Điro d’Italija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Điro d’Italija
Điro d’Italija 2023.
Zvanični logo trke
Detalji o trci
Datum održavanjamaj—jun
Region održavanjaItalija i države u okruženju
Naziv trkeĐiro d’Italija
Lokalni naziv(i)
  • Giro d'Italia (jezik: italijanski)
  • Tour d'Italie (jezik: francuski)
  • Tour of Italy (jezik: engleski)
Drugi naziv(i)Trka oko Italije
Disciplinadrumski
TakmičenjeUCI vorld tur
Tipgrand tur
OrganizatorRCS Sport
Direktor trkeMauro Venji
Istorija
Prvo održavanje13. maj 1909. god.; prije 114 godina (1909-05-13)
Broj održavanja107 (do 2024)
Prvi pobjednik Luiđi Gana (ITA)
Najviše pobjeda
  •  Alfredo Binda (ITA)
  •  Fausto Kopi (ITA)
  •  Edi Merks (BEL)

    5 puta

Trenutni pobjednikSlovenija Primož Roglič (2023)

Điro d’Italija (ital. Giro d'Italia) etapna je biciklistička trka, jedna od tri grand tur trke; smatra se drugom najprestižnijom trkom u svetu, nakon Tur de Fransa. Obično se održava u maju, u Italiji, a nekada prolazi kroz susedne države.[1] Trka je prvi put održana 1909. godine sa ciljem da se poveća prodaja časopisa La Gazzetta dello Sport,[1][2] a trenutno je organizuje kompanija RCS Sport.[3] Trka nije održavana samo za vreme Prvog i Drugog svetskog rata.[1] Prvobitno je učešće bilo dozvoljeno samo Italijanima, a nakon što je stekao popularnost, Điro je proširen i učešće je dozvoljeno vozačima širom sveta. Điro je trka u sklopu svetske biciklističke unije UCI i timovi koji učestvuju su vorld tur timovi, sa izuzetkom timova koji dobiju specijalnu pozivnicu organizatora.[4][5]

Zajedno sa Tur de Fransom i Vuelta a Espanjom, Điro čini najprestižnije biciklističke trke — grand tur trke.[1][6] Điro se obično održava sredinom maja i početkom juna.[1] Ruta se menja svake godine, ali format trke ostaje isti, voze se najmanje dva hronometra, a ide se kroz Alpe[7] i Dolomite. Kao i druga dva grand tura, Điro u novijoj istoriji ima 21 etapu, uz dva dana odmora.[1]

Sve etape su određene vremenom, tako da se vremena vozača sabiraju i vozač sa najmanjim vremenom je lider generalnog plasmana i trke i nosi roze majicu.[1][8] Pored generalnog plasmana, koji privlači najviše pažnje jer označava i pobednika trke, na Điru se nalaze i druge klasifikacije: klasifikacija po poenima za sprintere,[8] brdska klasifikacija za brdaše,[8] klasifikacija za najboljeg mladog vozača za vozače do 25 godina,[8] klasifikacija za najagresivnijeg vozača[8] i timska klasifikacija.[8] Pored njih, na Điru ima i drugih manjih klasifikacija i nagrada.[8] Etapne pobede takođe donose veliki prestiž i novčane nagrade i svaki tim dolazi sa svojim sprinterom u cilju ostvarivanja što više pobeda.

Rekorderi po broju pobjeda su Alfredo Binda, Fausto Kopi i Edi Merks, sa po pet pobjeda. Rekorderi u klasifikaciji po poenima su Frančesko Mozer i Đuzepe Saroni koji su po četiri puta osvojili klasifikaciju, dok je Đino Bartali osvojio brdsku klasifikaciju sedam puta. Klasifikaciju za najboljeg mladog vozača su po dva puta osvojila četiri vozača.

Istorija[uredi | uredi izvor]

1908—1909: Ideja i prva trka[uredi | uredi izvor]

Luiđi Gana pobednik prvog Đira.

Ideja o stvaranju biciklističke trke koja bi bila održavana oko Italije prvi put je predložena kada je urednik časopisa Gazeta delo sport, Tulo Morganji, poslao telegram vlasniku časopisa Emiliju Kostamanju i uredniku biciklističkog sektora Armandu Kunjeu, izrazivši potrebu za italijanskim Turom.[9][10] U to vreme, rivalski časopis Gazete, Korijere dela sera, planirao je osnivanje biciklističke trke, nakom uspeha koje su postigli održavanjem trke automobila.[9][10][11] Morganji je odlučio da održi svoju trku pre trke Korijero dela sera, ali Gazeta nije imala novca.[10] Ipak, nakon uspeha koji je Gazeta imala organizovanjem trka Điro di Lombardija i Milano—Sanrema, vlasnik Kostamanja se složio sa idejom.[10][12] 7. avgusta 1908. objavili su na naslovnoj strani časopisa, da pokreću trku.[11] Trka je trebalo da se održi u maju 1909.[11] Ideja za osnivanje trke inspirisana je Tur de Fransom i uspehom koji je časopis Loto ostvario pokretanjem trke.[2][12] Pošto je za organizaciju trke falilo 25.000 lira,[9] konsultovali su Prima Bongranija, računovođu u banci Kasa di Risparmio, koji je bio prijatelj sve trojice. Bongrani je putovao kroz Italiju tražeći donacije da bi se trka održala.[10] Bongranijev trud je bio dosta uspešan, sakupio je dovoljno novca da pokrije operativne troškove.[10] Novac koji treba da bude dat kao nagrade, došao je iz kazina u Sanremu, nakon što ih je Frančesko Shirla, bivši radnik u Gazeti, ohrabrio da doprinesu trci.[9][10]

Na dan 13. maja 1909. u 02.53 po lokalnom vremenu, 127 vozača startovalo je prvi Điro, u Milanu.[2][11] Trka je imala osam etapa, ukupno 2448 km.[11] Trku je završilo ukupno 49 vozača, a pobedio je Italijan Luiđi Gana.[11][13] Gana je osvojio tri individualne etape i generalni plasman.[13] Gana je dobio 5.325 lira za pobedu, dok je poslednji vozač u generalnom plasmanu primio 300 lira.[11] Direktor Đira dobio je samo 150 lira, 150 manje nego poslednjeplasirani vozač.[11]

1910—1953: Dominacija Italijana[uredi | uredi izvor]

Kostante Đirardengo, prvi vozač koji je bio lider Đira od početka do kraja.

Od osnivanja trke pa sve do 1950. pobednici Đira bili su samo Italijani.[14] Prva trka je bila toliko uspešna da su organizatori dodali još dve etape i 500 km.[15] Pobednika Đira je odlučivao sistem bodovanja; pobednik etape je dobijao jedan poen, drugoplasirani dva i tako sve do pozicije 51. Vozač koji završi na 51 mestu i svi nakon njega dobijali su 51 poen.[15] 1910. Karlo Galeti je bio lider od druge etape do kraja.[15][16] Điro 1911. je bio prvi Điro koji nije startovao ili se završio u Milanu.[17] Start i finiš trke je pomeren u glavni grad Italije, Rim, u znak proslave 50 godišnjice ujedinjenja Italije.[17]

Điro 1912. je pretrpeo velike promene u generalnom plasmanu, trka je fokusirana na timove, a ne na vozače, što je značilo da pobednik trke biti tim.[18] Timovima je bilo dozvoljeno da imaju samo po četiri vozača, a poeni su se dodeljivali na osnovu pozicije na etapama, poeni četiri vozača su se sabirali i tim sa najmanje poena je bio lider trke.[18][19] Promene u generalnom plasmanu su naišle na velike kritike od samog početka.[18] Trku je startovalo 14 timova, a pobedio je tim Atala, koji je vodio od početka do kraja.[18][19][20] Luiđi Gana je bio jedini vozač Atale koji nije završio trku.

Điro 1913. je bio zadnji na kojem je pobednika odlučivao sistem bodovanja.[21] Na trci je prvi put učestvovao Kostante Đirardengo, koji će dominirati Đirom u budućnosti.[21] Trku je osvojio Karlo Orijani, koji se pred Điro borio u tursko-italijanskom ratu.[22][23] Na Điru 1914. pobednika nisu odlučivali poeni, već vreme.[24] Po novom sistemu, sabira se vreme vozača na svakoj etapi i vozač sa najmanjim vremenom je lider trke.[24] Na trci je učestvovao 81 vozač, ali je završilo samo osam.[24][25] Trku je osvojio Alfonso Kalcolari, koji je imao skoro dva sata ispred drugoplasiranog.[25] Điro je planiran i 1915. ali je otkazan kada je Italija ušla u Prvi svetski rat.[24]

Nakon Prvog svetskog rata, Điro se vratio 1919.[1][26] Điro je prolazio kroz uništene delove Severne Italije, što je bilo teško i za organizatore i za vozače.[26] Kostante Đirardengo je postao prvi vozač koji je bio lider Đira od početka do kraja.[26] Na svom putu do osvajanja Đira, Đirardengo je pobedio na sedam od deset etapa.[2] Marsel Bojse je postao prvi stranac koji je Điro završio na podijumu, završio je na trećem mestu, sat sporije od Đirardenga.[26] Điro 1920. je startovalo skoro 50 vozača, a završilo ga je samo deset.[27] Prva etapa je vožena u Švajcarskoj, što je bio prvi put da je Điro otišao van granice Italije.[27] Đirardengo je bio favorit, ali je morao da napusti Điro zbog pada na drugoj etapi.[27] Trku je osvojio Gaetano Beloni, koji je nekoliko puta završio Điro na drugom mestu i tako dokazao da može da osvoji trku.[27][28]

Đovani Brunero, trostruki pobednik Đira.

Kostante Đirardengo je pobedio na prve četiri etape na Điru 1921.[29] Tokom pete etape, Đirardengo je bio umešan u pad, a kada je to video Beloni, odmah je napao.[29] Đirardengo ga je jurio 60 km pre nego što je odustao.[29] Beloni je bio novi lider, ali samo do sedme etape, kada je Đovani Brunero napao i preuzeo je vođstvo za 52 sekunde, što je bilo dovoljno da osvoji Điro na zadnjoj etapi u Milanu.[29] 1922. bilo je kontroverznih situacija između pretendenata na generalni plasman.[30] Na prvoj etapi, Đovani Brunero je izvršio nelegalnu zamenu točka, uzeo je točak od suvozača Alfreda Sivocija i kažnjen je sa 25 minuta.[30] Kostante Đirardengo i Gaetano Beloni, zajedno sa svojim timovima (Maino i Bjanki) tražili su da Brunero bude isključen sa trke zbog kršenja pravila.[30] Timovi Bjanki i Maino su napustili Điro u znak protesta što je Brunero dobio samo 25 minuta kazne..[30] Brunero je osvojio Điro drugi put u karijeri.[30]

Na Điru 1923. dominirao je Kostante Đirardengo, koji je osvojio osam od deset etapa.[31] Bez obzira na veliki broj etapnih pobeda, Đirardengo je osvojio Điro samo sa 37 sekundi ispred Brunera.[31] Đirardengo, Brunero i Gaetano Beloni nisu startovali Điro 1924. zbog međusobnog dogovora.[32] Njihova odluka omogućila je drugima da se bore za pobedu, najbolji je bio Đuzepe Enriči.[32] Điro 1924. je bio poseban i zbog toga što je na njemu prvi i jedini put u istoriji, učestvovala žena, Alfonsina Strada.[11][32] Eliminisana je sa trke nakon sedme etape, ali organizatori su joj dozvolili da nastavi trku, s tim da se neće računati u generalnom plasmanu.[32] Strada je Điro završila oko 20 sati sporije od pobednika Enričija.[32]

1925—1935: Godine Bindine dominacije[uredi | uredi izvor]

Alfredo Binda (desno), prvi vozač koji je Điro osvojio pet puta.

Na Điro d’Italiji 1925. pojavila se nova zvezda, Alfredo Binda.[33] Uprkos osvajanju šest etapa, Kostante Đirardengo nije osvojio trku.[33] Binda je preuzeo vođstvo nakon pete etape, kada je sa još nekoliko vozača napao u trenutku kada je Đirardengo popravljao izdešenu gumu.[33] Binda je tako osvojio Điro na svom prvom učešću.[33] Binda je Điro 1926. počeo padom na prvoj etapi, zbog čega je izgubio dosta vremena.[34] Zbog pada, Binda je radio za suvozača, Đovanija Brunera, koji je osvojio trku, dok je Binda pobedio na šest etapa.[34]

Pre početka Đira 1927. organizatori su napravili neke izmene: pobednik etape je dobijao minut bonusa i etape su se vozile svake dan, dok je ranije bio barem jedan dan odmora između svake etape.[35] Binda je pobedio na 12 etapa i dominantno osvojio svoj drugi Điro.[35] Bindin rekord od 12 etapnih pobeda na jednom Điru i dalje je aktuelan.[2] Binda je osvojio Điro i 1928. uz šest etapnih pobeda.[36] Binda je postao drugi vozač koji je Điro osvojio tri puta.[36] Takođe, na Điru 1928. učestvovalo je rekordnih 298 vozača, a trku je završilo njih 126.[36]

1929. Binda je osvojio rekordnih osam etapa zaredom, na svom putu ka trećoj uzastopnoj, a ukupno četvrtoj pobedi na Điru.[37][38] Điro je startovao u Rimu, što je bilo drugi put u istoriji da nije startovao u Milanu.[37] 1930. Bindi je plaćeno 22.500 lira, isto koliko dobija i pobednik, da ne učestvuje na Điru.[2][39] Odsustvo Binde ostavilo je otvoren prostor za sve ostale.[39] Trku je osvojio Luiđi Markizio, koji je sa 21 godinom, jednim mesecom i 13 dana postao najmlađi pobednik.[39] Njegov rekord srušio je Fausto Kopi nakon deset godina.[39]

Đino Bartali, trostruki pobednik Đira i rekorder brdske klasifikacije.

1931. uvedena je roze majica, za lidera trke.[11][40] Roza boja je izabrana zato što je časopis Gazeta delo sport štampao svoj tiraž na roze papiru.[11] Roze majicu je prvi obukao Learko Gvera, koji je pobedio na prvoj etapi.[40] Binda se vratio na Điro, ali ga je napustio tokom šeste etape, u trenutku kada je bio lider.[40] Điro je osvojio Frančesko Kamuso.[40] 1932. Binda je bio u lošoj formi i radio je za suvozača Antonija Pezentija.[41] Pezenti je preuzeo vođstvo pobedom na sedmoj etapi i osvojio je Điro.[41]

Brdska klasifikacija i hronometar predstavljeni su na Điru 1933.[42] Takođe, organizatori su povećali broj etapa na 17.[42] Binda je osvojio Điro peti put, uz brdsku klasifikaciju,[42] čime je postao prvi petostruki pobednik Đira.[42]

1934. Learko Gvera je osvojio deset od 17 etapa.[43] Nakon što je Binda napustio Điro zbog povrede koju je zadobio jer ga je udario policijski motocikl, Gverin najveći protivnik bio je Frančesko Kamuso.[43][44] Nakon velike borbe, Gvera je osvojio Điro sa 51 sekunde ispred Kamusa.[43] 1935. uvedene su neke promene. Organizatori su ukinuli bonifikaciju za pobednike etapa i uveli su kratke etape, pa su vožene i dve u jednom danu.[45] Na trci je poslednji put učestvovao Alfredo Binda i po put je učestvovao Đino Bartali.[45] Pobednik Đira 1935. Vasko Bergamaski, prvobitno je došao na trku da bi pomogao suvozaču, Kostanteu Đirardengu, koji je osvojio svoj prvi Điro 1919.[45]

1936—1953: Borba Bartalija i Kopija za vrh[uredi | uredi izvor]

Fausto Kopi, osvojio je Điro rekordnih pet puta.

Zbog političke situacije u Italiji u to vreme, na Điru 1936. nije bilo dozvoljeno učešće strancima.[46] Organizatori su, po prvi put u istoriji, uključili brdski hronometar, koji je bio 20 km dug, do vrha brda Monte Terminiljo.[46] Đino Bartali je preuzeo vođstvo na devetoj etapi i sačuvao ga do kraja.[2][46] 1937. organizatori su na trku uključili Dolomite i ekipni hronometar po prvi put.[47][48] Bartali je dominantno osvojio svoj drugi Điro.[2][48]

Đino Bartali, pobednik prethodne dve godine, određen je od strane italijanske vlade da vozi Tur de Frans umesto Điro.[49] U njegovom odsustvu, Điro je osvojio Đovani Valeti.[49] Na Điru 1939. borili su se Bartali i Valeti.[50] Bartali je bio lider do etape 16, kada je pao i guma mu se bušila nekoliko puta, Valeti je osvojio svoj drugi Điro, a Bartali brdsku klasifikaciju četvrti put.[47][50]

Bartali je na Điro 1940. došao sa jakim timom i sa ambicijama da osvoji treći Điro. Ipak, na drugoj etapi je pao i izgubio vreme.[51] Fausto Kopi je postao timski lider i osvojio je Điro.[51][52] Kopi je tako postao najmlađi pobednik Đira.[53] Drugi svetski rat je prouzrokovao prekid Đira nakon 1940.[51]

Fjorenco Manji, pobednik Điro d’Italije 1948.

Benito Musolini, italijanski diktator u to vreme, pokušao je da zadrži održavanje biciklističkih trka i tokom Drugog svetskog rata.[54] Điro je zahtevao mnogo benzina, hrane i drugih zaliha koje bi ometale trud Italije u ratu i Điro nije održavan.[54] Vlada je kreirala novi Điro, sastavljen od jednodnevnih trka u Italiji. Vozači su dobijali poene na osnovu pozicija na svakoj trci.[54] Neke od bitnih trka koje su bile u sastavu ovog Đira su Điro di Lombardija i Milano—Sanremo.[54] Novi Điro je prvi osvojio Đino Bartali 1942.[54] 1943. vladin Điro je prekinut kada su se snage Alijanse iskrcale u Siciliju i svrgnuli Musolinija sa vlasti.[54] Kada se Musolini vratio na vlast, biciklizam u Italiji je potpuno zaustavljen.[54]

Điro je ponovo pokrenut 1946.[55] Organizatori su dodali crnu majicu za poslednjeg vozača u generalnom plasmanu.[56] Bartali i Kopi su se vratili na Điro, ali u suprotnim timovima.[55] Bartali je preuzeo vođstvo nakon etape 13 i osvojio je Điro bez etapne pobede.[55] Na Điru 1947. prvi put su svi vozači bili članovi komercijalnih timova, nije bilo individualaca.[57] Bartali je bio lider do etape 16, kada je otpao na usponu Falcarego, kada je to video Kopi, odmah je napao.[57] Na spustu, Kopi nije imao sreće i Bartali se vratio do njega.[57] Ipak, Kopi je napao na zadnjem usponu, osvojio etapu i preuzeo vođstvo, koje je sačuvao do kraja..[57] Fjorenco Manji je osvojio Điro 1948. sa 11 sekundi ispred Ecija Čekija, što je najmanja razlika u istoriji Đira.[58]

Švajcarac Hugo Koblet, prvi neitalijan koji je osvojio Điro.

Fausto Kopi je 1949. osvojio Điro nakon velikog povratka. Bio je deset minuta iza Adolfa Leonija.[59] Na etapi 17 vozilo se pet velikih uspona, Kopi je napao na početku i bio je prvi preko svih uspona, kao i na cilju u pinarelu i preuzeo je vođstvo, koje je sačuvao do kraj i osvojio treći Điro, ispred Bartalija.[52][60] Kopi je i na Điro 1950. došao kao favorit, ali nije imao sreće, slomio je karlicu na devetoj etapi.[14][traži se izvor] Hugo Koblet je preuzeo vođstvo na osmoj etapi i zadržao ga je do kraja i tako postao prvi stranac koji je osvojio Điro.[2][14][61]

Tri godine nakon prvog, Fjorenco Manji je osvojio Điro 1951.[62] Na Điru 1952. dogodila se prva smrt vozača, Orfeo Ponsin je umro nakon pada na spustu sa uspona Merluca.[63] Fausto Kopi je preuzeo vođstvo nakon desete etape, nakon čega je pobedio na dve etape i osvojio Điro.[63][64] Švajcarac Hugo Koblet je preuzeo vođstvo na Điru 1953. nakon hronometra na osmoj etapi.[65] Noć pre etape 20, Koblet je uzeo amfetamin, zbog čega je bio nesiguran tokom etape.[65] Kopi je čuo da je Koblet koristio drogu i napao je.[65] Koblet nije mogao da ga prati i Kopi je osvojio etapu i preuzeo vođstvo u generalnom plasmanu.[65][66][67] Vremenska razlika je bila dovoljna i Kopi je osvojio svoj peti Điro.[65][66]

1954—1967: Italijanska dominacija je izazvana[uredi | uredi izvor]

Šarli Gol, dvostruki pobednik Điro d’Italije.

Tenzije na startu trke 1954. su bile velike, jer su organizatori platili Faustu Kopiju veliku sumu da bi učestvovao na trci.[68] Ta uplata je naljutila ostale vozače i nisu se previše borili za pobedu, to se posebno videlo na 21 etapi, kada je vozačima bilo potrebno devet sati da odvezu 222 km.[68] Na Điru 1956. nije bilo mnogo drame, sve do 21 etape, koja je vožena po izuzetno hladnom vremenu, na temperaturi od -10.[69] To je prouzrokovalo da šest vozača odustane, uključujući i lidera trke, Paskvalea Fornaru.[69][70] Šarli Gol je osvojio etapu i uzeo dovoljno vremena da preuzme roze majicu.[69][70][71][72] Nakon što je prošao liniju cilja na etapi, Gol je odvezen u bolnicu, jer mu se majica zalepila za kožu.[73] Gol je osvojio trku i postao je prvi luksemburški pobednik Đira.[69][71][72] Na Điru 1957. Gol je bio lider nakon etape 16.[74] Tokom etape 18, Gol je stao da urnira, a njegov glavni rival, Luizon Bobe je napao zajedno sa Gastoneom Nenčinijem i Migelom Pobletom.[74] Gol je izgubio lidersku majicu od Nenčinija, ali mu je u nastavku trke pomagao, samo da ne bi Bobe pobedio.[74] Sa Golovom pomoću, Nenčini je osvojio Điro sa 19 sekundi ispred Bobea.[2][74][75][76]

Žak Anketil, prvi francuski pobednik Đira.

Nakon neuspeha 1959. Žak Anketil je osvojio Điro 1960. sa 28 sekundi ispred Nenčinija i postao prvi Francuz koji je osvojio Điro.[77][78] Điro 1962. vožen je po prilično lošem vremenu..[79] Etapa 14 je bila skraćena, nisu se vozila zadnja dva uspona zbog jake oluje.[79] Franko Balmamion je preuzeo roze majicu nakon etape 14 i sačuvao je do kraja.[79][80] Balmamion je osvojio i Điro 1963. Roze majicu je preuzeo nakon etape 12, koja je imala šest teških uspona.[81][82] Žak Anketil je 1964. preuzeo vođstvo nakon hronometra na petoj etapi..[2][83][84] Uprkos dobroj vožnji Franka Balmamiona i Itala Ciliolija, Anketil je sačuvao majicu do kraja i osvojio drugi Điro.[2][83] Na Điru 1965. prvi put je predstavljen Čima Kopi, u čast Faustu Kopiju. Čima Kopi je titula koja se daje najvećim usponima na svakom Điru i donosi najviše poena u brdskoj klasifikaciji.[85] Vitorio Adorni je pobedio na hronometru na etapi 13 i stekao veliku prednost, koju je zadržao do kraja i osvojio je svoj prvi Điro.[85] Na Điru 1966. predstavljena je klasifikacija po poenima[11][86] Na Điru 1967. Žak Anketil je bio lider do etape 20, na kojoj je Feliče Đimondi napao, Anketil nije mogao da ga prati i Đimondi je nakon etape imao tri minuta prednosti nad Anketilom.[87][88] Đimondi je lagano odvezao zadnju etapu u Milanu i osvojio prvi Điro.[87][88]

1968—1996: Dominacija stranaca[uredi | uredi izvor]

Edi Merks, osvojio je Điro rekordnih pet puta.

Na Điru 1968. uvedena su dva bitna noviteta, doping test i prolog (kratki hronometar).[89] Ukupno je osam vozača bilo pozitivno tokom Đira.[89] Belgijanac Edi Merks osvojio je svoj prvi Điro.[89][90] Na putu do pobede na Điru, Merks je osvojio četiri etape.[89] 1969. Merks je bio lider Đira nakon etape 16.[91] Nakon etape, Merks je bio pozitivan na doping testu i diskvalifikovan je sa trke.[91] Merks je tvrdio da je nevin, pri čemu je ostao i nakon što je završio karijeru.[89]

U narednim godinama, Merks je osvojio Điro još četiri puta, čime je izjednačio rekord Alfreda Binde i Fausta Kopija. 1970. osvojio je Điro i Tur de Frans i tako postao drugi vozač koji je osvojio dva grand tura.[92][93] Merks je propustio Điro 1971.[94] U njegovom odsustvu, Gesta Peterson je osvojio prvi grand tur za Švedsku.[94][95]

Merks se vratio na Điro 1972. i osvojio ga dominantno. Preuzeo je roze majicu nakon dugog napada na sedmoj etapi i sačuvao je do kraja.[96][97] Merks je 1973, osvojio svoj četvrti Điro, bio je lider od početka do kraja, što je zadnji put uspio Alfredo Binda 1927.[98][99] 1974. Merks je osvojio peti Điro, izjednačivši rekord Binde i Kopija.[100] Hose Manuel Fuente je bio lider do etape 14, međutim, Fuente nije jeo pravilno tokom etape 14, mučio se i izgubio je deset minuta od Merksa.[100] Merks je preuzeo vođstvo i sačuvao ga do kraja, osvojio je Điro sa 12 sekundi ispred Đambatiste Baronkelija, što je bila druga najmanja razlika u istoriji trke.[100][101] Merks je nakon Đira osvojio i Tur de Frans i svetsko prvenstvo u drumskoj vožnji i postao prvi vozač koji je osvojio trostruku krunu u biciklizmu.[102]

Odsustvo Merksa sa Đira 1975. zbog bolesti, pružilo je šansu drugim vozačima.[103] Fausto Bertoljo i Fransisko Galdos su vodili borbu u drugom delu trke.[103] Na zadnjoj etapi, koja se završavala na usponu Paso delo Stelvio, Bertoljo je napao i osvojio je Điro.[103][104] Johan de Mojnk je bio lider Đira 1976. kada je pao tokom etape 20.[105] Povreda je sprečila Mojnka da bude dobar tokom hronometra na zadnjoj etapi i Đimondi je osvojio Điro.[105][106] Ovo je bio poslednji Điro koji je Edi Merks vozio, završio je osmi.[105]

Bernar Ino, trostruki pobednik Đira.

Fredi Martens i Frančesko Mozer su dominirali u početnoj fazi Đira 1977.[107] Belgijanac Mihel Polentir preuzeo je vođstvo kada je Điro dostigao velike planine i sačuvao ga je do kraja i osvojio je svoj prvi grand tur.[107][108] Na Điru 1979. bilo je čak pet hronometara i dosta manje uspona nego obično.[109] Frančesko Mozer je osvojio prva dva hronometra na trci, ali je Đuzepe Saroni bio bolji i nastavku trke i osvojio je Điro sa dva minuta ispred Mozera.[109][110]

Bernar Ino je osvojio Điro 1980. nakon što je preuzeo roze majicu na etapi 20.[2][111][112] Điro 1981. je bio jako neizvestan, četvorica biciklista su bili u razmaku od 30 sekundi nakon etape 20.[113] Đovani Bataljin je osvojio Điro nakon hronometra na zadnjoj etapi.[113][114] 1982. na Điro se vratio Bernar Ino, koji je dominirao trkom i osvojio svoj drugi Điro.[115][115][116] Ino je kasnije osvojio i Tur de Frans, čime je postao jedan od retkih koji su osvojili Điro i Tur u istoj sezoni.[115] Ino je taj uspeh ponovio i 1985.[117][118] Stiven Rouč je 1987. osvojio Điro nakon kontroverzi unutar tima.[119] Rouč je bio lider, ali je pao u toku etape 13 i roze majicu je preuzeo njegov suvozač Roberto Vizentini.[120] Rouč je napao na etapi 15, iako mu je menadžer tima Karera naredio da ne napada.[121] Rouč je majicu sačuvao do kraja. Nakon Đira, osvojio je Tur de Frans i Svetsko prvenstvo u drumskoj vožnji i tako postao drugi vozač koji je osvojio trostruku krunu u biciklizmu, nakon Edija Merksa.[119]

Migel Indurain, prvi španski pobednik Đira.

Godine 1988, Điro je osvojio Endru Hampsten.[122] Franko Kjočoli je bio lider do etape 14, koja je vožena po jako lošem vremenu, Hampsten i Erik Brekink su otišli i napad, Brekink je osvojio etapu, a Hampsten je preuzeo roze majicu, koju je zadržao do kraja.[123][124] Hampsten je tako postao prvi neevropski pobednik Đira.[125] Đani Bunjo Đani Bunjo je dominirao Đirom 1990. Roze majicu je uzeo već nakon prve etape.[126] Bunjo je bio lider od početka do kraja, što su pre njega postigla trojica vozača[127]

Franko Kjočoli je bio superioran na Điru 1991.[128] Kjočoli nije bio lider samo na dve etape.[128] Migel Indurain je osvojio Điro 1992. i tako postao prvi španski pobednik Đira.[129] Indurain je roze majicu preuzeo na trećoj etapi i zadržao je do kraja.[129] Indurain je u julu osvojio i Tur de Frans i tako ostvario Điro-Tur dabl.[129] Indurain se vratio na Điro i 1993. i osvojio ga je drugi put zaredom.[130] Jedini vozač koji je mogao da se takmiči sa Indurainom bio je Letonac Pjotr Ugrjumov.[130] Indurain je nakon Đira osvojio i Tur de Frans i tako ostvario Điro-Tur dabl drugu godinu zaredom, što niko ni pre ni posle nije postigao.[130] Devedesetih, do druge pobede na Điru došla je i Švajcarska. Toni Rominger je osvojio Điro 1995, tako što je bio lider od druge etape do kraja.[131] Godine 1996, Điro je startovao u Grčkoj, prve tri etape su vožene u Atini.[132] Điro je osvojio Pavel Tonkov, koji je roze majicu preuzeo nakon zadnje takmičarske etape, etape 21, koja je imala pet velikih uspona.[132] Majicu je preuzeo od Abrahama Olana, koji je završio na trećem mestu, iza Enrika Caine.[132]

1997—2007: Dominacija Italijana[uredi | uredi izvor]

Marko Pantani, ostvario je Điro-Tur dabl 1998.

Pavel Tonkov se vratio na Điro 1997 sa ciljem da ga osvoji.[133] Majicu je preuzeo nakon hronometra na trećoj etapi i držao je do etape 14, kada je Ivan Goti napao, ostvario etapnu pobedu i preuzeo roze majicu.[133] Goti je povećao vođstvo na brdskoj, etapi 19 i osvojio je Điro minut i po ispred Tonkova, prekinuvši tako "petogodišnji post" Italijana.[133][134] Švajcarac Aleks Cile uzeo je prvu roze majicu na Điru 1998, koju je, sa nekoliko prekida, nosio do etape 17, kada su napali Marko Pantani i Đuzepe Gverini. Njih dvojica su radili zajedno, Gverini je pobedio na etapi, dok je Pantani preuzeo vođstvo u generalnom plasmanu.[135] Pantani je osvojio Điro minut i po ispred Tonkova, nakon čega je osvojio i Tur de Frans u julu, ostvarivši popularni Điro—Tur dabl.[135]

Pantani je došao i na Điro 1999. sa ciljem da ga osvoji. Roze majicu je preuzeo nakon etape 14, a prednost je učvrstio sa tri etapne pobede.[136][136] Jutro pre početka etape 20, Pantani je diskvalifikovan sa Đira, nakon što mu je nivo hematokrita bio iznad 50%.[136] Pobednik iz 1997 — Ivan Goti, koji je bio na drugom mestu u tom trenutku, preuzeo je vođstvo i osvojio je Điro tri i po minuta ispred Paola Savoldelija.[136] Frančesko Kasagrande je uzeo roze majicu nakon dugog solo napada na devetoj etapi na Điru 2000.[137] Majicu je nosio do poslednje brdske, etape 20, kada je Stefano Garceli napao, preuzeo majicu i osvojio Điro minut i po ispred Kasagrandea.[137]

Dario Frigi je preuzeo vođstvo u generalnom plasmanu na Điru 2001, nakon četvrte etape.[138] Majicu je nosio do etape 13, kada su se vozili usponi u Dolomitima. Đilberto Simoni je napao i preuzeo majicu.[138] Frigo je nadoknadio vreme na hronometru na etapi 15, i došao je na 15 sekundi zaostatka.[138] Nakon etape 17, policija je izvršila raciju u hotelima u kojima su bili smešteni timovi i vozači, što je bila prva racija te vrste na Điru.[139] Oko 200 policajaca upalo je u hotelske sobe svih 20 timova u devet sati uveče, zbog čega niko nije mogao da se odmori pre kraljevske, etape 18. Zaplenjeno je preko 200 primeraka stimulansa, steroida i doping supstanci, koji su poslati na ispitivanje u laboratoriji u Firenci.[140] Racija je izazvala protest vozača, menadžera timova i zvaničnika biciklističkog saveza Italije. Organizatori Đira odlučili su da otkažu etapu 18, a nakon sedmočasovnog sastanka sa predsjednikom udruženja vozača, poziva od strane Međunarodnog olimpijskog komiteta, italijanskih vlasti, sponzora i jake intervencije Svetske biciklističke unije,[141] odlučeno je da će se voziti etapa 19 i da će se Điro završiti kao što je planirano u Milanu.[140] Dario Frigi, koji je bio na drugom mestu, 15 sekundi iza Simonija, otpušten je od strane tima Fasa Bortolo, nakon etape 19, nakon što je utvrđeno da je posedovao nedozvoljene droge, koje su pronađene tokom racije. Prema izveštaju policije, Frigo je posedovao steroide, testosterone i druge supstance za doping.[142] Nakon što je Frigi diskvalifikovan, Simoni je osvojio Điro sedam i po minuta ispred Abrahama Olana.[138][143] Stefano Garceli je preuzeo roze majicu na Điru 2002, nakon pobede na drugoj etapi, ali je bio pozitivan na probenecid, zabranjenu supstancu i morao je da napusti trku nakon šeste etape.[144][145] Kadel Evans je bio lider do poslednje velike brdske, etape 17, kada je Savoldeli napao na 9 km do cilja, preuzeo roze majicu,. zatim i osvojio Điro, minut i 40 sekundi ispred Tajlera Hamiltona.[146][147]

Ivan Baso, dvostruki pobednik Đira.

Alesandro Petaki je obukao prvu roze majicu na Điru 2003, nakon što je pobedio u grupnom sprintu na otvaranju trke.[148] Stefano Garceli je preuzeo vođstvo nakon što je pobedio na sedmoj etapi, čiji je cilj bio na usponu Monte Terminilo.[149] Đilberto Simoni je preuzeo roze majicu nakon desete etape,[150] a prednost je povećao nakon što je pobedio na etapi 12, čiji je cilj bio na usponu Monte Zonkolan[151] i etapi 14, na usponu Alpe su Pampego.[152] Osvojio je Điro sedam minuta ispred Garcelija.[153] Na Điru 2004, veliku borbu vodili su Damijano Kunego, Sergij Gončar i Đilberto Simoni.[154] Simoni je preuzeo roze majicu nakon treće etape, dok je Kunego nakon pobede na sedmoj etapi, preuzeo vođstvo, deset sekundi ispred Simonija.[155] Jaroslav Popovič je preuzeo roze majicu nakon hronometra na etapi 12,[156] dok je Kunego vratio na na etapi 16 i osvojio je Điro dva minuta i dve sekunde ispred Gončara, dok je Simoni završio dodatne tri sekunde iza.[154] Alesandro Petaki je ostvario devet etapnih pobeda na trci.[154]

Tokom prve nedelje na Điru 2005, roze majicu nosila su četvorica vozača, koji su se više puta smenjivali u vođstvu.[157] Ivan Baso je preuzeo majicu nakon etape 11, čiji je cilj bio na usponu Koldo Alto.[158] Dva dana kasnije, Paolo Savoldeli je preuzeo vođstvo, nakon etape 13;[159] majicu je zadržao do kraja i osvojio je Điro po drugi put, 28 sekundi ispred Simonija.[160] Godine 2005, Ivan Baso je preuzeo roze majicu nakon pobede na osmoj etapi.[161] Ostvario je još dve etapne pobede, sačuvao majicu do kraja i osvojio Điro devet minuta ispred Hoze Enrikea Gutijereza.[162][162][163]

Tokom prve nedelje na Điru 2007, roze majica je promenila vlasnika pet puta. Andrea Noe je preuzeo vođstvo od Marka Pinotija nakon desete etape.[164] Majicu je preuzeo Danilo di Luka nakon što je pobedio na etapi 12, koja je vožena do Brijansona.[165] Di Luka je zadržao vođstvo do kraja i osvojio je Điro dva minuta ispred Andija Šleka.[166] Andi Šlek je osvojio i klasifikaciju za najboljeg mladog vozača, koja je na Điro vraćena po prvi put nakon 1994.[166]

2008—danas: Dominacija stranaca i doping[uredi | uredi izvor]

Alberto Kontador, dvostruki pobednik Đira.

Franko Pelicoti je preuzeo roze majicu nakon druge etape na Điru 2008, dok je Đovani Viskonti preuzeo na šestoj etapi, kada je otišao u beg.[167] Viskonti je majicu nosio na osam etapa, nakon čega je Emanuele Sela preuzeo. Alberto Kontador je preuzeo vođstvo u generalnom plasmanu nakon druge brdske etape, završivši 15 minuta ispred prethodnog lidera — Gabrijelea Bosizija.[168] Prednost je sačuvao do kraja i osvojio je Điro dva minuta ispred Rikarda Rika, postavši tako drugi Španac koji je osvojio Điro.[169] Rus Denis Menjšov je osvojio Điro 2009.[170] Menjšov je vođstvo preuzeo nakon hronometra na etapi 12, nakon čega je sačuvao prednost u brdima i osvojio Điro 41 sekundu ispred Di Luke. Danilo di Luka je, osim drugog mesta, osvojio i klasifikaciju po poenima. Ipak, utvrđeno je da su se Di Luka i trećeplasirani Franko Pelicoti dopingovali i poništeni su im rezultati.[171][172]

Na Điru 2010, roze majica je promenila vlasnika osam puta tokom trke. Španac David Arojo je bio lider pred poslednje dve brdske etape. Na etapi 19, Baso je napao, završio tri minuta ispred Aroja i preuzeo vođstvo.[173] Uspio je da se odbrani na poslednjoj brdskoj etapi i na hronometru na poslednjoj etapi i osvojio je svoj drugi Điro, skoro dva minuta ispred Aroja.[174] Alberto Kontador se vratio na Điro 2011, sa ciljem da osvoji Điro—Tur dabl i viđen je od strane mnogih kao prvi favorit za pobedu.[175][176] Na trećoj etapi, Vauter Vejlant je pao na spustu sa uspona Paso del Boko, doživevši fatalne povrede glave. Četvrta etapa je bila neutralisana, dok su vozači tima Leopard Trek, za koji je Vejlant vozio, prešli liniju cilja prvi. Kontador je preuzeo roze majicu nakon što je pobedio na devetoj etapi, koja je vožena do Mount Etne.[177] U nastavku trke povećavao je prednost, pobedio je na hronometru na etapi 16 i osvojio je svoj drugi Điro, šest minuta ispred Mikelea Skarponija.[178] Kontador je vozio Điro 2011 uprkos istrazi koja se vodila protiv njega, nakon što je bio pozitivan na klenbuterol tokom Tur de Fransa 2010.[179] Na dan 6. februara 2012, Sud za sportsku arbitražu presudio je da se dopingovao i poništeni su mu svi rezultati koje je ostvario 2010 i 2011, uključujući i pobedu na Điru 2011, koja je propisana Skarponiju.[180][181]

Na Điru 2012. veliku borbu su vodili Rajder Hesedal i Hoakim Rodrigez. Hesedal je uzeo roze majicu na sedmoj etapi, čiji je cilj bio na usponu Roka di Kambio.[182] Rodrigez je pobedom na desetoj etapi preuzeo majicu 17 sekundi ispred Hesedala,[183] koji je vratio majicu nakon etape 14, devet sekundi ispred Rodrigeza.[184] Ipak, Rodrigez je napao na etapi 15, koju je završio na drugom mestu i ponovo preuzeo vođstvo u generalnom plasmanu, 30 sekundi ispred Hesedala.[185] Hesedal je uspio da smanji zaostatak, ali je Rodrigez napao na poslednjoj brdskoj, etapi 20, koja je vožena do uspona Paso di Stelvio i stekao 31 sekundu prednosti pred hronometar na poslednjoj etapi. Na Stelviju je Tomas de Gent pobedio i došao sa osmog na četvrto mesto u generalnom plasmanu pred hronometar.[186] Na hronometru, Hesedal je završio 47 sekundi ispred Rodrigeza i osvojio je Điro sa 16 sekundi ispred Španca, što je jedna od najmanjih razlika u istoriji Đira.[187] Hesedal je tako ostvario prvu grand tur pobedu za Kanadu. Na trećem mestu završio je De Gent, zbog čega su Italijani ostali bez podijuma prvi put od 1995. godine.[187]

Vinčenco Nibali, dvostruki pobednik Đira.

Na Điru 2013, Vinčenco Nibali je preuzeo vođstvo nakon osme etape.[188] Do kraja je ostvario dve etapne pobede i osvojio je Điro skoro pet minuta ispred Rigoberta Urana.[189][190] Na Điru 2014, Majkl Metjuz je bio lider do osme etape, kada je roze majicu preuzeo Kadel Evans.[191] Rigoberto Uran je pobedom na etapi 12 preuzeo majicu, koju je izgubio na etapi 16, voženoj do Stelvija, na kojoj je majicu preuzeo Nairo Kintana.[192] Zbog loših vremenskih uslova, proširile su se glasine da je uspon na Stelvio neutralisan, što je izazvalo konfuziju u grupi i nedovoljnu angažovanost da se dostigne Kintana, koji je etapu završio četiri minuta ispred Urana.[192] Kintana je prednost sačuvao do kraja i osvojio svoj prvi grand tur, tri minuta ispred Urana, osvojivši prvi Điro za Kolumbiju.[193] Prvi favorit na Điru 2015 bio je Alberto Kontador, koji se na Điro vratio prvi put nakon 2011. godine i poništavanja rezultata zbog dopinga.[194] Na Điro je došao sa ciljem da ostvari Điro—Tur dabl, koji je pokušao da ostvari i 2011.[195] Nakon nekoliko lakših etapa, Kontador je preuzeo roze majicu na petoj etapi, dve sekunde ispred Fabija Arua.[196] Prednost je povećao na 17 sekundi, ali je majicu izgubio na etapi 13, kada je ostao uhvaćen u padu na skoro 3 km do cilja, zbog čega je izgubio 40 sekundi i pao je na drugo mesto u generalnom plasmanu, 19 sekundi iza Arua.[197] Majicu je vratio već na hronometru na etapi 14, koju je završio na trećem mestu i preuzeo roze majicu dva i po minuta ispred Arua.[198] Na etapi 16, Mikel Landa je napao na 4 km do cilja, ostvario drugu etapnu pobedu i preuzeo drugo mesto od suvozača, Arua, četiri minuta iza Kontadora.[199] Kontador je povećao prednost na preko pet minuta, dok je Aru nadoknadio minut na etapi 19 i vratio se na drugo mesto, četiri i po minuta iza Kontadora.[200] Na etapi 20, poslednjoj brdskoj, Landa je napao, Kontador nije mogao da prati. Ubrzo su Kontadora napali i ostali vozači i stekli minut prednosti, dok je Landa bio dva minuta ispred.[201] Ipak, tim Astana je naredio Landi da sačeka Arua, sprečivši ga tako da pokuša da osvoji Điro.[201] Aru je ostvario drugu etapnu pobedu, završivši dva minuta i 25 sekundi ispred Kontadora, a 25 sekundi ispred Lande.[201] Na poslednjoj etapi nije bilo promena i Kontador je osvojio svoj drugi Điro, minut i 53 sekunde ispred Arua.[202]

Tom Dimulen, prvi holandski pobednik Đira.

Điro 2016 startovao je hronometrom u Apeldomu, u Holandiji, na kojem je Tom Dimulen pobedio i uzeo prvu roze majicu na trci.[203] Majicu je preuzeo Marsel Kitel pobedom na trećoj etapi, ali je već na četvrtoj Dimulen vratio nazad.[204] Nakon što je roze majica promenila nekoliko vlasnika na narednih nekoliko etapa, Stiven Krojsvajk je preuzeo vođstvo u generalnom plasmanu na kraljevskoj, etapi 14, 41 sekundu ispred Nibalija.[205] Brdski hronometar na etapi 15, Krojsvajk je završio na drugom mestu, nekoliko stotinki iza Aleksandra Foliforova i povećao je prednost na dva minuta ispred Estebana Čaveza i tri minuta ispred Nibalija.[206] Na etapi 19, Krojsvajk je pao na spustu na 50 km do cilja, nakon čega je izgubio skoro pet minuta i roze majicu, koju je preuzeo Čavez.[207] Vinčenco Nibali je pobedio na etapi i došao do drugog mesta u generalnom plasmanu, 44 sekunde iza Čaveza, dok je Krojsvajk zaostajao minut i pet sekundi.[207] Na poslednjoj brdskoj, etapi 20, Nibali je napao na sredini etape, nadoknadio zaostatak i osvojio svoj drugi Điro, 52 sekunde ispred Čaveza.[208] Alehandro Valverde je na etapi 20 nadoknadio zaostatak iza Krojsvajka i završio je na trećem mestu.[208] Na Điru 2017, roze majicu su na prve tri etape nosila tri različita vozača, nakon čega je Bob Jungels preuzeo na četvrtoj etapi.[209] Jungels je majicu nosio do devete etape, kada je Nairo Kintana pobedio i uzeo majicu 28 sekunde ispred Tiba Pinoa.[210] Dimulen je pobedom na hronometru na desetoj etapi preuzeo majicu, dva i po minuta ispred Kintane.[211] Na kraljevskoj, etapi 16, Dimulen je imao stomačnih problema i na oko 40 km do cilja morao je da napravi pauzu.[212] Glavna grupa ga je kratko čekala, ali kako je dolazio posljednji uspon na etapi, ubrzali su tempo; zaostatak Dimulena je rastao i na kraju je etapu završio dva minuta i 18 sekundi iza Nibalija, ali je zadržao roze majicu, 31 sekundu ispred Kintane.[212] Na etapi 19, Dimulen je bio u problemu već na početku, kada se grupa razdvojila, i morao je da uloži mnogo snage da bi se vratio do glavne grupe.[213] Na posljednjem usponu je otpao, završio je etapu minut i 9 sekundi iza Kintane, koji je preuzeo roze majicu, 38 sekundi ispred Dimulena.[213] Na posljednjoj brdskoj, etapi 20, Kintana je završio 15 sekundi ispred Dimulena i pred hronometar na poslednjoj etapi imao je 53 sekunde prednosti.[214] Tom Dimulen je hronometar završio na drugom mestu, ali minut i 39 sekundi ispred Kintane i osvojio je Điro 31 sekundu ispred Kintane,[215] ostvarivši tako prvu pobedu na Điru i prvu pobedu na grand tur trkama za Holandiju još od 1980. kada je Jop Zutemelk osvojio Tur de Frans.[216]

Kris Frum, prvi britanski pobednik Đira.

Điro 2018. osvojio je Kris Frum, koji je tako postao prvi britanski pobednik trke.[217] Frum je tokom prve dve nedelje konstantno gubio vrijeme i prije etape 19 zaostajao je tri minuta i 22 sekunde iza Sajmona Jejtsa.[218] Na etapi 19 vožena su četiri uspona, među kojima i Kole dele Finestre, Čima Kopi 2018. Jejts je imao loš dan, već na početku Finestrea, otpao je od glavne grupe, koju je predvodio tim Skaj; na 80 km do cilja, Frum je napao i niko nije mogao da ga prati; Tom Dimulen i Tibo Pino su radili pokušavajući da ga dostignu, ali prednost je samo rasla.[219] Na kraju, Frum je osvojio etapu sa tri minuta i 22 sekunde ispred Dimulena i uzeo je roze majicu, 40 sekundi ispred Dimulena.[220] Na etapi 20, završio je šest sekundi ispred Dimulena, koji je više puta napadao, pokušavajući da nadoknadi vrijeme. Poslednja etapa do Rima bila je neutralisana za generalni plasman i Frum je osvojio Điro 46 sekundi ispred Dimulena, napravivši jedan od najvećih preokreta u istoriji trke. Frum je osvajanjem Đira postao treći vozač koji je osvojio sva tri grand tura zaredom, prije njega to su uradili Edi Merks i Bernar Ino.[221] Sajmon Jejts, koji je ostvario tri etapne pobjede i nosio roze majicu 14 dana, na etapi 19 otpao je od grupe već na početku Finestrea i etapu je završio 38 minuta iza Fruma.[222] Na etapi 19, Tibo Pino je došao do podijuma, trećeg mjesta u generalnom plasmanu, nakon što su Jejts i Domeniko Pocovivo izgubili dosta vremena, ali je na etapi 20 ostao bez snage, završio je 44 minuta iza grupe, nakon čega je odvezen u bolnicu zbog iscrpljenosti, dehidratacije i problema sa disanjem[223] i morao je da napusti Điro uoči poslednje etape.[224] Na trećem mjestu završio je Migel Anhel Lopez, koji je osvojio i klasifikaciju za najboljeg mladog vozača.[225] Điro 2019 startovao je hronometrom na kojem je Primož Roglič pobedio i uzeo prvu roze majicu.[226] Valerio Konti je nakon odlaska u beg na šestoj etapi, preuzeo roze majicu, dok je Roglič pao na 11 mesto, pet i po minuta iza.[227] Roglič je pobedio na hronometru na devetoj etapi, završivši minut ispred Nibalija i preko dva minuta ispred ostalih favorita, zahvaljujući čemu je došao na drugo mesto u generalnom plasmanu, minut i 50 sekundi iza Kontija.[228] Jan Polanc je odlaskom u beg preuzeo roze majicu na etapi 12, četiri minuta ispred Rogliča, koji je imao skoro dva minuta ispred Nibalija i tri i po minuta ispred Karapaza.[229] Nakon što je nadoknadio minut i 20 sekundi na etapi 13, Ričard Karapaz je napao na etapi 14, pobedio je minut i po ispred Sajmona Jejtsa i preuzeo je roze majicu sedam sekundi ispred Rogliča, koji je etapu završio dva minuta iza.[230] U nastavku trke povećavao je prednost ispred Rogliča, koji je na poslednjoj brdskoj, etapi 20, pao na četvrto mesto, iza Nibalija i Lande, dok je Karapaz pred hronometar imao minut i 54 sekunde ispred Nibalija.[231] Hronometar na poslednjoj etapi, Karapaz je završio 49 sekundi iza Nibalija i osvojio je Điro minut i pet sekundi ispred Nibalija, postavši tako prvi ekvadorski pobjednik Đira i neke grand tur trke.[232] Roglič je na hronometru nadoknadio zaostatak i završio je na trećem mestu, osam sekundi ispred Lande.[232]

Klasifikacije[uredi | uredi izvor]

Svaki tim dolazi na Điro sa vozačem koji će biti konkurentan za pobedu ili za što bolju poziciju u generalnom plasmanu. Pored generalnog plasmana, na Điru postoje i druge klasifikacije, koje odgovaraju vozačima raznih sposobnosti: klasifikacija po poenima u kojoj se takmiče sprinteri,[8] brdska klasifikacija[8] i klasifikacija za mlade vozače, koji imaju aspiracija i u generalnom plasmanu.[8] Pored glavnih klasifikacija, tu su i manje klasifikacije i nagrade, kao što su klasifikacija za najagresivnijeg vozača,[8] klasifikacija za najviše vremena provedenog u begu[8] i klasifikacija prolaznih ciljeva.[8] Generalni plasman je najstarija i najvažnija klasifikacija.[8] Za svaku klasifikaciju dodeljuju se posebna majica.[8] Ako je jedan vozač lider u više klasifikacija, nosi majicu klasifikacije koja ima veći značaj.[8]

Generalni plasman[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Generalni plasman na Điro d’Italiji
Roze majica

Najbitnija klasifikacija na Điro d’Italiji je generalni plasman.[1] Sve etape su određene vremenom, nakon završetka etape, vremena vozača se sabiraju sa vremenom koje su imali pre etape i vozač sa najmanjim vremenom je lider trke.[1] Lider se određuje nakon svake etape i ima privilegiju da nosi roze majicu na narednoj etapi.[1] Majica se lideru trke dodeljuje na podijumu nakon svake etape. Lider može da se promeni nakon svake etape.

Roza boja za majicu lidera trke je izabrana jer je časopis koji je kreirao Điro, Gazeta delo sport štampan na roze papiru.[8][11] Roza majica je predstavljena 1931. i od tada je postala simbol Đira.[1][11] Prvi vozač koji je obukao roze majicu je Learko Gvera.[1][11] Svaki tim donosi nekoliko roze majica na Điro u slučaju da neki od njihovih vozača bude lider trke. Vozači obično ulažu veliki napor da bi sačuvali majicu što je duže moguće, da bi stekli više publiciteta za tim i timske sponzore. Edi Merks je nosio roze majicu rekordnih 78 puta.[233] Pobednik generalnog plasmana (i trke) nije uvek određivan ostvarenim vremenom. 1909. na prvom Điru, organizatori su izabrali sistem po poenima umesto vremena, zbog skandala koji se desio na Tur de Fransu 1904.[10] Pozicije su se računale dodavanjem poena u zavisnosti od pozicije na etapi i vozač sa najmanje poena je bio lider trke.[10] Pobednik etape dobijao je jedan poen, drugoplasirani dva i tako do pozicije 50 koja je donosila 50 poena. Sve pozicije iznad donosile su 51 poen.[15] Klasifikacija nije menjana do 1912. kada je fokus trke bio na timove..[21] 1914. uveden je sistem određivanja pozicija po ostvarenom vremenu na svakoj etapi.[24] Na Điru postoje i sekunde bonifikacija, koje dobijaju vozači koji završe etapu u prvih nekoliko pozicija, kao i vozači koji prvi prođu preko prolaznog cilja:[234]

Tip 1 2 3
Kraj etape 10" 6" 4"
Prolazni ciljevi 3" 2" 1"

Brdska klasifikacija[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Brdska klasifikacija na Điro d’Italiji
Paso delo Stelvio, jedan od najvećih uspona na Điru.

Brdska klasifikacija je druga najstarija klasifikacija na Điru, uvedena je 1933. i prvi pobednik je Alfredo Binda.[11][42] Na većini etapa postoje brdski ciljevi, koji su podeljeni u kategorije. Vozači koji prvi prođu preko obeleženog brdskog cilja dobijaju poene za brdsku klasifikaciju.[11] Broj poena koji se dodeljuju zavisi od kategorije brdskog cilja, a kategorija brdskog cilja zavisi od procenta nagiba i dužine uspona.[8]

Majicu za lidera brdske klasifikacije nosi vozač koji pre početka etape ima najviše poena.[11] Vozači koji nisu konkurentni u generalnom plasmanu i nisu dobri sprinteri, dolaze na Điro sa ciljem da ostvare etapnu pobedu ili da osvoje brdsku klasifikaciju..[8] Na Điru ima pet kategorija brdskih ciljeva, najteži su brdski ciljevi koji spadaju u kategoriju Čima Kopi, koja donosi i najviše poena. Slede brdski ciljevi prve, druge i treće kategorije, dok su brdski ciljevi četvrte kategorije najlakši i nose najmanje poena.[8] Đino Bartali je osvojio brdsku klasifikaciju sedam puta.[235]

Majica za lidera klasifikacije nije dodeljivana do 1974. kada su organizatori odlučili da uvedu zelenu majicu za lidera.[11] Zelena majica je korištena do 2012. kada je sponzor klasifikacije, Mediolanum banka odlučila da zelenu zameni plavom majicom.[236]

Opis poena za brdsku klasifikaciju:[237]

Tip 1 2 3 4 5 6 7 8 9
Čima Kopi 50 30 20 14 10 6 4 2 1
1 kategorija 40 18 12 9 6 4 2 1
2 kategorija 18 8 6 4 2 1
3 kategorija 9 4 2 1
4 kategorija 3 2 1

Klasifikacija po poenima[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Klasifikacija po poenima na Điro d’Italiji

Klasifikacija po poenima je treća najstarija klasifikacija na Điru. Uvedena je 1966. i prvi pobednik je Đani Mota.[11][86] Poeni dobijaju vozači koji etapu završe na vodećim pozicijama, kao i vozači koji pređu prvi preko označenog prolaznog cilja. Klasifikaciju osvaja vozač koji na kraju Đira ima najviše poena.[11] Broj poena koji se dodeljuju zavisi od etape. Do 2014. na svakoj etapi se dodeljivao isti broj poena, bez obzira na tip etape, a od Đira 2014. pravila su promenjena i veće šanse za osvajanje klasifikacije su dobili sprinteri.[238] Rekorderi su Frančesko Mozer i Đuzepe Saroni, koji su klasifikaciju osvajali četiri puta.[235]

Prve godine kada je klasifikacija uvedena nije se dodeljivala majica. 1967. crvena majica je dodeljena lideru klasifikacije.[11] Majica je 1969. promenjena u ljubičastu.[8] Ta boja je korištena do 2010. kada je vraćena crvena majica.[239] U aprilu 2017. organizatori su odlučili da vrate ljubičastu majicu (malja čiklamino, ital. maglia ciclamino) za Điro 2017, jubilarni stoti.[240]

Poeni koji se dobijaju na kraju svake etape[238]

Tip 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15
ravne etape 50 35 25 18 14 12 10 8 7 6 5 4 3 2 1
srednje teške brdske etape 25 18 12 8 6 5 4 3 2 1
teške brdske etape 15 12 9 7 6 5 4 3 2 1
hronometar 15 12 9 7 6 5 4 3 2 1

Poeni koji se dobijaju na prolaznim ciljevima

Tip 1 2 3 4 5 6 7 8
ravne etape 20 12 8 6 4 3 2 1
srednje teške brdske etape 10 6 3 2 1
teške brdske etape 12 8 6 5 4 3 2 1

Klasifikacija za najboljeg mladog vozača[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Klasifikacija za najboljeg mladog vozača na Điro d’Italiji
Rikardo Riko u beloj majici na Điru 2008.

Klasifikacija za najboljeg mladog vozača je ograničena na vozače do 25 godina.[241] Lider klasifikacije se određuje na isti način kao i generalni plasman. Vremena vozača na kraju svake etape se sabiraju i vozač sa najmanjim vremenom je lider.[8][241] Klasifikacija je na Điro uključena 1976. godine, prvi pobednik je bio Alfio Vandi, koji je u generalnom plasmanu završio na sedmom mestu.[241] Klasifikacija je ukinuta 1995. dok je ponovo vraćena na Điro 2007, kada je osvojio Andi Šlek.[8] Lideru klasifikacije dodeljuje se bela majica.[241]

Evgenij Berzin, Nairo Kintana i Teo Gejgan Hart su jedini vozači koji su osvojili Điro i klasifikaciju za najboljeg mladog vozača iste godine. Berzin 1994, Kintana 2014,[241] a Gejgan Hart 2020.[242]

Četiri vozača su klasifikaciju osvojili po dva puta, Vladimir Pulnikov, Pavel Tonkov, Bob Jungels i Migel Anhel Lopez.[243]

Timska klasifikacija[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Timska klasifikacija na Điro d’Italiji

Timska klasifikacija je uvedena od prvog Đira, 1909, kada je tim Atala pobedio. Klasifikacija se računa tako što se na kraju svake etape sabiraju vremena prve trojice iz svakog tima i vodeći tim je tim sa najmanjim vremenom.[8] Godine 1993, formirana je druga timska klasifikacija, koja je nazvana „Trofej super tim“, dok je prethodna klasifikacija preimenovana u „Trofej brzi tim“ 1994. godine. Klasifikacija se računala tako što je prvih 20 vozača na svakoj etapi dobijali poene: prvoplasirani 20, drugoplasirani 19 i tako do pozicije 20, koja je nosila jedan poen.[8] Klasifikacija je poslednji put korištena na Điru 2017, nakon čega je ukinuta, dok je klasifikacija „Trofej brzi tim“ preimenovana u timsku klasifikaciju.

Manje klasifikacije i nagrade[uredi | uredi izvor]

Za više informacija pogledajte: Klasifikacija za najagresivnijeg vozača na Điro d’Italiji

Osim glavnih, na Điru postoje i manje klasifikacije, za koje se ne dodeljuju posebne majice. Ove klasifikacije su bazirane na sistemu po poenima.[8] Svaka etapa ima prolazni cilj, prolazni ciljevi donose sekunde bonifikacije za generalni plasman, poene za klasifikaciju po poenima, ali takođe i poene za sprint klasifikaciju. Sprint klasifikacija je klasifikacija prolaznih ciljeva, računaju se samo bodovi koje vozači osvajaju na prolaznim ciljevima tokom svake etape i vozač sa najviše poena je lider klasifikacije.[8]

Druge nagrade uključuju i klasifikaciju za najagresivnijeg vozača, koja se računa tako što se sabiraju poeni osvojeni na prolaznim, brdskim ciljevima i pozicije na kraju etape.[8] Azuri d’Italija je klasifikacija u kojoj poene dobijaju trojica prvoplasiranih na kraju svake etape.[8] Tu je i klasifikacija za beg, poznata kao Trofej fuga pinarelo. Nagrađuju se vozači koji su deo bega na etapi. Svaki vozač koji je u begu u grupi od deset ili više vozača, dobija po jedan poen za svaki kilometar proveden u begu.[8] Timovi dobijaju kaznene poene za manje tehničke nepravilnosti i tim sa najmanjim brojem poena je pobednik fer plej klasifikacije.[8]

Ukinute klasifikacije[uredi | uredi izvor]

Za više informacija pogledajte: Klasifikacija kombinacije na Điro d’Italiji i Interđiro klasifikacija na Điro d’Italiji
Paolo Savoldeli, dvostruki pobednik Đira i rekorder u klasifikaciji kombinacije.

Godine 1946, na Điru je predstavljena crna majica, koja se dodeljivala vozaču koji je bio zadnji u generalnom plasmanu.[56] Vozači su ponekad vozili sa namerom da budu zadnji u generalnom plasmanu, da bi nosili crnu majicu.[56] Klasifikacija je ukinuta 1951.[56]

Interđiro klasifikacija je predstavljena na Điru 1989. Na svakoj etapi postojao je određeni prolazni cilj, pre cilja i za interđiro klasifikaciju se uzimalo vreme ostvareno na tom prolazu, a etapa je normalno vožena do cilja.[11] Vremena sa svake etape su se sabirala i vozač sa najmanjim vremenom bio je lider, kao i u generalnom plasmanu. Lider klasifikacije je nosio plavu majicu.[244] Klasifikacija je ukinuta 2005.[245] Prvi pobednik bio je Jure Pavlič iz Jugoslavije,[245] dok je 1990. klasifikaciju osvojio Australijanac Fil Anderson.[246] Migel Indurain je 1992 osvojio Điro i Interđiro klasifikaciju, postavši tako prvi vozač koji je osvojio Điro i Interđiro klasifikaciju iste godine,[247] što je nakon njega ponovio samo Toni Rominger 1995. Rekorder je Fabricio Gvidi, koji je klasifikaciju osvojio tri puta,[248] dok je poslednji pobednik Stefano Canini, koji je osvojio klasifikaciju 2005, nakon čega je ukinuta.[249][250]

Na Điru 1985. predstavljena je klasifikacija kombinacije, na kojoj su se takođe dobijali bodovi.[251] Godine 1988, lideru klasifikacije dodeljivala se plava majica, a nakon Đira 1988. klasifikacija je ukinuta.[252] Klasifikacija je bila na Điru 2001. a zatim i 2006, kada se ponovo lideru dodeljivala plava majica, nakon čega je i definitivno ukinuta.[253] Prvi pobednik bio je Edi Merks, koji je 1973 osvojio i Điro i klasifikaciju kombinacije.[254] Klasifikacija je vraćena 1976, nakon dvogodišnje pauze, a osvojio je Frančesko Mozer.[255] Bernar Ino 1980.[256] i Stiven Rouč 1987, osvojili su i Điro i klasifikaciju kombinacije.[257] poslednji pobednik klasifikacije bio je Paolo Savoldeli, koji je osvojio klasifikaciju 2006. godine, nakon čega je ukinuta.[258]

Nagrade[uredi | uredi izvor]

Novčane nagrade su se uvek dodeljivale. Pobednik prvog Đira, Luiđi Gana dobio je 5.325 lira, dok je poslednji vozač u generalnom plasmanu primio 300 lira.[11] Kako je rasla popularnost trke, tako su rasle i nagrade.

Ukupan novčani iznos na Điru 2015. iznosio je 366.510 €.[259] Pobednik Đira, Alberto Kontador, dobio je 115.668 evra,[259] dok je svaki etapni pobednik dobio po 11.000; jedan dan u roze majici donosio je po 1.000 evra.[259] Pobednik Đira 2017. Tom Dimulen, kao nagradu dobio je 200.000 evra.[260]

Ukupan novčani iznos na Điru 2019 iznosio je 1.499,860 miliona evra, dok je ukupan novčani iznos na Tur de Fransu 2018 iznosio 2.287,750 miliona evra.[261] Pobednik Đira 2019, Ričard Karapaz zaradio je 265.668 hiljada evra, 115,668 za pobedu i 150.000 hiljada kao specijalna nagrada, koju ponekad dodjeljuju sponzori za vozače koji završe u top deset.[261] Drugoplasirani je dobio 58.412 hiljada, plus specijalna nagrada, dok je trećeplasirani dobio 28.801 hiljadu.[262] Četvrtoplasirani je zaradio 14.516 hiljada, petoplasirani 11.654, šestoplasirani i sedmoplasirani 8.588, osmoplasirani i devetoplasirani 5.725, dok su vozači koji su završili od desetog da dvadesetog mesta dobili po 2.863 hiljade evra.[262] Pobednik svake etape posebno zaradio je po 10.010 hiljada, drugoplasirani 5.508, dok su vozači koji su etape završili od desetog do dvadesetog mesta dobili po 276 evra.[262] Svaki dan proveden u roze majici donosi po hiljadu evra;[262] najbolji vozač u klasifikaciji po poenima dobija po 800 evra na svakoj etapi, drugoplasirani 500, a trećeplasirani 200, dok prva petorica na prolaznim ciljevima dobijaju od 500 do 100 evra.[262] Vozač koji nosi ljubičastu majicu, za lidera klasifikacije po poenima, dobija po 750 evra na svakoj etapi, dok pobednik klasifikacije dobija 10.000 evra.[261] Prvi vozač koji pređe preko brdskih ciljeva dobija 700 evra, drugoplasirani 400, a trećeplasirani 300.[262] Vozač koji nosi plavu majicu za lidera brdske klasifikacije dobija po 750 evra na svakoj etapi, dok pobednik klasifikacije dobija 5.000 evra.[261] Vozač koji nosi belu majicu, za lidera klasifikacije za najboljeg mladog vozača, dobija po 750 evra na svakoj etapi, dok pobednik klasifikacije dobija 5.000 evra.[261] Vozač koji provede najviše kilometara u begu, solo ili u grupi u kojoj je manje od deset vozača, dobija 150 evra po etapi, dok vozač koji je proveo najviše kilometara u begu na trci dobija 4.000 evra.[261] Najbolji tim na svakoj etapi dobija 500 evra, dok pobednik timske klasifikacije dobija 5.000 evra.[261] Nagrada „borbeni duh“ računa se tako što se sabiraju pozicije ostvarene na prolaznim ciljevima, usponima i na kraju etape, najbolji na etapi dobija 300 evra, dok najbolji na celoj trci dobija 4.000 evra.[262] Pobednik fer plej klasifikacije, tj. tim sa najmanje kazni na kraju trke, dobija 5.000 evra, drugoplasirani 3.000, a trećeplasirani 2.000 evra.[261][262]

Etape[uredi | uredi izvor]

Moderni Điro ima 21 etapu ili 20 etapa i prolog (hronometar ispod 8 km).[263] Tri tipa etapa se koriste na Điru: grupne etape, individualni hronometri i timski hronometri.[264] Grupne etape čine najveći deo etapa na svakom Điru.[264] Obično se vozi jedan ili dva individualna hronometra i jedan timski, ako je uključen od strane organizatora.[264]

Grupne etape[uredi | uredi izvor]

Grupa na Điro d’Italiji 2021.

Većina etapa na trci su grupne etape, gde svi vozači voze zajedno.[234] Grupne etape startuju u različitim gradovima. vozači voze nekoliko kilometara kroz grad pre zvaničnog starta etape (nultog kilometra), gde direktor trke maše zastavicom da bi označio početak etape.[234] Kada počne etapa, obično odmah kreću napadi da bi se oformio beg, koji će što duže ostati ispred glavne grupe.

Vozačima je dozvoljeno da se dodiruju, ali ne da se guraju ili udaraju. Prvi vozač koji pređe liniju cilja je pobednik etape. Ravne etape ili etape sa malim usponima, koje su prisutne u prvoj nedelji trke, obično se završe velikim grupnim sprintom.[234]

Svi vozači u grupi dobijaju isto vreme kao i pobednik etape, što pomaže da se izbegnu opasni grupni sprintovi.[234] Nije neobično da svi vozači na trci završe etapu zajedno u grupi i dobiju isto vreme kao pobednik, iako može proći i nekoliko minuta dok zadnji vozač u grupi prođe kroz cilj.[234] Na ravnim etapama, ako vozači padnu u zadnja tri kilometra, dobijaju isto vreme kao grupa u kojoj su se nalazili pre pada.[234]

Na Điru, dodeljuju se sekunde bonifikacije za tri prvoplasirane pozicije na svakoj etapi.[234]

Brdske etape[uredi | uredi izvor]

Điro d’Italija je poznata po svojim teškim usponima. Svake godine, na trci bude nekoliko etapa koje sadrže brdske ciljeve najveće kategorije. Trka tradicionalno prolazi kroz Alpe i Dolomite. Prva etapa na kojoj se išlo kroz Alpe je bila 1911.[17] Dolomiti su uključeni na Điro 1937. kada se prolazilo preko uspona Role pas i Paso di Kostalunja.[47] Neki od najpoznatijih uspona na Điru su Paso delo Stelvio,[265]Paso Pardoi i Paso di Gavija. Etape u planinama obično prouzrokuju velike promene u generalnom plasmanu. Na ravnim etapama. većina vozača ostane u grupi do kraja etape, dok tokom brdskih etapa, nije neobično da vozači izgube i 30 minuta ili da bude diskvalifikovani zbog završetka etape van vremenskog limita.[234]

Hronometri[uredi | uredi izvor]

Vozači se na hronometrima takmiče individualno, protiv sata.[234][264] Ako je prva etapa hronometar, žrebanjem se određuju pozicije timova.[234] Kada su pozicije određene, timovi biraju kojim će redom njihovi vozači da startuju, a ako na Điru učestvuje prošlogodišnji pobednik, on startuje poslednji.[234] Vozači startuju sa minutom razlike, dok zadnjih 20 vozača startuju sa dva ili tri minuta razmaka.[234] Ukoliko hronometar nije na prvoj etapi, startne pozicije vozača određene su pozicijom u generalnom plasmanu. Prvi vozač u generalnom plasmanu startuje hronometar poslednji, dok zadnji vozač u generalnom plasmanu startuje prvi.[234] Prvi hronometar na Điru je vožen 1933. između Bolonje i Ferare, dug 62 km i pobedio je Alfredo Binda.[42]

Prva etapa na modernom Điru je obično kratki hronometar — prolog, da bi odlučili ko nosi roze majicu na otvaranju. Da bi bio klasifikovan kao prolog, hronometar mora da bude kraći od osam kilometara.[264] Prvi prolog na Điru je vožen 1968. dužine 5,7 km.[89] Vozači su vozili u neobičnom formatu, bilo je grupa od po 10, 13 vozača i vreme ostvareno na tom prologu, nije se računalo.[89]

Obično su prisutna dva hronometra, što je odluka organizatora.

Timski hronometar[uredi | uredi izvor]

Timski hronometar (TTT) je trka protiv sata, u kojoj svaki tim vozi posebno.[264] Startne pozicije timova određene su pozicijama u timskoj klasifikaciji. Tim koji je prvi u klasifikaciji, startuje timski hronometar zadnji.[234] Razmak između starta dva tima je pet minuta.[264] U timskom hronometru, vozači rade zajedno, smenjujući se na vrhu, da bi uštedeli energiju i postigli bolji rezultat.[264] Za vreme tima na timskom hronometru uzima se vreme petog vozača koji pređe liniju cilja, dok vozači koji otpadnu i kroz cilj prođu kasnije, dobijaju vreme koje su i ostvarili.[264] Timski hronometri su kritikovani jer favorizuju jake timove, dok hendikepiraju jake vozače u slabim timovima.

Prvi timski hronometar na Điru vožen je 1937. i pobedio je italijanski tim Lenjano.[48] and was won by the Italian team, Legnano.[48][266] Hronometar je bio dug 60 km, vožen je od Vijaređa do Marina di mase.[48][266]

Nesreće[uredi | uredi izvor]

  • Italijan Orfeo Ponsin umro je tokom četvrte etape na Điru 1952.[267] Ponsinu je sa spusta Merluca, eksplodirala guma i prilikom pada udario je glavom u drvo.[267]
  • Španac Huan Santisteban je tokom prve etape na Điru 1976. (21. maja) pao na glavu i umro na licu mesta.[267]
  • Italijan Emilio Ravazio umro je tokom Đira 1986.[267] Ravazio je 12. maja, tokom prve etape pao, ali je završio etapu. Dva sata nakon odlaska u timski hotel, pao je u komu. U komi je bio 16 dana, a zatim je preminuo.[267]
  • Belgijanac Vauter Vejlant umro je tokom Đira 2011. 9. maja, tokom treće etape, na oko 17 km. do cilja, Vejlant je pao na spustu sa Paso del Boka i zadobio fatalne povrede glave.[268]

Trofej[uredi | uredi izvor]

Trofej za pobednika Đira.

Trofej Senca Fajn kreiran je 1999. i prvi put je dodeljen pobedniku Đira 2000.[269] Na njemu su ugravirana imena svih pobednika i na kraju svakog Đira se dodaje ime novog pobednika.[269]

Napravljen je od bakra, okovan 18 karatnim zlatom.[259]

Težak je 9,5 kg[259][269] širok je 20,4 cm a visok 53,5 cm.[259]

Trofej je prvi podigao Stefano Garceli, pobednik Đira 2000.

Rekordi i zanimljivosti[uredi | uredi izvor]

  • Najmlađi pobednik je Fausto Kopi, koji je osvojio Điro 1940. sa 20 godina i 268 dana;[270]
  • najstariji pobednik je Fjorenco Manji, koji je osvojio Điro 1955. sa 34 godine i 180 dana;[270]
  • najstariji vozač koji je učestvovao je Đovani Đerbi, koji je imao 47 godina kada je vozio Điro 1932;[270]
  • najduža ikad etapa vožena je 1914. od Luke do Rima, u dužini od 430 km. Pobedio je Kostante Đirardengo;[270]
  • najduži hronometar vožen je 1951. od Peruđe do Ternije, džine od 81 km. Pobedio je Fausto Kopi;[270]
  • prvi put je Điro išao van Italije 1920. kada je prolazio kroz Švajcarsku;[270]
  • prvi put u istoriji Điro je išao van Evrope 2018, kada su prvi tri etape vožene u Izraelu.[271]
  • godine 1921. Điro je sniman i prikazivan u bioskopu;[270]
  • najviše etapnih pobeda na jednom Điru ostvario je Alfredo Binda, 12 na Điru 1927;[270]
  • najviše uzastopnih etapnih pobeda ostvario je Alfredo Binda, 8 na Điru 1929;[270]
  • najveća vremenska razlika između pobednika i drugoplasiranog ostvarena je na Điru 1914. kada je Alfonso Kalcolari osvojio Điro sat, 57 minuta i 26 sekundi ispred Pjerina Albinija;[24][270]
  • najmanja vremenska razlika između pobednika i drugoplasiranog ostvarena je na Điru 1948. kada je Fjorenco Manji osvojio Điro sa 11 sekundi ispred Ecija Čekija;[58][270]
Najmanje vremenske razlike na Điru
Vremenska razlika Godina Rivali Referenca
11" 1948. Fjorenco Manji — Ecio Čeki [58]
12" 1974. Edi Merks — Đambatista Baronkeli [100]
13" 1955. Fjorenco Manji — Fausto Kopi [272]
14" 2023. Primož Roglič — Gerent Tomas [273]
16" 2012. Rajder Hesedal — Hoakim Rodrigez [274]
19" 1957. Gastone Nenčini — Luizon Bobe [74]
19" 1976. Feliče Đimondi — Johan de Mojnk [105]
28" 1960. Žak Anketil — Gastone Nenčini [77]
28" 2005. Paolo Savoldeli — Đilberto Simoni [275]
31" 2017 Tom Dimulen — Nairo Kintana [276]
37" 1923. Kostante Đirardengo — Đovani Brunero [31]
Broj dana provedenih u roze majici.[277]
Pozicija Ime Država Ukupno dana
provedenih u
roze majici		 Ukupan
broj pobeda		 Godine
1 Edi Merks  Belgija 77 5 1968,1969,1970,1972,1973,1974
2 Alfredo Binda  Italija 65 5 1925,1927,1928,1929,1931,1933
4 Frančesko Mozer  Italija 50 1 1976,1977,1979,1980,1981,1982,1984,1985
5 Đuzepe Saroni  Italija 48 2 1979,1981,1983,1985,1986
6 Đino Bartali  Italija 42 3 1936,1937,1939,1946,1947
Žak Anketil  Francuska 42 2 1959,1960,1961,1964,1967
8 Fausto Kopi  Italija 31 5 1925,1927,1928,1929,1931,1933
Bernar Ino  Francuska 31 3 1980,1982,1985

Najuspešniji učesnici[uredi | uredi izvor]

Trojica imaju po pet pobeda:[270]

Petorica imaju po tri pobede:

Feliče Đimondi je najuspešniji učesnik na Điru, sa ukupno devet podijuma, od čega je tri puta bio prvi, dva puta drugi i četiri puta treći.[270]

Spisak pobednika[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Spisak pobednika na Điro d’Italiji

Pobednici Điro d’Italije[278]

Statistika[uredi | uredi izvor]

Najviše pobeda imaju Italijani (69), Belgijanci (7), zatim Francuzi sa 6 pobeda. Ostali rezultati su navedeni u sledećim tabelama:

Statistika po zemljama:[279]
Pozicija Država Broj pobeda
1.  Italija 69
2.  Belgija 7
3.  Francuska 6
4.  Španija 4
5.   Švajcarska 3
 Rusija
7.  Luksemburg 2
 UK
 Kolumbija
10.  SAD 1
 Republika Irska
 Švedska
 Kanada
 Holandija
 Ekvador
 Australija
 Slovenija
Ukupan broj pobeda
Pozicija Biciklista Broj pobeda
1. Kraljevina Italija Alfredo Binda 5
Italija Fausto Kopi
Belgija Edi Merks
4. Kraljevina Italija Đovani Brunero 3
Kraljevina Italija Đino Bartali
Italija Fjorenco Manji
Italija Feliče Đimondi
Francuska Bernar Ino
9. Kraljevina Italija Karlo Galeti 2
Kraljevina Italija Konstante Đirardengo
Italija Đovani Valeti
Luksemburg Šarli Gol
Italija Franko Balmamion
Francuska Žak Anketil
Italija Đuzepe Saroni
Španija Migel Indurain
Italija Ivan Goti
Italija Đilberto Simoni
Italija Paolo Savoldeli
Italija Ivan Baso
Španija Alberto Kontador
Italija Vinčenco Nibali
Statistika po broju osvojenih etapa:[280]
Pozicija Biciklista Broj pobeda
1. Italija Mario Čipolini 42
2. Kraljevina Italija Alfredo Binda 41
3. Kraljevina Italija Learko Gvera 31
4. Kraljevina Italija Kostante Đirardengo 30
5. Belgija Edi Merks 24
Italija Đuzepe Saroni
7. Italija Frančesko Mozer 23
8. Italija Fausto Kopi 22
Belgija Roger de Flamink
Italija Alesandro Petaki
11. Italija Franko Bitosi 21
12. Španija Migel Poblet 20
13. Italija Đuzepe Olmo 19
14. Italija Đino Bartali 17
Italija Adolfo Leoni
Ujedinjeno Kraljevstvo Mark Kevendiš
Pobjede u
klasifikaciji po poenima
Pozicija Biciklista Broj pobeda
1. Italija Frančesko Mozer 4
Italija Đuzepe Saroni
3. Belgija Roger de Flamink 3
Holandija Johan van der Velde
Italija Mario Čipolini
6. Belgija Edi Merks 2
Italija Franko Bitosi
Italija Paolo Betini
Italija Đakomo Nicolo
Francuska Arno Demar
Pobjede u
brdskoj klasifikaciji
Pozicija Biciklista Broj pobeda
1. Italija Đino Bartali 7
2. Španija Hose Manuel Fuente 4
3. Italija Fausto Kopi 3
Italija Franko Bitosi
Italija Klaudio Bortoloto
Italija Klaudio Kjapuči
7. Francuska Rafael Žeminiani 2
Luksemburg Šarli Gol
Italija Vito Takone
Španija Andres Oliva
Belgija Lusin van Impe
Italija Marijano Pikoli
Kolumbija Čepe Gonzales
Kolumbija Fredi Gonzales
Italija Stefano Garceli
Pobjede u klasifikaciji
za najboljeg mladog vozača
Pozicija Biciklista Broj pobeda
1. Sovjetski Savez Vladimir Pulnikov 2
Rusija Pavel Tonkov
Luksemburg Bob Jungels
Kolumbija Migel Anhel Lopez

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Pobednik Đira 2011. bio je Alberto Kontador, ali mu je pobeda oduzeta 6. februara 2012. jer je utvrđeno da je koristio doping.
  2. ^ Na Điru 1912. nije bilo individualne klasifikacije, pobednik je bio celi tim. Vozači koji su osvojili Điro 1912. sa timom Atala su: Đovani Mikeloto, Karlo Galeti i Eberardo Pavezi.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e ž z i j k l Seltzer, Gregg (26. 5. 2011). „The History of the Giro d'Italia.”. Livestrong. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  2. ^ a b v g d đ e ž z i j k l „Tour d'Italie ou Giro d'Italia”. Larousse.fr. 30. 3. 2012. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  3. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1909 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  4. ^ „2012—2013. UCI Road Calendar”. Union Cycliste Internationale. Union Cycliste Internationale. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  5. ^ Wynn, Nigel (2. 11. 2011). „UCI WorldTour calendar 2012”. Cycling Weekly. IPC Media Limited. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  6. ^ „Million dollar, baby!”. Cycling News. Future Publishing Limited. 12. 1. 2007. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  7. ^ „Ryder Hesjedal in pink as Giro d'Italia hits the Alps”. Perth Now. News Ltd. 20. 5. 2012. Arhivirano iz originala 3. 9. 2014. g. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  8. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć u f h c č dž š aa Weislo, Laura (13. 5. 2008). „Giro d'Italia classifications demystified”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  9. ^ a b v g Fotheringham 2003, str. 103-104.
  10. ^ a b v g d đ e ž z Bill and Carol McGann. „1909 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  11. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć u „History”. La Gazzetta dello Sport. RCS MediaGroup. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  12. ^ a b Reissner, Leslie (23. 6. 2011). „The Giro d’Italia: Don’t Go Home Yet!”. PezCycling News. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  13. ^ a b „La Vuelta De Italia” (PDF). El Mundo Deportivo. 10. 6. 1909. str. 3. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  14. ^ a b v McGann, Bill; McGann, Carol. „1950 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  15. ^ a b v g McGann, Bill; McGann, Carol. „1910 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  16. ^ „La Vuelta De Italia” (PDF). El Mundo Deportivo. 16. 6. 1910. str. 3. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  17. ^ a b v McGann, Bill; McGann, Carol. „1911 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  18. ^ a b v g McGann, Bill; McGann, Carol. „1912 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  19. ^ a b Boyce, Barry. „Cycling Revealed Timeline”. The Giro in 1912... A Team Competition. CyclingRevealed. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  20. ^ „La Vuelta De Italia” (PDF). El Mundo Deportivo. 13. 6. 1912. str. 4. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  21. ^ a b v McGann, Bill; McGann, Carol. „1913 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  22. ^ „La Vuelta De Italia” (PDF). El Mundo Deportivo. 29. 5. 1913. str. 3. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  23. ^ „La Vuelta De Italia” (PDF). El Mundo Deportivo. 29. 5. 1913. str. 4. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  24. ^ a b v g d đ McGann, Bill; McGann, Carol. „1914 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  25. ^ a b „La Vuelta De Italia” (PDF). El Mundo Deportivo. 29. 5. 1914. str. 4. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  26. ^ a b v g McGann, Bill; McGann, Carol. „1919 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  27. ^ a b v g McGann, Bill; McGann, Carol. „1920 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  28. ^ Foot 2011, str. 48.
  29. ^ a b v g McGann, Bill; McGann, Carol. „1921 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  30. ^ a b v g d McGann, Bill; McGann, Carol. „1922 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  31. ^ a b v McGann, Bill; McGann, Carol. „1923 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  32. ^ a b v g d McGann, Bill; McGann, Carol. „1924 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  33. ^ a b v g McGann, Bill; McGann, Carol. „1925 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  34. ^ a b McGann, Bill; McGann, Carol. „1926 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  35. ^ a b McGann, Bill; McGann, Carol. „1927 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  36. ^ a b v McGann, Bill; McGann, Carol. „1928 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  37. ^ a b McGann, Bill; McGann, Carol. „1929 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  38. ^ „le Tour d'Italie fête son 100ème anniversaire comme il se doit”. Velowire. 15. 12. 2008. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  39. ^ a b v g McGann, Bill; McGann, Carol. „1930 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  40. ^ a b v g McGann, Bill; McGann, Carol. „1931 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  41. ^ a b McGann, Bill; McGann, Carol. „1932 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  42. ^ a b v g d đ McGann, Bill; McGann, Carol. „1933 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  43. ^ a b v McGann, Bill; McGann, Carol. „1934 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  44. ^ „Guerra remporte la 5th étape du Tour d'Italie” (PDF). Ouest-France. 26. 5. 1933. str. 46. Arhivirano iz originala (PDF) 23. 8. 2011. g. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  45. ^ a b v McGann, Bill; McGann, Carol. „1935 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  46. ^ a b v McGann, Bill; McGann, Carol. „1936 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  47. ^ a b v „Le Giro a 100 ans”. larousse.fr. Arhivirano iz originala 13. 2. 2013. g. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  48. ^ a b v g d McGann, Bill; McGann, Carol. „1937 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  49. ^ a b McGann, Bill; McGann, Carol. „1938 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  50. ^ a b McGann, Bill; McGann, Carol. „1939 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  51. ^ a b v McGann, Bill; McGann, Carol. „1940 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  52. ^ a b Berbey, Sébastien (2. 1. 2010). „Il y a 50 ans, Fausto Coppi nous quittait”. Cyclism'Actu. Swar-Agency Swar Agency SPRLS. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  53. ^ Eurosport (24. 5. 2010). „Top five:Giro d'Italia finishes”. Eurosport. Yahoo! and Eurosport. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  54. ^ a b v g d đ e McGann, Bill; McGann, Carol. „1941 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  55. ^ a b v McGann, Bill; McGann, Carol. „1946 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  56. ^ a b v g „Giro, la Maglia nera diventa Numero nero”. La Gazzetta dello Sport. Milan, Italy: RCS MediaGroup. 11. 1. 2008. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  57. ^ a b v g McGann, Bill; McGann, Carol. „1947 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  58. ^ a b v McGann, Bill; McGann, Carol. „1948 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  59. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1949 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  60. ^ „Coppi gana la Vuelta a Italia”. El Mundo Deportivo. Milan. 15. 6. 1949. str. 2. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  61. ^ „El suizo Koblet”. El Mundo Deportivo. Rome, Italy. 14. 6. 1950. str. 1. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  62. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1951 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  63. ^ a b McGann, Bill; McGann, Carol. „1952 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  64. ^ „Coppi Vencedor De La Vuelta A Italia”. El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 9. 6. 1952. str. 6. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  65. ^ a b v g d McGann, Bill; McGann, Carol. „1953 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  66. ^ a b „Coppi, en la penúltima etapa se impuso, y ha ganado de nuevo la Vuelta Ciclista a Italia :: Koblet, segundo”. El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 3. 6. 1953. str. 1. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  67. ^ „Coppi en la penúltima”. El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 3. 6. 1953. str. 3. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  68. ^ a b McGann, Bill; McGann, Carol. „1954 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  69. ^ a b v g McGann, Bill; McGann, Carol. „1956 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  70. ^ a b Foot 2011, str. 198.
  71. ^ a b „Gaul Vencedor Del "Giro"”. El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 14. 6. 1956. str. 1. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  72. ^ a b „Gaul, Vencedor Del "Giro"”. El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 14. 6. 1956. str. 5. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  73. ^ „Monte Bondone 56, l’Everest de Charly Gaul”. SportVox. Amaury Sports Organization. 6. 4. 2010. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  74. ^ a b v g d McGann, Bill; McGann, Carol. „1957 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  75. ^ „Final Apoteótico Del "Giro" En Milan”. El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 10. 6. 1957. str. 1. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  76. ^ „Final apoteotico”. El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 10. 6. 1957. str. 7. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  77. ^ a b McGann, Bill; McGann, Carol. „1960 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  78. ^ „Jacques Anquetil, hizo frente al peligro de Nencini y fué el vencedor del Giro”. El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 10. 6. 1960. str. 6. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  79. ^ a b v McGann, Bill; McGann, Carol. „1962 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  80. ^ „Balmamion, Vencedor Absoluto Del Giro”. El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 10. 6. 1962. str. 8. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  81. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1963 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  82. ^ „Termino Bajo La Lluvia” [End in the Rain]. El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 10. 6. 1963. str. 8. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  83. ^ a b McGann, Bill; McGann, Carol. „1964 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  84. ^ „Terminó el "Giro" con la victoria de Jacques Anquetil”. El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 8. 6. 1964. str. 8. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  85. ^ a b McGann, Bill; McGann, Carol. „1965 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  86. ^ a b McGann, Bill; McGann, Carol. „1966 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  87. ^ a b McGann, Bill; McGann, Carol. „1967 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  88. ^ a b „Gimondi, vencedor del "Giro" del Cincuentenario”. El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 12. 6. 1967. str. 8. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  89. ^ a b v g d đ e McGann, Bill; McGann, Carol. „1968 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  90. ^ „Giro d'Italia”. El Mundo Deportivo. 13. 6. 1968. str. 18. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  91. ^ a b McGann, Bill; McGann, Carol. „1969 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  92. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1970 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  93. ^ „Merckx Rubrico Su Previsto Triunfo”. El Mundo Deportivo. Bolzano, Italy. 8. 6. 1970. str. 30. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  94. ^ a b McGann, Bill; McGann, Carol. „1971 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  95. ^ „Gosta Pettersson Gano El "Giro"”. El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 11. 6. 1971. str. 17. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  96. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1972 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  97. ^ „Detras de Merckx... ¡Solo Los Españoles!”. El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 12. 6. 1972. str. 25. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  98. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1973 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  99. ^ „Merckx, <<Maglia Rosa>> De Principio A Finite”. El Mundo Deportivo. Trieste, Italy. 10. 6. 1973. str. 19. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  100. ^ a b v g McGann, Bill; McGann, Carol. „1974 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Arhivirano iz originala 05. 07. 2013. g. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  101. ^ „Quinto Triunfo de Merckx En El "Giro"”. El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 9. 6. 1974. str. 21. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  102. ^ „Rider Biographies - Eddy Merckx”. Cycling Hall of Fame.com. Cycling Hall of Fame.com. Arhivirano iz originala 05. 09. 2015. g. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  103. ^ a b v McGann, Bill; McGann, Carol. „1975 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  104. ^ „Bertoglio Se Adjudico El "Giro"”. El Mundo Deportivo. Stelvio Pass, Italy. 8. 6. 1975. str. 19. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  105. ^ a b v g McGann, Bill; McGann, Carol. „1976 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  106. ^ „Gimondi (34 Años) Se Impuso Por Tercera Vez”. El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 13. 6. 1976. str. 12. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  107. ^ a b McGann, Bill; McGann, Carol. „1977 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  108. ^ „El vencedor: <<Quise retirarme y ya ven..>>”. El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 13. 6. 1976. str. 30. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  109. ^ a b McGann, Bill; McGann, Carol. „1979 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  110. ^ „Saronni Le Robo <<Su>> <<Giro>> A Moser” (PDF). El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 7. 6. 1979. str. 23. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  111. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1980 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  112. ^ „Hinault Apacento Sus Ovejas” (PDF). El Mundo Deportivo. 9. 6. 1980. str. 32. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  113. ^ a b McGann, Bill; McGann, Carol. „1981 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  114. ^ „Battaglin: Despues de la <<Vuelta>>... El <<Giro” (PDF). El Mundo Deportivo. Verona, Italy. 8. 6. 1981. str. 30. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  115. ^ a b v McGann, Bill; McGann, Carol. „1982 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  116. ^ „Hinault: La Vida En Rosa” (PDF). El Mundo Deportivo. Turin, Italy. 7. 6. 1982. str. 32. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  117. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1985 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  118. ^ „Hinault: Tres Vidas En Rosa” [Hinault: Three Lives In Pink] (PDF). El Mundo Deportivo. Lucca, Italy. 10. 6. 1985. str. 34. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  119. ^ a b McGann, Bill; McGann, Carol. „1987 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  120. ^ „Visentini: La Contrarreloj Consagra” (PDF). El Mundo Deportivo. 5. 6. 1987. str. 43. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  121. ^ Capodacqua, Eugenio (10. 5. 2007). „La storia del Giro d'Italia”. La Repubblica. Arhivirano iz originala 24. 12. 2007. g. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  122. ^ Wilcockson, John (27. 5. 2012). „From the pages of Velo: Hampsten’s Giro: ‘I was so happy to survive’”. VeloNews. Competitor Group, Inc. str. 1. Arhivirano iz originala 17. 06. 2014. g. Pristupljeno 23. 6. 2012. 
  123. ^ „Rominger: Revancha A Lo Campeon” (PDF). El Mundo Deportivo. 5. 6. 1988. str. 36. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  124. ^ Hymas, Peter (4. 5. 2011). „Giro d'Italia: Anglophone Invasion”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  125. ^ Abt, Samuel (13. 6. 1988). „U.S. Cyclist Captures Tour of Italy”. The New York Times. The New York Times Company. Associated Press. str. 22. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  126. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1990 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  127. ^ „El corazón en un "Bugno"” (PDF). El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 7. 6. 1990. str. 48. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  128. ^ a b McGann, Bill; McGann, Carol. „1991 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  129. ^ a b v McGann, Bill; McGann, Carol. „1992 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  130. ^ a b v McGann, Bill; McGann, ref name="1956p2 elm final">„Gaul, Vencedor Del "Giro"”. El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 14. 6. 1956. str. 5. Pristupljeno 28. 12. 2016. . „1993 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  131. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1995 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  132. ^ a b v McGann, Bill; McGann, Carol. „1996 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  133. ^ a b v McGann, Bill; McGann, Carol. „1997 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  134. ^ „Ivan Gotti, primer italiano que gana el Giro desde 1991” (PDF). El Mundo Deportivo (na jeziku: španski). Milan, Italy. 9. 6. 1997. str. 52. Pristupljeno 6. 6. 2019. 
  135. ^ a b McGann, Bill; McGann, Carol. „1998 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  136. ^ a b v g McGann, Bill; McGann, Carol. „1999 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  137. ^ a b McGann, Bill; McGann, Carol. „2000 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  138. ^ a b v g McGann, Bill; McGann, Carol. „2001 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  139. ^ „84th Giro d'Italia news”. Cycling News. Future Publishing Limited. 7. 6. 2001. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  140. ^ a b „Giro close to collapse”. Cycling News. Future Publishing Limited. 8. 6. 2001. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  141. ^ Jones, Jeff (7. 6. 2001). „Dies Irae?”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  142. ^ Jones, Jeff (9. 6. 2001). „Frigo out of Giro for drug possession”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  143. ^ Jones, Jeff (9. 6. 2001). „Simoni wins in pink”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  144. ^ Maloney, Tim (18. 5. 2002). „After Garzelli non-negative, hard-man Heppner takes Giro lead”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  145. ^ Jones, Jeff (21. 5. 2002). „Magnificent Mario spreads his wings again”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  146. ^ Maloney, Tim (30. 5. 2002). „Savoldelli flies into Maglia Rosa while Evans cracks”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  147. ^ Jones, Jeff (2. 6. 2002). „Cipollini leads them home in Milan”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  148. ^ Maloney, Tim (10. 5. 2003). „Big breakthrough win for Petacchi”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  149. ^ Maloney, Tim (17. 5. 2003). „Selection on Terminillo shakes up Giro”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  150. ^ Maloney, Tim (20. 5. 2003). „Audacious Simoni grabs Maglia Rosa by 2”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  151. ^ Maloney, Tim (22. 5. 2003). „Ecco Fatto: Simoni reigns on Zoncolan”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  152. ^ Tim Maloney (24. 5. 2003). „Gibo flies at Pampeago; Garzelli just won't crack”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  153. ^ Henry, Chris (1. 6. 2003). „Gontchar takes finale; Simoni home in pink”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  154. ^ a b v Henry, Chris (30. 5. 2004). „The 2004 Giro: A tale of two Italians”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  155. ^ Henry, Chris (15. 5. 2004). „Kid Cunego flies like an eagle to Maglia Rosa”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  156. ^ Henry, Chris (22. 5. 2004). „Popovych pounds to Maglia Rosa in Trieste”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  157. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2005 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  158. ^ Maloney, Tim (19. 5. 2005). „Basso busts Giro wide open on first mountain stage and takes maglia rosa”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  159. ^ Maloney, Tim (21. 5. 2005). „Il Falco flies again: super Savoldelli soars to maglia rosa”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  160. ^ Tan, Anthony (29. 5. 2005). „Salvation for Savoldelli”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  161. ^ Maloney, Tim (28. 5. 2006). „Not too terrible: Ivan Basso takes stage, maglia rosa on Maielletta”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  162. ^ a b McGann, Bill; McGann, Carol. „2006 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  163. ^ Tan, Anthony (28. 5. 2006). „"Seven key moments"; Mission 1 of 2 complete”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  164. ^ Brown, Gregor; Maloney, Tim (22. 5. 2007). „Piepoli takes Santuario win – Noè new Rosa”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  165. ^ Brown, Gregor; Maloney, Tim (24. 5. 2007). „Di Luca takes day: Rosa and stage”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  166. ^ a b Brown, Gregor; Maloney, Tim (3. 6. 2007). „Petacchi reigns sprint king – Di Luca secures Giro win”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  167. ^ Stokes, Shane; Brown, Gregor (15. 5. 2008). „Priamo nets first Giro win while Visconti lands big catch”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  168. ^ Haake, Bjorn; Brown, Gregor (25. 5. 2008). „Dolomite delight: Italy's Sella doubles, Contador in maglia rosa”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  169. ^ Brown, Gregor; Haake, Bjorn (1. 6. 2008). „Hola! Contador conquers second Grand Tour”. Cycling News. Future Publishing Limited. Arhivirano iz originala 13. 12. 2009. g. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  170. ^ Gallagher, Brendan (31. 5. 2009). „Denis Menchov wins Giro d'Italia”. The Daily Telegraph. London. Arhivirano iz originala 6. 6. 2009. g. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  171. ^ „Di Luca positive for CERA in Giro”. Cycling News. Future Publishing Limited. 22. 7. 2009. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  172. ^ „Franco Pellizotti found guilty of doping”. ESPN.com. ESPN Internet Ventures. Associated Press. 8. 3. 2011. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  173. ^ „Basso charges into pink with Mortirolo attack”. Cycling News. Future Publishing Limited. 28. 5. 2010. Arhivirano iz originala 20. 6. 2010. g. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  174. ^ Farrand, Stephen (30. 5. 2010). „Basso wins Giro d'Italia”. Cycling News. Future Publishing Limited. Arhivirano iz originala 23. 6. 2010. g. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  175. ^ Inson, Jeremy (15. 5. 2011). „Alberto Contador is Giro favorite despite doping probe”. USA Today. Gannett Company. Associated Press. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  176. ^ „Alberto Contador starts as top contender for Giro d’Italia crown”. VeloNews. Competitor Group, Inc. Agence France Presse. 6. 5. 2011. Arhivirano iz originala 24. 02. 2014. g. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  177. ^ Ryan, Barry (15. 5. 2011). „Contador: the Giro has just started”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  178. ^ Ryan, Barry (29. 5. 2011). „Contador claims second Giro d'Italia victory”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  179. ^ News, Cycling (30. 9. 2010). „Alberto Contador tests positive for clenbuterol”. Cycling News. Future Publishing Limited. Arhivirano iz originala 14. jul 2011. g. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  180. ^ „CAS sanctions Contador with two year ban in clenbutorol case”. Cycling News. Future Publishing Limited. 6. 2. 2012. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  181. ^ Stokes, Shane (6. 2. 2012). „Confirmed: Contador handed two year doping ban, loses 2010 Tour title”. VeloNation. VeloNation LLC. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  182. ^ Westemeyer, Susan (12. 5. 2012). „Tiralongo wins into Rocca di Cambio”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  183. ^ „Rodriguez wins Giro stage into Assisi”. Cycling News. Future Publishing Limited. 15. 5. 2012. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  184. ^ Westemeyer, Susan (19. 5. 2012). „Amador climbs to Giro d'Italia stage 14 victory”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  185. ^ Atkins, Ben (20. 5. 2012). „Heroic Matteo Rabottini wins on the Pian dei Resinelli after day-long attack”. VeloNation. VeloNation LLC. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  186. ^ Westemeyer, Susan (26. 5. 2012). „De Gendt wins Giro d'Italia penultimate stage atop the Stelvio”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  187. ^ a b Cossins, Peter (27. 5. 2012). „Ryder Hesjedal wins the Giro d'Italia”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  188. ^ Atkins, Ben (11. 5. 2013). „Nibali takes pink in Saltara time trial as Dowsett takes his maiden win”. VeloNation. VeloNation LLC. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  189. ^ „Nibali wins stage 18 time trial at 2013 Giro d'Italia”. VeloNews. Competitor Group, Inc. 23. 5. 2013. Arhivirano iz originala 03. 03. 2016. g. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  190. ^ Atkins, Ben (25. 5. 2013). „Vincenzo Nibali attacks through the stage 20 blizzard to win on the Tre Cime”. VeloNation. VeloNation LLC. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  191. ^ Westemeyer, Susan (17. 5. 2014). „d'Italia: Diego Ulissi wins stage 8”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  192. ^ a b „Quintana victorious on intense mountain stage in Giro d'Italia”. cyclingnews.com. 27. 5. 2014. Pristupljeno 28. 5. 2018. 
  193. ^ Cossins, Peter (1. 6. 2014). „Giro d'Italia: Nairo Quintana seals overall victory in Trieste d'Italia”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  194. ^ Benson, Daniel (30. 4. 2015). „2015 Giro d'Italia preview”. Cyclingnews.com. Immediate Media Company. Arhivirano iz originala 10. 9. 2015. g. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  195. ^ Puddicombe, Stephen (6. 5. 2015). „Giro d'Italia 2015: Who will win?”. Cycling Weekly. Time Inc. UK. Arhivirano iz originala 04. 03. 2016. g. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  196. ^ Farrand, Stephen (13. 5. 2015). „Giro d'Italia: Contador climbs into maglia rosa on summit finish to Abetone”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  197. ^ „Giro d'Italia: Modolo wins bunch sprint in Jesolo”. Cycling News. Future Publishing Limited. 22. 5. 2015. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  198. ^ Cossins, Peter (23. 5. 2015). „Giro d'Italia stage 14: Alberto Contador storms back into race lead”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  199. ^ O'Shea, Sadhbh (26. 5. 2015). „Giro d'Italia: Landa wins second stage in Aprica”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  200. ^ Fotheringham, Alasdair (29. 5. 2015). „Giro d'Italia: Aru saves his pride with stage win on the climb to Cervinia”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  201. ^ a b v Fotheringham, Alasdair (30. 5. 2019). „Giro d'Italia stage 20: Aru wins in Sestriere”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  202. ^ O'Shea, Sadhbh (31. 5. 2015). „Alberto Contador wins Giro d'Italia overall”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  203. ^ „Results: 2016 Giro d'Italia, stage 1 – VeloNews.com”. 6. 5. 2016. Arhivirano iz originala 12. 08. 2016. g. Pristupljeno 08. 06. 2019. 
  204. ^ Benson, Daniel (10. 5. 2016). „Giro d'Italia: Ulissi wins stage 4”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  205. ^ Cossins, Peter (21. 5. 2016). „Giro d'Italia: Chaves wins stage 14 in Corvara”. Cycling News. Future Publishing Limited. 
  206. ^ Benson, Daniel (22. 5. 2016). „Giro d'Italia: Kruijswijk extends race lead in uphill time trial to Alpe di Siusi”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  207. ^ a b O'Shea, Sadhbh (27. 5. 2016). „Giro d'Italia: Nibali wins as Kruijswijk crashes and loses pink”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  208. ^ a b „Giro d'Italia: Nibali secures maglia rosa on stage 20”. Cycling News. Future Publishing Limited. 28. 5. 2016. Arhivirano iz originala 16. 8. 2017. g. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  209. ^ Benson, Daniel (9. 5. 2017). „Giro d'Italia: Polanc wins stage 4 on Mount Etna”. Cyclingnews.com. Immediate Media Company. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  210. ^ Windsor, Richard (14. 5. 2017). „Nairo Quintana wins on Blockhaus as Giro d'Italia stage nine marred by motorbike crash”. Cycling Weekly. Time Inc. UK. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  211. ^ Windsor, Richard (16. 5. 2017). „Tom Dumoulin powers into pink with dominant Giro d'Italia stage 10 time trial victory”. Cycling Weekly. Time Inc. UK. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  212. ^ a b Sadhbh O'Shea (23. 5. 2017). „Nibali wins queen stage of Giro d'Italia, Dumoulin loses time after comfort break before Umbrailpass”. Cyclingnews.com. Arhivirano iz originala 16. 8. 2017. g. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  213. ^ a b Benson, Daniel (26. 5. 2017). „Giro d'Italia: Landa finally gets his win in Piancavallo, Dumoulin distanced on final climb, loses maglia rosa to Quintana”. Cyclingnews.com. Arhivirano iz originala 20. 7. 2017. g. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  214. ^ „Giro d'Italia: Pinot claims stage 20”. Cyclingnews.com. 27. 5. 2017. Arhivirano iz originala 16. 8. 2017. g. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  215. ^ „Tom Dumoulin wins the Giro d'Italia”. Cycling News. Future Publishing Limited. 28. 5. 2014. Arhivirano iz originala 10. 9. 2015. g. Pristupljeno 4. 6. 2017. 
  216. ^ Brown, Gregor (31. 5. 2014). „Dumoulin’s grand tour stock skyrockets after Giro win”. velonews.com. Pristupljeno 4. 6. 2017. 
  217. ^ Walters, Mike (27. 5. 2018). „Chris Froome becomes first Brit to win Giro d'Italia as Team Sky rider completes Grand Tour set”. mirror.co.uk. Pristupljeno 28. 5. 2018. 
  218. ^ Cary, Tom (24. 5. 2018). „Simon Yates tries to stay calm after seeing his lead cut in half with two days remaining of Giro d’Italia”. telegraph.co.uk. Pristupljeno 28. 5. 2018. 
  219. ^ „Giro d'Italia stage 19: Chris Froome steals maglia rosa with 80km solo attack”. cyclingnews.com. 25. 5. 2018. Pristupljeno 28. 5. 2018. 
  220. ^ Cary, Tom (25. 5. 2018). „Chris Froome seizes Giro d'Italia lead in phenomenal fashion after one of the finest grand tour stages in living memory”. telegraph.co.uk. Pristupljeno 28. 5. 2018. 
  221. ^ „Chris Froome wins Giro d'Italia to claim historic Grand Tour treble”. bbc.co.uk. 27. 5. 2018. Pristupljeno 27. 5. 2018. 
  222. ^ Ryan, Barry (25. 5. 2018). „Simon Yates: I was just really tired and exhausted”. cyclingnews.com. Pristupljeno 28. 5. 2018. 
  223. ^ Ryan, Barry (26. 5. 2018). „Giro d'Italia: Exhausted Pinot endures longest day”. cyclingnews.com. Pristupljeno 28. 5. 2018. 
  224. ^ „Pinot hospitalized following Giro stage”. velonews.com. 26. 5. 2018. Pristupljeno 28. 5. 2018. 
  225. ^ Ostanek, Daniel (27. 5. 2018). „Giro d'Italia: Chris Froome takes a third straight Grand Tour victory”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  226. ^ Ostanek, Daniel (11. 5. 2019). „Roglic wins opening Giro d'Italia time trial”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  227. ^ „Giro d'Italia: Masnada wins stage 6”. Cycling News. Future Publishing Limited. 16. 5. 2019. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  228. ^ Ostanek, Daniel (19. 5. 2019). „Giro d'Italia: Roglic wins stage 9 as Yates loses major time”. Cycling News. Future Publishing Limited. Arhivirano iz originala 26. 7. 2018. g. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  229. ^ O'Shea, Sadhbh (23. 5. 2019). „Giro d'Italia: Benedetti wins stage 12”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  230. ^ Fletcher, Patrick (25. 5. 2019). „Giro d'Italia: Carapaz wins stage 14”. Cycling News. Future Publishing Limited. Arhivirano iz originala 10. 9. 2015. g. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  231. ^ „Giro d'Italia: Bilbao wins stage 20”. Cycling News. Future Publishing Limited. 1. 6. 2019. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  232. ^ a b Ostanek, Daniel (2. 6. 2019). „Richard Carapaz wins the 2019 Giro d'Italia”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 8. 6. 2019. 
  233. ^ VeloNews.com (17. 6. 2005). „Happy Birthday, Eddy!”. VeloNews. Competitor Group, Inc. Arhivirano iz originala 10. 05. 2015. g. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  234. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m „18”. Formula and Itinerary (PDF). Gazzetta della Sport. 2012. str. 6—7. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  235. ^ a b „Giro d'Italia 2009” (PDF). Infostrada sports. 2009. str. 187. Arhivirano iz originala (PDF) 17. 12. 2010. g. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  236. ^ News, Cycling (17. 12. 2011). „Blue Mountains Jersey For 2012 Giro D'Italia”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  237. ^ Becket, Adam (29. 5. 2022). „Giro d'Italia 2022 standings: Final results from the 105th edition after stage 21”. cyclingweekly.com. Pristupljeno 29. 5. 2022. 
  238. ^ a b Stephen Farrand (9. 4. 2014). „Giro d'Italia tweaks time bonuses and points”. Cyclingnews. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  239. ^ News, Cycling (15. 1. 2010). „2010 Giro jersey presented in Florence”. Cycling News. Future Publishing Limited. Arhivirano iz originala 18. 1. 2010. g. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  240. ^ „Giro d'Italia revives Ciclamino jersey for points classification - News shorts”. cyclingnews.com. 18. 4. 2017. Pristupljeno 4. 6. 2017. 
  241. ^ a b v g d Brown, Gregor (4. 12. 2006). „First Edition Cycling News for December 4, 2006”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  242. ^ Windsor, Richard (25. 10. 2020). „Giro d’Italia standings: Final results from the 2020 race”. cyclingweekly.com. Pristupljeno 25. 10. 2020. 
  243. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „Giro d'Italia Points, Mountains (GPM), Youth and Team Classifications”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 13. 6. 2019. 
  244. ^ „Giro d'Italia, Intergiro-Wertung”. Radsport-seite.de. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  245. ^ a b „91st Giro d'Italia – GT”. Cycling News. Future Publishing Limited. 1. 6. 2008. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  246. ^ „El corazón en un "Bugno"” (PDF) (na jeziku: španskom). El Mundo Deportivo. 7. 6. 1990. str. 48. Pristupljeno 13. 6. 2019. 
  247. ^ „Indurain acaba el Giro 92 amb un recital” (PDF). Diari de Girona (na jeziku: katalonskom). Diari de Girona Media, S.L. 16. 6. 1992. str. 16. Arhivirano iz originala (PDF) 10. 5. 2017. g. Pristupljeno 13. 6. 2019. 
  248. ^ Ekström, Gabriella (4. 6. 2000). „Stage 21 - June 4: Turin to Milan, 198 km”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 13. 6. 2019. 
  249. ^ Tan, Anthony (29. 5. 2005). „Salvation for Savoldelli”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 13. 6. 2019. 
  250. ^ „Classifica Intergiro”. La Gazzetta dello Sport (na jeziku: italijanski). 29. 5. 2005. Pristupljeno 13. 6. 2019. 
  251. ^ „Hinault: Tres Vidas En Rosa” (PDF). El Mundo Deportivo. 10. 6. 1985. str. 34. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  252. ^ Pestes, Richard (1. 12. 2007). „Giro 1988: Andy's Epic Day”. PezCycling News. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  253. ^ Tan, Anthony (28. 5. 2006). „"Seven key moments"; Mission 1 of 2 complete”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  254. ^ „Clasificaciones oficiales” (PDF) (na jeziku: španskom). El Mundo Deportivo. 10. jun 1973. str. 19. Arhivirano (PDF) iz originala 9. 3. 2015. g. Pristupljeno 13. 6. 2019. 
  255. ^ „La classifica finale” (PDF). l'Unità (na jeziku: italijanskom). PCI. 13. 6. 1976. str. 13. Arhivirano iz originala (PDF) 9. 3. 2015. g. Pristupljeno 13. 6. 2019. 
  256. ^ „Clasificaciones” (PDF) (na jeziku: španski). El Mundo Deportivo. 8. 6. 1980. str. 25. Arhivirano (PDF) iz originala 28. 2. 2015. g. Pristupljeno 13. 6. 2019. 
  257. ^ „B... Roche De Oro” (PDF) (na jeziku: španski). El Mundo Deportivo. 14. 6. 1987. str. 41. Pristupljeno 13. 6. 2019. 
  258. ^ Tan, Anthony (28. 5. 2006). „"Seven key moments"; Mission 1 of 2 complete”. Cycling News (na jeziku: engleski). Future Publishing Limited. Pristupljeno 13. 6. 2019. 
  259. ^ a b v g d đ „Giro d'Italia: The complete guide”. Marca. 5. 5. 2016. Pristupljeno 30. 12. 2016. 
  260. ^ Robertshaw, Henry (30. 5. 2017). „Nice little payday for Dutchman and his Team Sunweb team-mates”. cyclingweekly.com. Pristupljeno 4. 6. 2017. 
  261. ^ a b v g d đ e ž Arthurs-Brennan, Michelle (29. 5. 2019). „How much prize money will the winner of the Giro d’Italia take home?”. cyclingweekly.com. Pristupljeno 13. 6. 2019. 
  262. ^ a b v g d đ e ž „Giro d’Italia 2018 prize money; the cash for stages and overall”. stickybottle.com. 27. 5. 2018. Pristupljeno 13. 6. 2019. 
  263. ^ „UCI Cycling Regulations, Part II: Road Races”. UCI. 1. 2. 2012. str. 40. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  264. ^ a b v g d đ e ž z „Tour de France: Time Trials, Mountains Stages, Prologues, and More – For Dummies”. Dummies.com. 7. 11. 2008. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  265. ^ Friebe, Daniel (25. 5. 2012). „The Stelvio: The sacred mountain of the Giro d'Italia”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  266. ^ a b Jean-François Quénet (9. 5. 2012). „Farrar Only 10 Seconds Away From The Giro's Pink Jersey”. Cycling News. Future Publishing Limited. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  267. ^ a b v g d „Giro d’Italia news shorts”. Cycling Weekly. 12. 5. 2011. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  268. ^ „Cyclist Wouter Weylandt dies after Giro d'Italia crash”. BBC sport. 9. 5. 2011. Arhivirano iz originala 29. 12. 2016. g. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  269. ^ a b v „Giro d’Italia: la storia del trofeo “Senza Fine””. 8. 5. 2015. Pristupljeno 30. 12. 2016. 
  270. ^ a b v g d đ e ž z i j k l „Giro d’Italia Stats”. 6. 5. 2015. Pristupljeno 30. 12. 2016. 
  271. ^ Ryan, Barry (18. 9. 2017). „Giro d'Italia 2018 will begin with Jerusalem individual time trial”. cyclingweekly.com. Pristupljeno 6. 6. 2018. 
  272. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1955 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 30. 12. 2016. 
  273. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2023 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 29. 5. 2023. 
  274. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2012 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 30. 12. 2016. 
  275. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2005 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 30. 12. 2016. 
  276. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2017 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 4. 6. 2017. 
  277. ^ a b „The Giro d'Italia by numbers”. cyclingnews.com. 4. 5. 2016. Arhivirano iz originala 30. 12. 2016. g. Pristupljeno 30. 12. 2016. 
  278. ^ „Giro d'Italia (Tour of Italy): Winners, Podium, Distances, Average Speed”. Bike Race Info. Pristupljeno 28. 12. 2016. 
  279. ^ „2016  » 99th Giro d'Italia (2.UWT)”. procyclingstats.com. Pristupljeno 4. 6. 2017. 
  280. ^ „2016  » 99th Giro d'Italia (2.UWT)”. procyclingstats.com. Pristupljeno 4. 6. 2017. 

Citirana bibliografija[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ђиро_д’Италија&oldid=27688090”