Софроније Подгоричанин

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Софроније (Подгоричанин)
Основни подаци
Помјесна цркваСрпска православна црква
Митрополијамитрополит крушедолски (карловачки)
Архијерејски чинМитрополит
ТитулаМитрополит крушедолски
СједиштеМанастир Крушедол de iure, Сремски Карловци de facto
Године службе(1710-1711)
ПретходникИсаија Ђаковић
НасљедникВикентије Поповић-Хаџилавић
Лични подаци
Датум рођења(1810-12-13)13. децембар 1810.
Мјесто рођењаПодгорица
 Османско царство
Датум смрти7. јануар 1711.(1711-01-07) (42/43 год.)
Мјесто смртиСремски Карловци
 Аустријско царство

Софроније Подгоричанин (ПодгорицаСремски Карловци, 7. јануар 1711) је био митрополит крушедолски (карловачки) од 1710. до 1711. године.[1]

Епископ пакрачко-савонски[уреди | уреди извор]

Митрополит Софроније је био пореклом из Подгорице.[2] Замонашио се у Пећкој патријашији. Дуго је био служитељ српског патријарха Арсенија III. Посвећен је за епископа пакрачко-славонског на Спасовдан, 17. маја 1705. године у манастиру Крушедолу[3] од патријарха Арсенија III и архијереја: фрушкогорског Стефана, јенопољског Исаије и будимског Јефтимија. Потврђен је тек 20. јуна 1708. године од цара Јосифа, а на предлог новоизабраног митрополита крушедолског Исаије (Ђаковића).

Епископ Софроније по доласку у Пакрац затражио је цркву и владичански двор, али и земљу, ливаде, воћњаке и винограде које је откупио унијатски епископ Петроније, а на основу права наследности, и такође наслеђену земљу од поменутог претходника, коју је добио од 1805. године на доживотно уживање. Када су се 1706. године побунили Срби у Малој Влашкој, успео је да их умири и заштити народ од обести грађанских власти.

Митрополит крушедолски[уреди | уреди извор]

Затекавши се у Бечу приликом изненадне смрти митрополита Исаије (Ђаковића), послао је његово тело у пратњи архимандрита Никанора (Мелентијевића) у манастир Крушедол. За архиепископа и митрополита изабран је у манастиру Крушедолу 23. априла 1710. године. Том приликом новоизабрани митрополит, добио је наредбу да лично дође у Беч цару да онде добије потврду. Био је царски саветник аустријског владара.

Потврдну грамату, из које се види да су односи између тадашње Крушедолске митрополије и Пећке патријаршије потпуно уређени, добио је Софроније од патријарха пећког Калиника 18. маја 1710. године. Она је издата у селу Немету, близу Темишвара. Између ндва изборна сабора у Крушедолу (1708. и 1710.) аустријске власти су на српску јерархију вршиле страховит притисак да прекину све везе са Пећком патријаршијом и свим источним патријарсима из, тобоже, политичких разлога. Међутим, није то био прави разлог. Аустријске власти и римокатоличка црква су били уверени да ће се кидаљем веза међу православним патријаршијама лакше спровести унија.

О раду митрополита Софронија за време његовог краткотрајног архипастирства остало је мало података. Пакрачкој цркви је поклонио Тетрајеванђеље „послужити, Бога единаго въ Троици славити“, а у миклеушкој цркви се чувао антиминс који је осветио 1710. године. За његово време је 1709. обновљена књига „Молбан Пресветој Богородици и правило светом великомученику Теодору Тирону“ у манастиру Хопову, а 1710. године књига „Златоуст“ у манастиру Јаску.

Митрополит Софроније умро је већ 7. јануара 1711. године[4] у Карловцима у 43. години живота и сахрањен је у Саборној Светониколајевској цркви.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Вуковић 1996, стр. 459-460.
  2. ^ "Српски сион", Сремски Карловци, 15. јул 1906.
  3. ^ "Пештанско-будимски скоротеча", Будим 1842. године
  4. ^ "Српски сион", Сремски Карловци 15. јун 1904.

Литература[уреди | уреди извор]


Претходник:
Петроније (Љубибратић)
Епископ пакрачки
1705—1710

Наследник:
Василије (Рајић)
Претходник:
Исаија (Ђаковић)
Митрополит карловачки
1710-1711
Наследник:
Викентије (Поповић-Хаџилавић)