Ахмед III

Ахмед III
Ахмед III
Лични подаци
Датум рођења	30. децембар 1673.
Место рођења	Османско царство
Датум смрти	1. јул 1736.
Место смрти	Истанбул, Османско царство
Породица
Потомство	Абдул Хамид I, Мустафа III, Бајазит, Мехмет, принц Ибрахим, принц Њуман, Селим, принц Али, принц Иса, Мурат, принц Абдул Меџид, Емина, Рабија, Есма, Хатиџе
Родитељи	Мехмед IV Еметулах Рабија Гулнуш
Династија	Османлије
Период	1703 — 1730.
Претходник	Мустафа II
Наследник	Махмуд I

Ахмед III (30. децембар 1673 — 1. јул 1736), турски султан 1703—1730.

23. августа 1703. године постаде Ахмед III султан Османског царства. Он је направио ред у јаничарским трупама, тако што је дао погубити више вођа јаничара. Године 1711. долази до рата са Русијом:

Цар Петар Велики је следио политику „Отварања према мору“, на северу према мору и финском подручју, а на југу према Азовском, Црном и Мраморном мору. На крају, требало је да се заузме Константинопољ.

Шведски краљ Карл XII је умарширао у Русију, након што је Цар започео једну офанзиву против швеђана. Краљ Карл XII био је поражен 1709. године код места Полтава и морао се спасити тако што је побегао и нашао заштиту код Османлија. Преко свог посланика Толстоја, Цар је захтевао да се Карл испоручи. Када се султан Ахмед III успротивио и бацио посланика у тамницу, избио је 1711. године рат са Русијом. У бици код места Прут, Карло је морао признати пораз и дошло је до склапања мира у Пруту. Према мировним одредбама морао је препустити град Азов. Коначни мир закључен је уговором у Једрену 1713. године уз посредништво Енглеске, Холандије и Француске, које су тиме хтеле да спрече експанзију Русије.

Османско царство објавило је рат Венецији 1714. која је убрзо затим склопила савезништво са Аустријом. До сукоба са аустријском војском дошло је 5. августа. 1716. године код Петроварадин. У октобру исте године зазет је Темишвар, а у августу 1717. године и Београд. Након низа пораза Ахмед III пристао је на склапање мира са Аустријом и Млетачком републиком.

На мировним договорима у Пожаревцу 1718. године, Аустрија је добила гаранције на велика подручја као што су делови Влашке, Баната, Србије са Београдом и делове Босне. Са Аустријом, осим тога закључен и уговор о трговини.

Султан Ахмед III морао је за време једне побуне јаничара да да оставку у корист свог нећака Махмуда I и умире 1. јула (или 30. јуна) 1736. године. Он је показао велики интерес за тулипане и био је засадио у врту свога сараја 1200 различитих врста.

Начин владавине

Отоманско Царство, које је крајем Средњега Века засновала једна турска султанска породица, бејаше сачувала своју грдно велику просторију: у Европи цело Балканско Полуострво и на северној страни Дунава Румунију (то се укупно звало Европска Турска); — у Азији Малу Азију и земље на Еуфрату чак до Персије (Азијска Турска), Сирију и заштиту над Арабијом; — у Африци Египат и Триполи. Али је та царевина била растројена од XVII столећа и клонила се пропасти.

Као и у свима другим источњачким државама, тако је и ту била деспотска и неуређена владавина. Султан је имао и примењивао сву власт неограничено; али, како је он живео затворен у серају и није познавао државних послова, то је управа била остављена каквом везиру и старешинама појединих грана државне службе, који су бирани између његових љубимаца. Војска је била састављена од коњаника (спахија), који су живели на оним земљама које им је султан дао, и пешака (јаничара), подељених у 199 чета, смештених по цариградским касарнама. Али спахије нису више вршиле своју службу, а јаничари, уместо да се регрутују из султанових робова и да остану нежењени, стадоше се женити и своја места предавати својим синовима, који су их сматрали као наследну државну службу, а, уз то у исто време рађаху и по какав занат. То је била једна војска у време рата врло рђава, а у време мира врло немирна, која је држала султана као заробљеника у његовој престоници.

Свака је област имала свога војнога управника, послатога из Цариграда, који је имао сву власт и сад се називао паша. Паше бејаху султанови робови, и султан је могао наредити, да им се одсеку главе и да му се донесу у серај. Али је већина била купила своју област у султанових љубимаца, који су их постављали, и они, који су заповедали каквим одредом војске, бунили су се често против наредаба које су долазиле из Цариграда.

Финансије су остале онако незгодно уређене, као што су и пре биле: без правилнога рачуноводства, без протокола, хартије су се чувале у џаковима. Није ти ту било ни буџета; султан и његови љубимци узимали су из државне благајне колико хоће'| новаца. Није било ни финансијске (фискалне) управе; приходи, то јест порез на хришћане и Јевреје, дохотци са султанових добара и царина на трговинску робу, издавати су под закуп предузимачима, који су становништву узимали сво до голе душе.

Тим манама источњачке деспотске владавине Отоманско је Царство придодало и узроке слабости, који су у тесној вези чисто с његовим карактером. То је било једно искључиво муслиманско царство. Султан је био наследио калифе, и он је био верски поглавар. Као и у свима муслиманским земљама, Коран је био једини, верски, грађански и политички закон. Држава је била потчињена цркви. Вера је била обавезна, и влада је смрћу кажњавала свакога муслиманина, који би се одрекао ислама. — Само су муслимани сачињавали отомански народ. Али, противно средњевековним хришћанским државама, које су на свом земљишту трпеле само хришћане, муслимани су у својој средини трпели и невернике (хришћане и Јевреје). Ти неверници нису могли бити грађани, сматрали су се као нижи, лишени свих политичких права, изван закона, пошто је за царство закон био Коран. То је означавало име раја (стадо, гомила). Они су плаћали порез по главама (харач) и кулучили су, а нису примани ни у војску ни у државну службу.

Ту није било разлике по пореклу; кад европљанин хришћанин, потомак побеђених, прими ислам, одмах постаје раван турском муслиманину, јер Коран не чини никакве разлике међу вернима. Тако је било муслимана арбанашких и словенских (српски Бошњаци и бугарски Помаци).

С демократским уређењем царство је имало дакле аристократску владу; једнакост је била потпуна, али само међу муслиманима, а муслимани су у односу према неверницима сачињавали аристократију по вери.

На тај је начин друштво било подељено на две неједнаке класе (муслимане и рају), које се нису могле стопити уједно и које су остале вечити непријатељи.

Султан је могао рачунати на муслимане, али угнетени хришћани нису могли бити верни поданици. Но, покоривши их, царство им је остављало њихово уређење. Они су очували своју веру, језик и обичаје, па чак и своје свештенство и управу у селима. Хришћански су се народи из XV столећа сачували недирнути под султановом владавином, као што су се сачувале слике у цркви Свете Софије под слојем креча, којим су по наредби Мухамеда II биле покривене.

У Азији је већина становништва била муслиманска и турскога порекла; друге раје није било осем Грка, Јевреја и Јермена, растурених по малим друштвима, врло мирних и немоћних да се буне. Али су муслимани у Европи били малобројни, а под њима су се налазили сви мали хришћански народи, око којих су султани пробавили једно столеће, док су их покорили.

На северној страни Дунава Румуни су само плаћали данак, али су од XVII столећа њима управљали Грци из Фанара (грчки крај у Цариграду), који су своја звања куповали у султанове владе. У земљи није било стално настањених муслимана.

На југу од Дунава Срби, које су турски ратници, као власници све земље, немилосрдно угнетавали, сачињавали су један сељачки народ. Њихови источни суседи Бугари били су растурени на обема падинама Балкана, у три области, Бугарској, Источној Румелији и Маћедонији. (Тј. по њеним источним окрајцима иза Струме, а меместимице и по унутрашњости измешани са Србима, Грцима и Цинцарима) И они су такође били само сељаци, али су они били гогово једини становници тих земаља. — Онамо, позади тих планина, вере и прилике бејаху још више испреплетане. Босна је и даље била насељена словенским становништвом, али је скоро половина Босанаца у XV столећу примила ислам, те образовала један ред сопственичко-војнички, који је био довољно јак, да сељаке хришћане држи у ропству.

Епир бејаше сачувао своје старо становништво (Арбанасе) и свој језик, сродан с прастарим грчким. Један део Арбанаса бејаше примио ислам, а други остао у хришћанској вери. Али су сви сачували своје обичаје; у пола сељаци а у пола хајдуци, они су образовали мала наоружана племена, која су била готово независна у својим планинама. Турска је влада од њих тражила само толико, да дођу наоружани, кад се позову.

На југу и по острвљу Архипелага, Грци су били по ново створили један народ, и најобразованији од њих почеше се сматрати за потомке старих Јелина.

Сви су ти народи били покорени силом, па их је само сила и могла држати у покорности.

Најзад турска царевина, као држава муслиманска, никад није примана у друштво хришћанских, европских сила. Хришћански су владаоци сачињавали као неку породицу, а султан је остајао туђинац; он је имао само једнога јединога савезника, францускога краља. Он се у Европи утврдио освајањем, и остали владаоци могли су га из ње истерати само силом. Његове земље нису биле под заштитом међународнога права; оне су биле као каква пустара, коју сваки може заузимати.

Тако је дакле царевини претила опасност с више страна буне јаничара у Цариграду, одметање паша по областима, устанци хришћанских народа, руско и аустријско освајање итд.

Ослобођење Црне Горе

Једини писани докуменат о тој истрази јесте један сумњиви запис владике Данила из год. 1707. Ну, ни тај једини запис не претставља истрагу као догађај крупних димензија. Он сву иницијативу за тај подвиг приписује владици Данилу, а за Црногорце владика сам каже како не смедоше »Турцима уложити« и како је он, чувши да му Турци прете због тога што је бунио народ, потакао Вука Бориловића и четири брата Мартиновића да изврше дело, придавши им и три своја човека. Они су, на Божић, пре зоре, побили ћеклићке и цетињске Турке, који не хтеше доћи владици. Од све те групе људи био је рањен свега један једини човек. Тај запис, како се види, и сам приказује ствар као изведену са мало, свега осам, људи и као чисто локалну. Ја бих је најпре и схватио тако, јер тим се уједно и најбоље објашњава оскудица извештаја о томе подвигу и у Млецима и у Дубровнику. Читаву догађају дао је оно широко значење владика Петар II, нешто из дубоког уверења да се то доиста и збило, да је тај догађај извиискра црногорске слободе, нешто из извесног огорчења на догађаје свога времена, а нешто и из жеље да истакне личност владике Данила, осниваоца власти куће Петровића-Његуша у Црној Гори, коме је он иначе у том класичном делу дао много својих црта, мисли и осећања.

Иначе, поуздано знамо да је било повише сукоба између Црногораца и Турака првих двадесет година XVIII века. Дубровчани су нам о тим борбама сачували више вести; по њиховом схватању Црногорци су били одметници »испод крила честитога царства«, а угрожавали су цело суседство својим четама. Год. 1706. били су присиљени једним повећим турским походом да плате данак и даду таоце; њихова бунтовност дотле толико је љутила Порту да су тамо најозбиљније помишљали да Црногорце силом преселе са њихова подручја, као што су мало пре тога урадили с арбанашким Климентима. Да није после тога пораза дошла крајем год. 1707. реакција на потурице као, можда, главне кривце за њ?

Црногорска борбеност против Турака показује се најбоље у чињеници што су они од XVII века унапред прихватали сваки озбиљнији покрет против њих да му се придруже. Када је у јесен год. 1710. руски цар Петар Велики објавио Турској рат, позвао је на сарадњу и балканске хришћане. Два његова изасланика, пуковник Михаило Милорадовић, пореклом Херцеговац, и капетан Иван Лукачевић, дођоше у Црну Гору да је дигну против Турака. У томе су успели без много муке. Моћна православна Русија и њен цар беху познати у нашим крајевима већ поодавна, захваљујући прилозима које су чинили српским црквама и манастирима више од једног столећа. Уз Црногорце дигла су се и суседна хришћанска племена од Никшића све до Требиња, затим Грбљани и Паштровићи и један део православних Брђана. Као и увек пре тога, и ова борба била је углавном четничка; напади на градове, као на Гацко и Никшић, остадоше без успеха, јер устаници нису имали другог оружја сем ручног.

Ово четовање веома узбуди суседне Турке, и они се год. 1712. решише да оштро казне Црну Гору. У лето те године кренуле су против ње две јаке турске војске, једна од Херцеговине, са Гацка, а друга из Скадра. Дојучерањи црногорски помагачи, Млечани, незадовољни због њихових веза са Русима, забранише Црногорцима набављање муниције на Приморју и саобраћај преко свога земљишта. Стога се устаници нађоше на великој муци. Њихов покушај да на Цареву Лазу зауставе турску војску није имао успеха; они су вероватно разбили претходницу војске, али главној турској сили, која је, здружена, имала на 20.000 људи, нису могли одолети. Турци продреше на Цетиње и попалише тамо манастир и неколико кућа цетињскога подручја. Владика Данило, са пуковником Милорадовићем, спасао се на млетачко земљиште, са неких 500 људи. Када се турска војска, не у целини него у појединим одредима, враћала кући, сачекивали су је Црногорци у њиховим кланцима и наносили јој губитке; али, њихов број, у мртвим и рањеним, није ипак прелазио више од 500 лица.

То нападање на отступајућу војску и поновна активност владике Данила дигоше дух у Црногораца и определише их да одбаце обавезе које су, сада у невољи, примили према Турцима. Читав овај поход против њих трајао је свега нешто око десет недеља и није их много осакатио. Материјални губици у Црној Гори никад нису имали велики значај, а губици људи нису били велики, нити су обухватали главна лица у земљи. Стога је разумљиво што се задана рана, која није била дубока, брзо преболела и што се показивала склоност за нове авантуре. Савремене дубровачке вести говоре доиста о скором настављању црногорских четовања. То све даде повода Порти да крене на Црну Гору нову и јачу експедицију, која би имала да те бунтовне горштаке потпуно уразуми. У лето год. 1714. кренуо је на Црну Гору босански везир Нуман-паша Ћуприлић, и опет у заједници са скадарским и херцеговачким пашама. Позвао је пре напада Црногорце да се покоре, плате хараче и даду таоце. Кад му је на тај позив дошло повише црногорских главара, 37 на број, паша је преко њихових гласника поручио народу да послушају наредбе, а онда их је све дао погубити. Пред његовом силом обезглављени и уплашени народ кренуо је на све стране, у планине, у пећине и на млетачко подручје. Нуман-паша продре до Цетиња, похара и опустоши поново све и поведе из њега повелик плен. Тим црногорским заробљеницима, наводи С. Башагић, насељен је Гласинац и његова околина; Турци су, дакле, испунили сад своју тежњу отпре осам година да раселе Црногорце, ако непотпуно, а оно бар у извесној мери. Једна савремена белешка са болом казује како је »Оман паша« скупио »седам паша од седам санџака« и како са силном војском »похара Црну Гору и пороби и посече и домове христијанске попали и цркве разруши«.

Ну, тај страховити ударац није сломио Црну Гору. Она је поклекла; али, задржала је овој бунтовни отпорни дух, и показаће га наскоро, ако не у већим потезима а оно у извесним појединачним акцијама против Турака.

Рат против Русије

Године 1710. Ахмед се уплиће у рат с Русијом зато што није хтео да испоручи руског непријатеља шведског краља Карла XII, који се полсе пораза у бици код Полтаве склонио у турски град Бендер и који је хтео да распири Ахмедову мржњу на Русију. Руски цар Петар Велики пак закључује априла 1711. године уговор са Кантемиром, господарем Молдавије. Једним тајним споразумом, који је потписан ускоро после Полтавске битке, Бранкован, господар Влашке, био се већ обавезао да ће, у случају да цар пође на Турску, подићи на устанак Србе и Бугаре и створити од њих војску од приближно 30.000 људи; осим тога он је био обећао да снабдева храном руску војску. У накнаду за то Петар се обавезао да прогласи независност Влашке под протекторатом Русије. Одлучивши се да раскине са Турском, цар у једној јавној изјави спомиње „јарам” којим „варвари” муче Грке, Бугаре, Србе, итд., а једним посебним прогласом позива Црногорце на борбу противу Турака. Ова прва практична манифестација чувеног руског „свесловенства” приморава га да успокоји Пољску, која се већ прибојава „царског плана да васпостави Источно царство и његове намере да баци Пољску у расуло и пропаст.”

За руску војску било је најважније да допре до Дунава и продре у Влашку пре доласка турских трупа. Петар пише Шереметјеву:

Господари нам јављају да чим наша војска уђе у њихове области, они ће се одмах придружити нама и подићи своје многобројне народе на Турке. Услед тога ће се Срби, Бугари и други хришћани подићи такође на Турке: једни ће се придружити нама, а други ће дићи буну у унутрашњости земље. У таквим околностима везир неће смети да пређе Дунав, а већина његових трупа ће се разбећи или побунити. Али ако ми оклевамо, Турци ће прећи Дунав и приморати господаре да им се придруже, те хришћани неће више смети да пођу за нама.

Али, док се Шереметјев још налазио близу Јаша, турска војска прешла је Дунав. Један део Петрових генерала сматра да не треба прећи чак ни Дњестар. Међутим, ради „части рускога оружја” и зато што једино једна смела офанзива може да постигне жељени циљ, одлучено је да се пође напред. Петар, на челу 30 до 40.000 људи опкољен је на Пруту од једне турско-татарске војске која је пет пута јача од његове. Господар Влашке уздржава се да пође за њим и не пушта да кроз његову земљу прође 19.000 Срба који су били спремни да иду у помоћ Русима. Једино захваљујући подмићивању и недостатку поверења Ахмеда у сопствену војску, непријатељ се задовољио, уговором склопљеним на Пруту (1711 године), да наметне Русима ове услове: враћање Азова и рушење тврђава; обавеза да се неће мешати у питања Пољске и да неће „узнемиравати козаке”; обећање да ће пустити Карла XII да се слободно врати у своју краљевину. Петар прихвата радосно ове услове; он је био спреман да врати све, чак и да напусти варош Псков, под условом да сачува Ингрију и Петроград.

Са своје стране, Аустрија се држи хладно. Иако је руски пораз на Пруту штетан по њу, јер ће имати да са стрепњом гледа како Турска постаје све јача.

Карло је после тога још неко време остао у Царству и у Шведску се вратио тек 1716. године.

Нови рат против хришћанског савеза

У ванредно занимљивој Волтеровој Историји Карла XII може се са ретким уживањем читати какве су биле прилике на Порти од њихове победе над Петром Великим, када је млади Али Ћумурџи, готово као полусултан, држао у својој руци конце државне политике и бирао хоће ли се наставити рат са Русима или почети нови са Млечанима. Успех постигнут против Руса на Пруту беше дигао самопоуздање код Турака, и они су, кивни још увек на учеснике у Светоме савезу, смишљали прву прилику да се освете било Млецима било Аустрији.

Рат против Млечана

Избор је пао на Млетке; прво стога што Ахмед није могао да прежали изгубљену Мореју, а друго што су Млеци били мање опасни од Аустрије и што је успех према њима изгледао сигурнији. Повод за рат није било тешко наћи. Год. 1714., видели смо, сатирао је Нуман-паша Црну Гору и уплашени народ спасавао се на млетачко тле. То, и неиздавање бегунаца од стране Млечана, дало је Порти прилику да оптужи Републику Св. Марка за помагање бунтовника и да јој, потпуно неспремној, изненада објави рат, 25. новембра год. 1714. Млечани су у часу објаве рата имали свега 6.000 војника на расположењу, а у источним водама само 8 ратних бродова и 11 галија, и нашли су се, стога, у тешком положају. За кратко време изгубише целу Мореју. Турци су, исто тако, прешли у офанзиву и у Далмацији, али са мањим силама. Веће су се борбе водиле око Задра и нарочито око Сиња, чија је околина, а нарочито цетински крај, веома страдала. Од 28. јула до 4. августа год 1715. јуришали су Турци на Сињ; али, сви напади били су им јуначки одбијени, док у последњи час не стиже млетачка помоћ. Одбрани Сиња дат је толики значај да су се у помоћну војску кренули чак и сплитски надбискуп и макарски бискуп, и да је дон Иван Биланџић »под оружјем мису говорио«.

Вапаји католичкога свештенства, криза Венеције и опасност да Турци не прошире ратно подручје утицали су нарочито на папску курију да нађе и крене против Турака још којег савезника. Мислити се могло у првоме реду на Аустрију, савезника из прошлога рата. Аустрија, која тек недавно, баш год. 1714., беше завршила тешки рат ради Шпаније, није показивала много склоности да улази у нове борбе, али наваљивање папске курије, смрт Луја XIV, и гомилање турске војске и на дунавској линији определише најзад бечки двор на акцију. Пошто се донекле осигурао дипломатски од евентуалних напада из Шпаније и Француске и пошто је узалуд покушавао да посредује за мир између Порте и Републике, решио се цар Карло да склопи савез са Млецима. То је учињено 2. априла год. 1716.

Рат са Аустријом

На челу аустриске војске, која је 21. маја год. 1716. ушла у рат са Турцима, налазио се ванредно даровити и већ одраније познати и прослављени принц Евген Савојски. Он је потпуно разбио турску војску код Петроварадина, 25. јула год. 1716., а затим је, после дуже опсаде, освојио Темишвар и са њим цео Банат. Мања одељења царске војске, у заједници са Хрватима, напредовала су за то време у Босни дуж Саве, освајајући Дубицу, Градишку, Брод, Рачу, да после прошире та освајања и нешто дубље у унутрашњост земље. Идуће године разбио је Евген под Београдом нову турску војску 4. августа, а потом је као победник ушао у тврди град калемегдански. Падом Београда и поразом двају огромних турских ордија, вођених од великих везира, рат је за Турке био коначно изгубљен. И стога, наскоро, почеше са њихове стране сондирања за мир.

Борба на споредним ратиштима =

На другим, споредним, ратиштима Турци су се држали много боље, одолевајући хришћанским нападачима са пуно пожртвовања. Њихова одбрана Новога и Зворника била је право јуначко дело. Хришћанима је за потпунији успех на хрватској граници сметало унутарње гложење. Босански хроничар, фра Никола Лашванин, забележио је како је год. 1717., при нападу на Нови, дошло до препирке између »Крањаца« и »нимачке војске«; први, очевидно Хрвати, тврдили су да је »град банов«, док су други говорили: »није, него царев«. Кад Немци, љути, напустише даљу опсаду града, удари на преостале Хрвате придошла турска војска и зададе им тешке губитке. Млечани су за време овога рата изгубили Габелу, али су год. 1717. добили Имотски и учврстили се у већем делу Попова; међутим, овај крај нису могли одржати. Главнија турска места дуж границе, као Љубушки и Лијевно, нису овог пута бивала у озбиљној опасности, мада су ускочке чете харале у њиховој околини и залетале се ове до Гламоча и Мостара. Требижски крај, где су Млечани заузели Зупце, страдао је од херцеговачких пребега из Боке, и стога Република, да им ода признање, пристаде да се год. 1718. образује њихова посебна »комунитад« или општина на Топлој код Херцег Новог.

Црна Гора у рату

Мада опустошена, Црна Гора пристала је одмах да учествује у овом рату на страни Млетака. Владика Данило беше отишао у Русију, да тражи помоћи за настрадале своје људе, и добио је тамо свега нешто преко 2.700 дуката и 13.400 рубаља. Чим се владика вратио из Русије, он је појачао везе са Млецима, којима црногорска сарадња беше увек добродошла. На црногорскоме сабору од 23. фебруара год. 1717. би чак решено да Црна Гора ступи под млетачку заштиту. Тај закључак је сасвим разумљив кад се узме у обзир цео политички положај. Говорило се да је владика Данило оријентисао потпуно Црну Гору према Русији. »Везивањем за Русију (писао је недавно о Данилу Р. Вешовић) дао је нов правац којим је од њега окренуо цео политички живот црногорских и брдских племена«. Али, такво схватање, у битности, није сасвим тачно. Владика је, доиста, први од српских водећих људи из Црне Горе ушао у везе са Русијом, војничке и политичке, уместо дотадањих чисто духовних, и на основу те сарадње и страдања у прошлим борбама добио сталну годишњу помоћ за цетињски манастир. Али, за даљу тешњу политичку сарадњу између Русије и Црне Горе било је мало услова. Русија је била далеко, и у оно време у миру са Турцима. Млечани су, међутим, били близу, на кућњем прагу, у свакодневном додиру са Црногорцима, и политички веома активни. Црногорци, жељни освете и у тежњи да Турцима покажу како их више не признају као своје господаре, нису се дуго ломили да прихвате млетачке позиве и да пођу са њима. Везе између Млечана и Црногораца од краја XVII века биле су и иначе тесне, а сада су их појачале захвалност за спасавање током год. 1714. и нове борбе са Турцима. Политичко-војничка сарадња владике Данила са Русима била је само једна епизода у борби Црне Горе да се потпуно отресе од Турака; сарадња са Млецима испуњавала је, међутим, целу његову државничку активност. Године 1718., да јаче придобије владику за себе, дала је млетачка влада црквену власт над православнима у својој земљи владици Данилу и тиме је знатно допринела јачању његова угледа у народу не само Црне Горе, него и целог њеног суседства. Мање овим везама са Млецима, а више својом активношћу у борби са Турцима, са непопуштањем и иза пораза, дигао је владика знатно и свој лични глас и углед Црне Горе, која прва од наших покрајина стресе турски јарам и почиње борбу за ослобођење. Интерес далеке Русије и рускога цара за то мало борбено гнездо испод Ловћена доприносио је знатно Даниловом угледу и помогао му је да очува духовну, управо главну власт у Црној Гори својој породици. Сем на владику, Млечани су у Црној Гори рачунали и на неке главаре, па су и њима одређивали сталне месечне награде, а цео народ помагали су оружјем и муницијом.

Пожаревачки мир

Рат савезника са Турцима завршен је Пожаревачким миром, склапаним дуго током год. 1718. и докончаним 10./21. јула у присуству заступника великих сила. Аустрија је била присиљена да обустави даље ратовање на Балкану у започетом великом стилу због шпањолског напада на Италију и угрожавања хабзбуршких интереса на тој страни. Она је ипак могла бити веома задовољна постигнутим резултатима борбе. Пожаревачким миром Аустрија је добила цео Банат, Малу Влашку, северну Србију до западне Мораве и реке Каменице и северну Босну с уским појасом земљишта испод Саве. Од северне Србије у данашњем смислу Турцима су остали црноречки и књажевачки округ, већи део округа алексиначког, крушевачког и ужичког, и Крупањ са својим срезом у подринском округу. Мање су били задовољни склопљеним миром Млечани. Губитак у Мореји нису могле да надокнаде приличне исправке границе према Херцеговини. Млечанима је нарочито тешко падало што је дубровачкој дипломатији пошло за руком да их Турска на конгресу потисне из заузетих Зубаца, да би се одржало оно начело остварено Карловачким миром по којем Дубровачка Република није смела имати непосредне границе са млетачким подручјем.

Литература

• Лука, Зрнић (1927). Историја новога века. Београд: Државна штампарија Краљевине Срба Хрвата и Словенаца. 
• Сењобос, Шарл (1908). Историја савремене цивилизације. Београд: Српска књижевна задруга. 
• Владимир, Ћоровић (1933). Историја Југославије. Београд: Народно дело.