Дракулић (Бања Лука)
Дракулић | |
---|---|
![]() Црква св. великомученика Георгија | |
Административни подаци | |
Држава | Босна и Херцеговина |
Ентитет | Република Српска |
Град | Бања Лука |
Становништво | |
— 2013. | 1.299 |
Географске карактеристике | |
Координате | 44° 49′ С; 17° 11′ И / 44.81° С; 17.19° ИКоординате: 44° 49′ С; 17° 11′ И / 44.81° С; 17.19° И |
Временска зона | UTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST) |
Остали подаци | |
Позивни број | 051 |
Дракулић је насељено мјесто и сједиште мјесне заједнице на подручју града Бање Луке, Република Српска, БиХ. Према подацима пописа становништва 2013. године, у овом насељеном мјесту је пописано 1.282 лица. [1]
Географски положај[уреди | уреди извор]
Налази се на 160-280 метара надморске висине, површине 3,5 км2, удаљено око 6 км од градског центра. Сједиште је истоимене мјесне заједнице. Збијеног је типа, а дијели се на Горњи и Доњи Дракулић. Смјештено је на обронцима брда Главица и у долини Рудничке и Широке ријеке. На подручју насеља постоји врело Камберово. Мјештани су углавном запослени у Бањој Луци или се баве пољопривредом. Основна четворогодишња школа отворена је 1950, а 1960. добила је нову школску зграду. Радила је 2016. као петогодишња, у саставу бањалучке ОШ "Алекса Шантић". Дракулић има цркву, двије капеле и два гробља. Електричну енергију добио је шездесетих година, а телефонске прикључке крајем седамдесетих година ХХ вијека. Прикључен је на градски водовод око 2000. године. Путеви су асфалтирани послије рата 1992-1995. године. У Дракулићу су 2016. радили хотел, бензинска пумпа и неколико мањих угоститељских и трговачких објеката.[2]
Историја[уреди | уреди извор]
Током Првог свјетског рата добровољци у српској војсци били су: Коста Д. Зељковић и Васо Р. Станковић.[2]
Усташе су, 7. фебруара 1942, убиле 2.315 српских цивила (од тога 551 дијете до 14 година) из насеља Дракулић, Мотике, Шарговац и рудника Раковац. Покољ српског становништва испланирао је усташки стожерник Виктор Гутић, а предводили су га капетан Јосип Мишлов и фра Мирослав Филиповић Мајсторовић. У њихове опљачкане куће насељавани су Хрвати. Тако је по попису из 1948. године у Дракулићу било 1.788 Хрвата, а Срба 334, од укупно 2.161 становника. У овом насељу се налази спомен-костурница жртава усташког злочина подигнута 1965, а обновљена 1991. од када се сваког 7. фебруара, одржавају парастоси.[2]
У Одбрамбено-отаџбинском рату 1992-1995. погинуло је 14 бораца ВРС. На гробљу у Доњем Дракулићу подигнуто је спомен-обиљежје погинулим борцима ВРС и цивилима са подручја мјесне заједнице Дракулић.[2]
Култура[уреди | уреди извор]
У Доњем Дракулићу се налази "Спомен-храм Светог великомученика Георгија" који је посвећен српским жртвама усташког покоља 7. фебруара 1942.[3] Изградња храма је започета 1988, а освештан је 1989.[4]
Спомен-костурница[уреди | уреди извор]
Власти СФРЈ су 1965. године подигле споменик са петокраком и натписом "жртвама фашистичког терора", а на спомен-плочи је писало да је број жртава тог "терора" износио 1.400. Број убијених је умањен, а крила се и њихова националност, као и националност починилаца злочина.[4] Споменик је освештан 1991. године и том приликом је постављена нова спомен-плоча на којој је написано да су усташе побиле 2.300 Срба, док је петокрака замијењена православним крстом.[4]
Становништво[уреди | уреди извор]
Бискуп Августин Милетић навео је да је до 1818. Дракулић био католичко село, које је послије епидемије куге насељено православним становништвом из Котор Вароша и села Јаворани (данашња општина Кнежево). Дракулић је 1879. имао 25 домаћинстава и 218 становника (210 православаца и осам католика); 1895. - 254 становника; 1921. - 384; 1948. - 125; 1971. - 281; 1991. - 314; 2013. - 375 домаћинстава и 1.262 становника (од којих 1.248 Срба). Током Одбрамбено-отаџбинског рата 1992-1995. у насеље су се доселиле српске породице прогнане из Босанског Петровца и Бихаћа, те породице са подручја Мањаче. Неке од породица које живе у насељу су: Адамовић, Бањац, Богдановић, Врућинић, Вукајловић, Гаврић, Гламочанин, Граховац, Деспот, Драгаш, Зубић, Калаба, Лукић, Марчета, Миљуш, Новковић, Обрадовић, Пајић, Радиша, Ромић, Савановић, Страживук, Сузић, Толимир, Тркуља, Шешић, Шкрбић - славе Јовањдан; Аничић, Благојевић, Ботић, Бошкан, Бранковић, Брчин, Бујак, Бурић, Бурсаћ, Велимир, Гвозденовић, Глишић, Голић, Дабић, Дакић, Драгојевић, Дринић, Дробњак, Дулић, Ђекић, Живковић, Зечевић, Зорић, Јоргић, Јосиповић, Кајкут, Калинић, Каран, Клинцов, Лазичић, Мајкић, Манојловић, Медић, Милаковић, Милошевић, Мишковић, Репић, Смиљић, Станић, Терзић, Зрнић, Чолић - Ђурђевдан; Арежина, Барош, Бијељац, Брдар, Бркић, Драгић, Копања, Кулунџија, Малеш, Морача, Остојић, Панић, Радаковић, Срдић, Тица, Узелац, Шавија, Штрбац - Никољдан; Баралић, Божић, Векић, Вујановић, Грбавац, Добријевић, Дроњак, Крунић, Миловановић, Ожеговић, Раковић, Триван, Ћетковић - Св. Стефана; Башић, Зелић, Караћ - Илиндан; Бијелић, Вејиновић, Граовац, Гудало, Ђурић, Кривокућа, Пајчин - Св. Василија Великог; Бојић, Малић, Павловић, Сладојевић, Чулић - Часне вериге; Васиљевић, Врљановић, Дувњак, Ђурашиновић, Попадић - Мратиндан; Вучковић, Лакетић, Стјепановић - Св. Игњатија; Дојчиновић, Матић, Паприца, Петровић, Радиновић, Радошевић, Салапура, Стефановић, Стоканић, Сучевић, Томазовић, Циган - Аранђеловдан; Егеља, Ерцег, Шљивић - Лучиндан; Зукић, Рашић, Ступар - Лазареву суботу; Кукобат, Мишан, Травар, Шипка - Марковдан; Радановиђ, Регодић, Спасојевић, Тодоровић, Шобот - Митровдан; Ракановић, Ћопић - Михољдан.[2]
Састав становништва – насеље Драkулић | |||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|
2013.[5] | 1991.[6] | 1981.[7] | 1971.[8] | ||||
Укупно | 1 282 (100,0%) | 319 (100,0%) | 308 (100,0%) | 281 (100,0%) | |||
Срби | 1 268 (98,91%) | 262 (82,13%) | 213 (69,16%) | 237 (84,34%) | |||
Хрвати | 12 (0,936%) | 36 (11,29%) | 5 (1,623%) | 39 (13,88%) | |||
Југословени | 1 (0,078%) | 15 (4,702%) | 70 (22,73%) | – | |||
Црногорци | 1 (0,078%) | – | – | – | |||
Бошњаци | – | 4 (1,254%)1 | – | – | |||
Остали | – | 2 (0,627%) | 20 (6,494%) | 5 (1,779%) |
- 1 На пописима од 1971. до 1991. Бошњаци су пописивани углавном као Муслимани.
Демографија | ||
---|---|---|
Година | Становника | |
1879. | 218 | |
1895. | 254 | |
1921. | 384 | |
1948. | 2.161 | |
1961. | 685 | |
1971. | 281 | |
1981. | 308 | |
1991. | 314 |
Галерија[уреди | уреди извор]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Прелиминарни резултати Пописа становништва, домаћинстава и станова у Босни и Херцеговини 2013, Агенција за статистику БиХ, Сарајево, 5. 11. 2013.” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 23. 11. 2018. Приступљено 28. 12. 2013.
- ^ а б в г д Енциклопедија Републике Српске. 3, Д-Ж. Бања Лука: Академија наука и умјетности Републике Српске. 2020. стр. 371. ISBN 978-99976-42-37-0.
- ^ „Спомен-храм на Шарговцу: Сјећање на жртве усташког покоља”. Радио телевизија Републике Српске. 29. 08. 2011. Приступљено 31. 08. 2011.
- ^ а б в „20 година од стварања Републике Српске (документарна емисија посвећена покољу у Дракулићу која садржи док. филм "Дракулић" (2002) и док. филм "7. јануар" (фебруар 2004))”. Радио-телевизија Републике Српске. 02. 2004. Приступљено 13. 02. 2012.[мртва веза]
- ^ „Popis 2013 BiH - Etnička/nacionalna pripadnost, vjeroispovijest, maternji jezik”. www.popis.gov.ba. Agencija za statistiku Bosne i Hercegovine. Приступљено 28. 4. 2020.
- ^ „Nacionalni sastav stanovništva Republike Bosne i Hercegovine 1991. (str. 14/15)” (PDF). fzs.ba. Приступљено 24. 11. 2015.
- ^ „Nacionalni sastav stanovništva SFR Jugoslavije 1981.” (PDF). stat.gov.rs. Приступљено 24. 11. 2015.
- ^ „Nacionalni sastav stanovništva SFR Jugoslavije 1971.” (PDF). stat.gov.rs. Приступљено 24. 11. 2015.