Илија Гојковић

С Википедије, слободне енциклопедије
Илија Гојковић
Илија Гојковић
Лични подаци
Датум рођења(1854-08-02)2. август 1854.[а]
Место рођењаДреновац код Параћина, Кнежевина Србија
Датум смрти15. фебруар 1917.(1917-02-15) (62 год.)[б]
Место смртиЈонско море

Илија Гојковић (Дреновац, 2. август[а] 1854Јонско море, 15. фебруар[б] 1917) био је српски генерал и министар војни у влади Краљевине Србије, један од ретких српских генерала који је започео каријеру као обичан војник и једини генерал Српске војске који је погинуо у борби.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 2. августа[а] 1854. године у Дреновцу, селу крај Параћина. Након завршетка Крушевачке гимназије 1870. године, са 16 година, Гојковић је приступио Војсци Кнежевине Србије као добровољац. Након шест година рада као подофицир на дужностима писара, промовисан је у потпоручника пешадије, без завршене Војне академије. Учествовао је у српско-турским ратовима, где је 1876. године учествовао у борбама на Великом Извору, као командант Хомољског батаљона Народне војске, и одликован Сребрном медаљом за храброст и руским Орденом Светог Станислава са мачевима III реда. За време 1877. и 1878. године учествовао је у борбама на Грамади и ослобођењу Ниша, где је одликован Златном медаљом за храброст. Након рата, 1879. године је учествовао у гушењу арнаутске побуне у Топлици. У Српско-бугарском рату 1885. године је био командант 4. батаљона 4. пешадијског пука у битци на Сливници. Наставио је напредовање у служби, стекавши чин мајора 1889. године, потпуковника 1896. године, којом приликом је одликован Таковским крстом IV степена.[1][2]

Пуковник постаје 1899. године, када добија команду Дунавске пешадијске бригаде у Дринској дивизијској области и положај начелника Економског одељења Министарства војног. У новембру 1901. године је пао у немилост краља Александра Обреновића и превремено пензионисан. Учесник је Мајског преврата 1903. године, након чега је реактивиран и постављен поново за начелника Економског одељења. Био је министар војни од 4. марта 1909. до марта 1910. године, када подноси оставку због неусвајање његовог захтева за модернизацију брдске артиљерије. Као министар, одликован је Орденом белог орла IV степена, Орденом Светог Саве II степена и руским Орденом Светог Станислава I степена.[1][2]

Године 1911. је постављен за команданта Моравске дивизијске области и Моравске дивизије првог позива, коју води у балканским ратовима и истиче се у кумановској битци, где добија чин генерала и одликовање Ордена Карађорђеве звезде са мачевима IV реда. Ратни пут са Моравском дивизијом је наставио у Првом светском рату, у биткама на Церу и Колубари), где је испољио посебну храброст, подрећи војнике у првим борбеним редовима, који су га одмила звали „нашим Чичом”. Једном приликом, био је лакше повређен када му је страдао коњ белац Ага, и на сугестију поручника Димитрија Туцовића да се склони са фронта, одговорио је да ће се повући тек „онда када се до смираја дана ова неман повуче преко валовите Дрине”. Касније је био накратко командант Ужичке и касније Тимочке војске, која је успешно бранила границе Србије од напада 1. бугарске армије, а истакла се у борбама код Качаника, и са којом се повлачио кроз Албанију, до Крфа. За време повлачења, разбољева се од тифуса у Драчу, па је упућен на лечење у Француску.[1][2]

У повратку из Француске на солунски фронт, у близини Сицилије 15. фебруара[б] 1917. године, брод Мимас, на коме се налазио Гојковић, торпедован је од стране немачке подморнице U-39, под командом Валтера Форстмана. [de] Након евакуације војника са брода, Гојковић се коначно укрцао у чамац за спашавање. Након тога, немачка подморница је изронила и захтевала предају официра у чамцу. Гојковић је одбио да се преда речима „Српски се ђенерал никада не предаје!” и припуцао на подморницу, након чега је га је митраљез са подморнице посекао и чамац потонуо у Јонско море.[1][2][3][4]

Године 2023, удружење грађана Генерал Илија Гојковић, у сарадњи са борачким удружењима Параћина, је покренуло иницијативу да се подигне спомен-биста генералу у његовом родном селу Дреновцу, и да основна школа у селу понесе његово име.[5]

Види још[уреди | уреди извор]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в 20. јул по старом календару
  2. ^ а б в 2. фебруар по старом календару

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г „Херојска смрт „Поморског Војводе” ђенерала Илије Гојковића”. Политика. XXV (7112). Београд. 15. 2. 1928. стр. 3. 
  2. ^ а б в г „Заборављени поморски војвода”. Политика. Београд. 5. 2. 2017. Архивирано из оригинала 18. 10. 2023. г. 
  3. ^ „Погинули српски генерали”. Београдске новине. Београд. 3. 3. 1917. стр. 2. 
  4. ^ „† Ђенерал Божановић”. Политика. XVIII (4931). Београд. 15. 1. 1922. стр. 2. 
  5. ^ Рашић, З. (4. 3. 2023). „Да генерал Илија Гојковић добије бисту: Четири параћинска борачка удружења сарађиваће на заједничким пројектима”. Новости. Београд. Архивирано из оригинала 4. 3. 2023. г. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

  • Опћа енциклопедија. књ. 3. Загреб: Југославенски лексикографски завод. 1977. стр. 201. COBISS.SR 47954183.