Радманићи

Из Википедије, слободне енциклопедије
Радманићи
Административни подаци
Држава  Босна и Херцеговина
Ентитет  Република Српска
Град Бања Лука
Становништво
Становништво
 — (2013) 0
Положај
Координате 44°42′ СГШ; 16°57′ ИГД / 44.70° СГШ; 16.95° ИГД / 44.70; 16.95Координате: 44°42′ СГШ; 16°57′ ИГД / 44.70° СГШ; 16.95° ИГД / 44.70; 16.95
Временска зона UTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST)
Радманићи на мапи Босне и Херцеговине
Радманићи
Радманићи
Радманићи на мапи Босне и Херцеговине
Остали подаци
Позивни број 051

Радманићи су мјесто на подручју града Бање Луке, Република Српска, БиХ, без иједног стално настањеног становника. Ово насељено мјесто припада мјесној заједници Павићи.

Географски положај[уреди]

Некадашње село Радманићи се налази 25 km југозападно од Бање Луке и припада групи плански расељених насеља. Село се налази између ниских планина: Самарина (850 m), Стрмеца (688 m), Дукиног Брда (704 m) и Стражбенице (716 m), 7 km сјевероисточно од регионалног пута Бања ЛукаЧађавицаМркоњић Град. Село се просторно развијало у висинском појасу од 560 m до 640 m надморске висине, а сеоска територија (атар) од 517 m до 850 m.

Насељено мјесто Радманићи

Укупна површина насељеног мјеста Радманићи износи 1.331 хектар. Земљиште је било у приватној својини староседелаца, а данас се сврстава у неплодно земљиште. У атару села има више површинских и подземних крашких облика рељефа: јама Голубача (на локалитету Радосавац), безимена пећина (у народу „Шпиља") на мјесту Млиништа и др. Место обилује већим бројем извора, од којих су најпознатији: врело Гомионице (Гомјенице), Бијело врело, Црно врело, Секулића врела, Пошјак, Којића врело, Џамбића врело, Радмањско врело, Жица, Требовско врело, Прљиковац, Пишталине, Трутино врело, Бања и др. Извори су углавном били у близини појединих родовских кућа, осим кућа Петковића, и били су коришћени за водоснабдевање становништва. Воду са извора, мештани су користили и за напајање стоке, у чијој близини су биле направљене „локве“ — појила. По предању, блато са извора Бања је лековито. Мештани су га користили за лечење реуматских обољења. На врелу Гомионице, до 70-их година ХХ века, налазиле су се три воденице (у народу: „млинови") — Маричића, Којића и Радмањски млин.

Шуме су се налазиле на више локалитета у атару: Стрмецу, Влашчићу, Самаринама, Ровиштима и др.

Ливаде су биле размештене на више места: Ледињку, Мразову, Радосавцу, Малој Рудачи, Бањи, Голубовцу, итд., оранице у Меком пољу, Штакама и др., а пашњаци на локалитетима: Крст, Дукино брдо, Цигељ, Стрмец, Кочин до, Збориште, Рудача и др. На локалитетима Кљуновац и Кочин до, по предању, мештани су ископавали ситни камен и шљунак који је, углавном, служио за локалне потребе, а на мјесту Рудача, проналазили су шљаку и троску. У народу постоји предање да се на мјесту Рудача у прошлости експлоатисала „некаква руда“ и да је по томе овај локалитет добио име.

Историја[уреди]

Радманићи су као и суседно Шљивно присилно расељени 60-их и 70-их година ХХ века, а на мјесту села настао је војни полигон. Становништво се углавном иселило у околину Сремске Митровице.

Становништво[уреди]

Националност[1] 1991. 1981. 1971. 1961.
Срби 928 (99,35%) 976
Југословени 1 (0,10%)
Муслимани 1 (0,10%)
Хрвати 2
остали и непознато 4 (0,42%)
Укупно 0 0 934 978
Демографија[1]
Година Становника
1953. 3.504
1961. 978
1971. 934
1981. 0
1991. 0

Радманићи су припадали разбијеном типу сеоских насеља, са поделом на групе родовских кућа. По предању, у вријеме турске владавине формирају се породичне задруге, које су се одржале све до Другог светског рата, и касније. Крајем XIX и почетком ХХ вијека највећи број фамилија у Радманићима је живео у породичним задругама, које су мештани називали „заједницама“. Оне су чиниле посебне физиономске целине — засеоке.

Најбројнија заједница са 42 члана, била је од фамилије Петковића, чији старешина је био извесни Стојко, познат као „кнез села“ Радманића, затим, заједнице Илије Маричића (32 члана) и Ђурђа Жабића (више од 30 чланова). Временом, од девет заселака, где је сваки представљао групу сродничких кућа: Антићи, Маричићи, Петковићи, Раковићи, Секулићи, Станивуковићи, Требовци, Жабићи и Чардак, насеобинском трансформацијом формирана су три засеока: Горњи Радманићи, Петковићи и Вукићи, да би касније, у вријеме планског расељавања становништва, Радманићи просторно повезивали и обједињавали две главне физиономске целине, са 18 група родовских кућа: Горње Радманиће (Станивуковићи, Пејаковићи, Џамбићи, Кекићи, Гргићи, Маричићи, Малбашићи и Раце), и Доње Радманиће (Петковићи, Требовци, Кочићи, Секулићи, Антићи, Вукићи, Раковићи, Чалакићи, Жабићи и Марјановићи).

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.

Извори[уреди]

  • Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ, попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.

Спољашње везе[уреди]