Дракулић (Бања Лука)

С Википедије, слободне енциклопедије
Дракулић
Crkva u Drakuliću.jpg
Црква св. великомученика Георгија
Административни подаци
ДржаваБосна и Херцеговина
ЕнтитетРепублика Српска
ГрадБања Лука
Становништво
 — 2013.1.299
Географске карактеристике
Координате44° 49′ С; 17° 11′ И / 44.81° С; 17.19° И / 44.81; 17.19Координате: 44° 49′ С; 17° 11′ И / 44.81° С; 17.19° И / 44.81; 17.19
Временска зонаUTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST)
Дракулић на мапи Босне и Херцеговине
Дракулић
Дракулић
Дракулић на мапи Босне и Херцеговине
Остали подаци
Позивни број051

Дракулић је насељено мјесто и сједиште мјесне заједнице на подручју града Бање Луке, Република Српска, БиХ. Према подацима пописа становништва 2013. године, у овом насељеном мјесту је пописано 1.282 лица. [1]

Географски положај[уреди | уреди извор]

Налази се на 160-280 метара надморске висине, површине 3,5 км2, удаљено око 6 км од градског центра. Сједиште је истоимене мјесне заједнице. Збијеног је типа, а дијели се на Горњи и Доњи Дракулић. Смјештено је на обронцима брда Главица и у долини Рудничке и Широке ријеке. На подручју насеља постоји врело Камберово. Мјештани су углавном запослени у Бањој Луци или се баве пољопривредом. Основна четворогодишња школа отворена је 1950, а 1960. добила је нову школску зграду. Радила је 2016. као петогодишња, у саставу бањалучке ОШ "Алекса Шантић". Дракулић има цркву, двије капеле и два гробља. Електричну енергију добио је шездесетих година, а телефонске прикључке крајем седамдесетих година ХХ вијека. Прикључен је на градски водовод око 2000. године. Путеви су асфалтирани послије рата 1992-1995. године. У Дракулићу су 2016. радили хотел, бензинска пумпа и неколико мањих угоститељских и трговачких објеката.[2]

Историја[уреди | уреди извор]

Током Првог свјетског рата добровољци у српској војсци били су: Коста Д. Зељковић и Васо Р. Станковић.[2]

Усташе су, 7. фебруара 1942, убиле 2.315 српских цивила (од тога 551 дијете до 14 година) из насеља Дракулић, Мотике, Шарговац и рудника Раковац. Покољ српског становништва испланирао је усташки стожерник Виктор Гутић, а предводили су га капетан Јосип Мишлов и фра Мирослав Филиповић Мајсторовић. У њихове опљачкане куће насељавани су Хрвати. Тако је по попису из 1948. године у Дракулићу било 1.788 Хрвата, а Срба 334, од укупно 2.161 становника. У овом насељу се налази спомен-костурница жртава усташког злочина подигнута 1965, а обновљена 1991. од када се сваког 7. фебруара, одржавају парастоси.[2]

У Одбрамбено-отаџбинском рату 1992-1995. погинуло је 14 бораца ВРС. На гробљу у Доњем Дракулићу подигнуто је спомен-обиљежје погинулим борцима ВРС и цивилима са подручја мјесне заједнице Дракулић.[2]

Култура[уреди | уреди извор]

У Доњем Дракулићу се налази "Спомен-храм Светог великомученика Георгија" који је посвећен српским жртвама усташког покоља 7. фебруара 1942.[3] Изградња храма је започета 1988, а освештан је 1989.[4]

Спомен-костурница[уреди | уреди извор]

Власти СФРЈ су 1965. године подигле споменик са петокраком и натписом "жртвама фашистичког терора", а на спомен-плочи је писало да је број жртава тог "терора" износио 1.400. Број убијених је умањен, а крила се и њихова националност, као и националност починилаца злочина.[4] Споменик је освештан 1991. године и том приликом је постављена нова спомен-плоча на којој је написано да су усташе побиле 2.300 Срба, док је петокрака замијењена православним крстом.[4]

Мјесна заједница Дракулић

Становништво[уреди | уреди извор]

Бискуп Августин Милетић навео је да је до 1818. Дракулић био католичко село, које је послије епидемије куге насељено православним становништвом из Котор Вароша и села Јаворани (данашња општина Кнежево). Дракулић је 1879. имао 25 домаћинстава и 218 становника (210 православаца и осам католика); 1895. - 254 становника; 1921. - 384; 1948. - 125; 1971. - 281; 1991. - 314; 2013. - 375 домаћинстава и 1.262 становника (од којих 1.248 Срба). Током Одбрамбено-отаџбинског рата 1992-1995. у насеље су се доселиле српске породице прогнане из Босанског Петровца и Бихаћа, те породице са подручја Мањаче. Неке од породица које живе у насељу су: Адамовић, Бањац, Богдановић, Врућинић, Вукајловић, Гаврић, Гламочанин, Граховац, Деспот, Драгаш, Зубић, Калаба, Лукић, Марчета, Миљуш, Новковић, Обрадовић, Пајић, Радиша, Ромић, Савановић, Страживук, Сузић, Толимир, Тркуља, Шешић, Шкрбић - славе Јовањдан; Аничић, Благојевић, Ботић, Бошкан, Бранковић, Брчин, Бујак, Бурић, Бурсаћ, Велимир, Гвозденовић, Глишић, Голић, Дабић, Дакић, Драгојевић, Дринић, Дробњак, Дулић, Ђекић, Живковић, Зечевић, Зорић, Јоргић, Јосиповић, Кајкут, Калинић, Каран, Клинцов, Лазичић, Мајкић, Манојловић, Медић, Милаковић, Милошевић, Мишковић, Репић, Смиљић, Станић, Терзић, Зрнић, Чолић - Ђурђевдан; Арежина, Барош, Бијељац, Брдар, Бркић, Драгић, Копања, Кулунџија, Малеш, Морача, Остојић, Панић, Радаковић, Срдић, Тица, Узелац, Шавија, Штрбац - Никољдан; Баралић, Божић, Векић, Вујановић, Грбавац, Добријевић, Дроњак, Крунић, Миловановић, Ожеговић, Раковић, Триван, Ћетковић - Св. Стефана; Башић, Зелић, Караћ - Илиндан; Бијелић, Вејиновић, Граовац, Гудало, Ђурић, Кривокућа, Пајчин - Св. Василија Великог; Бојић, Малић, Павловић, Сладојевић, Чулић - Часне вериге; Васиљевић, Врљановић, Дувњак, Ђурашиновић, Попадић - Мратиндан; Вучковић, Лакетић, Стјепановић - Св. Игњатија; Дојчиновић, Матић, Паприца, Петровић, Радиновић, Радошевић, Салапура, Стефановић, Стоканић, Сучевић, Томазовић, Циган - Аранђеловдан; Егеља, Ерцег, Шљивић - Лучиндан; Зукић, Рашић, Ступар - Лазареву суботу; Кукобат, Мишан, Травар, Шипка - Марковдан; Радановиђ, Регодић, Спасојевић, Тодоровић, Шобот - Митровдан; Ракановић, Ћопић - Михољдан.[2]

Састав становништва – насеље Драkулић
2013.[5]1991.[6]1981.[7]1971.[8]
Укупно1 282 (100,0%)319 (100,0%)308 (100,0%)281 (100,0%)
Срби1 268 (98,91%)262 (82,13%)213 (69,16%)237 (84,34%)
Хрвати12 (0,936%)36 (11,29%)5 (1,623%)39 (13,88%)
Југословени1 (0,078%)15 (4,702%)70 (22,73%)
Црногорци1 (0,078%)
Бошњаци4 (1,254%)1
Остали2 (0,627%)20 (6,494%)5 (1,779%)
  1. 1 На пописима од 1971. до 1991. Бошњаци су пописивани углавном као Муслимани.
Демографија
Година Становника
1879. 218
1895. 254
1921. 384
1948. 2.161
1961. 685
1971. 281
1981. 308
1991. 314

Галерија[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Прелиминарни резултати Пописа становништва, домаћинстава и станова у Босни и Херцеговини 2013, Агенција за статистику БиХ, Сарајево, 5. 11. 2013.” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 23. 11. 2018. Приступљено 28. 12. 2013. 
  2. ^ а б в г д Енциклопедија Републике Српске. 3, Д-Ж. Бања Лука: Академија наука и умјетности Републике Српске. 2020. стр. 371. ISBN 978-99976-42-37-0. 
  3. ^ „Спомен-храм на Шарговцу: Сјећање на жртве усташког покоља”. Радио телевизија Републике Српске. 29. 08. 2011. Приступљено 31. 08. 2011. 
  4. ^ а б в „20 година од стварања Републике Српске (документарна емисија посвећена покољу у Дракулићу која садржи док. филм "Дракулић" (2002) и док. филм "7. јануар" (фебруар 2004))”. Радио-телевизија Републике Српске. 02. 2004. Приступљено 13. 02. 2012. [мртва веза]
  5. ^ „Popis 2013 BiH - Etnička/nacionalna pripadnost, vjeroispovijest, maternji jezik”. www.popis.gov.ba. Agencija za statistiku Bosne i Hercegovine. Приступљено 28. 4. 2020. 
  6. ^ „Nacionalni sastav stanovništva Republike Bosne i Hercegovine 1991. (str. 14/15)” (PDF). fzs.ba. Приступљено 24. 11. 2015. 
  7. ^ „Nacionalni sastav stanovništva SFR Jugoslavije 1981.” (PDF). stat.gov.rs. Приступљено 24. 11. 2015. 
  8. ^ „Nacionalni sastav stanovništva SFR Jugoslavije 1971.” (PDF). stat.gov.rs. Приступљено 24. 11. 2015. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]