је био веома побожан и био је члан једне мале секте унутар шкотске цркве. Служио је цркви као старији члан и држао мисе.

Фарадеј се 1821. оженио Саром Бернар, али нису имали деце. Како се приближавао педесетој години смањивао је рад и обавезе да би у јесен 1841. приметио да рапидно губи памћење и од тада његов рад скоро потпуно престаје.

Преминуо је у својој кући у Хемптон Корту, 25. августа 1867. године.

Библиографија[уреди]

Chemische Manipulation (1828)

Фарадеје књиге, са изузетком Chemical Manipulation, биле су колекције научних радова или транскрипције предавања.[1] Након његове смрти, објављен је Фарадејев дневник, као збирка неколико великих свезака његових писама; те Фарадејев журнал, са његовим путовањима са Дејви (1813—1815).

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Hamilton, стр. 220

Цитирана библиографија[уреди]

Литература[уреди]

Биографије[уреди]

  • Agassi, Joseph (1971). Faraday as a Natural Philosopher. Chicago: University of Chicago Press. 
  • Ames, Joseph Sweetman, ур. (c. 1900). The Discovery of Induced Electric Currents. 2. New York: American Book Company (1890). 
  • Bence Jones, Henry (1870). The Life and Letters of Faraday. Philadelphia: J. B. Lippincott and Company. 
  • The British Electrical and Allied Manufacturers Association (1931). Faraday. R. & R. Clark, Ltd., Edinburgh, 1931.
  • Gladstone, J. H. (1872). Michael Faraday. London: Macmillan. 
  • Gooding, David; James, Frank A. J. L. (1985). Faraday rediscovered: essays on the life and work of Michael Faraday, 1791–1867. Basingstoke, Hants, England New York, New York: Macmillan Press Stockton Press. ISBN 978-0-333-39320-8. 
  • Gooding, David; Cantor, Geoffrey; James, Frank A. J. L. (1996). Michael Faraday. Amherst, New York: Humanity Books. ISBN 978-1-57392-556-3. 
  • Gooding, David; Tweney, Ryan D. (1991). Michael Faraday's 'Chemical notes, hints, suggestions, and objects of pursuit' of 1822. London: P. Peregrinus in association with the Institution of Engineering and Technology. ISBN 978-0-86341-255-4. 
  • Hamilton, James (2002). Faraday: The Life. London: Harper Collins. ISBN 0-00-716376-2. 
  • Hirshfeld, Alan W. (2006). The Electric Life of Michael Faraday. Walker and Company. ISBN 978-0-8027-1470-1. 
  • Russell, Colin A. (2000). Owen Gingerich, ур. Michael Faraday: Physics and Faith (Oxford Portraits in Science Series). New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-511763-8. 
  • Thomas, John Meurig (1991). Michael Faraday and the Royal Institution: The Genius of Man and Place. Bristol: Hilger. ISBN 0-7503-0145-7. 
  • Tyndall, John (1868). Faraday as a Discoverer. London: Longmans, Green, and Company. 
  • Williams, L. Pearce (1965). Michael Faraday: A Biography. New York: Basic Books. 
  • Шаховска, Н.; Шик, М. (1948). Мајкл Фарадеј. преводилац: Живко Костић. Београд: Техничка књига.

Спољашње везе[уреди]

Биографије[уреди]

Остало[уреди]