Војин Поповић

Из Википедије, слободне енциклопедије
За другу употребу, погледајте страницу Војин Поповић (певач).
Војин Поповић
Serbian voevoda Vojn Popovich.jpg
фотографија војводе Вука
Надимак Војвода Вук
Датум рођења (1881-12-09)9. децембар 1881.
Место рођења Сјеница
 Османско царство
Датум смрти 29. новембар 1916.(1916-11-29) (34 год.)
Место смрти Кајмакчалан
 Краљевина Србија

Војин Поповић (Сјеница, 9.12. 1881 - Кајмакчалан, 29.11. 1916), познат као војвода Вук је био српски војвода који је учествовао у борбама за Македонију, у балканским ратовима и Првом светском рату, као командант Добровољачког одреда на Солунском фронту.

Биографија[уреди]

Споменик војводи Вуку, Топличин Венац, Београд
Војвода Вук са својим војницима 1912.

Рођен је 9. децембра 1881. у Сјеници. Убрзо после тога његова породица се преселила у Крагујевац, где је Војин похађао школу. Определио се за војну каријеру. 3. новембра 1901. године завршио је војну академију и постао потпоручник. Кад су прве чете 1905. кренуле за Стару Србију међу четницима био је и Војин Поповић. Учествовао је борбама против турака на Челопеку и Козјаку.

Војин Поповић учествовао је у многим биткама, и Четничким акцијама, балканским ратовима и Првом светском рату. У балканским ратовима учествовао је у Кумановској бици и бици на Сртевици. Његов четнички одред помагао је Дунавској дивизији у Првом светском рату да одржи фронт у Мачви. Као командант Јадарског четничког одреда учествовао је у Церској бици. Заједно са српском војском се повукао преко Албаније а кад је отворен Солунски фронт, био је командант Добровољачког одреда на Солунском фронту.

Спомен плоча на гробу Војводе Вука на Црној Чуци

Погинуо је у неравноправној борби са Бугарима на Кајмакчалану, у јуришу на Грунишки вис, код Сиве стене, 29. новембра 1916. године у 35. години живота. Његов Добровољачки одред имао је на почетку Солунског фронта 2200 људи, а закључно са Вуковом смрћу спао је на свега 450 људи - била је то и смрт његовог одреда. Преживели војници Добровољачког одреда пребачени су у друге пукове. Грунишки вис је био освојен а Бугари протерани. Када је погинуо имао је чин пешадијског потпуковника српске војске.

Његово тело било је сахрањено на српском војничком гробљу у Зејтинлику, а септембра 1923. пренето је на Ново гробље у Београду.

Цели живот војвода Вук посветио је борби, то је био његов лични избор. Он је у себи осећао да је позван од родне груде да се сваком туђинцу, непријатељу, супротстави ако тај жели да влада његовим народом. Био је ожењен и имао једну ћерку која није имала потомака.

Слика војводе Вука у ратничкој униформи, из времена четовања по старој Србији, истакнута је на почасном и видном месту у просторијама Удружења ратних добровољаца 1912—1918, њихових потомака и поштовалаца у Београду, Савски трг број 9. То Удружење наставља и негује традиције ратног добровољаштва из Првог светског рата.

Признања[уреди]

Војин Поповић, Војвода Вук Поповић. Календар за просту годину 1927. Београд: Издање Четничке оргазнизације „Петар Мркоњић“ у Осеку. Штампарија „Ђ. Јакшић“. 
  • Одликован је великим бројем одликовања.
  • Војводи Вуку су подигнути споменици у Београду (у парку на Топличином венцу, дело вајара Ђорђа Јовановића) и у Нишу.
  • Једна улица у београдској општини Палилула носи име Војводе Вука .[1]
  • Имао је чин потпуковника српске војске.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Бранко Цига Миленковић, Београд-људи и улице, Беостар, Београд, 1998.

Литература[уреди]

  • Мала Енциклопедија (1959). Поповић Војин (на језику: (српски)). Београд: Просвета. 
  • Миленковић, Бранко Цига (1998). Београд-људи и улице (на језику: (српски)). Београд: Беостар. 

Спољашње везе[уреди]