Дракулић (Бања Лука)

Координате: 44° 49′ СГШ; 17° 11′ ИГД / 44.81° СГШ; 17.19° ИГД / 44.81; 17.19
С Википедије, слободне енциклопедије
Дракулић
Crkva u Drakuliću.jpg
Црква св. великомученика Георгија
Административни подаци
ДржаваБосна и Херцеговина
ЕнтитетРепублика Српска
ГрадБања Лука
Становништво
 — 2013.1.299
Географске карактеристике
Координате44° 49′ СГШ; 17° 11′ ИГД / 44.81° СГШ; 17.19° ИГД / 44.81; 17.19
Временска зонаUTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST)
Дракулић на мапи Босне и Херцеговине
Дракулић
Дракулић
Дракулић на мапи Босне и Херцеговине
Остали подаци
Позивни број051

Дракулић је насељено мјесто и сједиште мјесне заједнице на подручју града Бање Луке, Република Српска, БиХ. Према прелиминарним подацима пописа становништва 2013. године, у овом насељеном мјесту је пописано 1.299 лица. [1]

Географски положај[уреди | уреди извор]

Налази се на 160-280 метара надморске висине, површине 3,5 км2, удаљено око 6 км од градског центра. Сједиште је истоимене мјесне заједнице. Збијеног је типа, а дијели се на Горњи и Доњи Дракулић. Смјештено је на обронцима брда Главица и у долини Рудничке и Широке ријеке. На подручју насеља постоји врело Камберово. Мјештани су углавном запослени у Бањој Луци или се баве пољопривредом. Основна четворогодишња школа отворена је 1950, а 1960. добила је нову школску зграду. Радила је 2016. као петогодишња, у саставу бањалучке ОШ "Алекса Шантић". Дракулић има цркву, двије капеле и два гробља. Електричну енергију добио је шездесетих година, а телефонске прикључке крајем седамдесетих година ХХ вијека. Прикључен је на градски водовод око 2000. године. Путеви су асфалтирани послије рата 1992-1995. године. У Дракулићу су 2016. радили хотел, бензинска пумпа и неколико мањих угоститељских и трговачких објеката.[2]

Историја[уреди | уреди извор]

Током Првог свјетског рата добровољци у српској војсци били су: Коста Д. Зељковић и Васо Р. Станковић.[2]

Усташе су, 7. фебруара 1942, убиле 2.315 српских цивила (од тога 551 дијете до 14 година) из насеља Дракулић, Мотике, Шарговац и рудника Раковац. Покољ српског становништва испланирао је усташки стожерник Виктор Гутић, а предводили су га капетан Јосип Мишлов и фра Мирослав Филиповић Мајсторовић. У њихове опљачкане куће насељавани су Хрвати. Тако је по попису из 1948. године у Дракулићу било 1.788 Хрвата, а Срба 334, од укупно 2.161 становника. У овом насељу се налази спомен-костурница жртава усташког злочина подигнута 1965, а обновљена 1991. од када се сваког 7. фебруара, одржавају парастоси.[2]

У Одбрамбено-отаџбинском рату 1992-1995. погинуло је 14 бораца ВРС. На гробљу у Доњем Дракулићу подигнуто је спомен-обиљежје погинулим борцима ВРС и цивилима са подручја мјесне заједнице Дракулић.[2]

Култура[уреди | уреди извор]

У Доњем Дракулићу се налази "Спомен-храм Светог великомученика Георгија" који је посвећен српским жртвама усташког покоља 7. фебруара 1942.[3] Изградња храма је започета 1988, а освештан је 1989.[4]

Спомен-костурница[уреди | уреди извор]

Власти СФРЈ су 1965. године подигле споменик са петокраком и натписом "жртвама фашистичког терора", а на спомен-плочи је писало да је број жртава тог "терора" износио 1.400. Број убијених је умањен, а крила се и њихова националност, као и националност починилаца злочина.[4] Споменик је освештан 1991. године и том приликом је постављена нова спомен-плоча на којој је написано да су усташе побиле 2.300 Срба, док је петокрака замијењена православним крстом.[4]

Мјесна заједница Дракулић

Становништво[уреди | уреди извор]

Бискуп Августин Милетић навео је да је до 1818. Дракулић био католичко село, које је послије епидемије куге насељено православним становништвом из Котор Вароша и села Јаворани (данашња општина Кнежево). Дракулић је 1879. имао 25 домаћинстава и 218 становника (210 православаца и осам католика); 1895. - 254 становника; 1921. - 384; 1948. - 125; 1971. - 281; 1991. - 314; 2013. - 375 домаћинстава и 1.262 становника (од којих 1.248 Срба). Током Одбрамбено-отаџбинског рата 1992-1995. у насеље су се доселиле српске породице прогнане из Босанског Петровца и Бихаћа, те породице са подручја Мањаче. Неке од породица које живе у насељу су: Адамовић, Бањац, Богдановић, Врућинић, Вукајловић, Гаврић, Гламочанин, Граховац, Деспот, Драгаш, Зубић, Калаба, Лукић, Марчета, Миљуш, Новковић, Обрадовић, Пајић, Радиша, Ромић, Савановић, Страживук, Сузић, Толимир, Тркуља, Шешић, Шкрбић - славе Јовањдан; Аничић, Благојевић, Ботић, Бошкан, Бранковић, Брчин, Бујак, Бурић, Бурсаћ, Велимир, Гвозденовић, Глишић, Голић, Дабић, Дакић, Драгојевић, Дринић, Дробњак, Дулић, Ђекић, Живковић, Зечевић, Зорић, Јоргић, Јосиповић, Кајкут, Калинић, Каран, Клинцов, Лазичић, Мајкић, Манојловић, Медић, Милаковић, Милошевић, Мишковић, Репић, Смиљић, Станић, Терзић, Зрнић, Чолић - Ђурђевдан; Арежина, Барош, Бијељац, Брдар, Бркић, Драгић, Копања, Кулунџија, Малеш, Морача, Остојић, Панић, Радаковић, Срдић, Тица, Узелац, Шавија, Штрбац - Никољдан; Баралић, Божић, Векић, Вујановић, Грбавац, Добријевић, Дроњак, Крунић, Миловановић, Ожеговић, Раковић, Триван, Ћетковић - Св. Стефана; Башић, Зелић, Караћ - Илиндан; Бијелић, Вејиновић, Граовац, Гудало, Ђурић, Кривокућа, Пајчин - Св. Василија Великог; Бојић, Малић, Павловић, Сладојевић, Чулић - Часне вериге; Васиљевић, Врљановић, Дувњак, Ђурашиновић, Попадић - Мратиндан; Вучковић, Лакетић, Стјепановић - Св. Игњатија; Дојчиновић, Матић, Паприца, Петровић, Радиновић, Радошевић, Салапура, Стефановић, Стоканић, Сучевић, Томазовић, Циган - Аранђеловдан; Егеља, Ерцег, Шљивић - Лучиндан; Зукић, Рашић, Ступар - Лазареву суботу; Кукобат, Мишан, Травар, Шипка - Марковдан; Радановиђ, Регодић, Спасојевић, Тодоровић, Шобот - Митровдан; Ракановић, Ћопић - Михољдан.[2]

Националност[5] 1991. 1981. 1971. 1961.
Срби 262 (82,13%) 213 (69,15%) 237 (84,34%) 512
Хрвати 36 (11,28%) 5 (1,62%) 39 (13,87%) 138
Југословени 15 (4,70%) 70 (22,72%)
Муслимани 4 (1,25%) 28
Словенци 2
остали и непознато 2 (0,62%) 20 (6,49%) 5 (1,77%) 5
Укупно 319 308 281 685
Демографија[5]
Година Становника
1879. 218
1895. 254
1921. 384
1948. 2.161
1961. 685
1971. 281
1981. 308
1991. 314

Галерија[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Прелиминарни резултати Пописа становништва, домаћинстава и станова у Босни и Херцеговини 2013, Агенција за статистику БиХ, Сарајево, 5. 11. 2013.” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 23. 11. 2018. Приступљено 28. 12. 2013. 
  2. ^ а б в г д Енциклопедија Републике Српске. 3, Д-Ж. Бања Лука: Академија наука и умјетности Републике Српске. 2020. стр. 371. ISBN 978-99976-42-37-0. 
  3. ^ „Спомен-храм на Шарговцу: Сјећање на жртве усташког покоља”. Радио телевизија Републике Српске. 29. 08. 2011. Приступљено 31. 08. 2011. 
  4. ^ а б в „20 година од стварања Републике Српске (документарна емисија посвећена покољу у Дракулићу која садржи док. филм "Дракулић" (2002) и док. филм "7. јануар" (фебруар 2004))”. Радио-телевизија Републике Српске. 02. 2004. Приступљено 13. 02. 2012. [мртва веза]
  5. ^ а б Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]