Финале Свјетског првенства у фудбалу 2018.

С Википедије, слободне енциклопедије
Финале Свјетског првенства у фудбалу 2018.
Luzhniki 2017.jpg
Стадион Лужњики, на коме се играло финале Свјетског првенства у фудбалу 2018.
ДогађајСвјетско првенство у фудбалу 2018.
Датум15. јул 2018. (2018-07-15)
СтадионСтадион Лужњики, Москва
Играч утакмицеФранцуска Антоан Гризман
СудијаНестор Питана  Аргентина
Посјећеност78.011[1]
ВријемеДјелимично облачно
27 °C (81 °F)
влажност ваздуха: 51%[2]
2014
2022

Финале Свјетског првенства у фудбалу 2018. била је фудбалска утакмица која је одлучила побједника Свјетског првенства 2018. То је било 21. финале Свјетског првенства, турнира у коме учествују фудбалске репрезентације чланице ФИФЕ. Финална утакмица је одиграна на стадиону Лужњики у Москви, Русија, 15. јула 2018.[3] Титулу је освојила репрезентација Француске, која је побиједила Хрватску са 4:2.

Прије 2018, Француска је једини пут освојила Свјетско првенство 1998, док је такође играла финале 2006, а Хрватска је играла у финалу по први пут. На путу до финала, обје репрезентације побиједиле су некадашње свјетске прваке: Француска је побиједила Уругвај, Хрватска је побиједила Енглеску, а обје репрезентације су побиједиле Аргентину. Хрватска је постала трећа репрезентација из Источне Европе која је стигла до финала и прва након Чехословачке, која је у финалу 1962 изгубила од Бразила 3:1.

Француска је побиједила 4:2; водила је на полувремену 2:1, након аутогола Марија Манџукића, што је био први аутогол у финалима, и пенала који је досуђен уз коришћење ВАР технологије. Француска је постала друга репрезентација која је побиједила на свакој утакмици елиминационе фазе без продужетака или пенала, након Бразила 2002. Финале је путем телевизије и стриминг платформи пратило 1,2 милијарде људи.

Стадион[уреди | уреди извор]

Спољашњост стадиона Лужњики ноћу.

Финална утакмица Свјетског првенства 2018. одиграна је на стадиону Лужњики у Москви, лоцираном у округу Хамовники, у Централном административном округу. За домаћина финала Свјетског првенства 2018, стадион Лужњики изабран је 14. децембра 2012, након састанка извршног комитета ФИФЕ у Токију.[4] Стадион је био домаћин још четири друге утакмице, укључујући и прву утакмицу на првенству 14. јуна, као и другу полуфиналну утакмицу 11. јула.

Стадион Лужњики, раније познат као Велика арена централног Лењин стадиона до 1992, отворен је 1956. године као дио олимпијског комплекса Лужњики.[5] Лужњики је национални стадион Фудбалске репрезентације Русије, на коме су одигране бројне утакмице Русије, као и Совјетског Савеза. Раније, стадион је као домаћи користило неколико клубова: ЦСКА Москва, Торпедо Москва и Спартак Москва, ипак тренутно га не користи ниједан клуб.[6][7]

Унутрашњост стадиона Лужњики.

Стадион Лужњики је прије Свјетског првенства у фудбалу 2018, угостио бројне друге међународне догађаје. Био је главни стадион на Олимпијским играма 1980; на њему су одржане церемоније отварања и затварања игара, као и такмичења у атлетици, фудбалу (четири утакмице, укључујући финале) и индивидуалне коњичке скокове.[8] Стадион је био домаћин финала Купа УЕФА 1999, као и финала Лиге шампиона 2008.[9] Од других такмичења, на Лужњики стадиону одржана је Спартакијада, финале Свјетског првенства у хокеју на леду 1957, Љетња универзијада 1973,[10] Игре пријатељства 1984,[11][12] Игре добре воље 1986,[13] Свјетске игре младих 1998,[14] Свјетско првенство у рагбију седам 2013,[15] као и Свјетско првенство у атлетици на отвореном 2013.[16] На стадиону су своје концерте одржали бројни музичари, као што су Мајкл Џексон, Ролингстонси, Мадона, Металика, U2 и Ред хот чили пеперс.[17][18] Московски музички фестивал мира одржан је на стадиону 1989.[19]

Као стадион четврте категорије,[20] Лужњики је био највећи на Свјетском првенству 2018, са максималним капацитетом 81.006.[21] Стадион је такође највећи у Источној Европи и осми највећи у Европи.[21] Као дио кандидатуре Русије за Свјетско првенство, стадион је реконструисан и проширен; радови су започети у августу 2013. Самоодржива конструкција је сачувана, као и историјски чеони дио стадиона.[22] Реконструкција је завршена 2017, а радови су коштали 350 милиона евра.[23]

Позадина[уреди | уреди извор]

Након што су Уругвај и Бразил елиминисани у четвртфиналу, у полуфиналу су учествовале четири европске репрезентације, што је значило да ће репрезентације из Европе освојити Свјетско првенство четврти пут заредом.[24] Утакмица је такође била девето финале у којем су играле двије европске репрезентације, након финала првенства 2006. и 2010.[25][26]

Финале је било треће за Француску, која је претходно играла финале 1998, у којем је побиједила Бразил 3:0 и 2006, у којем је изгубила од Италије након једанаестераца, док је у регуларном дијелу било 1:1.[27][28] Више финала од Француске од репрезентација из Европе играле су само Њемачка (осам) и Италија (шест).[29] Селектор Француске, Дидје Дешан, постао је четврта особа која је стигла до финала Свјетског првенства и као играч и као селектор, након Франца Бекенбауера, Рудија Фелера и Марија Загала.[30]

Утакмица је била прво финале Свјетског првенства за Хрватску, на петом наступу на првенству. Хрватска је постала десета репрезентација из Европе и укупно 13. репрезентација која је стигла до финала, као и први дебитант у финалу након Шпаније 2010.[31][32] Са становништвом од 4,17 милиона, Хрватска је друга држава са најмањом популацијом становништва која је играла у финалу, након Уругваја, који је играо у финалу 1930. и 1950.[33] Претходно најбољи резултат Хрватске било је треће мјесто на првенству 1998, на којем је дебитовала.[34] У полуфиналу је изгубила од Француске 1:0, док је у утакмици за треће мјесто побиједила Холандију 2:1.[35][36]

Финале је била шеста утакмица између Француске и Хрватске, у којима је Француска остварила три побједе, уз два ремија.[37] Први пут играли су у полуфиналу Свјетског првенства 1998, гдје је Француска побиједила 2:1.[38] Једину другу такмичарску утакмицу одиграли су у групној фази Европског првенства 2004, која је завршена ремијем 2:2. Последњу утакмицу прије финала одиграли су у марту 2011. године.[39]

Пут до финала[уреди | уреди извор]

 Француска Рунда  Хрватска
Противници Резултат Групна фаза Противници Резултат
 Аустралија 2 : 1 Утакмица 1  Нигерија 2 : 0
 Перу 1 : 0 Утакмица 2  Аргентина 3 : 0
 Данска 0 : 0 Утакмица 3  Исланд 2 : 1
Екипа И П Н ПР ДГ ПГ ГР Бод.
 Француска 3 2 1 0 3 1 +2 7
 Данска 3 1 2 0 2 1 +1 5
 Перу 3 1 0 2 2 2 0 3
 Аустралија 3 0 1 2 2 5 −3 1
Коначни поредак
Екипа И П Н ПР ДГ ПГ ГР Бод.
 Хрватска 3 3 0 0 7 1 +8 9
 Аргентина 3 1 1 1 3 5 -2 4
 Нигерија 3 1 0 2 3 4 -1 3
 Исланд 3 0 1 2 2 5 −3 1
Противници Резултат Нокаут фаза Противници Резултат
 Аргентина 4 : 3 Осмина  Данска 1 : 1 (прод.) (4 : 3 пен.)
 Уругвај 2 : 0 Четвртфинале  Русија 2 : 2 (прод.) (4 : 3 пен )
 Белгија 1 : 0 Полуфинале  Енглеска 2 : 1 (прод.)

Утакмица[уреди | уреди извор]

Детаљи[уреди | уреди извор]

Француска
Хрватска
Г 1 Иго Лорис (к)
ДБ 2 Бенжамен Павар
ЦБ 4 Рафаел Варан
ЦБ 5 Самуел Умтити
ЛБ 21 Лукас Ернандез Жути картон 41
В 6 Пол Погба
В 13 Нголо Канте Жути картон 27 Изашао из игре — замењен 55
ДК 10 Килијан Мбапе
ОВ 7 Антоан Гризман
ЛК 14 Блез Матуиди Изашао из игре — замењен 73
Н 9 Оливије Жиру Изашао из игре — замењен 81
Измјене:
С 15 Стивен Нзонзи Ушао у игру 55
С 12 Корентин Толисо Ушао у игру 73
Н 18 Набил Фекир Ушао у игру 81
Тренер:
Дидје Дешан
ФРА-ХРВ 15.7.2018.svg
Г 23 Данијел Субашић
ДБ 2 Шиме Врсаљко Жути картон 90+2
ЦБ 6 Дејан Ловрен
ЦБ 21 Домагој Вида
ЛБ 3 Иван Стринић Изашао из игре — замењен 81
В 7 Иван Ракитић
В 11 Марцело Брозовић
ДК 18 Анте Ребић Изашао из игре — замењен 71
ОВ 10 Лука Модрић (к)
ЛК 4 Иван Перишић
Н 17 Марио Манџукић
Измјене:
Н 9 Андреј Крамарић Ушао у игру 71
Н 20 Марко Пјаца Ушао у игру 81
Тренер:
Златко Далић

Играч утакмице:
Антоан Гризман (Француска)[40]

Правила утакмице[41]

  • 90 минута.
  • 30 минута продужетака ако буде неријешено након 90 минута.
  • Једанаестерци уколико буде неријешено након продужетака.
  • Максимум три измјене у регуларном дијелу, док је четврта измјена дозвољена у продужецима.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Match report – Final – France v Croatia” (PDF). FIFA.com. Fédération Internationale de Football Association. 15. 7. 2018. Приступљено 15. 7. 2018. 
  2. ^ „Start list – Final – France v Croatia” (PDF). FIFA.com. Fédération Internationale de Football Association. 15. 7. 2018. Приступљено 15. 7. 2018. 
  3. ^ „FIFA World Cup Russia 2018 - Match Schedule” (PDF). FIFA.com. 1. 12. 2017. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 27. 01. 2018. Приступљено 18. 12. 2017. 
  4. ^ „Russia 2018 to start and finish at Luzhniki Stadium”. FIFA.com. Fédération Internationale de Football Association. 15. 12. 2012. Архивирано из оригинала на датум 02. 03. 2018. Приступљено 18. 12. 2017. 
  5. ^ „Luzhniki Stadium”. The Stadium Guide. Приступљено 18. 12. 2017. 
  6. ^ „Moscow”. FIFA.com. Fédération Internationale de Football Association. Архивирано из оригинала на датум 23. 01. 2018. Приступљено 18. 12. 2017. 
  7. ^ „Luzhniki Stadium”. FIFA.com. Fédération Internationale de Football Association. Архивирано из оригинала на датум 14. 01. 2018. Приступљено 18. 12. 2017. 
  8. ^ „1980 Summer Olympics official report” (PDF). Архивирано из оригинала (pdf) на датум 18. 11. 2008. Приступљено 18. 12. 2017. 
  9. ^ Halpin, Tony (22. 5. 2008). „Moscow proud of trouble-free Champions League final”. London: The Times. Приступљено 18. 12. 2017. 
  10. ^ „Olympic Review” (PDF). la84foundation.org. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 07. 12. 2010. Приступљено 18. 12. 2017. 
  11. ^ Schmemann, Serge (19. 8. 1984). „Friendship Games open with a Soviet challenge”. The Sydney Morning Herald. Приступљено 18. 12. 2017. 
  12. ^ „Friendship Games open with pomp”. The Spokesman-Review. Spokane. 19. 8. 1984. Приступљено 18. 12. 2017. 
  13. ^ „Goodwill Games”. goodwillgames.com. Архивирано из оригинала на датум 11. 7. 2011. Приступљено 18. 12. 2017. 
  14. ^ „The World Youth Games in Moscow” (PDF). la84foundation.org. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 04. 09. 2012. Приступљено 18. 12. 2017. 
  15. ^ „Russia to host Rugby World Cup Sevens 2013”. International Rugby Board. 12. 5. 2010. Архивирано из оригинала на датум 15. 10. 2013. Приступљено 18. 12. 2017. 
  16. ^ „And the hosts will be… Daegu (2011) and Moscow (2013)”. iaaf.org. 27. 3. 2007. Приступљено 18. 12. 2017. 
  17. ^ „Luzniky Stadium”. Red Hot Chili Peppers. Архивирано из оригинала на датум 5. 8. 2017. Приступљено 18. 12. 2017. 
  18. ^ „U2 in Russia”. Приступљено 18. 12. 2017. 
  19. ^ „Music Peace Festival Setlists”. setlist.fm. Приступљено 18. 12. 2017. 
  20. ^ „List of UEFA Category 4 Stadiums”. World Stadium Database. Приступљено 18. 12. 2017. 
  21. ^ а б „World Cup 2018 stadiums (Russia)”. Приступљено 18. 12. 2017. 
  22. ^ „Реконструкция Лужников - образец заботы о культурном наследии - мэр”. m24.ru. Архивирано из оригинала на датум 07. 04. 2017. Приступљено 18. 12. 2017. 
  23. ^ „Reconstruction of World Cup 2018 opening match stadium to cost 350 mln euros”. special.tass.ru. 9. 7. 2015. Приступљено 18. 12. 2017. 
  24. ^ Dunbar, Graham (6. 7. 2018). „Europe assured of extending World Cup winning streak to 4”. The Washington Post. Associated Press. Архивирано из оригинала на датум 11. 07. 2018. Приступљено 17. 3. 2019. 
  25. ^ „Magic moments in all-European Finals”. FIFA.com. Fédération Internationale de Football Association. 12. 7. 2018. Приступљено 17. 3. 2019. 
  26. ^ Stokkermans, Karel (5. 7. 2018). „World Cup 1930–2018”. rsssf.com. Rec.Sport.Soccer Statistics Foundation. Приступљено 17. 3. 2019. 
  27. ^ Douglas, Steve (10. 7. 2018). „Vive la France: Les Bleus advance to World Cup final”. The Washington Post. Associated Press. Архивирано из оригинала на датум 11. 07. 2018. Приступљено 17. 3. 2019. 
  28. ^ Reineking, Jim (25. 5. 2018). „Every FIFA World Cup champion: Brazil, Germany, Italy historically dominate tournament”. USA Today. Приступљено 17. 3. 2019. 
  29. ^ Hafez, Shamoon (10. 7. 2018). „France 1 Belgium 0”. BBC Sport. Приступљено 17. 3. 2019. 
  30. ^ Sen, Debayan (10. 7. 2018). „By the numbers – Can Deschamps join Zagallo and Beckenbauer?”. ESPN.com. ESPN Internet Ventures. Приступљено 17. 3. 2019. 
  31. ^ „Stats of the day – 12 July 2018” (PDF). FIFA.com. Fédération Internationale de Football Association. 12. 7. 2018. стр. 1. Приступљено 17. 3. 2019. 
  32. ^ Phillips, Mitch (11. 7. 2018). „Mandzukic sends irrepressible Croatia into first World Cup final”. Reuters. Приступљено 17. 3. 2019. 
  33. ^ „World Cup final 2018: France v Croatia – your guide to Sunday's match”. BBC Sport. 14. 7. 2018. Приступљено 17. 3. 2019. 
  34. ^ „Preview: France v Croatia”. FIFA.com. Fédération Internationale de Football Association. 14. 7. 2018. Приступљено 17. 3. 2019. 
  35. ^ McAleavy, Emma L. (11. 7. 2018). „Croatia's 2018 World Cup Pursuit Inspired by the Past”. The New York Times. Приступљено 17. 3. 2019. 
  36. ^ „Croatia at the 1998 World Cup – a look back at their last semi-final run”. The Irish Independent. Press Association. 10. 7. 2018. Приступљено 17. 3. 2019. 
  37. ^ West, Jenna (11. 7. 2018). „France vs. Croatia History: All-Time Head-to-Head Results”. Sports Illustrated. Приступљено 17. 3. 2019. 
  38. ^ „The last time France and Croatia met on the world stage”. FIFA.com. Fédération Internationale de Football Association. 14. 7. 2018. Приступљено 17. 3. 2019. 
  39. ^ „Statistical Kit for the FIFA World Cup” (PDF). FIFA.com. Fédération Internationale de Football Association. 12. 7. 2018. стр. 13. Приступљено 17. 3. 2019. 
  40. ^ „Француска - Хрватска: Играч утакмице”. ФИФА. 15. 7. 2018. Архивирано из оригинала на датум 24. 12. 2018. Приступљено 15. 7. 2018. 
  41. ^ „Правила на Светском првенству 2018” (PDF). ФИФА. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 15. 12. 2017. Приступљено 18. 12. 2017. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]