Божин Симић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Божин Симић
Биографија
Датум рођења (1881-10-20)20. октобар 1881.
Место рођења Велики Шиљеговац
Кнежевина Србија
Датум смрти 24. фебруар 1966.(1966-02-24) (84 год.)
Место смрти Београд
СФРЈ

Божин Симић (18811966), пуковник Српске војске, амбасадор ФНРЈ, масон у масонској ложи Побратим.[1]

Рођен је 20. октобра 1881. године у селу Велики Шиљеговац, код Крушевца. Потиче из учитељске породице.

Завршио је Војну академију и учествовао у Мајском преврату 1903. године. Од 1911. године био је надзорни официр Врањског граничног рејона према Турској. Био је официр за везу са четницима Воје Танкосића у Македонији и пребацивао их преко границе на турску територију.

За време Првог светског рата је био командир чете. Године 1916. отпутовао је за Русију, где је у Одеси био задужен за регрутовање војника за српску војску из редова аустроугарских заробљеника и учествује у оснивању Добровољачке дивизије.

На Солунском процесу осуђен је на 18 година затвора, због чега остаје у Русији и после Октобарске револуције постаје пуковник Црвене армије. Тамо остаје до 1936. године, када се вратио у Југославију. Ухапшен је на граници, ражалован и после два дана пуштен из притвора уз повраћај чина пуковника српске војске који му је одузет.

Био је у дослуху са генералом Душаном Симовићем, са којим се састао 26. марта (дан пре пуча) и обавестио га о расположењу Совјета да са Југославијом закључе споразум. У Влади Душана Симовића је постављен за министра без портфеља. Као министар без портфеља у Влади Душана Симовића учествује у преговорима са Стаљином због чега су одмах после војног пуча 27. марта, Мустафа Голубић високи официр НКВД и Божин Симић заједно, из Београда, авионом отпутовали за Москву како би присустовали потписивању Споразума о пријатељству Југославије и Совјетског Савеза. За време Другог светског рата Божин Симић је као министар Владе у изгнанству имао наступ у доњем дому британског Парламента у коме се супротставио бомбардовању Београда од стране савезника, јер у Србији постоји покрет отпора окупационим снагама, док се нпр. не бомбардује Бугарска која је отворено прешла на страну сила осовине. Након тог његовог иступа уследило је вишедневно бомбардовање Софије. Због овог иступа на њега је након Другог светског рата, приликом његовог пута у Анкару где је кренуо да преузме положај амбасадора ФНРЈ, у Софији покушан атентат, који је овај преживео.[2]

После Другог светског рата је био амбасадор ФНРЈ у Француској и Анкари.[3]

Умро је 24. фебруара 1966. године у Београду.

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]