Милета Радојковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Милета Радојковић
Knez mileta.jpg
Милета Радојковић
(уље на платну Уроша Кнежевића, 1837.)
Биографија
Датум рођења (1778-00-00)1778.
Место рођења Ђунис
Датум смрти 26. септембар 1852.(1852-09-26) (73/74 год.)
Место смрти Јагодина

Милета Радојковић (Ђунис, 1778Јагодина, 26. септембар 1852) је био учесник Првог и Другог српског устанка, а био је први и најзначајнији кнез Јагодинске нахије[1] и велики сердар Расински, као и почасни члан Друштва српске словесности. Милету Радојковића је отац као малог довео у Доњи Катун и као дете је одрастао и живео у Доњем Катуну. Преци Радојковића су у Ђунису досељени са Косова.[2]

Биографија[уреди]

За кнеза Јагодинске нахије је постављен на скупштини одржаној 19. децембра 1815. године и на овом месту је остао све до 1830. године[1].

У овом периоду био је и члан члан Крагујевачког опште народног суда и Београдског народног суда. Када је у октобру 1823. године Кнез Милош Обреновић основао најважнији суд у земљи — „Обшченародни суд” у Крагујевцу, Милета Радојковић је постављен за једног од чланова овог суда. У овом суду се налазио до Ђурђевдана 1825. године када је премештен у Београдски народни суд. У Београдском општенародном суду се налазио све до јула 1826. године када је поново постао члан Општенародног суда. Познато је да је и 1830. године био члан овог суда.[1]

Милета је 1826. године, заједно са Томом Вучић Перишићем имао највеће заслуге у гушењу Ђакове буне. Тада је Милета водио коњицу, а Тома пешадију.[3]

Кнез Милош Обреновић је 1826. године закупио све скеле у Србији од Турака, веће је задржао за себе, а мање издао под закуп. Милета Радојковић је од 1826. до 1830. године управљао скелом у Обрежу — најпрометнијом скелом у Јагодинској нахији.[1]

Милош Обреновић је у лето 1830. године наговорио Јагодинце да оптуже Милету за бројне неправде које им је наводно учинио. Такође је дао инструкције и неким женама и девојкама у Јагодини да оптуже Милету за прељубу. На завршетку суђења Милош је дао опрост кнезу Милети. Ово суђење је Милош покренуо да покаже Милети и осталим кнезовима да је он „прави господар Србије“. Од тада је Милета престао да подржава Обреновића и постао његов противник.[3]

Када је Кнежевина Србија 1834. године подељена на сердарства, Милета је постављен за великог кнеза Расинског сердарства, једног од 5 сердарстава на које је подељена тадашња Србија[4].[5]

Милета Радојковић је 1835. године предводио највећу буну против Кнеза Милоша Обреновића која је позната као Милетина буна. Побуњеници су устали са намером да уставом ограниче кнежеву власт. Кнез је био приморан да у Крагујевцу, тадашњој престоници Србије, донесе Сретењски устав, којим су кнежева права ограничена и делимично пренета на Државни савет. Сретењским уставом Милета је постављен за једног од пет министара у Србији — министра војног („Попечитељ војени дјела“) и самим тим постао члан Државног савета, који је имао улогу владе Кнежевине Србије[6]. Међутим Милош је убрзо разрешио све министре које је поставио Сретењским уставом, тако да је Милета смењен већ 16. марта исте године[6].

Када је у Кнежевини Србији 1838. године поново донет устав („Турски устав“), Милош Обреновић је именовао седамнаест чланова Совјета и Великог Суда међу којима је био и Милета Радојковић[6].

Од 11. јуна 1842. године је постао почасан члан Друштва српске словесности.[7]

Током Првог српског устанка као нахијски кнез Милета је у Својнову обновио манастир Светог Николе Мирликијског. Он је од остатака порушеног манастира изградио данашњу цркву и данашњи стари источни конак.[8]

Милета Радојковић је умро 26. септембра 1852. године. Сахрањен је у Варварину поред цркве Свете Богородице.

По њему је улица у Београду у општини Стари град добила име — Кнез Милетина улица, а такође и једна улица у Јагодини носи његово име.

Извори[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Поповић, Љубодраг. Зоран Марковић, ур. Јагодинска нахија, књига прва 1815 —1823 (PDF) (на језику: српском). Јагодина: Историјски архив Јагодина. 86-902609-5-1. Приступљено 12.07.2012. 
  2. Српска Краљевска академија, "Насеља Српских Земаља" књига 3. Др. Станоје. М. Мијатовић: "Темнић"
  3. 3,0 3,1 Калабић, Радован. Аврам Петронијевић (1791-1852) (на језику: српском). Фонд Слободан Јовановић. Приступљено 24.07.2012. 
  4. Петковић, Ђорђе. ПОКУШАЈ РАЗЈАШЊЕЊА КОНТРАВЕРЗИ У САВРЕМЕНОЈ ЛИТЕРАТУРИ О ИСТОРИЈСКИМ ЛИЧНОСТИМА ПОМОРАВЉА С ПОЧЕТКА XIX ВЕКА (PDF) (на језику: српском). Параћин: Историјски архив Јагодина. стр. 5. Приступљено 24.07.2012. 
  5. Историја Крагијевца на сајту www.zastavinsoliter.com, Приступљено 13. 4. 2013.
  6. 6,0 6,1 6,2 „СРБИЈА 1813-1858 - други део“, на сајту www.srpskadijaspora.info Данијел Спасојевић, Историјски архив Ниш: „Сто седамдесет година од доношења првог српског устава“ (чланак о доношењу устава и разлозима за његово доношење), Приступљено 13. 4. 2013.
  7. Милета РАДОЈКОВИЋ, на сајту САНУ, Приступљено 13. 4. 2013.
  8. „ Манастир Светог Николе Мирликијског, Својново“ на сајту Епархије крушевачке, Приступљено 13. 4. 2013.

Литература[уреди]