Александар Вулин

С Википедије, слободне енциклопедије
Александар Вулин
Aleksandar Vulin.jpg
Биографија
Датум рођења(1972-10-02)2. октобар 1972.(49 год.)
Место рођењаНови Сад
 СФР Југославија
Држављанство Србија
Професијаправник
УниверзитетПравни факултет Универзитета у Крагујевцу
Политичка
странка
Покрет социјалиста (2008–)
Раније:
Социјалистичка партија Србије (2002–2006)
Партија демократске левице (2000–2002)
Југословенска левица (1994–1998)
Савез комуниста — Покрет за Југославију (1990–1994)
Тренутна функција
Функцију обавља од 28. октобра 2020.
Избори21. јун 2020.
ПретходникНебојша Стефановић
29. јун 2017 — 28. октобар 2020.
ПретходникЗоран Ђорђевић
НаследникНебојша Стефановић
27. април 2014 — 29. јун 2017.
Председник владеАлександар Вучић
ПретходникЈован Кркобабић
НаследникЗоран Ђорђевић
27. јул 2012 — 27. април 2014.
Избори2012
Претходникфункција успостављена
НаследникМарко Ђурић

Александар Вулин (Нови Сад, 2. октобар 1972) је српски политичар, дипломирани правник, новинар и актуелни министар унутрашњих послова Републике Србије, некадашњи народни посланик у Народној скупштини Републике Србије, директор Канцеларије за Косово и Метохију (2012–2014), министар без портфеља (2013–2014), министар рада, запошљавања, борачких и социјалних питања (2014–2017) и министар одбране у Влади Републике Србије (2017–2020).

Први је јавно употребио термин српски свет, због чега се сматра и његовим творцем.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Порекло и образовање[уреди | уреди извор]

Породица Вулин води порекло са Мањаче у Републици Српској, а старином из области између Кључа и Бање Луке.[2]

Александар Вулин је рођен 2. октобра 1972. године у Новом Саду, као син инжењера Ранка Вулина и мајке Босе, медицинске сестре. Има и млађег брата Бојана.

У Новом Саду је завршио основну школу, а потом Карловачку гимназију у Сремским Карловцима. Дипломирао је на Правном факултету у Крагујевцу.[3] Завршио је 2017. године и Високе студије безбедности и одбране при Војној академији Универзитета одбране у Београду, као полазник 6. класе, заједно са Небојшом Стефановићем и Синишом Малим.[4]

Био је колумниста листова „Свет“, „Национал“, „Центар“, као и политички коментатор радија „Индекс“, а једно време одговорни уредник недељника „Печат”.

Рана политичка каријера (1990-2000)[уреди | уреди извор]

Политичку каријеру је започео 1990. године, када се учланио у Савез комуниста-Покрет за Југославију (СК-ПЈ), чији је постао генерални секретар. Када је дошло до партијског сукоба 1994. године, нашао се у већинској фракцији коју је предводила Мирјана Мира Марковић, супруга Слободана Милошевића, те је постао један од оснивача Југословенске (удружене) левице (ЈУЛ), партије чији је председник био Љубиша Ристић, премда је фактички лидер била Мира Марковић. Вулин је постао портпарол и заменик председника Дирекције ЈУЛ-а, као и председник Југословенске револуцинарне омладине, омладинског огранка партије. Као млади левичарски политичар, у свом кабинету је држао портрет аргентинског марксистичког револуционара Ернеста Че Геваре.

Југословенску левицу је напустио почетком 1998. године, због неслагања са идејом да левичарке Социјалистичка партија Србије и Југословенска левица формирају републичку владу са десно оријентисаном Српском радикалном странком, као и уласка Српског покрета обнове у савезну владу. Руководство ЈУЛ-а је 2000. године донело одлуку да га искључи, а то потврдило и на конгресу[5], према писањима медија на захтев Мирјане Марковић и Милована Бојића.[6]

Опозициони период (2000-2012)[уреди | уреди извор]

Основао је Партију демократске левице 2000. године, која је јуна 2002. године колективно приступила Социјалистичком партији Србије. У фирми „Супер прес” је од 2000. до 2002. године био помоћник директора маркетинга, потом директор маркетинга у фирми „Color Press” од 2003. до 2007. године и заменик генералног директора „Color Media International” од 2007. до 2012. године.

Учествовао је на протестима 12. јуна 2003. године у Брехтовој улици на Цераку, против хапшења пуковника Веселина Шљиванчанина, оптуженог пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију у Хагу.[7] На овим протестима су били генерални секретар Српске радикалне странке Александар Вучић и председник Странке српског јединства Борислав Пелевић.

Члан СПС-у је остао до 2006. године. У јулу 2008. године, основао је Покрет социјалиста и изабран за његовог председника. Међу оснивачима покрета је био редовни члан Српске академије наука и уметности и професор Филозофског факултета Универзитета у Београду др Михаило Марковић.

Конференција за медије поводом годину дана неоснованог притвора Оливера Ивановића: директор Канцеларије за КиМ Александар Вулин, министар Расим Љајић, адвокати Тома Фила и Зденко Томановић

Вулин је као председник Покрета социјалиста 16. новембра 2010. године, потписао споразум о сарадњи са Српском напредном странком, Новом Србијом и Покретом снага Србије.[8] Ова коалиција је под именом „Покренимо Србију” заједнички наступила на председничким, парламентарним и локалним изборима 2012. године, када је победила и преузела власт.

Директор Канцеларије за Косово и Метохију[уреди | уреди извор]

По формирању Владе Ивице Дачића, од стране парламентарне већине коју су чиниле коалиције „Покренимо Србију”, СПС-ПУПС-ЈС и Уједињени региони Србије, Александар Вулин је 27. јула 2012. године именован за директора Канцеларије за Косово и Метохију при Влади Републике Србије.

Након реконструкције Владе крајем августа 2013. године, Вулин је изабран за министра без портфеља задуженог за Косово и Метохију.

Министар рада, запошљавања, борачких и социјалних питања[уреди | уреди извор]

Вулин као министар рада, запошљавања, борачких и социјалних питања и Димитрис Аврамопулос

На ванредним парламентарним изборима 2014. године, Покрет социјалиста је остао у широкој коалицији на челу са Српском напредном странком. Народна скупштина Републике Србије је 27. априла изабрала нову Владу на челу са Александром Вучићем, а Вулин је изабран за министра за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.

Године 2014. именован је за председника Савета за унапређење положаја Рома и спровођење Декаде укључивање Рома. До тада је ту функцију обављао председник Ромске партије Срђан Шајн.[9]

Јуна 2015. године је постављен за председника Радне групе за решавање проблема мешовитих миграционих токова.

У другој Влади Александра Вучића, августа 2016. године, задржао се на челу истог ресора.

Именован је за председника српског дела Мешовитог комитета са Републиком Грчком, маја 2017. године.

Министар одбране[уреди | уреди извор]

У првој Влади Ане Брнабић, која је изабрана 29. јуна 2017. године, након што је Александар Вучић морао да напусти место председника Владе будући да је однео победу у првом кругу избора за председника Републике, Вулин је постао министар одбране.

За време мандата, током марта 2019. године, завршио је петнаестодневну обуку припадника резервног састава Војске Србије, који нису служили редовни војни рок.[10]

Министар унутрашњих послова[уреди | уреди извор]

Вулин је 28. октобра 2020. године изабран за министра унутрашњих послова у другој Влади Ане Брнабић.

Приватни живот[уреди | уреди извор]

У браку са супругом Наташом има синове Сергеја и Олега.

Контроверзе[уреди | уреди извор]

Током грађанских и студентских протеста у зиму 1997. године против режима Слободана Милошевића полиција је против демонстраната користила насилне мере и водене шмркове. Вулин, тада члан једне од владајуће партије (ЈУЛ) је дао изјаву: „Приче о томе да су на минус шест степени грађани поливани хладном водом немају основа. Зар је требало да их поливају топлом водом?”.[11][12]

Такође, Вулин је након пласирање идеје о подизању споменика Слободану Милошевићу био критикован у више наврата од стране политичара из владајућих странака, од стране опозиције и невладиних организација.[13][14][15][16]

Јуна 2003. године је учествовао у протесту против хапшења Веселина Шљиванчанина, касније осуђеног за ратне злочине.[17] Због учесталих критичких изјава усмерених према Хрватској, коју повремено назива фашистичком државом[18][19] и политичаре Усташама[20][21], Влада Републике Хрватске га је 2018. године прогласила personom non grata у својој земљи.[22]

Након што је 2017. године изабран за министара одбране Србије, Вулин је критикован од стране одређених опозиционих политичара и војних аналитичара зато што се на тој позицији налази неко ко својевремено није служио редован војни рок.[23][24]

У септембру 2017. године је у јавност доспео извештај Агенције за борбу против корупције у којем се наводи да није јасан извор прихода од више од 200 000 €, којим је Вулин са својом супругом купио трособан стан. Као објашњење је навео да је тај новац добио на поклон од тетке из Канаде.[25] С обзиром да му је замерено да је тај унос тог новца у земљу морао да буде пријављен (као сваки износ већи од 10 000 €), навео је да је постепено уносио износе од 9 000 €. Израчунато је да би то морало да подразумева 23 одласка до Канаде.[26]

Књиге[уреди | уреди извор]

Аутор је четири књиге - једне политичке студије и три романа:

  1. Полит арт - политика и како је препознати, M & C, Београд 2002, ISBN 86-903275-0-9;
  2. Опадање, Издавачки графички атеље М, Београд 2004, ISBN 86-83927-10-5;
  3. Лепота, Stylos art, Нови Сад 2008, ISBN 978-86-7473-442-1;
  4. Мрак, ИГАМ, Београд 2010, ISBN 978-86-83927-56-2;
  5. Мрак, Алетейя, Санкт-Петербург 2017, ISBN 978-5-906860-87-3 (издање на руском језику)

Награде и признања[уреди | уреди извор]

Одликовања[уреди | уреди извор]

Почасни грађанин[уреди | уреди извор]

Држава Место Датум
 Република Србија Почасни грађанин Лепосавића[28] 20. октобар 2014.
 Република Србија Почасни грађанин Косовске Митровице[29] 2. новембар 2014.
 Република Србија Почасни грађанин Витине[30] 13. април 2015.
 Република Србија Почасни грађанин Зубиног Потока[31]

Остала признања[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Vulin: Vučić treba da stvara Srpski svet, on je predsednik svih Srba”. N1. 26. septembar 2020. 
  2. ^ „Вулин: Признање је додијељено свим Србима”. youtube.com. РТРС. 
  3. ^ Профил на сајту министарства одбране
  4. ^ „Početak usavršavanja 6. klase Visokih studija bezbednosti i odbrane”. Vojska Srbije. 17. 1. 2017. 
  5. ^ „Kako je pre 20 godina Vulin „stradao“ zbog neslaganja sa Šešeljem?”. Danas. 15. novembar 2020. 
  6. ^ Покрет социјалиста" Александра Вулина 465. регистрована партија у Србији”. Радио телевизија Војводине. 7. август 2008. 
  7. ^ Шљиванчанин, Веселин (2012). Бранио сам истину. Београд: Новости. стр. 6. ISBN 978-86-7446-210-2. 
  8. ^ „Sporazum o saradnji” (PDF). Srpska napredna stranka. 16. novembar 2010. 
  9. ^ [1] Блиц, Приступљено 15.4.2020.
  10. ^ „Vulin prošao obuku rezervnog sastava i položio vojnu zakletvu”. Insajder. 22. 3. 2019. 
  11. ^ „На погрешној страни историје”, Време, Приступљено 30. 11. 2018.
  12. ^ „Водени топови на минус шест”, Истиномер, Приступљено 30. 11. 2018.
  13. ^ „МИНИСТАР ЗА АЛО! Вулин: Слоба заслужује споменик у Београду!”, Ало, Приступљено 30. 11. 2018.
  14. ^ Милошевић поново дели политичку сцену Србије”, РТС, Приступљено 30. 11. 2018.
  15. ^ СПО: Какав споменик, МИЛОШЕВИЋ ЈЕ СЕРИЈСКИ УБИЦА”, Мондо, Приступљено 30. 11. 2018.
  16. ^ Србија Милошевићу диже споменик?, ХРТ, Приступљено 30. 11. 2018.
  17. ^ [2] „Ухапшен Веселин Шљиванчанин”, Б92, Приступљено 30. 11. 2018.
  18. ^ „Вулин тражи од ЕУ да интервенира јер је Хрватска 'фашистичка' држава”, Директно, Приступљено 30. 11. 2018.
  19. ^ Хрватска потонула у лудило”, Стармо, Приступљено 30. 11. 2018.”. Архивирано из оригинала на датум 22. 12. 2017. Приступљено 29. 11. 2018. 
  20. ^ „Скандалозан одговор Вулина Стиеру: Сада знамо што мисле усташки синови”, Вечерњи, Приступљено 30. 11. 2018.
  21. ^ „Вулин: Матић је неизлечив усташа”, Мондо, Приступљено 30. 11. 2018.
  22. ^ „ВУЛИН ДО ДАЉЊЕГ НИЈЕ ПОЖЕЉАН У ХРВАТСКОЈ! Бит ће враћен с границе ако покуша ући у државу”, Јутарњи, Приступљено 30. 11. 2018.
  23. ^ https://www.danas.rs/drustvo/radic-vulin-nije-sluzio-vojsku/ „Радић: Вулин није служио војску ”, Данас, Приступљено 30. 11. 2018.]
  24. ^ „Вулин: Хтео сам у униформу, али сам имао диоптрију већу од 7”, Н1, Приступљено 30. 11. 2018.
  25. ^ „„Тетка из Канаде“ платила Вулину стан”, КРИК, Приступљено 30. 11. 2018.
  26. ^ „Вулин 23 пута путовао из Канаде у Србију да би пренео теткине паре?”, 021, Приступљено 30. 11. 2018.
  27. ^ „Одликовања поводом Дана Републике; Вулину Орден заставе Српске са златним вијенцем”. РТРС. 9. 1. 2020. Приступљено 10. 1. 2020. 
  28. ^ „Министар Вулин почасни грађанин Лепосавића”. Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. 16. фебруар 2015. 
  29. ^ „Александар Вулин данас постаје почасни грађанин Косовске Митровице”. Нова српска политичка мисао. 2. новембар 2014. 
  30. ^ „Александар Вулин почасни грађанин Витине”. Покрет социјалиста. 13. 04. 2015. 
  31. ^ а б „Министар Александар Вулин”. Влада Републике Србије. 
  32. ^ „NAJVIŠE PRIZNANJE OPŠTINE IVANJICA: Ministru Vulinu uručena Junska nagrada”. Večernje novosti. 16. jun 2021. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]