Свети Николај Охридски и Жички

Николај Велимировић
Датотека:Nikolai Velimirovic.jpg Владика Николај Велимировић
Датум рођења	(1881-01-05)5. јануар 1881.
Место рођења	Лелић, Југославија
Датум смрти	18. март 1956.(1956-03-18) (75 год.)
Место смрти	Либертивил, САД

Живот

Детињство и школовање

Порекло Владике Николаја

Николај је рођен 23. децембра 1880. године. Родио се у селу Лелићу", недалеко од Ваљева, на падинама планине Повлена. Његови родитељи, Драгомир и Катарина, били су прости земљорадници и побожни хришћани, нарочито мајка. На крштењу је добио име Никола.

Своје образовање Никола је отпочео у манастиру Ћелијама, где га је отац одвео да се описмени макар толико "да зна читати позиве од власти и на њих одговарати", па да га онда задржи на селу као хранитеља и "школованог" човека. Од првих дана показивао је своју изузетну ревност у учењу. Његову даровитост запазио је и његов учитељ Михајло Ступаревић и препоручио му наставак школовања у ваљевској гимназији, где се Никола показао као добар ђак, иако је, да би се школовао, служио у варошким кућама, као и већина ђака у то време.

По завршетку шестог разреда гимназије, Никола је конкурисао у Војну академију, али га је лекарска комисија одбила, јер је био "ситан" и није имао довољан обим груди. Одмах по одбијању ове комисије, Никола подноси документа за београдску Богословију, где је био примљен, иако опет не без тешкоћа, наводно због слабог слуха за певање.

Као ученик Богословије био је успешан. Његово истицање у наукама било је резултат систематског рада. У своме школском учењу није се држао само скрипти и уџбеника, него је читао и многа друга дела од опште-образовног значаја. До своје 24. године већ је био прочитао дела Његоша, Шекспира, Гетеа, Волтера, Виктора Игоа, Ничеа, Маркса, Пушкина, Толстоја, Достојевског и других. Посебно је у богословији био запажен својим мислима о Његошу, кога је као песника и мислиоца волео и још у ваљевској гимназији добро простудирао.

Учитељ

За време школовања у Београду Никола је због становања у мемљивом стану и слабе исхране добио је шкрофуле од којих је годинама патио. По свршетку богословије, је краће време био учитељ у селима Драчићу и Лесковицама, више Ваљева, где је изблиза упознао живот и душевно расположење српског сељака и где се спријатељио са свештеником Савом Поповићем, избеглим из Црне Горе, са којим је ишао по народу и помагао му у парохијским пословима. Летње распусте Никола је, по савету лекара, проводио на мору, тако да је тада упознао и са љубављу описао живот Бокеља, Црногораца и Далматинаца. Већ у богословији помагао је проти Алекси Илићу у уређивању листа "Хришћански весник", у коме је и неколико година објављивао своје прве дописе и радове.

Студирање

После тога, Никола је био изабран од стране Цркве да са другим питомцима, државним стипендистима, пође на даље школовање у Русију или Европу. Изабрао је тада рађе студирање у Европи, на старокатоличком факултету у Берну, а затим је прошао студирајући и Немачку, Енглеску и Швајцарску, а нешто касније и Русију.

Своје студије у Берну Николај је, у својој 28. години, окончао докторатом из теологије, одбранивши дисертацију под насловом "Вера у Васкрсење Христово као основна догма Апостолске Цркве". Следећу 1909. г. Никола је провео у Оксфорду, где је припремао докторат из философије и затим га у Женеви, на француском, и одбранио ("философија Берклија").

Болест и монашење

Вративши се из Европе Николај се, у јесен 1909, разболео од дизентерије и у болници лежао око 6 недеља. Он се ускоро и монаши у манастиру Раковици и постаје јеромонах Николај (20. XII 1909).

По повратку са студија требало је, по тадашњем закону, нострификовати своје дипломе, али како није имао пуну свршену гимназију, морао је полагати седми и осми разред и велику матуру, да би тек онда могао предавати у Богословији. Ипак, пре но што је постао суплент у Богословији, упућен је од митрополита Србије Димитрија у Русију, где је провео годину дана, највише путујући по широкој Русији и упознајући њен црквени живот, душу руског човека и његове светиње. За то време написао је и своје прво веће дело – студију "Религија Његошева".

Суплент Богословије

Као суплент Богословије Св. Саве у Београду Николај је предавао философију, логику, психологију, историју и стране језике. Но он није могао остати у оквирима Богословије. Он зато почиње да пише, говори и објављује. Почиње са беседама по београдским и другим црквама широм Србије, па онда држи и предавања на Коларчевом универзитету н другим местима. Говорио је углавном на теме из живота. Истовремено, Николај објављује у црквеним и књижевним часописима своје чланке, беседе и студије: о Његошу, о Ничеу и Достојевском и на друге философско-теолошке теме.

Беседник

Године 1912. позван је у Сарајево на прославу листа "Просвета", где се упознао са највиђенијим представницима тамошњих Срба: Ћоровићем, Дучићем, Шантићем, Грђићем, Љубибратићем и другима. Познате су тадашње његове речи да су "својом великом љубављу и великим срцем Срби Босанци анектирали Србију Босни", што је у ери аустријске анексије било изазовно, па је при повратку у Београд скинут са воза у Земуну и задржан неколико дана. Исте аустријске власти нису му дозволиле да следеће године отпутује у Загреб и говори на тамошњој прослави Његоша, но његова је беседа ипак у Загреб доспела и била прочитана.

Народни рад Николајев наставља се још више када је ускоро Србија ступила на пут ратова за ослобођење и уједињење Српског и осталих Југословенских народа. У судбоносним данима ратова, од 1912. до 1918. године, Николај активно учествује.

Николај је живо и активно учествовао и у тадашњем црквеном животу, мада је имао критичких примедби на рад и понашање извесних црквених људи. Његова је, међутим, критика била позитивна (он се убрзо разишао са протом Алексом из "Хришћанског весника" због негативних погледа овога на стање у Српској Цркви) и таква је остала до краја живота.

Мисија за време Првог светског рата у Америци и Енглеској

Априла месеца 1915. године Српска влада је упутила Николаја из Ниша у Америку и Енглеску (где је остао до априла 1919) у циљу рада на националној српској и југословенској ствари . Он је по Америци, и затим Енглеској, држао бројна предавања: у црквама, универзитетима, хотелима и по другим установама, борећи се на тај начин за спас и уједињење Срба и Јужнословенских народа. Већ августа 1915. г. он је на великом збору у Чикагу објединио и придобио за југословенску ствар (програм Југословенског одбора) велики број народа и свештенства, и то не само православног, него и римокатоличког, унијатског и протестантског, који су тада јавно изразили жељу за ослобођењем и уједињењем са Србијом. Велики број добровољаца из Америке отишао је тада на Солунски фронт, тако да заиста није неосновано оно изнето мишљење (од енглеског Начелника армије) да је "отац Николај био трећа армија" за српску и југословенску ствар, јер је његов допринос тада заиста био велики. Николај је у ово време износио и идеју о уједињењу свих Хришћанских цркава. И од тада се он посебно спријатељио са Англиканском и Епископалном црквом. Такође је у то време помагао и групу наших студената у Оксфорду, где је једно време и предавао.

Епископ жички и охридски

По завршетку рата, док је још био у Енглеској, изабран је (12/25. марта 1919) за епископа Жичког, одакле је убрзо, крајем 1920, премештен на Охридску епископију. Тих година слан је у многе црквене и народне мисије: у Атину и Цариград, у Свету Гору, у Енглеску и Америку. Николај је учествовао и на конференцијама за мир, на екуменским црквеним сусретима и скуповима, на конференцијама Хришћанске заједнице младих у свету, на Свеправославним консултацијама.

Но нарочито треба истаћи Николајев пастирски и духовни рад у Охриду и Битољу, а затим и у Жичи где ће бити враћен 1934. године, по жељи Архијерејског Сабора и народа. Тек као епископ Охридски и Жички, Николај развија своју пуну и праву делатност у свим правцима црквеног и народног живота, не занемарујући при том ни свој богословско-књижевни рад. Он је такође много допринео и уједињењу наших помесних црквених јединица на територији новостворене државе (од које често није имао ни разумевања ни нарочите подршке).

Посебно је на Владику Николаја деловао древни Охрид. На Николаја је већ била извршила добар утицај православна Русија. Сада је тај утицај наставио и употпунио Охрид и Света Гора, коју је Владика сваког лета редовно посећивао. Света Гора и дела Светих Отаца, која је у ово време Николај нарочито много читао и проучавао, извршили су на њега трајни утицај.

Духовна делатност

Из овог периода потичу многа важна дела Владике Николаја. Овде треба макар споменути и она друга не мање значајна општенародна дела као што су његов рад са народом и посебно са богомољцима,

Николај је из Охрида и Жиче развио и многострану међуцрквену делатност. Тако је учествовао 1930. године на Предсаборној конференцији Православних Цркава у манастиру Ватопеду. Затим је радио на обнови општежитељног начина живота у манастиру Хиландару. Бивао је често на међународним сусретима младих хришћана у свету и на више екуменских сусрета и конференција у свету. Такође је настојао да одржава добре односе са Бугарима и Грцима, као и добре међуверске односе у предратној Југославији.

Николај је био умешан и у познату "Конкордатску борбу". Остао је између осталога познат Николајев телеграм и Отворено писмо "Господину др Антону Корошецу, Министру унутрашњих послова " (август 1937) у којем се жали на "пандурски курјачки напад 19. јула на мирну православну литију пред Саборном црквом у Београду" и на гоњење и хапшење многих недужних православних свештеника и верника широм Југославије.</ref> Николај је, уз Патријарха Гаврила, имао свој удео и у обарању антинародног пакта владе Цветковић-Мачек, због чега је од народа био поздрављен, а од окупатора Немаца посебно омражен.

Заробљеништво за време Другог светског рата

Капитулација старе Југославије затекла је Николаја у манастиру Жичи. Од првих дана окупације Владика је, као и манастир Жича, делио судбину свога народа.

Николај је ухапшен 1941. године и одмах затворен у манастир Љубостињу, а затим је пребачен у затвор у манастир Војловицу код Панчева и заточен тамо заједно са Патријархом Српским Гаврилом Дожићем, строго контролисани оружаном немачком стражом. (Сачуван је из тих дана, у једној свесци, Николајев "Молбени канон и Молитва" Пресветој Богородици Војловачкој, као и касније написане, у Бечу јануара 1945. већ познате "Три молитве у сенци немачких бајонета", забележене на корицама Јеванђеља у Српској цркви у Бечу).

14. септембра 1944. године Немци су Владику Николаја и Патријарха Гаврила спровели из Војловице у концентрациони логор Дахау, где су они остали до децембра 1944. године када су их Немци ослободили. Патријарх се вратио у земљу, док је Николај емигрирао у Америку.

Америка

Николај је дошао у Америку током 1946. године, где је од тада чешће побољевао.

Ипак, и у Америци је Николај наставио свој црквени рад, па је и путовао по Америци и Канади. Николај је и у Америци наставио своју списатељску и богословску делатност, како на српском тако и на енглеском језику. Из овога времена потичу његова дела "Касијана", "Земља Недођија", "Жетве Господње", "Диван" и његово последње, недовршено дело "Једини Човекољубац". Из Америке је стизао да колико може помогне и нашим манастирима и појединцима у Старом крају, шаљући скромне пакете и прилоге, нарочито у црквеним стварима и потребама.

Владика Николај је у Америци и повремено предавао: у привременој српској богословији у манастиру Св. Саве у Либертвилу, у њујоршкој Академији Св. Владимира и у руским богословијама Свете Тројице у Џорданвилу и Св. Тихона у Саут Канану, у Пенсилванији. У овој последњој га је и смрт затекла. Из манастира Св. Тихона пренет је затим у манастир Светог Саве у Либертвил и сахрањен крај олтара цркве, на јужној страни 27. марта, уз присуство великог броја православних Срба и других верника широм Америке.

Пренос моштију у Србију

Много година после смрти његови посмртни остаци су пренети из Либертвила у Лелић 12. маја 1991. године. Сахрањен је у малој цркви у Лелићу, која је његова задужбина.

Канонизација

На пролећном заседању Светог архијерејског сабора Српске праволсавне цркве у мају 2003. проглашен је за светитеља. Свечана канонизација обављена је у Храму Светог Саве на Врачару, у Београду, 24. маја 2003. Већ следеће године, епископ шабачко-ваљевски Лаврентије је своју задужбину, манастир Соко близу Љубовије и Крупња, посветио св. Николају. Манастир Соко је освештан 8. маја 2004. године. У овом манастиру постоји и музеј посвећен св. Николају, његова велика биста у дворишту манастира и још једна велика зграда која се зове "Дом св. владике Николаја" и у којој преко лета бораве учесници "Мобе".

Контроверзе

Велимировића многи данас сматрају контроверзном личношћу[1][2], а по питању његовог става према јеврејима и нацизму.

У књизи, „Кроз тамнички прозор“, коју је писао током заробњеништва у Дахау, за рат оптужује нехришћанске идеологије Европе, попут: демократије, комунизма, социјализма, атеизма и верске толеранције. У основи ових појава Велимировић види јеврејско деловање:

To Eврoпa нe знa, и y тoмe je свa oчajнa сyдбa њeнa, свa мрaчнa трaгeдиja њeних нaрoдa. Oнa ништa нe знa oсим oнoг штo joj Жидoви прyжe кao знaњe. Oнa ништa нe вeрyje oсим oнoг штo joj Жидoви зaпoвeдe дa вeрyje. Oнa нe yмe ништa дa цeни кao врeднoст дoк joj Жидoви нe пoстaвe свoj кaнтaр зa мeрy врeднoсти. Њeни нajyчeниjи синoви сy бeзбoжници (aтeисти), пo рeцeптy Жидoвa. Њeни нajвeћи нayчници yчe дa je прирoдa глaвни бoг, и дa дрyгoг Бoгa извaн прирoдe нeмa, и Eврoпa тo примa. Њeни пoлитичари кao мeсeчaри y зaнoсy гoвoрe o jeднaкoсти свих вeрoвaњa и нeвeрoвaњa. Свa мoдeрнa гeслa eврoпскa сaстaвили сy Жиди, кojи сy Христa рaспeли: и дeмoкрaтиjy, и штрajкoвe, и сoциjaлизaм, и aтeизaм, и тoлeрaнциjy свих вeрa, и пaцифизaм, и свeoпштy рeвoлyциjy, и кaпитaлизaм, и кoмyнизaм. Свe сy тo изyми Жидoвa, oднoснo oцa њихoвa Ђaвoлa. Зa чyђeњe je дa сy сe Eврoпejци, пoтпyнo прeдaли Жидoвимa, тaкo дa жидoвскoм глaвoм мислe, жидoвскe прoгрaмe примajy, жидoвскo христoбoрствo yсвajajy, жидoвскe лaжи кao истинe примajy, жидoвскa гeслa кao свoja примajy, пo жидoвскoм пyтy хoдe и жидoвским циљeвимa слyжe.

Николај је овај рад написао у заробљеништву под гневом и било је назначено на њему да није за објављивање. Крајем 1980-их на инсистирање епископа Амфилохија Радовића игнорисана је препорука Николаја и књига је издата у штампу.

Постоје и подаци да је за време Другог светског рата помогао у спасавању једне јеврејске породице од Немаца.

Године 1937. Николај Велимировић је одржао предавање у Београду под насловом „Национализам Св. Саве“. У том излагању изнео је тврдњу да су идеје Светог Саве о народној вери и цркви, блиске тадашњим идејама Адолфа Хитлера о немачкој националној цркви.

Књижевна дела

Објавио је велики број књижевних дела духовне садржине. У периоду после Другог светског рата његова дела су била забрањена за штампање у Југославији. Тек касних осамдесетих година она почињу овде поново да се штампају, пре тога су углавном штампана у дијаспори заслугом епископа Лаврентија, а затим овамо преношена.

Његова дела су:

• Вера светих [[3]]
• Теодул, и Српски народ као Теодул [[4]]
• Емануил [[5]]
• Индијска писма [[6]]
• Молитве на језеру [[7]]
• Моје успомене из Боке [[8]]
• Изнад Истока и Запада [[9]]
• Цветник
• Агонија цркве
• Душа Србије
• Духовни препород Европе
• Изнад греха и смрти
• Речи о Свечовеку
• Наука о закону
• Символи и сигнали
• Некролози
• Једини Човекољубац
• Кроз тамнички прозор
• Први закон Божији
• Трагедија Србије
• Устанак робова
• Рат и Библија
• О Светом Сави
• Касијана
• Диван
• Религиозни дух Словена
• Словенски револуционарни католицизам
• Европска цивилизација угрожена због болести душе
• Књига о Исусу Христу
• Религија Његошева
• Вера и нација
• Царев завет
• Косово и Видовдан
• Нови идеал у васпитању
• Нове беседе под гором
• Земља Недођија
• Божије заповести
• Средњи систем
• Омилије
• Мисионарска писма
• Место Србије у светској историји
• Србија је мала Америка
• О Православљу
• Србија у светлости и мраку
• Љубостињски стослов
• Мали мисионар
• Живот Св. Саве
• Жетве Господње
• Духовна лира
• Охридски Пролог
• Молитве
• Песме молитвене
• Рајска пирамида
• Оче наш као основа друштвеног живота
• Рођење Христово
• Васкрсење Христово

Тропар св. Николају Српском

Глас 8.

Златоусти проповедниче Васкрслог Христа

Путовођо рода српскога крстоноснога у векове

Распевана лиро Духа Светога

Поносе и љубави монаха

Радовање и похвало свештеника

Учитељу покајања свенародни владико

Человођо богомољне војске Христове

Свети Николаје српски и свеправославни

Са свима светима Небеске Србије

Моли Јединог Човекољупца

Да подари мир и слогу роду нашему.

---

Текст је написан према књизи "Нови Златоуст" коју је поводом преноса моштију 12. маја 1991. г. штампала Црквена општина Лелић и манастир Ћелије, аутор је епископ рашко-призренски Артемије (Радосављевић), који је у време писања овог житија био протосинђел. Овај полазни текст је помало измењен и прилагођен овој енциклопедији, затим су неки делови и додати.

Спољашње везе

• Пројекат Растко: Свечовек [[10]]
• Светосавље: Владика Николај - Изабрана дела [[11]]
• Православни духовни центар Владике Николаја Велимировића [[12]]
• Животопис св. владике Николаја
• Nikolaj Velimirović: kontra-punkt.info
• Citati Nikolaja Velimirovića
• Пешчаник ФМ III Бajфорд, Јован 'Мит о Николају' стр. 50-65