Пређи на садржај

Океан (митологија)

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Океан (бог))
Океан
Статуа Океана, Музеј Археологије у Истанбулу
Породица
ПотомствоОкеаниде и речни богови
РодитељиУран и Геја
ПородицаТетија, Хронос, Реја, Теја, Хиперион, Темида, Криј, Мнемосина, Кеј, Феба, Јапет, Киклопи и Хекатонхири

Океан (грч. Ὠκεανός [Ōkeanós] — Океанос, лат. Oceanus — Океанус; „Океан“), син бога неба Урана и мајке земље Геје, најстарији Титан.[1]

Митологија

[уреди | уреди извор]

Океан је бог бесконачних и бескрајно дубоких вода што су окруживале земљу. У бурним догађајима у „свету митова“, Океан се умешао само једанпут, али веома успешно. У борби Зевса против титана Крона, помогао је Зевсу да га савлада и да Зевс себе прогласи највишим богом. под Зевсовом владавином, Океан је мирно и спокојно, далеко од света, живео и није имао обавезу да присуствује савету богова, а уживао је поштовање свих богова.

Са својом женом Тетијом је имао небројно потомство — пре свега све реке које су уливају у море (Од река у Србији то је био само Дунав који се у та времена звао Истар).

Неки учењаци верују да је Океан владао свим морским водама, укључујући Медитеранско море и Атлантски океан, највеће две водене масе познате Старим Грцима. Временом, како се географија развијала, Океан је постао владар мање познатих вода Атлантика, а Посејдон, из млађе генерације богова, владао је Медитераном.

Океан се разликује од Понта, бога морских дубина и „унутрашњих мора“ која су била доступна људима. Океан је, као бог „спољнег мора“, људима недоступног, био након Зевса најдостојанственији бог.

Етимологија

[уреди | уреди извор]
Океан у фонтани Треви, Рим

Према М. Л. Весту, етимологија имена Океан је „нејасна“ и „не може се објаснити из грчког“.[2][3] Употреба облика Ōgenós (Ὠγενός)[4] од стране Ферекида са Сира говори у прилог томе да је име позајмљеница.[5][6][7] Међутим, према Весту, нису пронађени „веома убедљиви“ страни модели.[8] Семитско порекло је предложило неколико научника,[9] док је Р. С. П. Бикс предложио позајмљену реч из егејског прегрчког неиндоевропског супстрата.[10] Ипак, Мајкл Јанда види могуће индоевропске везе.[11]

Генеалогија

[уреди | уреди извор]

Океан је био најстарији од титанских потомака Урана (Неба) и Геје (Земље).[12] Хесиод наводи његову титанску браћу и сестре: Кеја, Крија, Хипериона, Јапета, Теју, Реју, Темиду, Мнемосину, Фебу, Тетиду и Крона.[13] Океан се оженио својом сестром Тетидом, и са њом је био отац бројних синова, речних богова, и бројних кћери, Океанида.[14]

Мозаик са приказом Океана и Тетиде, Музеј мозаика Зеугма, Газиантеп

Према Хесиоду, постојало је три хиљаде (тј. безброј) речних богова.[15][16] Међу њима су били: Ахелој, бог реке Ахелој, највеће реке у Грчкој, који је дао своју ћерку за жену Алкмеону[17] и поражен од стране Херакла у рвању за право да се ожени Дејаниром;[18] Алфеј, који се заљубио у нимфу Аретузу и прогонио је до Сиракузе где ју је Артемида претворила у извор;[19] и Скамандар који се борио на страни Тројанаца током Тројанског рата и увредио се када је Ахил загадио његове воде великим бројем тројанских лешева, прелио се преко својих обала и скоро удавио Ахила.[20]

Према Хесиоду, постојало је и три хиљаде Океанида.[21] Међу њима су биле: Метида, Зевсова прва жена, коју је Зевс оплодио Атином, а затим прогутао;[22] Еуринома, Зевсова трећа жена и мајка Харита;[23] Дорида, Нерејева жена и мајка Нереида;[24] Калироја, Хрисаорова жена и Герионова мајка;[25] Климена, Јапетова жена и мајка Атласа, Менетија, Прометеја и Епиметеја;[26] Персеида, Хелиова жена и мајка Киркина и Ејета;[27] Идија, Ејетова жена и Медејина мајка;[28] и Стикс, велика река подземног света, жена Паладе и мајка Зела, Нике, Крата и Бије.[29]

Према Епименидовој Теогонији, Океан је био отац Харпија, са Гејом.[30] Такође се каже да је Океан био отац Триптолема, са Гејом.[31] Нон је, у својој песми Дионисијака, описао „језера“ као „течне кћери одсечене од Океана“.[32] Речено је да је са једном од својих кћери, Тејом, зачео Керкопе.

Исконски отац?

[уреди | уреди извор]

Одломци у делу Илијаде названом Зевсова обмана указују на могућност да је Хомер познавао предање у којем су Океан и Тетида (а не Уран и Геја, као код Хесиода) били првобитни родитељи богова.[33] Хомер два пута наводи Херу да опише пар као „Океана, од кога потичу богови, и мајку Тетиду“.[34] Према М. Л. Весту, ови стихови указују на мит у којем су Океан и Тетида „први родитељи целе расе богова“.[35] Међутим, како Тимоти Ганц истиче, „мајка“ би се једноставно могла односити на чињеницу да је Тетида једно време била Херина хранитељка, као што нам Хера каже у стиховима који одмах следе, док би референца на Океана као генезу богова „могла бити једноставно формулатски епитет који указује на безброј река и извора који потичу од Океана“ (упоредити са Илијадом 21.195–197).[36] Али, у каснијем одломку Илијаде, Хипнос такође описује Океана као „генезу за све“, што је, према Ганцу, тешко разумети као другачије значење осим тога да је за Хомера Океан био отац Титана.[37][38]

Платон, у свом делу „Тимај“, даје генеалогију (вероватно орфичку) која је можда одражавала покушај да се помири ова очигледна разлика између Хомера и Хесиода, у којој су Уран и Геја родитељи Океана и Тетиде, а Океан и Тетида су родитељи Крона и Реје и осталих Титана, као и Форкида.[39] У свом делу „Кратил“, Платон цитира Орфеја који каже да су Океан и Тетида били „први који су се венчали“, што вероватно одражава и орфичку теогонију у којој су Океан и Тетида, а не Уран и Геја, били првобитни родитељи.[40][41][42] Платоново очигледно укључивање Форкида као Титана (као брата Крона и Реје), и митограф Аполодорово укључивање Дионе, мајке Афродите и Зевса, као тринаестог Титана,[43] сугерише орфичку традицију у којој су титански потомци Океана и Тетиде чинили дванаест Хесиодових Титана, при чему су Форкис и Диона заузели место Океана и Тетиде.[44]

Река Дивинити, други век нове ере, колекција Фарнезе, Национални археолошки музеј у Напуљу

Према Епимениду, прва два бића, Ноћ и Аер, произвели су Тартар, који је затим произвео два Титана (могуће Океана и Тетиду) од којих је произашло светско јаје.[45]

Митологија

[уреди | уреди извор]

Када је Крон, најмлађи од Титана, свргнуо свог оца Урана, чиме је постао владар космоса, према Хесиоду, ниједан од осталих Титана није учествовао у нападу на Урана.[46] Међутим, према митографу Аполодору, сви Титани - осим Океана - напали су Урана.[47][48] Прокло, у свом коментару Платоновог Тимеја, цитира неколико стихова песме (вероватно Орфичке) у којима љутити Океан наглас размишља да ли да се придружи Крону и осталим Титанима у нападу на Урана. И, према Проклу, Океан заправо није учествовао у нападу.[49][50][51]

Океан се, изгледа, такође није придружио Титанима у Титаномахији, великом рату између Крона и његових саборних Титана, и Зевса и његових саборних Олимпијаца, за контролу над космосом; и након рата, иако су Крон и остали Титани били затворени, Океан је свакако изгледа остао слободан.[52][53][54][55] Код Хесиода, Океан шаље своју ћерку Стикс, са њеном децом Зелом (Завист), Ником (Победа), Кратосом (Моћ) и Бијом (Сила), да се боре на Зевсовој страни против Титана,[56][57][58] а у Илијади, Хера каже да је током рата послата Океану и Тетиди на чување.[59][60][61]

Неко време након рата, Есхилов „Оковани Прометеј“, наводи Океана да посети свог нећака, окованог Прометеја, кога Зевс кажњава због крађе ватре.[62][63][64] Океан стиже јашући крилатог коња,[65] говорећи да саосећа са Прометејевом невољом и да жели да му помогне ако може.[66] Али Прометеј се руга Океану, питајући га: „Како си скупио храброст да напустиш поток који носи твоје име и пећине са каменим кровом које си сам направио...“[67] Океан саветује Прометеја да се понизи пред новим владаром Зевсом и тако избегне да погорша своју ситуацију. Али Прометеј одговара: „Завидим ти јер си избегао кривицу што си се усудио да учествујеш са мном у мојим невољама.“[68]

Детаљ Океана који присуствује венчању Пелеја и Тетиде на атичком црнофигураном диносаурусу, рад Софила, око 600–550. п. н. е., Британски музеј 971.11–1.1.[69]

Према Ферекиду, док је Херакле путовао у Хелиовом златном пехару, на путу ка Еритеји да донесе Герионову стоку, Океан је изазвао Херакла слањем високих таласа који су љуљали пехар, али Херакле је запретио да ће га погодити луком, а Океан се у страху зауставио.[70][71]

Географија

[уреди | уреди извор]

Иако се понекад третира као особа (као што је Океан који посећује Прометеја у Есхиловом делу „Оковани Прометеј“, видети горе), Океан се чешће сматра местом,[72] односно великом реком која окружује свет.[73][74][75] Хесиод два пута назива Океана „савршеном реком“ (τελήεντος ποταμοῖο),[76] а Хомер се позива на „ток реке Океан“ (ποταμοῖο λίπεν ῥόον Ὠκεανοῖο).[77] И Хесиод и Хомер називају Океана „повратним током“ (ἀψορρόου), јер, док велики ток окружује земљу, он се враћа у себе.[78] Хесиод такође назива Океана „дубоко вртложним“ (βαθυδίνης),[79] док га Хомер назива „дубоко текућим“ (βαθυρρόου).[80] Хомер каже да Океан „ограничава Земљу“,[81] а Океан је приказан на Ахиловом штиту, окружујући његов обод,[82][83] а тако и на Херакловом штиту.[84]

И Хесиод и Хомер смештају Океан на крај света, близу Тартара, у Теогонији,[85][86] или близу Елизијума, у Илијади,[87] и у Одисеји, мора се прећи да би се стигло до „влажне куће Хада“.[88][89] И за Хесиода и за Хомера, Океан је изгледа означио границу иза које космос постаје фантастичнији.[90] Теогонија помиње бајковита створења попут Хесперида, са својим златним јабукама, троглавог дива Гериона и Горгона са змијском косом, који сви живе „иза славног Океана“.[91] Док је Хомер лоцирао егзотична племена попут Кимеријана, Етиопљана и Пигмејаца у близини Океана.[92]

Код Хомера, Хелиос, сунце, излази из Океана на истоку,[93] а на крају дана поново тоне у Океан на западу,[94] а звезде се купају у „струји Океана“.[95] Према каснијим изворима, након заласка, Хелиос се враћа дуж Океана током ноћи од запада ка истоку.[96]

Баш као што је бог Океан био отац речних богова, за реку Океан се говорило да је извор свих осталих река, и заправо свих извора воде, и слане и слатке.[97][98] Према Хомеру, из Океана „теку све реке и свако море, и сви извори и дубоки бунари“.[99] Будући да је извор река и извора, чинило би се логичним да је Океан и сам био слатководна река, и тако различит од сланог мора, и заправо Хесиод изгледа прави разлику између Океана и Понта, персонификације мора.[100] Међутим, на другим местима разлика између слатке и слане воде изгледа да се не примењује. На пример, код Хесиода Нереј и Таум, оба сина Понта, женили су се ћеркама Океана, а код Хомера (који не помиње Понт), Тетида, ћерка Нереја, и Еуринома, ћерка Океана, живе заједно.[101][102] У сваком случају, Океан се такође може поистоветити са морем.[103]

С лева на десно: Нереј, Дорида, див (клечи), Океан, детаљ са Пергамског олтара Гигантомахије.[104]

Концепт околног океана, како су га изразили Хомер и Хесиод, остао је у општој употреби током антике. Римски географ Помпоније Мела рекао је да је насељена Земља „у потпуности окружена океаном, из којег прима четири мора“.[105] Та четири мора била су Каспијско море, Персијски залив, Арапски залив и Средоземно море. Међутим, све веће знање о морима довело је до модификација овог гледишта. Грчки географ Птоломеј идентификовао је различите океане.[106] Један од њих, Западни океан (Атлантски океан), често је називан једноставно „Океаном““, на пример од стране Јулија Цезара.[107]

Иконографија

[уреди | уреди извор]

Океан је представљен, идентификован натписом, као део илустрације венчања Пелеја и Тетиде на атичкој црнофигуралној фигури „Ерскин“ диносу из раног шестог века пре нове ере, дело Софила (Британски музеј 1971.111–1.1).[108] Океан се појављује при крају дуге поворке богова и богиња који стижу у Пелејеву палату на венчање. Океан прати кочије којима управља Атина, а у којима се налази Артемида. Океан има биковске рогове, у левој руци држи змију, а у десној рибу, и има тело рибе од струка надоле. Одмах иза њега иду Тетида и Илитија, а Хефест на својој мазги завршава поворку.

Глава Океана из Хадријанове виле из другог века у Тиволију, Ватикански музеј

Океан се такође појављује, као део веома сличне поворке Пелејевих и Тетидиних сватова, на још једном атичком црнофигуралном лонцу из раног шестог века пре нове ере, Франсоа вази (Фиренца 4209).[109] Као и код Софилових дина, Океан се појављује на крају дуге поворке, пратећи последња кола, са Хефестом на својој мазги који завршава поворку. Иако је мало остатака од Океана, овде је очигледно приказан са главом бика.[110][111][112] Сличност у редоследу сватова на ове две вазе, као и на фрагментима друге Софилове вазе (Атина Акр 587), сугерише могућност књижевног извора.[113][114][115]

Океан је приказан (означен) као један од богова који се боре против дивова на фризу Гигантомахије из другог века пре нове ере, на Пергамском жртвенику.[116] Океан стоји полуго, окренут удесно, борећи се против дива који пада на десно. У близини Океана налазе се фрагменти фигуре за коју се сматра да је Тетида: део хитона испод Океанове леве руке и рука која стеже велику грану дрвета видљива иза Океанове главе.

На хеленистичким и римским мозаицима, овај Титан је често приказиван као да има горњи део тела мишићавог човека са дугом брадом и роговима (често представљеним као канџе рака) и доњи део тела змије (упореди Тифон).[117] На римским мозаицима, као што је онај из Барда, могао је да носи кормило и да држи брод.

Космографија

[уреди | уреди извор]

Океан се појављује у хеленској космографији, као и у митовима. Картографи су наставили да представљају екваторијални ток који га окружује, слично као што се појављивао на Ахиловом штиту.[118]

Херодот је био скептичан у погледу физичког постојања Океана и одбацио је образложење — које су предложили неки од његових савременика — према којем је неуобичајена појава летњих поплава Нила узрокована везом реке са моћним Океаном. Говорећи о самом миту о Океану, изјавио је:

Што се тиче писца који приписује феномен океану, његов извештај је толико замагљен да га је немогуће оповргнути аргументом. Што се мене тиче, не знам ни за једну реку која се зове Океан и мислим да је Хомер, или неки од ранијих песника, измислио то име и увео га у своју поезију.[119]

Неки научници [ко?] верују да је Океан првобитно представљао сва тела слане воде, укључујући Средоземно море и Атлантски океан, два највећа тела позната старим Грцима. Међутим, како је географија постајала прецизнија, Океан је почео да представља чудније, непознатије воде Атлантског океана (такође названог „Океанско море“), док је новопридошлица касније генерације, Посејдон, владао Средоземним морем.

Каснија сведочанства о једначењу са Црним морем су бројна, а узрок је – како изгледа – Одисејево путовање Кимерцима чија је домовина, која се налази иза Океана, описана као земља лишена сунчеве светлости.[120] У четвртом веку пре нове ере, Хекатеј из Абдере пише да Океан Хиперборејаца није ни Арктички ни Западни океан, већ море које се налази северно од старогрчког света, наиме Црно море, које је Херодот назвао „најдивнијим од свих мора“,[121] које су Помпоније Мела[122] и Дионисије Периегет назвали „огромним морем“,[123] а које се на средњовековним географским картама назива Mare majus. Аполоније са Родоса, слично, назива доњи Дунав Kéras Okeanoío („Залив“ или „Рог Океана“).[124]

Хекатеј из Абдере такође помиње свето острво, посвећено пелазгском (а касније и грчком) Аполону, смештено у најзападнијем делу Океанос Потамоса, и названо у различито време Леуке или Леукос, Алба, Фидониси или Острво змија. Управо је на Леуке, у једној верзији његове легенде, сахрањен јунак Ахил, у брдовитом тумулусу (који се погрешно повезује са савременим градом Килијом, на делти Дунава). Акцион („океан“), у четвртом веку нове ере, галски латински израз из Авијенијевог Ora maritima, примењивао се на велика језера.[125]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Ὠκεανός, Henry George Liddell, Robert Scott, A Greek-English Lexicon, at Perseus project
  2. ^ West 1997, стр. 146
  3. ^ see also Hard, p. 40
  4. ^ Marmoz, Julien. "La Cosmogonie de Phérécyde de Syros". In: Nouvelle Mythologie Comparée n. 5 (2019-2020). pp. 5-41.
  5. ^ Fowler 2013, стр. 11
  6. ^ West 1997, стр. 146
  7. ^ Pherecydes of Syros, Vorsokr. 7 B 2.
  8. ^ West 1997, стр. 146
  9. ^ Fowler 2013, p. 11; West 1997, стр. 146–147. 
  10. ^ Fowler 2013, стр. 11n. 34; Beekes, Etymological Dictionary of Greek s.v.
  11. ^ Janda, стр. 57ff.
  12. ^ Hesiod, Theogony 132–138; Apollodorus, 1.1.3. Compare with Diodorus Siculus, 5.66.1–3, which says that the Titans (including Oceanus) "were born, as certain writers of myths relate, of Uranus and Gê, but according to others, of one of the Curetes and Titaea, from whom as their mother they derive the name".
  13. ^ Apollodorus adds Dione to this list, while Diodorus Siculus leaves out Theia.
  14. ^ Hesiod, Theogony 337–370; Homer, Iliad 200–210, 14.300–304, 21.195–197; Aeschylus, Prometheus Bound 137–138 (Sommerstein, pp. 458, 459), Seven Against Thebes 310–311 (Sommerstein, pp. 184, 185); Hyginus, Fabulae Preface (Smith and Trzaskoma, p. 95). For Oceanus as father of the river gods, see also: Diodorus Siculus, 4.69.1, 72.1. For Oceanus as father of the Oceanids, see also: Apollodorus, 1.2.2; Callimachus, Hymn 3.40–45 (Mair, pp. 62, 63); Apollonius of Rhodes, Argonautica, 242–244 (Seaton, pp. 210, 211). For a discussion of these offspring of Oceanus and Tethys see Hard, pp. 43.
  15. ^ Hard 2004, стр. 40
  16. ^ Hesiod, Theogony 364–368, which says there are "as many" rivers as the "three thousand neat-ankled daughters of Ocean", and at 330–345, names 25 of these river gods: Nilus, Alpheus, Eridanos, Strymon, Maiandros, Istros, Phasis, Rhesus, Achelous, Nessos, Rhodius, Haliacmon, Heptaporus, Granicus, Aesepus, Simoeis, Peneus, Hermus, Caicus, Sangarius, Ladon, Parthenius, Evenus, Aldeskos, and Scamander. Compare with Acusilaus fr. 1 Fowler [= FGrHist 2 1 = Vorsokr. 9 B 21 = Macrobius, Saturnalia 5.18.9–10, which says that from Oceanus and Tethys, "spring three thousand rivers".
  17. ^ Apollodorus, стр. 37.5.
  18. ^ Apollodorus, стр. 18.1, 2.7.5.
  19. ^ Smith, s.v. "Alpheius".
  20. ^ Homer, Iliad 20.74, 21.211 ff..
  21. ^ Hesiod, Theogony 346–366, which names 41 Oceanids: Peitho, Admete, Ianthe, Electra, Doris, Prymno, Urania, Hippo, Clymene, Rhodea, Callirhoe, Zeuxo, Clytie, Idyia, Pasithoe, Plexaura, Galaxaura, Dione, Melobosis, Thoe, Polydora, Cerceis, Plouto, Perseis, Ianeira, Acaste, Xanthe, Petraea, Menestho, Europa, Metis, Eurynome, Telesto, Chryseis, Asia, Calypso, Eudora, Tyche, Amphirho, Ocyrhoe, and Styx.
  22. ^ Hesiod, Theogony 886–900; Apollodorus, 1.3.6.
  23. ^ Hesiod, Theogony 907–909; Apollodorus, 1.3.1. Other sources give the Charites other parents, see Smith, s.v. "Charis".
  24. ^ Hesiod, Theogony 240–264; Apollodorus, 1.2.7.
  25. ^ Hesiod, Theogony 286–288; Apollodorus, 2.5.10.
  26. ^ Hesiod, Theogony 351, however according to Apollodorus, 1.2.3, another Oceanid, Asia was their mother by Iapetus.
  27. ^ Hesiod, Theogony 956–957; Apollodorus, 1.9.1.
  28. ^ Hesiod, Theogony 958–962; Apollodorus, 1.9.23.
  29. ^ Hesiod, Theogony 383–385; Apollodorus, 1.2.4.
  30. ^ Gantz, стр. 18
  31. ^ Apollodorus, стр. 15.2, attributing Pherecydes [= Pherecydes fr. 53 Fowler; Pausanias, 1.14.3, attributing "Musaeus" presumably Musaeus of Athens.
  32. ^ Nonnus, Dionysiaca 6.252.
  33. ^ Fowler 2013, pp. 8, 11; Hard, pp. 36–37, p. 40; West 1997, p. 147; Gantz, p. 11; Burkert 1995, стр. 91–92; West 1983, стр. 119–120. 
  34. ^ Homer, Iliad 14.201, 302 [= 201].
  35. ^ West 1997, стр. 147
  36. ^ Gantz, стр. 11
  37. ^ Gantz, стр. 11
  38. ^ Homer, Iliad 14.245.
  39. ^ Gantz, pp. 11–12; West 1983, стр. 117–118; Fowler 2013, p. 11; Plato, Timaeus 40d–e. 
  40. ^ West 1983, стр. 118–120
  41. ^ Fowler 2013, стр. 11
  42. ^ Plato, Cratylus 402b [= Orphic fr. 15 Kern.
  43. ^ Apollodorus, стр. 11.3, 1.3.1.
  44. ^ Gantz, стр. 743
  45. ^ Fowler 2013, стр. 7–8
  46. ^ Hesiod, Theogony 165–181.
  47. ^ Hard 2004, стр. 37
  48. ^ Apollodorus, стр. 11.4.
  49. ^ Gantz, стр. 12, 28
  50. ^ West 1983, стр. 130
  51. ^ Orphic fr. 135 Kern.
  52. ^ Fowler 2013, стр. 11
  53. ^ Hard, стр. 37
  54. ^ Gantz, стр. 28, 46
  55. ^ West 1983, стр. 119
  56. ^ Hard 2004, стр. 37
  57. ^ Gantz, стр. 28
  58. ^ Hesiod, Theogony 337–398. The translations of the names used here follow Caldwell, p. 8.
  59. ^ Hard 2004, стр. 40
  60. ^ Gantz, стр. 11
  61. ^ Homer, Iliad 14.200–204.
  62. ^ Gantz, стр. 28
  63. ^ Hard 2004, стр. 40
  64. ^ Aeschylus (?), Prometheus Bound 286–398.
  65. ^ Aeschylus (?), Prometheus Bound 286–289, 395 (which describes the beast as "four-footed"). Hard, p. 40 suggests that Oceanus' steed is a griffin or griffin-like, while Gantz, p. 28, suggests griffin or hippocamp.
  66. ^ Aeschylus (?), Prometheus Bound 290–299.
  67. ^ Aeschylus (?), Prometheus Bound 301–303.
  68. ^ Aeschylus (?), Prometheus Bound 332–333.
  69. ^ LIMC 6487 (Okeanos 1); Beazley Archive 350099; Avi 4748.
  70. ^ Gantz, стр. 404
  71. ^ Frazer's note 7 to Apollodorus 2.5.10; Hard, p. 40.
  72. ^ Gantz, стр. 28
  73. ^ Hard 2004, стр. 36, 40
  74. ^ Gantz, стр. 27
  75. ^ West 1966, стр. 201on line 133.
  76. ^ Hesiod, Theogony 242, 959.
  77. ^ Homer, Iliad 12.1.
  78. ^ LSJ s.v. ἀψόρροος; Hesiod, Theogony 767; Homer, Iliad 18.399, Odyssey 20.65.
  79. ^ LSJ s.v. βαθυδίνης, Hesiod, Theogony 133.
  80. ^ LSJ s.v. βαθυρρόου; Homer, Iliad 7.422 = Odyssey 19.434.
  81. ^ Homer, Odyssey 11.13.
  82. ^ Gantz, стр. 27
  83. ^ Homer, Iliad 18.607–608.
  84. ^ Hesiod, Shield of Heracles 314–317.
  85. ^ Gantz, стр. 27
  86. ^ Hesiod, Theogony 729–792.
  87. ^ Homer, Iliad 14.200–201, 4.563–568.
  88. ^ Gantz, стр. 27, 123, 124
  89. ^ Homer, Odyssey 10.508–512, 11.13–22.
  90. ^ As George M. A. Hanfmann, Oxford Classical Dictionary s.v. Oceanus, p. 744, puts it: "the land where reality ends and everything is fabulous".
  91. ^ Hesiod, Theogony 215–216 (Hesperides), 287–299 (Geryon), 274 (Gorgons).
  92. ^ Cimmerians: Odyssey 11.13–14; Aethiopians: Iliad 23.205–206, Odyssey 1.22–24 (since Oceanus is where the sun, Helios Hyperion, rises and sets); Pygmies: Iliad 1.5–6.
  93. ^ Homer, Iliad 7.421–422, = Odyssey 19.433–434.
  94. ^ Homer, Iliad 8.485, 18.239–240.
  95. ^ Homer, Iliad 5.5–6, 18.485–489. Compare with Homer, Iliad 23.205 which has Iris, the personification of the rainbow, say "I must go back unto the streams of Oceanus".
  96. ^ Gantz, стр. 27, 30
  97. ^ Hard 2004, стр. 36
  98. ^ Gantz, стр. 27
  99. ^ Homer, Iliad 21.195–197.
  100. ^ West 1966, стр. 201on line 133.
  101. ^ Gantz, стр. 27
  102. ^ Homer, Iliad 398–399.
  103. ^ West 1966, стр. 201on line 133.
  104. ^ LIMC 617 (Okeanos 7).
  105. ^ Pomponius Mela, De situ orbis, 1.5.
  106. ^ William Smith (ed.), Dictionary of Greek and Roman Geography, 'Atlanticum Mare', at Perseus.
  107. ^ Julius Caesar, De Bello Gallico, 3.7.
  108. ^ LIMC 6487 (Tethys I (S) 1); Beazley Archive 350099; Avi 4748; Gantz, pp. 28, 229–230; Burkert, p. 202; Williams, pp. 27 fig. 34, 29, 31–32; Perseus: London 1971.11–1.1 (Vase); British Museum 1971,1101.1.
  109. ^ LIMC 1602 (Okeanos 3); Beazley Archive 300000; AVI 3576.
  110. ^ Gantz, стр. 28, 229–230
  111. ^ Beazley, стр. 27
  112. ^ Perseus Florence 4209 (Vase). Compare with Euripides, Orestes 1375–1379, which calls Oceanus "bull-headed" (ταυρόκρανος ).
  113. ^ Gantz, стр. 229–230
  114. ^ Williams, стр. 33
  115. ^ Perseus: London 1971.11-1.1 (Vase).
  116. ^ LIMC 617 (Okeanos 7); Jentel, p. 1195; Queyrel, p. 67; Pollit, p. 96.
  117. ^ Barry, Fabio (2011). "The Mouth of Truth and the Forum Boarium: Oceanus, Hercules, and Hadrian". The Art Bulletin. 93 (1): 7–37. doi:10.1080/00043079.2011.10785994. ISSN 0004-3079. Barry, Fabio (2011). „The Mouth of Truth and the Forum Boarium: Oceanus, Hercules, and Hadrian”. The Art Bulletin. 93 (1): 7—37. JSTOR 23046567. doi:10.1080/00043079.2011.10785994. .  Спољашња веза у |title= (помоћ)
  118. ^ Livio Catullo Stecchini. "Ancient Cosmology". www.metrum.org. Archived from the original on 2017-10-29. Retrieved 2017-03-30. (archived)
  119. ^ Histories II, 21 ff.
  120. ^ Homer, Odyssey 11.13–19.
  121. ^ Herodotus, Histories 4.85.
  122. ^ De situ orbis I, 19.
  123. ^ Orbis Descriptio V, 165.
  124. ^ Apollonius of Rhodes, Argonautica 4.282.
  125. ^ Mullerus in Cl. Ptolemaei Geographia, ed. Didot, p. 235.

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Aeschylus (2009). Persians. Seven against Thebes. Suppliants. Prometheus Bound. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-99627-4.  Edited and translated by Alan H. Sommerstein. Loeb Classical Library No. 145. . Online version at Harvard University Press.
  • Aeschylus (?), Prometheus Bound in Aeschylus, with an English translation by Herbert Weir Smyth, Ph. D. in two volumes. Vol 2. Cambridge, Massachusetts, Harvard University Press. 1926. Online version at the Perseus Digital Library.
  • Apollodorus, Apollodorus, The Library, with an English Translation by Sir James George Frazer, F.B.A., F.R.S. in 2 Volumes.  Cambridge, Massachusetts, Harvard University Press; London, William Heinemann Ltd. 1921. Online version at the Perseus Digital Library.
  • Anonymous, The Homeric Hymns and Homerica  with an English Translation by Hugh G. Evelyn-White. Homeric Hymns. Cambridge, MA., Harvard University Press; London, William Heinemann Ltd. 1914. Online version at the Perseus Digital Library.
  • Apollonius Rhodius, Argonautica  translated by Robert Cooper Seaton (1853–1915), R. C. Loeb Classical Library Volume 001. London, William Heinemann Ltd, 1912. Online version at the Topos Text Project.
  • Apollonius of Rhodes, Apollonius Rhodius: the Argonautica , translated by Robert Cooper Seaton, W. Heinemann, 1912. Internet Archive.
  • Beazley, John Davidson (1951), The Development of Attic Black-figure, Volume 24, University of California Press, ISBN 9780520055933 .
  • Beekes, Robert S. P., Etymological Dictionary of Greek, Brill, 2009.
  • Burkert, Walter (1992), The Orientalizing Revolution: Near Eastern Influence on Greek Culture in the Early archaic Age, Harvard University Press, стр. 91—93 .
  • Caldwell, Richard (1987). Hesiod's Theogony. Focus Publishing. ISBN 978-0-941051-00-2. /R. Pullins Company (June 1, 1987). .
  • Callimachus, Callimachus and Lycophron with an English translation by A. W. Mair; Aratus, with an English translation by G. R. Mair, London: W. Heinemann , New York: G. P. Putnam 1921. Internet Archive.
  • Diodorus Siculus, Diodorus Siculus: The Library of History, Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press . Translated by C. H. Oldfather. Twelve volumes. Loeb Classical Library; London: William Heinemann, Ltd. 1989. Online version by Bill Thayer
  • Euripides, Orestes, translated by E. P. Coleridge in The Complete Greek Drama , edited by Whitney J. Oates and Eugene O'Neill Jr. Volume 1. New York. Random House. 1938. Online version at the Perseus Digital Library.
  • Fowler, R. L. (2000). Early Greek Mythography: Volume 1: Text and Introduction. Oxford University Press. ISBN 978-0198147404. . .
  • Fowler, R. L. (2013). Early Greek Mythography: Volume 2: Commentary. Oxford University Press. ISBN 978-0198147411. . .
  • Freeman, Kathleen (1948), Ancilla to Pre-Socratic Philosophers: A Complete Translation of the Fragments in Diels, Fragmente der Vorsokratiker  , July 13, 2012 2012, Kindle Edition.
  • Gantz, Timothy (1996). Early Greek Myth: A Guide to Literary and Artistic Sources. Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-5362-3. , Two volumes: ISBN 978-0-8018-5360-9 (Vol. 1), (Vol. 2).
  • Hanfmann, George M. A., s.v. Oceanus, in The Oxford Classical Dictionary, Hammond, N.G.L. and Howard Hayes Scullard (editors), second edition, Oxford University Press. 1992. ISBN 0-19-869117-3..
  • Hard, Robin (2004). The Routledge Handbook of Greek Mythology: Based on H.J. Rose's "Handbook of Greek Mythology". Psychology Press. ISBN 9780415186360. . . Google Books.
  • Herodotus, The Histories  with an English translation by A. D. Godley. Cambridge. Harvard University Press. 1920. Online version at the Topos Text Project. Greek text available at Perseus Digital Library.
  • Hesiod, Theogony, in The Homeric Hymns and Homerica with an English Translation by Hugh G. Evelyn-White , Cambridge, Massachusetts, Harvard University Press; London, William Heinemann Ltd. 1914. Online version at the Perseus Digital Library.
  • Homer, The Iliad with an English Translation by A.T. Murray, Ph.D. in two volumes . Cambridge, Massachusetts, Harvard University Press; London, William Heinemann, Ltd. 1924. Online version at the Perseus Digital Library.
  • Homer, The Odyssey with an English Translation by A.T. Murray, PH.D. in two volumes . Cambridge, Massachusetts, Harvard University Press; London, William Heinemann, Ltd. 1919. Online version at the Perseus Digital Library.
  • Hyginus, Gaius Julius, Fabulae in Apollodorus' Library and Hyginus' Fabulae: Two Handbooks of Greek Mythology, Translated, with Introductions by R. Scott Smith and Stephen M. Trzaskoma, Hackett Publishing Company. 2007. ISBN 978-0-87220-821-6..
  • Janda, Michael, Die Musik nach dem Chaos. Der Schöpfungsmythos der europäischen Vorzeit.  Institut für Sprachwissenschaft der Universität Innsbruck, Innsbruck 2010.
  • Jentel, Marie-Odile, "Tethys I", in Lexicon Iconographicum Mythologiae Classicae (LIMC) VIII.1 Artemis Verlag, Zürich and Munich. 1997. ISBN 3-7608-8758-9..
  • Karl Kerenyi, The Gods of the Greeks . Thames and Hudson, 1951.
  • Kern, Otto, Orphicorum Fragmenta , Berlin, 1922. Internet Archive
  • Macrobius. Saturnalia, Volume II: Books 3-5. ISBN 978-0-674-99649-6. , edited and translated by Robert A. Kaster, Loeb Classical Library No. 511, Cambridge, Massachusetts, Harvard University Press, 2011. Online version at Harvard University Press. .
  • Nonnus, Dionysiaca ; translated by Rouse, W H D, I Books I–XV. Loeb Classical Library No. 344, Cambridge, Massachusetts, Harvard University Press; London, William Heinemann Ltd. 1940. Internet Archive
  • Pausanias, Pausanias Description of Greece with an English Translation by W.H.S. Jones, Litt.D., and H.A. Ormerod, M.A., in 4 Volumes.  Cambridge, Massachusetts, Harvard University Press; London, William Heinemann Ltd. 1918. Online version at the Perseus Digital Library.
  • Plato, Cratylus in Plato in Twelve Volumes , Vol. 12 translated by Harold N. Fowler, Cambridge, Massachusetts, Harvard University Press; London, William Heinemann Ltd. 1925. Online version at the Perseus Digital Library.
  • Plato, Timaeus in Plato in Twelve Volumes , Vol. 9 translated by W.R.M. Lamb, Cambridge, Massachusetts, Harvard University Press; London, William Heinemann Ltd. 1925. Online version at the Perseus Digital Library.
  • Pollitt, Jerome Jordan. Art in the Hellenistic Age. Cambridge University Press. ISBN 9780521276726. . .
  • Queyrel, François, L'Autel de Pergame: Images et pouvoir en Grèce d'Asie. Paris: Éditions A. 2005. ISBN 2-7084-0734-1. . et J. Picard, 2005. .
  • West, M. L. (1966). Hesiod: Theogony. Oxford University Press. ISBN 0-19-814169-6. . .
  • West, M. L. (1983). The Orphic Poems. Clarendon Press. ISBN 978-0-19-814854-8. . .
  • West, M. L. (1997). The East Face of Helicon: West Asiatic Elements in Greek Poetry and Myth. Oxford University Press. ISBN 0-19-815042-3. . .
  • Scholia to Lycophron's Alexandra, marginal notes by Isaak and Ioannis Tzetzes and others from the Greek edition of Eduard Scheer (Weidmann 1881). Online version at the Topos Text Project.. Greek text available on Archive.org
  • Smith, William (1873), Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology , London . Online version at the Perseus Digital Library
  • Williams, Dyfri, in „Sophilos in the British Museum”. Greek Vases In The J. Paul Getty Museum. Getty Publications. 1983. стр. 9—34. ISBN 0-89236-058-5. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Океан на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Океан_(митологија)&oldid=30585412”