Грци су били амбивалентни према Аресу: иако је отелотворивао физичку храброст неопходну за успех у рату, он је био опасна сила, „преплављујућа, незаситна у борби, деструктивна и склона покољу људи”.[5] Његови синови Фоб (страх) и Дим (терор) и његова љубавница, или сестра, Енио (завада) су га пратили на његовим ратним кочијама.[6] У Илијади, његов отац Зевс му каже да је он Бог који му је најомраженији.[7] Повезаност са Аресом даје местима и објектима дивљачки, опасни или милитаризовани квалитет.[8] Његова вредност као ратни бог ставља се под сумњу: за време Тројанског рата, где је Арес био на страни губитника, док је Атина, често приказивана у грчкој уметности како држи Нику (победу) у руци, фаворизовала тријумфантне Грке.[5]
Арес има релативно ограничену улогу у грчкој митологији као што је приказано у књижевним наративима, иако се на његове многобројне љубавне афере и обилно потомство често спомињу.[9][10] Када се Арес појављује у митовима, он се обично суочава са понижењем.[11] Он је добро познат као љубавник Афродите, богиње љубави, која је била удата за Хефеста, бога заната.[12] Најпознатија прича која се односи на Ареса и Афродиту показује их изложене подсмеху.[13]
Иако Аресово име открива његово микенско порекло, неки су веровали да његова сурова нарав одражава могуће трачко исходиште овог божанства. Поједини градови у Грчкој, као и неки у Малој Азији, приређивали су годишње свечаности чији је циљ био да Ареса симболично „свежу“ и задрже као свог заштитника. У деловима Мале Азије поштован је и као пророчко божанство. Још даље од грчког света, код Скита је постојало веровање да се један од сто ратних заробљеника ритуално жртвује њиховом пандану Ареса. Касније тврдње да су древни Спартанци приносили људске жртве Аресу вероватно више произлазе из митске праисторије, неспоразума и његове озлоглашене репутације него из стварних историјских чињеница.
Аресов најближи пандан у римској религији јесте Марс, који је у староримском верском систему заузимао далеко значајније и достојанственије место као праотац и заштитник римског народа и државе. Током хеленизацијелатинске књижевности, римски писци су митове о Аресу преобликовали и тумачили под именом Марса, па су у каснијој западној уметности и књижевности митологије ова два божанства постале готово неразлучиве.
Етимологија имена Арес традиционално се повезује са грчком речи ἀρή (arē), јонским обликом дорског ἀρά (ara), у значењу „пропаст, разарање, клетва, проклетство“.[14] Валтер Буркерт истиче да је „Арес, по свему судећи, древна апстрактна именица која означава ратни метеж, односно сам рат“.[15] Р. С. П. Бикс предложио је да име има прегрчко порекло.[16] Најраније потврђени облик овог имена јавља се у микенском грчком као 𐀀𐀩 (a-re), забележен у силабичком писму Линеар Б.[17][18][19]
ПридевниепитетАреј (Areios, „ратоборан“) често је додававан именима других богова када би они попримали ратнички аспект или се укључивали у ратне активности: Зевс Ареј, Атина Ареја, па чак и Афродита Ареја („Афродита у Аресу“ или „женски Арес“), која је била ратоборна, потпуно оклопљена и наоружана, сарађивала са Атином у Спарти и била приказивана у храму Афродите Ураније на Китири.[20] У Илијади реч ares користи се као обична именица и значи „битка“.[21]
У класичном периоду Аресу се додељује епитет Ењалиос, који се, чини се, појављује и на микенској таблици KN V 52 као 𐀁𐀝𐀷𐀪𐀍 (e-nu-wa-ri-jo).[22][23] Ењалиос је понекад идентификован са Аресом, а понекад се разликовао као друго божанство рата са посебним култом, чак и у истом граду; Буркерт их описује као „готово двојнике“.[24][25]
Гипсани одливак римске статуе из Хадријанове виле, копиран по грчком оригиналу. Традиционално се идентификује као Арес или Хермес.aatos или atos polemoio – незасит на рату.[27]
На копну Грчке и на Пелопонезу познато је само неколико места где је постојао формални храм и култ Ареса.[31][32]Паусаније (II век н.е.) помиње жртвеник Ареса у Олимпији,[33] као и премештање Храма Ареса на атинску агору током владавине Августа, чиме је храм у суштини посвећен као римски храм Августовог Марса Ультора (2. година н.е.).[34]Ареопаг („брдо Ареса“), природни камени издубинак у Атини, на неколико корака од Акропоља, био је место где је, према предању, Арес суђен и ослобођен од стране богова због свог осветничког убиства Посејдоновог сина Халирота, који је силовао Аресову кћер Алкипу. Име овог брда касније је пренето и на суд који се ту састајао, углавном ради истраге и суђења потенцијалним случајевима издаје.[35]
Нумизматичар М. Џесоп Прајс истиче да је Арес „оличавао традиционални спартански карактер“,[36] али да у Спарти није имао значајан култ; штавише, његов лик се никада не појављује на спартанском новцу.[37] Паусаније наводи два примера Аресовог култа, оба повезана са, односно „унутар“, ратоборне Афродите, на спартанском акропољу[38]. Гонзалес у свом прегледу култова Ареса у Малој Азији из 2005. године запажа да су култови посвећени Аресу на грчком копну можда били чешћи него што то поједини извори тврде.[39] Ратови међу грчким државама били су ендемска појава; рат и ратници доносили су Аресу његов данак и хранили његову незаситу жудњу за битком.[40]
Аресови атрибути су оруђа рата: кацига, штит и мач или копље.[41]Либаније „јабуку проглашава светом Аресу“, али при томе „не нуди никакво даље објашњење“, нити је повезује са било каквим етиолошким митом. Јабуке су, међутим, међу светим или симболичким плодовима Афродите. Литлвуд следи тврдњу Артемидора да сањање киселих јабука најављује сукоб и, у том контексту, наводи Ареса уз Еридy и митолошке „јабуке раздора“.[42]
Богови су били бесмртни, али су их митови и култна пракса приказивали као способне да буду везани и обуздани. У храму Ењалиоса у Спарти налазила се архаична статуа Ареса у ланцима — понекад се сматрало да је то сам Арес, а понекад његов син. Пауније је ту статуу тумачио као симбол да дух рата и победе треба да се чува у граду.[43] Спартанци су ритуално везивали и приказе других богова, као што су Афродита и Артемида (упоредо са Аресом и Афродитом које је везао Хефест), а на другим местима постојале су и везане ланцима статуе Артемиде и Диониса.[44][45]
Арес, II–III век н.е., по грчком бронзаном оригиналу Алкамена, датованом 420. п.н.е., ископан 1925. године на Ларго ди Торре Аргентина у Риму.
Статуе Ареса у ланцима описане су у упутствима која је оракул из каснохеленистичког периода давао разним градовима Памфилије (у Анатолији), укључујући Седру, Ликију и Киликију — области које су готово стално биле изложене претњи од пирата. Сваком граду је наређено да постави статуу „крвавог, људождерског Ареса“ и да за њу организује годишњи празник у којем ће она бити ритуално везана гвозденим ланцима („по Дики и Хермесу“), као да је тужилац за правду, доведена на суђење и понуђена као жртва. Оракул обећава да „тако ће он постати мирољубиво божанство за вас, када протера непријатељску навалу далеко из ваше земље, и донесе дуго жељено благостање“. Овај Арес карподотес („даваоц плодова“) је добро документован у Ликији и Пизидији.[46]
Као и већини грчких божанстава, и Аресу се приносила животињска жртва; у Спарти, после битке, приносили су му се биво за победу постигнуту лукавством, или певац за победу кроз директан напад.[47][48] Уобичајени прималац жртви пре битке била је Атина. Извештаји о историјским људским жртвама Аресу у једном нејасном обреду познатом као хекатомфонија представљају дугогодишњу заблуду, која се понављала кроз векове и задржала до модерног доба.[49]Хекатомфонија је била животињска жртва Зевсу; могао ју је приносити било који ратник који је лично убио сто непријатељских војника.[50][51][52][53] Паусаније наводи да је у Спарти свака јединица младих приносила пса Ењалиосу пре него што би се упустила у рукопашни „бој без правила“ на Фебеуму.[54][55] Хтонска, ноћна жртва пса Ењалиосу постала је део култа Ареса.[56]Порфирије тврди, без детаља, да Аполодор из Атине (око II века п.н.е.) наводи како су Спартанци приносили људске жртве Аресу, али ово се вероватно односи на митску праисторију.[57]
Трачког бога, кога је Херодот (око 484–око 425 п.н.е.) идентификовао као Ареса кроз interpretatio Graeca, сматра се једним од троје иначе неназваних божанстава која су наводно обични Трачани обожавали. Херодот препознаје и именује остала два као „Диониса“ и „Артемиду“, и тврди да је трачка аристократија искључиво обожавала „Хермеса“.[58][59] У Херодотовој Историји, Скити поштују аутохтону форму грчког Ареса, која иначе нема име, али је рангирана испод Табитија (коју Херодот сматра формом Хестии), Апија и Папаја у божанској хијерархији Скитије. Објекат његовог култа био је гвоздени мач. „Скитски Арес“ примао је крвне жртве (или ритуална убијања) говеда, коња и „једног од стотину људских ратних заробљеника“, чија се крв користила за заливање мача. Статуе и сложени олтари у платформи, направљени од наслаганог сувог растиња, били су посвећени њему. Овај култ мача, или веома сличан, наводно је опстао и међу Аланима.[60] Неки истраживачи су тврдили да „Мач Марса“ у каснијој европској историји алудира на Хуне који су прихватили култ Ареса.[61]
Арес (десно) са Деметром, Дионисом и Хермесом на фризу Парфенона, око 447–433 п.н.е., Британски музеј.
У неким деловима Мале Азије, Арес је био истакнуто оракулско божанство, што се није налазило ни у једном хеленском култу Ареса нити у римском култу Марса. У одређеним регионима или политичким јединицама, Арес је био повезан са локалним богом или култним херојом и признаван као виши, престижнији бог него на копну Грчке. Његови култови у јужној Малој Азији потврђени су од V века п.н.е. па све до каснијег римског царског периода, на 29 различитих локалитета и на више од 70 издања локалних новчића.[62] Понекад је приказиван на новцу тог региона кроз „Шлем Ареса“ или носећи копље и штит, или као у потпуности наоружан ратник, понекад у пратњи женског божанства. На територији данашње западне Турске, хеленистички град Метрополис изградио је монументални храм Аресу као заштитнику града, не раније од III века п.н.е. Храм је сада изгубљен, али су сачувана имена неких његових свештеника и свештеница, као и могући прикази храма на новцу провинције.[63]
Светилиште Афродите установљено је у Ста Леника на Криту, између градова Лато и Олус, вероватно током Геометријског периода. Оно је обновљено крајем II века п.н.е. као двојно свештилиште Аресу и Афродити.[64] Натписи бележе спорове око власништва над светилиштем. Имена Ареса и Афродите појављују се као сведоци заклетих обећања, а постоји и жртвени принос Победе Афродити, за коју Милингтон сматра да је имала улогу „ратника-заштитника који делује у сфери Ареса“. Постојале су култне везе између светилишта у Ста Леника, Кнососа и других критских држава, а можда и са Аргосом на копну.[65] Док грчки књижевни и уметнички записи из архајског и класичног периода повезују Ареса и Афродиту као комплементарне сапутнике и идеалне, мада прељубнике, љубавнике, њихово парење у култу и Афродита као ратник-заштитник је локализовано на Криту.[66][67]
У Африци, Махрем, главни бог краљева Аксума пре IV века н.е., призиван је као Арес у грчким натписима. Анонимни краљ који је наручио Monumentum Adulitanum крајем II или почетком III века позива се на „мојег највећег бога, Ареса, који ме је такође зачeo, преко кога сам под своју власт ставио [разне народе]“. Монументални трон који слави краљева освајања сам је посвећен Аресу.[68] У раном IV веку, последњи пагански краљ Аксума, Езана, позива се на „онога који ме је родио, непобедивог Ареса“.[69]
Арес је био један од дванаест олимпијских богова у архајској традицији каква је представљена у Илијади и Одисеји. У грчкој књижевности Арес често представља физички, односно насилан и необуздан аспект рата и оличење је чисте бруталности и крвожедности („преплављујући, незајажљив у боју, разоран и човекоубилачки“, како га описује Буркерт), за разлику од своје сестре, оклопљене Атине, чије су функције као богиње интелигенције повезане са војном стратегијом и заповедништвом.[70] Повезаност са Аресом местима и предметима даје дивљу, опасну или милитаризовану природу;[71] међутим, када се Арес појављује у митовима, обично се суочава са понижењем.[72]
У Илијади Зевс изражава поновљено грчко гађење према овом богу када се Арес, рањен и жалећи се, враћа са бојишта код Троје:
Тада га Зевс, сабирач облака, мрачно погледа и проговори:
„Не седи крај мене и не кукај, дволични лажове.
Мени си најомраженији од свих богова који држе Олимп.
Твоме је срцу увек мила свађа, ратови и битке.“
...
„Па ипак нећу дуго трпети да те гледам у боловима,
јер си моје дете и тебe је твоја мајка мени родила.
А да си рођен од неког другог бога и да си се показао толико погубним,
одавно би био свргнут испод богова блиставог неба.“[73]
Овај двосмислени однос према Аресу огледа се и у грчкој представи која га повезује са Трачанима, које су сматрали варварским и ратоборним народом.[74]Тракија се сматрала његовим родним крајем и уточиштем након што је његова афера са Афродитом откривена и постала предмет исмевања међу осталим боговима.[75]
Један погребни натпис из Атике из касног VI века п.н.е. наглашава последице пада под утицај Ареса:
„Остани и тугуј на гробу покојног Кројса,
кога је једног дана разорни Арес уништио, борећи се у првим редовима.“[76]
Арес је био бог ратовања, и то рата који је сам себи сврха. Радовао се смрти било јунака или обичних смртника, волео је мирис крви, борбу, звекет оружја, јауке и крике. Ареса никада није занимао узрок рата, па чак ни његов исход, за њега је било најважније само ратовање.
Арес је мрзео све остале богове, а међу њима и своје родитеље, а посебно је мрзео богињу Атину. И њега су мрзели сви богови; изузетак су само: Афродита - која је неговала и подржавала страст у њему[77], Ерида - која је волела рат колико и он, и Хад - који се радовао младим ратницима који су гинули у рату. Он је сматран за праоца Амазонки - племена ратоборних жена.
Арес је, готово увек приказиван у четворопрегу са коњима оседланим златним седлом. Коњи бога Ареса су бљували ватру, а он је носио бакарни оклоп, кацигу и копље, и само понекад и штит.
Његове су свете птице биле орао, детлић и лешинар, а најдража му је животиња био пас, тако да су се у његову част, у Спарти жртвовали пси. Арес је, у неким приликама био приказиван и са змијом.
Са богињом Афродитом, Арес је имао два сина, Дима и Фоба који су означавали ужас и страх, а уз њега је био и Кудоимос, демон звекета битке. Уз Дима и Фоба, Афродита је Аресу родила и Ероса и Антероса који су наследили Афродитине добре особине, као и кћерку Хармонију.
Хомер у својој Илијади говори да су Аресу правиле друштво и богиња неслоге и раздора Ерида, као и Енија, богиња ратног клања.
У Аргонаутици, Златно руно виси у светом гају Ареса, све до Јасонове крађе. Птице Аресове (Ornithes Areioi) испуштају пернате стреле у одбрани Амазонки које су посвећене Аресу, као оцу њихове краљице, на једном приобалном острву у Црном мору.[79]
Арес игра центарлну улогу у оснивачком митуТебе, био је праотац воденог змаја којег је убио Кадмо. Аресови потомци су, као врсни борци, настали од змајевих зуба, змајеви зуби су засејани у земљу као усев и никли као потпуно оклопљени аутохтониСпарти. Кадмо се ставио у службу Аресу осам година како би искупио убиство змаја.[80] Кадмо је, да би умилостивио Ареса, оженио Аресову и Афродитину кћерку Хармонију, и тада је све доведено у склад и основана је Теба.[81] У стварности, Теба је доминирала великом и плодном Беотијском равницом, која је како у историји тако и у миту била бојно поље за супротстављене политичке снаге.[82] Према Плутарху, равница је у давнини описивана као „Танц-плочник Ареса“.[83]
Хелије је то пријавио већу богова са Олимпа, а Хефест је предложио да се Арес и Афродита ухвате на делу, па је направио мрежу са којом је мислио да, на делу ухвати љубавнике. Хефест је, у одређено време, бацио мрежу и ухватио Ареса и Афродиту, а затим је, незадовољан својом осветом, позвао богове и богиње да виде ухваћени пар.[86]
Богиње су одбиле позив, а богови који су дошли нису могли, а да не примете Афродитину лепоту и многи су пожелели да буду на Аресовом месту, али сви присутни су исмевали двоје љубавника.
Када су Ареса и Афродиту пустили, Арес је одјурио у своју домовину Тракију, а Афродита је отишла у Пафос.[87][88] Након тога, Хефест се развео од Афродите, а она и Арес су се венчали.[89]
У једном знатно касније додатом детаљу, Арес је младог војника Алектриона, свог сапутника у пићу па чак и љубавним односима, поставио код врата да упозори на долазак Хелиоса, јер би Хелиос обавестио Хефеста о Афродитином неверству ако њих двоје буду откривени. Међутим, Алектрион је заспао на дужности.[90] Хелиос је открио двоје љубавника и известио Хефеста. Лудо бесан, Арес је успаваног Алектриона претворио у петла, који од тада увек најављује долазак сунца ујутру, као начин да се извини Аресу.[91]
Хор из ЖалитељкиЕсхила (написано 463. п.н.е.) назива Ареса „смероносним љубавником“ Афродите. У Илијади, Арес помаже Тројанцима због своје наклоности према њиховој божанској заштитници, Афродити; она тако преусмерава његову урођену разорну бруталност у своје сврхе.[92][93]
Дивови Алоади, От и Ефијалт су бацили Ареса у ланце и оставила га у бронзаној урни тринаест месеци. Маћеха дивова Ерибеја, је рекла Хермесу како да спасе Ареса.
Артемида је преварила Алоаиди обећавши Оту да ће се удати за њега, што је Ефијалта учинило љубоморним. Дивови су се почели свађати, а Артемида је претворивши се у белу кошуту стала између њих.
Алоади су били страствени ловци, и када угледаше кошуту између њих, бацише копља, а Артемида нестаде и они један другог убише.
У Дионисијама Нона, у рату између Крона и Зевса, Арес је убио ненаведеног гиганта, сина Ехидне, који је био савезник Крона, описаног као да избацује „страан отров“ и има „змијске“ ноге.[94]
У неким верзијама Гигантомахије, Арес је био бог који је убио гиганта Мимаса.[95]
У Метаморфозама Антонина Либерала из II века н.е., када је чудовишни Тифон напао Олимп, богови су се променили у животиње и побегли у Египат; Арес се претворио у рибу, Лепидотус (свету египатском богу рата Анхуру). Либералов текст на коине грчком је „потпуно неуметнички“ епитоме изгубљене НикандровеХетероемуене (II век п.н.е.).[96][97]
Хомер у Илијади описује да Арес нема нимало поштовања ни оданости према Темиди, богињи праведности, јер је обећао Атини и Хери да ће се борити на страни Ахaјаца, али га је Афродита уверила да се бори на страни Тројанаца.
Диомед је, док се се борио са Хектором и видио Ареса како се бори на страни Тројанаца, па је позвао своје војнике да се полако повуку. Хера, Аресова мајка, када је видела мешање свога сина у рат, охрабрила је Диомеда да нападне Ареса.
Арес је бацио копље на Херу, али је Атина променила смер путање копља ка Аресовом телу и он је поклекнуо од превеликог бола и вратио се на Олимп. Видевши шта се догодило Тројанци су били принуђени да се повуку.
Када чује да је његов син Аскалаф убијен, Арес жели поново да промени страну и придружи се Ахајцима ради освете, не поштујући Зевсову забрану да се било који олимпијски бог придружи бици. Атина га зауставља. Касније, када Зевс дозволи боговима да се поново укључе у рат, Арес напада Атину да би осветио претходну повреду, али Атина га савладава ударајући га каменом.[98]
Дејмос („Терор“ или „Страх“) и Фобос („Страх“) су Аресови пратиоци у рату,[99] а према Хесиоду, они су такође његова деца коју му је родила Афродита.[100] Ерида, богиња раздора, или Енјо, богиња рата, крвопролића и насиља, сматра се сестром и пратиљком насилног Ареса.[101] У барем једној традицији, Енијалије, а не друго име за Ареса, био је његов син и дете Енјо.[102]
Ареса могу пратити и Кидоимос, демон буке битке; Махаи („Битке“); Хисминаи („Чини убиства из нехата“); Полемос, мањи дух рата или само епитет Ареса, пошто нема посебну власт; и Полемова ћерка, Алала, богиња или персонификација грчког ратног поклича, чије име Арес користи као свој ратни поклич. Аресова сестра Хеба („Младост“) такође му припрема купатила.
Према Паусанију, локални становници Терапне у Спарти препознали су Теро, „дивљу и сурову“, као дадиљу Ареса.[103]
Иако Арес игра релативно ограничену улогу у грчкој митологији, како је приказан у књижевним наративима, често се помињу његове бројне љубавне афере и обилно потомство.[104] Из везе Ареса и Афродите родило се неколико богова Ерос, Антерос, Фоб, Дејмоса и Хармонија. У неким верзијама, Алкипа се помиње као једна од њихових кћери.
Арес је имао романтичну везу са Еос, богињом зоре. Афродита их је открила и, у бесу, проклела Еос незаситом жељом за мушкарцима.[105]
Кикн (Κύκνος) из Македоније био је смртни син Ареса који је покушао да сагради храм свом оцу од лобања и костију гостију и путника. Херакле се суочио с њим и, према једном извештају, убио га је. У другом извештају, Арес се борио са убицом свог сина, али је Зевс раздвојио борце ударом грома.[106]
Са женом по имену Теирена Арес је имао ћерку Трасу, која је затим родила ћерку Полифонт. Афродита је проклела Полифонт да воли и пари се са медведом, што је довело до рођења два сина, Агрија и Ореја, који су били охоли према боговима и имали навику да једу своје госте. Зевс је послао Хермеса да их казни, и он је одлучио да им одсече руке и ноге. Пошто је Полифонт биила њихова рођака, Арес је зауставио Хермеса, и два брата су се договорила да Полифонтину породицу претворе у птице. Ореј је постао сова, Агрије лешинар, а Полифонт стрикс, вероватно мала сова, свакако предзнак рата. Полифонтин слуга се молио да не буде претворен у птицу злог знака, па су Арес и Хермес испунили њену жељу тако што су је претворили у детлића, добар знак за ловце.[107][108][109]
Понекад су песници и драмски писци препричавали древне традиције, које су се мењале, а понекад су измишљали нове детаље; каснији схолијасти могли су се ослањати на било коју од тих верзија или једноставно нагађати.[110][111] Тако, док су Фоб и Дејмос редовно описивани као Аресова деца, за друге личности наведене овде, попут Мелеагра, Синопе и Солима, понекад се говорило да су потомци Ареса, а понекад су им приписивани други очеви.
Следи списак потомака Ареса, рођених од различитих мајки. Поред сваког потомка наведени су најранији извори који бележе његово порекло, као и век из којег потиче тај извор.
Зидно сликарство у Помпеји, око 20. године пре нове ере – 50-их година нове ере, приказује Марса и Венеру. Римски бог рата је приказан као млад и без браде, што одражава утицај грчког Ареса.
Најближи пандан Аресу међу римским боговима је Марс, син Јупитера и Јуноне, најистакнутији међу војним божанствима римске војске, иако је првобитно био пољопривредно божанство.[112] Као отац Ромула, легендарног оснивача Рима, Марс је заузео важно и достојанствено место у староримској религији, као божанство чувар целе римске државе и њеног народа. Под утицајем грчке културе, Марс је поистовећиван са Аресом,[113] али се карактер и достојанство ова два божанства фундаментално разликовало.[114][115] Марс је представљен као средство за обезбеђивање мира и као отац (pater) римског народа.[116] Према једној традицији, он је постао отац Ромула и Рема кроз своје отимање Реје Силвије. Према другој, његова љубавница, богиња Венера, родила је Енеју, тројанског принца и избеглицу који је „основао“ Рим неколико генерација пре Ромула.
У ренесансној и неокласичној уметности, Аресови препознатљиви симболи су копље и шлем, његова животиња је пас, и птица лешинар. У књижевности ових епоха, лик Ареса често бива замењен римским Марсом, који се јавља као романтизовани симбол мушке храбрости и војничке части, а не као окрутни и крвожедни бог рата какав је у грчкој митологији.
Арес, старогрчки бог рата, представља трајну фигуру у популарној култури, појављујући се у књижевности, филму, телевизији, видео-играма и стриповима. Традиционално приказиван као моћно, али често контроверзно божанство повезано са хаосом и крвопролићем,[118] Арес је у различитим медијима доживео бројне реинтерпретације. У савременом приповедању он се често појављује као застрашујући антагониста, који отелотворује деструктивне и сурове аспекте ратовања. Лик Ареса наставља да се прилагођава и преосмишљава, одражавајући променљиве ставове о рату, моћи и митологији у оквиру популарне културе.
Арес се појављује у Дизнијевом филму Херкул и његовом телевизијском спин-офу, где му је глас позајмио Џеј Томас.
Такође је редован лик у телевизијским серијама Ксена: Ратница, Херкул: Легендарна путовања и Млади Херкул, у којима га тумачи Кевин Тод Смит (наведен као Кевин Смит). У овим остварењима, Арес је приказан као Херкулов стални антагониста и бог сукоба, растрзан између страствене жеље према Ксени и своје урођене потребе да подстиче рат и мрачну страну људске природе. Након пада олимпијских богова, Арес постаје смртан, али уз Ксенину помоћ поново стиче божанство, заједно са својом сестром Афродитом, након што је загризао Одинову златну јабуку. Упркос томе, у савременом добу поново постаје Ксенин противник.[119][120][121]
Ареса у филму Бесмртници (2011) тумачи Данијел Шарман. У филму, он заједно са Атином (Изабел Лукас), Посејдоном (Келан Луц), Аполоном (Кори Севијер) и Хераклом (Стив Бајерс) добија упозорење од Зевса (Лук Еванс) да се не мешају у послове смртника док Титани не буду ослобођени. Међутим, Арес на крају пркоси Зевсу и директно интервенише да би спасао Тезеја (Хенри Кавил) од Хиперионових људи. Заједно са Атином, обезбеђује Тезеју и његовим пратиоцима коње како би стигли до планине Тартар, где су Титани затворени. Убрзо затим, Зевс долази и, у нападу беса, убија Ареса због непослушности. Након тога, Зевс објашњава Тезеју и његовим савезницима да Аресова смрт треба да буде упозорење и за богове и за њих, те да више не могу очекивати божанску помоћ, већ да морају сами оправдати поверење које Зевс има искључиво у Тезеја.
У краткотрајној телевизијској серији Валентајн, Ареса је тумачио Грег Елис, а у серији се представљао као бизнисмен под именом Ари. У почетку је био негативан лик: индиректно је претио Кејт, одбијао је да омогући Грејс развод и имао је антагонистички однос са Рејом. Ипак, развијао је позитиван, мада незгодан, однос са својим сином Денијем. Како је прича одмицала, Аријев однос са Грејс се побољшавао, а он је добио задатак да пронађе оружје за свог оца. Током борбе против Бастет за оружје, Ари је смртно рањен и умире.
Лик Нага Реј/Хебицукаи Силвер у серији Учу Сентаи Кјурангер заснован је на Аресу. Арес је такође један од главних антагониста у Нетфликсовој серији Крв Зевса и у првој сезони Дизни+ серије Перси Џексон и Олимпијци, где га тумачи Адам Коупленд.
„Аресов програм“, измишљени НАСА-ин програм научних мисија на Марс, појављује се у роману Марсовацаутора Ендија Вира. 2011.[122]
Стрип Бог рата из серијала Планета приказује лик инспирисан Аресом, под његовим римским алтер егом, Марсом. Лик је негативац који преузима људски облик у различитим покушајима да изазове рат.
Слепи миш по имену Арес, вешт борац, главни је лик у серији књига Хронике подземља ауторке Сузан Колинс.
У делу Хронике хаоса Џона К. Рајта, Арес је главни лик, представљајући утицајну фракцију коју треба умирити када је реч о деци.
Арес се такође појављује у DC Comics-у и Marvel Comics-у.
У веб стрипу Lore Olympus, Арес је споредни лик, а први пут се појављује у 82. епизоди.
У веб стрипу Athena Complex, Арес је главни антагониста.
Име Арес је дато и другом свемирском броду који слеће на Марс у научнофантастичном роману Патрика Мура Mission to Mars.
У другом броју серије Godzilla: Rage Through Time, Арес је приказан као бог на Олимпу заједно са осталим боговима. Када Годзила напада планину Олимп, Арес покушава да га нападне, али је убијен када га испари његов атомски дах.
Арес се појављује као бог у видео-игри Zeus: Master of Olympus и њеном проширењу Poseidon: Master of Atlantis.
У игри Age of Mythology, Арес постаје доступан као бог заштитник када се игра напредује у класично доба. Избором Ареса добијају се побољшања за пешадијске јединице, моћ пошасти која спречава непријатељске зграде да производе јединице током одређеног периода, као и митске јединице киклопа.
У франшизи God of War студија Santa Monica, Арес је истакнути лик.
У оригиналној игри God of War из 2005. године, он је главни антагониста и финални бос, а глас му је позајмио Стив Блум. У причи, Арес бесни и напада град Атину, изазивајући друге богове и тражећи Пандорину кутију како би повећао своју моћ. Богови затим траже помоћ Спартанца Кратоса, бившег Аресовог штићеника, кога је Арес преварио да у прошлости убије своју породицу. Пошто Зевс забрањује боговима да се међусобно боре, Кратос користи Пандорину кутију да добије снагу да се супротстави Аресу и на крају преузима његову позицију „Бога рата“.
Арес се поново појављује у наставку God of War II, током флешбека. Његови остаци се касније виде у God of War III, док се једна од Кратосових битака одвија изнад Аресове леденe гробницe.
У флешбеку игре God of War: Ghost of Sparta приказано је да је Арес отео Кратосовог брата Дејмоса, јер је пророчанство предсказало да ће пропаст Олимпа доћи од обележеног ратника. Зевс и Арес су веровали да је тај ратник Дехмос због његовог необичног родног знака, али се испоставило да пророчанство заправо говори о Кратосу, који је у част брата тетовирао исти знак.
Арес се појављује и у преднаставку серије, God of War: Ascension, где се открива да је склопио савез са фуријама у настојању да свргне Зевса. Током овог периода, Арес постаје Кратосов ментор, планирајући да му Кратос помогне да освоји Олимп. Такође се открива да је Арес имао сина Оркоса са краљицом фурија, Алекто; када Оркос није испунио његова очекивања, Арес га се одрекао и уместо тога одлучио да усвоји Кратоса.
Арес се појављује у мултиплејер режиму игре God of War: Ascension као један од четири бога којима играчи могу да се заветују на верност.
Такође се јавља у стрип серији из 2010–2011. године, где склапа опкладу са још пет олимпијских богова. Сваки бог је изабрао шампиона који ће му доносити Амброзију Асклепијеву — еликсир са магичним лековитим својствима, а Аресов шампион, без Кратосовог знања, био је управо Кратос.
Арес је главни лик видео-игре Бог рата. Такође се појављује као борац у игри Injustice: Gods Among Us.
У игри Fire Emblem: Genealogy of the Holy War, Арес (јап. アレス, „Аресу“, у јапанској верзији „Алес“) је син Елдигана и Грање, наследник демонског мача Мистлетејн.
Арес (јап. アレス, грч. Ἄρης) је и лик у игри Warriors Orochi 4 студија Koei Tecmo. У овој серији, он прати свог оца у Орочијево димензионално царство, носи Тифонска копља и приказан је као арогантан, поносан и веома самоуверен, гледајући на људе с висине због њихових уочених слабости.
Такође, Арес се појављује у видео-игри Hades из 2020. године, где нуди благослове како би помогао Загреју, сину Хада.
Арес се појављује у мобилној игри Fate/Grand Order као савезник против Криптера и Зевса у другом делу петог Lostbelt-а, Атлантском Lostbelt-у, где се открива да су оригиналних дванаест грчких богова, укључујући Ареса, у ствари били свемирски бродови које је пре 12.000 година уништио Сефар.
Арес се појављује и у шутер игри Fortnite: Battle Royale, додатој у Четвртом поглављу 5: Сезона 2. У зони Brawler's Battleground, играч може изазвати Ареса на борбу; победа награђује играча медаљом која повећава његову снагу и обезбеђује аутоматску пушку. Арес је касније постао играчки лик, доступан играчима који су претплаћени на услугу Fortnite Crew у априлу 2024. године.
Арес је и играчки робот у рачунарској игри War Robots (познатој као Walking War Robots, 2014), као члан сета „Пантеон“, који такође обухвата роботе Хадеса и Немезиса.
У игри Immortals Fenyx Rising, Арес је један од четири бога проклета од стране Тифона пре почетка игре. Претворен је у кукавичко пиле, а Феникс, главни лик, мора да га поново уједини са његовим поносом и бесом како би укинуо проклетство.
Арес Тораернос је главни протагонист серијала Brandish. Приказан је као тих, стоички мачевалац и ловачки ловац, кога прогања његова архривалка, чаробница Дела Делон, због убиства њеног учитеља, мага Балкана. Друга игра у серијалу, са поднасловом The Planet Buster, наводи да је „Арес Тораернос“ или иста личност као грчки бог или његова људска инкарнација.
Арес је назив НАСА-иног транспортног брода који је заменио Спејс шатл. Он представља наставак НАСА-ине традиције коришћења митолошких имена: програма Сатурн за ракете са посадом, Меркур за сателитске програме и Аполо за мисије с људском посадом. Назив „Арес“ у овом контексту не представља одраз суштинске природе бога рата, већ се уклапа у именовну конвенцију агенције.
У Грчкој постоји више спортских клубова који носе име Арис (грч. Άρης, Арес), од којих је најпознатији Арис из Солуна (грч. Άρης Θεσσαλονίκης). Овај клуб као свој амблем користи лик бога Ареса.
^Hansen. Classical Mythology. стр. 113—114.. See for instance Ares and the giants below.
^In the Iliad, however, the wife of Hephaestus is Charis, "Grace," as noted by Burkert, Greek Religion, pp. 168.
^Odyssey 8.266–366; Hansen, Classical Mythology, pp. 113–114.
^ἀρή — Георг Аутенрит, Хомеров речник (A Homeric Dictionary).
Такође уп. ἀρή у: Хенри Џорџ Лидел и Роберт Скот, Грчко–енглески лексикон (A Greek–English Lexicon), доступно на пројекту Perseus.
^Бикс, Р. С. П., Етимолошки речник грчког језика, Brill, 2009, стр. 129–130.
^Гулицио, Џоан. „A-re у таблицама Линеар Б и континуитет култа Ареса у историјском периоду“. Journal of Prehistoric Religion, бр. 15, стр. 32–38. Архивирано (PDF) 9. октобра 2022.
^Рејмур, К. А. a-re. 2012.. Minoan Linear A & Mycenaean Linear B. Deaditerranean. Архивирано из оригинала 18. марта 2016. Приступљено 8. марта 2014.
^The Linear B word a-re“. Palaeolexicon: Word Study Tool of Ancient Languages.
^Будин, Стефани Л. Aphrodite Enoplion. Boston, MA: Brill Publishers. 2010. ISBN9789047444503. У: Смит, Ејми С.; Пикап, Сејди (ур.). Brill's Companion to Aphrodite. Brill's Companions in Classical Studies, стр. 79–116. .
^Чедвик, Џон The Mycenaean World. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 1976. ISBN0-521-29037-6.. стр. 88. . Доступно на Google Books.
^Рејмур, К. А. „e-nu-wa-ri-jo“. Minoan Linear A & Mycenaean Linear B. Deaditerranean. Архивирано из оригинала 23. јуна 2021. Приступљено 19. марта 2014.
„KN 52 V + 52 bis + 8285 (unknown)“. DĀMOS: Database of Mycenaean at Oslo. Универзитет у Ослу. Архивирано из оригинала 19. марта 2014.
^Граф, Фриц Ares. Oxford: Oxford University Press. 1996. ISBN019866172X. У: Хорнблауер, С.; Спофорт, А. (ур.). The Oxford Classical Dictionary (треће издање), стр. 152. .
^Буркерт наводи храмове Ареса у Тројзену, Геронтрају и Халикарнасу или у њиховој близини. Oxford Classical Dictionary додаје и Аргос, Мегалополис, Терапне и Тегују у Пелопонезу, Атину и Еритреју, као и критска места Кнос, Лато, Бианос и можда Олус.
^Паусаније, стр. 5 harvnb грешка: no target: CITEREFПаусаније (help)15.6.
^Price, M. Jessop (1971). „Greek Imperial Coins: SOME RECENT ACQUISITIONS BY THE BRITISH MUSEUM”. The Numismatic Chronicle (1966-). 11: 121—134. JSTOR42664547.. Приступљено 4. августа 2021.
^Будин, Стефани Л. "Афродита Еноплион", стр. 2010.. 86–116.
^Гонзалес, Метју. „Пророчиште и култ Ареса у Малој Азији“. Greek, Roman, and Byzantine Studies, св. 45, 2005, стр. 282; „…Арес није био толико занемарен од стране градова копнене Грчке како би нас многи навели да верујемо.“
^Милингтон, Александер Т. Рат и ратник: функције Ареса у књижевности и култу. University College London, 2013, стр. 41–44, 230 и даље.
^Роман, Л., и Роман, М. Енциклопедија грчке и римске митологије, стр. 2010.. 80. Доступно на Google Books.
^Либаније, Прогимназмата: Моделске вежбе у грчком прозајском саставу и реторици, превео и уз увод и белешке обрадио Крејг А. Гибсон, 2008, [2] стр. 263, посебно белешка 270; и Литлвуд, А. Р. „Симболика јабуке у грчкој и римској литератури.“ Harvard Studies in Classical Philology 72 (1968): стр. 161–162. https://doi.org/10.2307/311078
.
^„Супротно овом храму [храму Хипостенеса] налази се стара статуа Ењалиоса у ланцима. Идеја коју Лакедемонци изражавају овом статуом је иста какву Атињани изражавају својом Победом без крила; први мисле да Ењалиос никада неће побећи од њих, будући да је везан ланцима, док Атињани сматрају да ће Победа, пошто нема крила, увек остати на месту где је.“
^Гонзалес 2005, стр. 282 harvnb грешка: no target: CITEREFГонзалес2005 (help)
^Гонзалес 2005, стр. 282 harvnb грешка: no target: CITEREFГонзалес2005 (help)
^Хјуз, Денис Д., Људске жртве у античкој Грчкој, Routledge, 1991, Taylor & Francis e-Library, 2003. ISBN0-203-03283-7. стр. 128,.
^Хјуз цитира Плутарха, Instituta Laconica (превод Бебит) Loeb, 1931, 25, 238F: „Када надмудре непријатеље у тактици, приносили су биво Аресу, али када је победа остварена у отвореном сукобу, приносили су петла, настојећи да њихови команданти постану не само борци, већ и тактичари.“ У Животу Агесилаја, 33.4, Плутарх наводи да су Спартанци сматрали победу тако уобичајеним делом свог живота да су, као знак признања, приносили само петла.
^Међу осталима, ово је поновљено и у древним изворима, укључујући Аполонија из Атине, Паусанија, Порфирија, Плутарха, Климента Александријског, као и од стране многих савремених историчара; видети Хјуз, Људске жртве, 1991, стр. 119–122 и белешке 145, 146.
^У Протрептику, Климент Александријски пише: „Заиста, Аристаимен из Месеније приносио је 300 људи Зевсу Итомејском… [укључујући] Теопомпа Лакедемонца (спартанског краља), племениту жртву.“ Обред је наводно Аристаимен извршио три пута; Плутарх није сматрао веродостојним да један човек може заклати три стотине људи. Спартанци су тврдили да је Теопомп само био рањен.
^Hughes, "Human Sacrifice", 1991, pp. 119-122 & notes 145, 146 for a clear account of the error, and how and why it might have been perpetuated
^Faraone, Christopher A. (1991). „Binding and Burying the Forces of Evil: The Defensive Use of "Voodoo Dolls" in Ancient Greece”. Classical Antiquity. 10 (2): 165—220. JSTOR25010949. doi:10.2307/25010949.. Приступ 18. август 2021.
^Faraone, Christopher A. (1991). „Binding and Burying the Forces of Evil: The Defensive Use of "Voodoo Dolls" in Ancient Greece”. Classical Antiquity. 10 (2): 165—220. JSTOR25010949. doi:10.2307/25010949.. Приступ 18. августа 2021.
^„Овде свака јединица младих приносила је пса Ењалиосу, сматрајући да је најхрабрија од домаћих животиња прихватљива жртва најхрабријем од богова. Не знам за друге Грке који су обично приносили псе, осим људи из Колофона; и они приносe пса, црну кујицу, Богињи на путу (Хекати).“
^Graf, F. (1984). „Women, War, and Warlike Divinities”. Zeitschrift für Papyrologie und Epigraphik. 55: 245—254. JSTOR20184039.. Приступ 13. августа 2021.
^"Арес". Britannica Academic, Encyclopædia Britannica, 10. октобар 2007. Приступ 16. јануар 2017. <academic.eb.com/levels/collegiate/article/9344>|pages=
^Хјуз, Денис Д., Људске жртве у античкој Грчкој, Routledge, 1991, Taylor & Francis e-Library, 2003. ISBN0-203-03283-7. стр. 128,.. Хјуз цитира Аполодора из Атине, Die Fragmente der griechischen Historike, 244 F 125. Енглески превод Порфирија налази се у: Porphyry. On Abstinence from Killing Animals, стр. II.55.
^Херодот, Историја, Књига 5, глава 7, одељак 1. www.perseus.tufts.edu
. Приступ 23. јул 2021.
^Опперман, Манфред, Димитрова, Нора М., „религија, трачка“, Oxford Classical Dictionary, https://doi.org/10.1093/acrefore/9780199381135.013.5553
… „Арес указује на постојање бога рата, Дионис је вероватно представљао божанство оргјастичког карактера повезано са плодношћу и вегетацијом, док је Артемида била оличење главног женског божанства, које се често тумачи као Велика богиња.“
^Сулимирски, Т. (1985). „Скити“ у: Фишер, В. Б. (ур.) The Cambridge History of Iran, том 2: The Median and Achaemenian Periods. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN0-521-20091-1, стр. 158–159. Сулимирски цитира Херодота, Књига IV, 71–73, за извештај о жртвовању Аресу.
^Гери, Патрик Џ. "Поглавље 3. 1994. ISBN978-0-8014-8098-0. Германска традиција и краљевска идеологија у деветом веку: Visio Karoli Magni". Living with the Dead in the Middle Ages. Cornell University Press, стр. 63. .
^Милингтон, А.Т. (2013) „Ијари на раскршћу: порекло Ареса“ у: А. Моутон, И. Рутерфорд и И. Јакубович (ур.), Luwian Identities: Culture, Language and Religion Between Anatolia and the Aegean (Leiden), стр. 555–557
^Болдвин Бовски, Марта В. „Портрет једног полиса: Лато Прос Камара (Крит) крајем II века п.н.е.“ Hesperia: The Journal of the American School of Classical Studies at Athens, том 58, бр. 3, The American School of Classical Studies at Athens, 1989, стр. 331–347, https://doi.org/10.2307/148222
^Ово се односи на двојни храм Афродите и Ареса, који наводи Паусаније. Практике његовог култа нису познате. Видети: Фуско, У. . „Светилиште Афродите и Ареса (Paus. 2.25.1) у периурбаној зони Аргоса и храмови са двоструком наменом у Грчкој.“ Tekmeria, 13, стр. 97–124. Tekmeria. 14: 97—124. 2017. doi:10.12681/tekmeria.1073 (неактивно 15. 1. 2026).Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^Милингтон, Александер Т., „Ијари на раскршћу: порекло Ареса“ у: А. Моутон, И. Рутерфорд и И. Јакубович (ур.), Luwian Identities: Culture, Language and Religion Between Anatolia and the Aegean (Leiden), 2013, стр. 555–557
^Милингтон, Александер Т., Рат и ратник: функције Ареса у књижевности и култу, University College, London, 2013, стр. 101–105
^Боверсок, Глен. Трон Адулиса: ратови на Црвеном мору на прагу Ислама. Оксфорд: Oxford University Press, 2013, стр. 45, 47–48.
^Илијада, пета књига, стихови 798–891 и 895–898, у преводу Ричмонда Латимора.
^Илијада, стр. 13 harvnb грешка: no target: CITEREFИлијада (help)301; Овидије, Ars Amatoria, II.10.
^Хомер, Одисеја VIII.361; за Ареса/Марса и Тракију, видети Овидије, Ars Amatoria, књига II, део XI, стих 585, који прича исту причу: „Њихова заробљена тела, с тешкоћом, ослобађају се на твоју молбу, Нептуну: Венера трчи ка Пафосу; Марс креће према Тракији.“; за Ареса/Марса и Тракију видети и Стацију, Тебаида VII.42.
^Атина, NM 3851, цитирано у: Ендру Стјуарт, Сто грчких вајара: њихове каријере и сачувана дела, Увод: I. „Извори“.
^Hesiod, Theogony 921 (Loeb Classical Library numbering); Iliad, 5.890–896. By contrast, Ares's Roman counterpart Mars was born from Juno alone, according to Ovid (Fasti 5.229–260).
^Аргонаутика (II.382 и след.; 1031 и след.); Хигин, Fabulae 30.
^Роман, Л., и Роман, М. Енциклопедија грчке и римске митологије, стр. 2010.. 80, доступно на Google Books.
^Маршан, Фабјен, и Бек, Ханс, Танц-плочник Ареса: Локални сукоби и регионално насиље у средњој Грчкој, Ancient History Bulletin, Допунски том 1 (2020), ISSN0835-3638.
^У Илијади, жена Хефеста је Харис, „Милост“, како примећује Буркерт, стр. 168.
^Одисеја, VIII.295 [у преводу Роберта Феглса]: „… и двоје љубавника, ослобођени веза које су их толико обузеле, одједном скочише и одлетоше, а бог рата пожури ка Тракији, док Љубав са својим препознатљивим смехом пожури ка Пафосу …“
^Одисеја, VIII.295 [у преводу Роберта Феглса]:
„… и двоје љубавника, ослобођени веза које су их толико обузеле, одједном скочише и одлете; бог рата пожури ка Тракији, док Љубав са својим препознатљивим смехом пожури ка Пафосу …“
^Галагер, Дејвид (2009-01-01). Avian and Serpentine. Brill Rodopi. ISBN978-90-420-2709-1.
^Луцијан, Гал 3; видети такође схолиста на Аристонфана, Птице 835; Евстатије, Ad Odysseam 1.300; Аузоније, 26.2.27; Либаније, Progymnasmata 2.26.
^Милингтон, Александар Т., „Ијарри на раскрсници: порекло Ареса“, у: А. Мутон, И. Ратерфорд и И. Јакубович (ур.), Лувијске идентитете: култура, језик и религија између Анатолије и Егеја (Лајден, 2013), стр. 555–557.
^Милингтон, Александар Т., Рат и ратник: функције Ареса у књижевности и култу, University College, London, 2013, стр. 101–105
^Wolfe, Jessica (2005). „Spenser, Homer, and the Mythography of Strife *”. Renaissance Quarterly. 58 (4): 1220—1288. doi:10.1353/ren.2008.0987.ISSN0034-4338. S2CID161655379 – преко Gale General Reference Center.
^Аполодор, стр. 2 harvnb грешка: no target: CITEREFАполодор (help)5.11; 2.7.7.
^Либерал приписује као извор грчког писца Боја Орнитогонија (данас изгубљена)
^Oliphant, Samuel Grant (1913). „The Story of the Strix: Ancient”. Transactions and Proceedings of the American Philological Association. The Johns Hopkins University Press. 44: 133—149. JSTOR282549. doi:10.2307/282549.
^Bremmer, Jan N. (1996). „mythology”. Ур.: Antony Spawforth, Simon Hornblower. The Oxford Classical Dictionary (3rd изд.). Oxford: Oxford University Press. стр. 1018—1020. ISBN019866172X.
^Рив, Мајкл Д. Hornblower, Simon; Spawforth, Antony, ур. (1996). „Схолије”. The Oxford Classical Dictionary (3rd изд.). Oxford: Oxford University Press. стр. 1368. ISBN019866172X.
^Бирд, Мери, Норт, Џон А., Прајс, Сајмон Р. Ф., Religions of Rome: A History. Cambridge University Press, 1998, стр. 47–48.
^Larousse Desk Reference Encyclopedia. The Book People, Haydock, 1995, стр. 215.
^Раафлуб, Керт А., Рат и мир у античком свету. Blackwell, 2007, стр. 15.
^Рехак, Пол и Јунгер, Џон Г., Империјум и космос: Август и северни Кампус Мартијус. Универзитет Прес Висконсин, 2006, стр. 11–12.
^Исидор Севиљски назива Марса Romanae gentis auctorem, односно творацем или оснивачем римског народа као једне gens (Етимологије 5.33.5).
^Сцена у којој су Арес и Афродита заробљени у мрежу Хефеста (Хомер, Одисеја VIII: 166–365) понавља се и у Овидијевим латинским Метаморфозама IV: 171–189.
^„Арес – грчки бог рата и ратне страсти“. Theoi Greek Mythology. Приступљено 3. 3. 2025.
^„You Are There“. Xena: Warrior Princess. 5. фебруар 2001.
Gantz, Timothy (1996). „Early Greek Myth: A Guide to Literary and Artistic Sources”. Johns Hopkins University Press. 1. Johns Hopkins University Press. ISBN978-0-8018-5360-9.
Gantz, Timothy (1996). „Early Greek Myth: A Guide to Literary and Artistic Sources”. Johns Hopkins University Press. 2. Johns Hopkins University Press. ISBN978-0-8018-5362-3.
Pausanias, Pausanias Description of Greece with an English Translation by W.H.S. Jones, Litt.D., and H.A. Ormerod, M.A., in 4 Volumes. Cambridge, Massachusetts, Harvard University Press; London, William Heinemann Ltd. 1918. Online version at the Perseus Digital Library.
_-_Napoli_MAN_9249_-_03.jpg)
