Пређи на садржај

Холандски језик

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Холандски језик
Nederlandse taal, Nederlands
Изговор[ˈneːdərlɑnts̠]
Говори се у Краљевина Холандија
 Белгија
(Фландрија и Брисел)
 Суринам
 Аруба
 Холандски Антили
Француска Фландрија
 Јужноафричка Република
Регионзападна Европа, Кариби, Јужна Америка, Јужна Африка
Број говорника
  • матерњи: 22 милиона (2016)
  • свеукупно: 28 милиона[1][2] (2012)
латиница (холандска варијанта)
Званични статус
Службени језик у
 Холандија
 Белгија
 Суринам
 Аруба
 Курасао
 Свети Мартин (Холандија)
 Европска унија
 Бенелукс
 Унија јужноамеричких нација
РегулишеХоландска језичка унија (Nederlandse Taalunie)
Језички кодови
ISO 639-1nl
ISO 639-2dut (B)
nld (T)
ISO 639-3nld
Распрострањеност холандског језика у свету
  Службени језик
  Ко-службени језик
{{{mapalt2}}}
Распрострањеност холандског језика у Западној Европи
  Већински језик
  Мањински језик

Холандски језик (холандски О овој звучној датотеци Nederlands (помоћ·инфо), Nederlandse taal; изворно: duits der nederen landen, односно de duitse taal der nederen landen/њемачки језик ниских земаља, такође: Nederduits/доњоњемачки језик), према холандској регији Холандији, из чијих се нарјечја холандски књижевни језик (доњоњемачки стандардни језик) првенствено развио, убраја се, као и њемачки језик, у германску грану индоевропских језика. Холандски језик се већином користи у Холандији, Белгији, те неким бившим и садашњим холандским колонијама. Варијанта холандског, која се користи у Белгији, понекад се назива фламанским језиком. Највећи утицај је холандски добио од француског и латинског, а од скорије и од енглеског.

Поријекло и развитак

[уреди | уреди извор]

Холандски језик је један од западногерманских језика. Настао је из доњофраначког (једне од грана доњоњемачког) и других дијалеката доњоњемачкога језика, те се даље развијао у „нижим земљама Франачке" – сјеверозападно од Бенратер линије. Наука о индогерманским језицима/Германистика смјешта холандски језик као западну грану доњоњемачког језика уз бок доњосаксонског језика и источнодоњоњемачке гране њемачког језика. Говорници доњоњемачких (сјеверноњемачких) нарјечја и они који их разумију, у правилу су способни (већим дијелом) разумјети и холандски. Холандски се језик стога с правом може описати као страни језик којег германофони најлакше могу научити. Због, у поређењу с холандским, сложеније њемачке граматике, ова изјава додуше не вриједи и за говорнике холандског језика који науче њемачки.

Првобитно се, а и данас претежно, холандски говори у Холандији, фламанском дијелу Белгије, у Бриселу, као и у пограничним регијама Француске и Њемачке. На језичној граници према њемачкоме нарјечја холандског односно доњофраначког непримјетно прелазе у западносредњоњемачка нарјечја, која су такође франачког поријекла.

Холандски се заснива на доњоњемачком књижевном језику 17. стољећа, који је поступно био обогаћиван изразима из нарјечја покрајинā Брабант и Холандије. Старија варијанта био је прекорегионални језик Ханзе, који је био у употреби у Антверпену, Брижу, а недуго потом и у Холандији, гдје се проширио као језик трговине и учености. Посуђенице долазе из француског те у новије вријеме претежно енглеског језика. Што се рјечника тиче, холандски је у знатно већој мјери од савременог њемачког очувао староњемачке ријечи. Даљи језични развитак и нови облици данашњег њемачког језика никад нису успијели ући у холандски језик, па тако у (књижевноме) њемачком већ нестали појмови настављају живјети у холандском (нпр. Oorlog, lenen, kiezen, verbazen). За разлику од књижевног њемачког, ријечи су гласовно непромијењене = "platt" (= ravne), дакле нису судјеловале у промјени сугласника у њемачком књижевном језику.

Историјски преглед

[уреди | уреди извор]

Историја холандског језика често се дијели на сљедеће фазе:

  • Старохоландски (отприлике 800-1100) – овим појмом означују се старофраначки дијалекти који су се простирали на данашњем холандском говорном подручју. Ти су дијалекти тек слабо утврђени, будући да су њихови трагови незнатни.
  • Под средњохоландским (отприлике 1100-1500) подразумијевају се фламанска и брабантска нарјечја доњофраначког која су делимично била пренесена и у писани облик. Из овога су раздобља усменом предајом сачувана значајна дјела дворског и витешког пјесништва. Средњохоландски се обично звао "dietsch" или "dütsch". Од те речи потиче енглеска реч Dutch за холандски
  • Новохоландски (од 16. стољећа) се напротив заснива на прекорегионалноме доњоњемачком књижевном језику (nederdytsch; nederduitsch; „средњодоњоњемачки"). Од 17. стољећа те посебно јако средином 20. стољећа доњоњемачки је у сјеверној Њемачкој поступно потискиван од књижевног њемачког (навластито у градовима) те данас још постоји само у облику регионалних дијалеката. У Фландрији, Брабанту и Холандији се међутим доњоњемачки развио у савремени холандски књижевни језик.

Средишњи догађај у историји холандског језика било је довршење "Statenbijbel" (=Државне Библије) између 1618. и 1637. Она има слично значење као и њемачки превод Библије Мартина Лутера. Пријевод је настао по налогу црквеног сабора у Дордрехту те се усмјеравао према аутентичним грчким изворницима. Пријевод Библије битно је допринио поједностављењу језика.

Даља значајна издања, која су утицала на настанак јединственог језика, била су први холандски граматички приручник Twe-sprack vande Nederduitsche letterkunst, Шпигел, дјело настало радом Хендрика Лауренсцона и других чланова угледне амстердамске „Редеријкерскамер“ око 1584, и темељно дјело Aanleidinghe ter Nederduitsche Dichtkunste, које је 1650. написао Јуст ван ден Вондел.

Читање и фонетика

[уреди | уреди извор]

Читање и фонетика се у овом примеру базирају на стандардном књижевном холандском.

Самогласници

[уреди | уреди извор]

Монофтонзи

[уреди | уреди извор]
  • a: [аː] ако је после њега један сугласник
  • a: [ɑ] ако је после њега двоструки сугласник
  • e, ee, ë, é: [eː] ако је после њега један сугласник. Звучи као у енглеској речи may
  • e: ​[⁠ɛ⁠]​ ако је после њега двоструки сугласник
  • e, еn: ​[⁠ə⁠]​ тако се e чита када се налази у средини на крају или при крају речи или у префиксу ge-. En се тако чита на крају речи
  • eu: [​øː] (или мукло е), каже се е, само се скупе усне у круг као да ће се рећи о
  • i, ï: [ɪ]​
  • ie: [i]​
  • o: ​[⁠ɔ⁠]​ када се после њега налази један сугласник
  • o, oo, ö: [oː] када се после њега налази двоструки сугласник. Звучи као у енглеској речи go
  • oe: [​u⁠⁠]
  • u, ü, y: [​ʏ⁠] (или фућкајуће и), каже се и, само се скупе усне у круг као да ће се рећи у. Oвако се читају ако се после њих налази двоструки сугласник
  • u, ü, y: [y] овако се читају ако се после њих налази један сугласник или су удвостручени. Треба рећи да је овај глас затворенији од гласа [​ʏ⁠].

У примерима је већ примећено да се самогласници разликују по дужини у зависности од тога где се налазе.

Дифтонзи

[уреди | уреди извор]
  • au, auw, ou, ouw: [au̯]​
  • eeuw: [eːu̯]
  • ieuw: [iu̯]
  • ij, ei: [ɛi̯]​
  • ui, uij, uy: [œy̯]
  • uw: [yu̯]

Дијарезе у холандском претежно служе да би могао да се дифтонг посматра као два одвојена гласа, а не као један глас, нпр.: België [bəlχɪə], да нема у тој ријечи дијареза, читало би се [bəlχi]. Такође, дијарезе се у дифтонгу или чак у трифтонгу додају на последњи самогласник тог дифтонга или трифтонга, нпр.: tweeënnegentig.

Сугласници

[уреди | уреди извор]
  • c: [s] када се налази испред e и i
  • c: [k] у осталим случајевима. Када је c само како год се чита (да није у диграфима ch и ck) налази се углавном се налази у страним речима и властитим именима
  • ch: [x]
  • ck: [k]
  • dj: [d͡ʒ] или [d͡ʑ]
  • er: [ɹ]
  • f, ph: [f]
  • g: [χ] или [ɣ]
  • ng: [ŋ]
  • qu: [kw]
  • r: [ɹ] када је на крају слога или када после њега постоје још неки сугласници у једносложној речи, нпр.: eerst (први))
  • r, rh: [r] у осталим случајевима
  • s, sch: [s̠] глас који помало звучи на ш
  • sj: [ʃ] или [ɕ]
  • t, dt, th: [t]
  • tj, tsj: [t͡ʃ] или [t͡ɕ]
  • tie: [t͡siː] на крају ријечи
  • tiën: [s̠iəːn] на крају или при крају ријечи
  • w: [ʋ] глас где се само усне додирују и праве глас в

Двострука слова се читају као и да је само једно написано.

Специјална комбинација

[уреди | уреди извор]
  • gj: [çj]
  • ig: [əx]​ на крају ријечи
  • ijk: [ək]​ на крају ријечи код придева, нпр.: persoonlijk

Гласови код позајмљеница

[уреди | уреди извор]
  • g: [g]​

Гласови на крају речи или пре безвучног сугласника

[уреди | уреди извор]

Гласови на крају речи или пре безвучног сугласника се читају као:

  • b: [p]
  • g: [k]
  • d: [t]
  • dj: [t͡ʃ] или [t͡ɕ]

Остала слова и гласови, сем ових у правилу читања, читају се као и у српском.

Географска распрострањеност

[уреди | уреди извор]

Осим у Краљевини Холандији и Белгији, холандски језик се у прошлости увелико користио и на сјеверу Француске, подручју знаном као Француска Холандија. Данас га је на том подручју практично потпуно замијенио француски језик.

Укупно на свијету постоји око 23 милиона изворних говорника овог језика, без бројања говорника африканског, језика произашлог из холандског који се говори у Јужноафричкој Републици.

Службени статус

[уреди | уреди извор]

Холандски је службени језик Краљевине Холандије (која обухвата европску Холандију, Арубу и Холандске Антиле). Такође је једини службени језик независне државе Суринам, која је до 1975. била дио Краљевине Холандије. У Белгији има статус једног од трију службених језика државе, те службеног језика покрајине Фландрије. Један је од службених језика ЕУ.

Од 1980. тијело које регулише овај језик је Nederlandse Taalunie. Задатак ове организације је усклађивање и поједностављивање разних књижевних и граматичких аспеката овог језика. Организација је такође задужена и за промоцију холандског језика. Организација редовно издаје „зелену књижицу“ (groen boekje), списак службених ријечи холандског језика. Од 2005. и Суринам је члан ове организације, тако да се сада уз белгијско-холандске, ту налазе и бројни суринамски изрази.

Језици произашли из холандског

[уреди | уреди извор]

Блиски рођак холандског језика је африкански који се говори у Јужноафричкој Републици и Намибији. Овај језик је настао већином од разних дијалеката холандског из 17. стољећа. Говорници холандског језика обично могу разумјети и читати африканерски језик.

Такође постоји одређени број креолских језика холандског поријекла, већином у Индонезији и САД.

Дијалекти

[уреди | уреди извор]

Постоје разни дијалекти холандског, како у Холандији, тако и у Белгији. Обично се дијеле у сљедеће дијалектне групе:

Дијалекти холандског језика

А. Југозападна група (Zeeuws/West-Vlaams)

1. западнофламански, укључује Франс-Вламс у Зеувс-Вламс

B. Северозападна група

C. Североисточна група

D. Средишњосеверна група

E. Средишњојужна група

F. Југоисточна група

G. Суринам

Примјер текста

[уреди | уреди извор]
Alle mensen zijn vrij en gelijk in waardigheid
en rechten geboren. Ze zijn met reden en
gewetens en moeten elkaar ontmoeten in een geest van broederschap.

Граматика

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Граматика холандског језика

Холандски је инфлекијски језик - што значи да се односи мјеђу ријеченичким елементима исказују променом ријечи, односно додавањем наставака (наставци за падеж, наставци за број, наставци за вријеме за глаголе ...). Холандски је до прије 80 и више година имао четири падежа: номинатив, генитив, датив и акузатив, као и сада њемачки. Данас, стандардни холандски више нема падеже, сем у неким фразама, нпр.: Koninkrijk der Nederlanden (Краљевина Холандија), гдје је у овом случају генитив.

Чланови и родови

[уреди | уреди извор]

Холандски поседује два одређена, један неодрећени члан и одређени члан за множину, као и два рода (заједнички и неутрални, осим код заменица, гдје су ту три рода).

De - означава заједнички род ;

Het - означава средњи род ;

De - означава множину.

Ово је неодређени члан:

Een - означава сва три рода у једнини.

Ово су одрични чланови (који имају идентичне облике и употребу као и неодређени члан, само што се користи и за множину):

Geen - означава сва три рода у једнини и множину.

Именице

[уреди | уреди извор]

У холандском је специфично да ријечи могу бити јако дуге (сложенице) или да се пишу заједно, гдје се у српском углавном пишу одвојено (стога и немамо утисак да су сложенице), нпр. hondehuisje (срп. кућица за псе).

Промена глагола

[уреди | уреди извор]

Холандски глаголи се мјењају према:

  • једној од две конјугације, слабој и јакој. Постоји око неколико стотина глагола који се неправилно мјењају.
  • три лица: првом, другом и трећем
  • два броја: једнини и множини
  • три начина: индикатив, кондиционал и императив
  • два рода: актив и пасив; пасив се дели на статички и динамички.
  • два проста времена (презент, претерит) и 4 сложена времена (перфекaт, плусквамперфект, футур, футур II)

Такође постоје бројни начини да се прошири значење основног глагола коришћењем више префикса, нпр. op (један од префикса који мјења значење глагола) + staan (стајати) = opstaan (устати).

Примјер мјењања правилних глагола spelen (играти, свирати):

Лице једнина множина
1. лице ik speel wij/we spelen
2. лице (неформално) jij/je speelt jullie spelen
2. лице (формално) U speelt
3. лице hij, zij/ze, het speelt zij/ze spelen

Једна ствар специфична не само за глаголе, већ и за остале промјенљиве речи јесте када се основни облик ријечи или корен глагола завршава на један самогласник, а додају се одређене граматике или флексије које би промјениле значење ријечи, самогласник се често удвостручује да би се сачувала дужина гласа (једино се не ради за самогласник i). Треба рећи да се за 2. и 3. лице једнине уклања t са глагола, ако се налази пре заменице.

Писање

[уреди | уреди извор]

Холандски језик је писан латиничним писмом, поред стандардних 26 латиничних знакова, холандски поседује четири самогласника са прегласима (дијарезама): Ëë, Ïï, Öö и Üü, (дијарезе претежно служе да други самогласник у дифтонгу одвоје да направе одвојени самогласник, да се не би прочотао као један дифтонг) као и посебан самогласник са акутним знаком (Éé), који служи да се разликује нагласак и акценат. Такође, дијаграф IJij се издваја као засебно слово. Притом, када се реч почиње словом са тим дијаграфом на почетку речи или је у питању властита именица, оба се слова се пишу великим почетним словом, нпр.: IJburg (насеље код Амстердама).

Алфабет

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Холандски алфабет
A a B b C c D d E e F f
G g H h I i J j K k L l
M m N n O o P p Q q R r
S s T t U u V v W w X x
Y y Z z IJ ij Ë ë Ï ï Ö ö
Ü ü É é

Примјери холандских фраза

[уреди | уреди извор]
Превод Фраза IPA
холандски Nederlands /ˈneːdərlɑnts̠/
здраво hallo /ˈɦɑ.lo/
довиђења tot ziens /tɔt ˈzins̠/
молим alsjeblieft /ˌɑlʃəˈblift/
хвала dank je /daŋk jə/
тај/онај die /di/
колико? Hoeveel? /huːˈveːl/
да ja /ˈjaː/
не nee /neː/
колико је сати? Hoe laat is het? /huː lɑt ɪs̠ ɦɛt/
где је тоалет? Waar is het toilet? /ʋaːr ɪs̠ ɦɛt tʋaˈlɛt/
здравица proost /proːs̠t/
Да ли говорите енглески/српски? Spreek Engels/Servisch? /s̠preːk ˈɛŋəls̠/ /ˈs̠ɛrvɪs̠/
Не разумијем Ik begrijp het niet /ɪk bəˈɣrɛip ɦɛt niːt/
Извините Pardon /pɑʁˈdɔn/
Не знам Ik weet het niet /ɪk ʋeːt ɦɛt niːt/

Примјери

[уреди | уреди извор]
српски холандски
земља aarde
небо hemel
вода water
ватра vuur
мушкарац man
жена vrouw
јести eten
пити drinken
велики groot
мали klein
ноћ nacht
дан dag
играти (се) spelen
ријеч woord

Сличности са њемачким

[уреди | уреди извор]
српски холандски њемачки
земља aarde Erde
небо hemel Himmel
вода water Wasser
ватра vuur Feuer
мушкарац man Mann
жена vrouw Frau
дечак jongen Junge
девојка meisje Mädchen
јести eten essen
пити drinken trinken
велики groot groß
мали klein klein
ноћ nacht Nacht
дан dag Tag
играти (се) spelen spielen
ријеч woord Wort

Њемачки и холандски дијеле од око 60 до око 70% лексичке сличности. Иако имају доста сличности у граматици и вокабулару, битна разлика измјеђу њемачког и холандског јесто то што холаднски припада везерско-рајнској групи западногерманских језика, а њемачки лабској групи западногерманских језика. Такође, њемачки је доживео доста промена сугласника.

Основни појмови

[уреди | уреди извор]
  • Hallo — Здраво
  • Goedemorgen — Добро јутро
  • Goedendag — Добар дан
  • Goedenavond — Добро вече
  • Welterusten — Лаку ноћ
  • Tot ziens — Довиђења
  • Hoe gaat het — Како си/сте, Како иде
  • Bedankt, Dank je — Хвала
  • Alsjeblieft — Молим
  • Ik heet — Ја се зовем
  • Ik ben ... (jaar oud) — Ја имам ... година
  • Ja — да
  • Nee — не
  • Бројеви од 0 до 10: 0. nul, 1. één, 2. twee, 3. drie, 4. vier, 5. vijf, 6. zes, 7. zeven, 8. acht, 9. negen, 10. tien

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ European Commission (2006). „Special Eurobarometer 243: Europeans and their Languages (Survey)” (PDF). Europa. Приступљено 3. 2. 2007.  "1% of the EU population claims to speak Dutch well enough in order to have a conversation." (page 153).
  2. ^ „Dutch”. Languages at Leicester. University of Leicester. Архивирано из оригинала 02. 05. 2014. г. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Холандски_језик&oldid=28816510”