Radivoje Bojović

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Radivoje Bojović
Радивоје Бојовић.jpg
Radivoje Bojović
Биографија
Датум рођења 19. decembar 1864
Место рођења Beograd
Kneževina Srbija
Датум смрти 17. januar 1948
Супружник Bosiljka Horstig
Деца Marta Čarapić i Jelena Mihailović
Професија oficir
Ministar vojske Kraljevine Srbije
19. septembar 1912. — 3. januar 1913.
Претходник Radomir Putnik
Наследник Miloš Božanović
Ministar vojske Kraljevine Srbije
14. decembar 1914. — 6. decembar 1915.
Претходник Nikola Pašić, kao zastupnik
Наследник Božidar Terzić

Radivoje Bojović (Beograd, 19. decembar 186417. januar 1948) je bio srpski artiljerijski pukovnik i vojni ministar u vladi Kraljevine Srbije.

Otac Todor mu je bio generalštabni potpukovnik (umro 1872), a očuh Đorđe Simić, diplomata i kasniji predsednik vlade, za koga se njegova majka Jelena udala nakon smrti njegovog oca. Jelena, rođena Tadić, bila je ćerka Boška Tadića i Baba-Stake (rоđake gospodara Jevrema Obrenovića, u čijoj je kući odrasla).

Teča (oženjen sestrom njegove majke Milevom, rođ. Tadić) mu je bio general Kosta Protić (ministar vojni 1873-1875, predsednik vlade 1889 i namesnika kraljevskog dostojanstva 1889-1892) a drugi teča (oženjen drugom sestrom njegove majke Katarinom, rođ. Tadić) general Milovan Pavlović (ministar vojni, ubijen na dužnosti u Majskom prevratu 1903).

Zet mu je bio vojvoda Putnik (oženjen njegovom jednim sestrom Ljubicom).

(Nije bio u rođačkim vezama sa vojvodom Petrom Bojovićem.)[1]

Obrazovanje[уреди]

Gimnaziju je pohađao u Beogradu i Kragujevcu, gde je položio ispit zrelosti. Kao potporučnik, prvi u rangu, poslat je u Rusiji kao državni pitomac 1899, gde je najpre bio na stažu u gardijskoj artiljeriji pa završio Mihajlovsku artiljerijsku akademiju 1892.

Vojna karijera[уреди]

U vreme Majskog prevrata bio je v.d. komandanta Drinskog artiljerijskog puka, zatim Dunavskog a komandant Puka od 1906. Od 1910. do početka 1911. bio je v.d. upravnika Vojnotehničkog zavoda u Kragujevcu pa načelnik Artiljerijsko tehničkog odeljenja Ministarstva vojnog. U komisiji za prijem naoružanja bio je od 1907. do oktobra 1908 (kao član) i od aprila 1910. do početka 1911. (kao njen predsednik). Pored redovnih obavljao je i dužnosti u Artiljerijskom komitetu (član od 1902), profesor u Vojnoj akademiji i delovođa Profesorskog saveta, a posle 1903. ađutant kralja, član ispitnih komisija i dr. Uoči početka Prvog balkanskog rata poslao je načelniku štaba vrhovne komande predlog za izdavanje naredbe za pridržavanje međunarodnog ratnog prava, posebno za humano postupanje.

Ministar vojni[уреди]

U toku rata obavljao je sa vladom brojne poslove, najviše u vezi ratnog snabdevanja. Kada je u Ministarstvu unutrašnjih dela napisana neustavna i krajnje nestručna i štetna Uredba o uređenju oslobođenih predela (za koju je on bio nadležan za izradu i premapotpisanje), odbio je to i podneo je ostavku. Kralj je potpisao Uredbu, koja se bez premapotpisa Bojovića delimično primenjivala do donošenja druge, nešto manje loše, avgusta 1913. Bio je na raspolaganju vladi pa ministru vojnom do ponovnog imenovanja za ministra. Uz podršku samostalaca u vladi i vojnog vrha sklopio je uvogor o planiranom ratnom kreditu od 150 miliona dinara sa Velikom Britanijom i time preduhitrio radikale iz vlade ministra finansija Laze Pačua i predsednika vlade Pašića da sklope takav ugovor sa Francuskom.

I svetski rat[уреди]

U toku povlačenja krajem 1915. godine sa jedinicama i ustanovama koje su bile pod njegovom komandom, krenuo je za Grčku. Međutim, iz štaba vrhovne komande naređeno je da se Đačka četa (1300 kaplara) sa marša kroz Makedoniju uputi u Albaniju. Zbog navodnih grešaka, kao najveća pogrešno se iznosi što se nije povlačio zajedno sa vladom. Bio je na raspolaganju do penzionisanja 13. XI 1918. godine.

Ordenje[уреди]

Odlikovan je ordenom svetog Save 1. stepena (najvišeg). [2]

Vidi još[уреди]

Literatura[уреди]

Doktorska disertacija POLITIČKA ULOGA MINISTARA VOJNIH KRALjEVINE SRBIJE OD 1903. DO 1914. GODINE, Velimir J. Ivetić, Fakultetl političkih nauka, Beograd, 2013

Reference[уреди]

  1. ^ Vikipedija, stranica Baba-Stakići, приступ 27. 5. 2015
  2. ^ Stranica Orden svetog save, приступ 27. 5. 2015