Anri Matis

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Anri Matis
Slika Anrija Matisa od Karla Van Vehtena, 1933.
Lični podaci
Datum rođenja(1869-12-31)31. decembar 1869.
Mesto rođenjaKato Kambrezi, Francuska
Datum smrti3. novembar 1954.(1954-11-03) (84 god.)
Mesto smrtiNica, Francuska
Umetnički rad
Pravacfovizam

Anri Matis (franc. Henri Matisse), je bio francuski slikar, grafičar, vajar i dekorater. Rođen je 31. decembra 1869. u Kato Kambreziju [1], a umro je 3. novembra 1954. u Nici.

Napustio je pravnu karijeru i sa 22 godine došao u Pariz da bi učio slikarstvo u ateljeu Gistava Moroa u čijoj se radionici okupila gotovo većina tadašnjih mladih slikara koji su posle činili pokret fovizma. Uz Matisa, bili su tu Deren, Vlamenk, Brak, Difi i mnogi drugi. Taj naraštaj sledio je pre svega vlastiti instinkt. Od impresionističkog luminizma putovalo se u područje čistog kolorita. Nastup mladih slikara izazvao je negodovanje i šire publike i kritičara. Dočekivali su ih s porugom kao što su bili dočekivani svi inovatori moderne francuske umetnosti.

Prvu samostalnu izložbu održao je 1904.[2] Na Jesenjem salonu na kome su izlagali 1905. kritičar Luj Vosel primećujući i jednu donatelovsku skulpturu sred divljih kolorističkih slika, uzviknuo je: „Donatelo sred divljih zveri”. U salonu nezavisnih to ime se zadržalo. Reč fovs odnosila se posebno na sjajnu proizvoljnu boju i na direktni rad kičice čime su Matis i njegovi prijatelji eksperimentisali. Fovizam je kao pokret trajao samo nekoliko godina. Nakon toga članovi grupe su počeli slediti i druge pravce.

Najvažnija Matisova slika tog razdoblja je kompozicija „Ples”. Već u tom delu dolaze do izraza bitna svojstva Matisovog opusa, plošni tretman, zatvorene obojene površine bez tonskih prelaza te izrazit smisao za pokret i krivulju što se postepeno preobražava u arabesku. U intimnom enterijeru likovi su prikazani s vazama i cvetnim aranžmanima te bogatom tapiserijom koja ih uokviruje a za koje je Matis inspiraciju našao na putovanjima u Maroko kao i u egzotičnim krajolicima oko Tangera.

Svetski ugled Matis stiče u Nemačkoj i Americi, a osobito u Rusiji. U kasnijim delima sve se više usredsređuje na mrtve prirode, aranžirano cveće i voće... Majstora su povremeno privlačili radovi u plastici, litografiji i keramici. Matis je nastavio tradiciju velikog francuskog slikarstva u novoj, savremenijoj varijanti. I francuska slikarska omladina i stranci koji su hrlili u Pariz, u tu slikarsku Meku, bili su oduševljeni njegovim mislima. Uticaj Matisovog slikarstva na Evropu i svetsko slikarstvo bio je već tih godina velik, a tako je ostalo i do danas.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Mladost[uredi | uredi izvor]

Matis je rođen u gradiću Kato Kambrezi, departman Nord, Francuska, kao najstariji sin uspešnog trgovca žitom.[1] Odrastao je u gradiću Boen an Vermandoa, Pikardija. Godine 1887. zaputio se u Pariz na studije prava, a nakon što je završio studije radio je kao sudski administrator u gradiću Kato Kambrezi. Počeo je da slika 1889. nakon što mu je majka kupila pribor za slikanje, dok se oporavljao od upale slepog creva. Kasnije je opisivao da je tada otkrio „vrstu raja“[3] i odlučio je da postane umetnik, na duboko razočaranje oca.[4].

Godine 1891, vratio se u Pariz na studije umetnosti na školu „Académie Julian“ i postao učenik Vilijama Bugroa i Gistava Moroa. U početku je slikao mrtvu prirodu i pejzaže na tradicionalni način, u čemu je dostigao određenu veštinu. Na Matisa su uticali radovi ranijih majstora poput Simeona Šardena, Nikole Pusena i Antoana Vatoa, kao i savremeni umetnici poput Eduara Manea, i japanska grafička umetnost. Najviše se divio Šardenu; kao učenik naslikao je kopije četiri njegove slike iz Luvra.[5] Godine 1896. i 1897, Matis je posetio australskog slikara Džona Pitera Rasela na ostrvu Bel Il pored obale Bretanje. Rasel ga je upoznao sa impresionizmom i radovima Van Goga koji je bio Raselov prijatelj i do tada potpuno nepoznat. Matisov stil se u potpunosti izmenio, i kasnije je govorio da je Rasel bio njegov učitelj i da mu je Rasel objasnio teoriju boja.

Godine 1896. Matis je izložio pet slika u salonu „Société Nationale des Beaux-Arts“, od kojih je dve kupila država.[6] Sa modelom Karolinom Žoblo, imao je kćerku, Margerit, rođenu 1894. Godine 1898. oženio je Ameli Noelje Parajre; zajedno su odgojili Margerit, te imali dva sina Žana (rođenog 1899) i Pjera (rođenog 1900). Margerit i Ameli često su Matisu poslužili kao modeli.[7].

Godine 1898. na savjet Kamija Pisara, otišao je u London da pručava slike Vilijama Tarnera, a nakon toga na put na Korizku.[8] Nakon povratka u Pariz u februaru 1899, radio je uz Albera Markea i upoznao Andrea Derenaa, Žana Pija,[9] i Žila Flandrina. [2]

Anri Matis: Odaliska
Anri Matis: Ples

Matis se uronio u dela drugih autora i zadužio se kupujući slike umetnika koje je cenio. Dela koje je kupio i izložio u vlastitom domu su bila poprsja od gipsa koje je izradio Rodin, slike Gogena, crteži Van Goga, i Sezanove Tri kupačice. U Sezanovom osećaju za strukturu i boju, Matis je našao svoju glavnu inspiraciju.[9]

Mnoge njegove slike nastale od 1898. do 1901. koriste tehnike divizionizma koje je prihvatio nakon što je pročitao esej Pol Sinjaka, „D'Eugene Delacroix au Néo-impressionisme“. Njegove slike od 1902. do 1903. u vreme njegovih materijalnih problema, su tmurne i otkrivaju preokupaciju formom. Okušao se i u skulpturi, kopirajući Antoan-Luj Barija 1899, a posvetio je veliki deo energije modelovanju u glini, te završio skulpturu Roba 1903.[10]

Fovizam[uredi | uredi izvor]

Muzej Matis (Le Cateau-Cambrésis)

Fovizam kao stil započeo je oko 1900, te se nastavio nakon 1910. iako je pokret trajao svega nekoliko godina, 1904-1908, i imao tri izložbe.[11][12] Vodeći umetnici bili su Matis i Andre Deren. [11] Matisova prva samostalna izložba održana je 1904,[9] u galeriji Ambroaza Volara, te nije doživela neki uspeh. Njegova naklonost za svetle i izražene boje postala je naglašena nakon što je leto 1904. proveo slikajući u Sen Tropeu sa neoimpresionistima Sinjakom i Anrijom Krosom.[8] Te godine naslikao je i najvažnije svoje delo neoimpresionističkog stila „Luxe, Calme et Volupté“.[8] Godine 1905. ponovno je putovao na jug da radi sa Andre Derenom u Kolijur na jug Francuske. Njegove slike toga razdoblja karakterišu pljosnati oblici i kontrolisane linije, kao i peontilistički pristup na manje strogi način nego u ranijim delima.

Godine 1905, Matis i njegova grupa fovista izlagali su zajedno u Jesenjem salonu. Slike su izražavale emocije često sa disonantnim bojama bez obzira na prirodne boje subjekata. Matis ja na izložbi pokazao slike „Otvoreni prozor“ i „Žena sa šeširom“. Kritičar Luj Vosel opisao je dela sa izrazom „Donatello parmi les fauves!“ (Donatelo među divljim zverima), što se odnosila na skulpturu koja se nalazila među slikama. Njegovi komentari štampani su 17. novembra 1905. u novinama „Gil Blas“ i zadobili popularnost. Izložba je dobila oštre kritika, ali i neke pohvale. Kada su pohvaljenu sliku „Dama sa šeširom“, kupili Gertruda i Lio Stajn, Matisov umetnički moral se značajno oporavio.

Matis je prepoznat kao vođa fovista zajedno sa Andreom Derenom, te su njih dvoje postali prijateljski suparnici, te imali svaki svoje sledbenike. Ostali članovi su bili Žorž Brak, Raul Difi i Moris Vlamenk. Simbolista Gistav Moro (1826–1898) bio je duhovni učitelj pokreta, te je kao profesor na „École des Beaux-Arts“ u Parizu, podsticao studente da samostalno misle i eksperimentišu i da slede vlastite vizije.

Godine 1907, Apoliner je komentirajući Matisa u članku objavljenom u „La Falange“, rekao da ne prisustvujemo ekstravagantnom ili ekstremnom pothvatu; Matisova umetnost je eminentno razumna. Ali Matisov rad je u to vreme i doživeo žestoke kritike, te mu je teško bilo da se stara o porodici. Njegova kontroverzna slika iz 1907. „Nu bleu“ kritički je spaljena sa mržnjom na izložbi Ermori šou u Čikagu 1913. godine.

Pad pokreta fovista nakon 1906. nije uticao na Matisov uspon. Neka do njegovih najboljih dela nastala su od 1906. do 1917, kada je bio aktivan kao deo velike grupe umetnika u pariskoj četvrti Monparnas, iako se sa svojim konzervativnim nastupom i strogim buržoazijskim radnim navikama nije uklapao. Nastavio je da upija nove uticaje; putovao je u Alžir 1906. gde je ispitivao afričku umetnost. Nakon što je posetio izložbu islamske umetnosti u Minhenu 1910. proveo je dva meseca u Španiji proučavajući mavarsku umetnost.

Posetio je Maroko 1912. i 1913, i dok je slikao u Tangeru uveo je nekoliko novih tehnika u svoja dela, kao što je npr. korištenje crne kao boje. Učinak na njegovu umetnost bio je nova odvažnost u upotrebi intenzivnih nepromenjenih boja, kao npr. na slici Crveni atelje (1911).

Matis je imao dugogodišnju uspešnu saradnju sa ruskim kolekcionarem umetničkih dela Sergejem Ščukinom. Jedno od svojih važnijih dela Ples naslikao je kao deo dvodelne narudžbine za Ščukina.

Gertruda Stajn, akademija Matisa i sestre Kone[uredi | uredi izvor]

Otprilike u aprilu 1906. upoznao je Pikasa koji je bio dvanaest godina mlađi od Matisa.[13] Postali su doživotni prijatelji kao i suparnici te su čestu uspoređivani; ključna razlika među njima je bila da je Matis crtao i slikao iz prirode, dok je Pikaso naginjao više mašti. Oboje su najčešće slikali žene i mrtvu prirodu, dok Matis svoje figure stavlja u potpuno realizovane enterijere.

Matis i Pikaso su prvi put zajedno okupljeni u salonu Gertrude Stajn i njene pratiteljke Alise B. Toklas. Tokom prve decenije 20. veka, Amerikanci u Parizu — Gertruda Stajn, njena braća Lio Stajn, Majkl Stajn i Majklova žena Sara Stajn — bili su važni sakupljači Matisovih slika. Još dvoje prijateljica Gertrude Stajn, Amerikanke iz Baltimora, sestre Kone, Klaribel i Etta, postale su važne pokrovitelji Matisove i Pikasove umetnosti, skupivši stotine njihovih slika. Kolekcija sestara Kone izložena je u Baltimoru u Baltimorškom umetničkom muzeju.[14]

Iako su brojni umetnici posećivali salon Stajnovih, nekolicina umetnika je imala svoja dela izložena na zidovima na adresi 27 Rue de Fleurus. Dok su dela Renoara, Sezana, Matisa i Pikasa dominirala u kolekciji Lia i Gertrude Stajn, kolekcija Sare Stajn naglašavala je Matisa.[15] Savremenici Lia i Gertrude Stajn, Matis i Pikaso postali su deo njihovog društvenog kruga i redovno su prisustvovali okupljanjima subotom naveče na adresi 27 Rue de Fleurus. Gertruda je početke subotnjih druženja pripisala Matisu[16] Među poznanicima Pabla Pikasa koji su posećivali druženja subotom naveče bili su Fernande Olivijer (Pikasova ljubavnica), Žorž Brak, Andre Deren, pesnici Maks Žakob, Gijom Apoliner, Mari Lorensen (Apolinerova ljubavnica i umetnica) i Anri Ruso.[17]

Njegovi prijatelji organizovali su i finansirali Akademiju Matis u Parizu, privatnu u nekomercijalnu školu u kojoj je Matis učio mlade umetnike. Delovala je od 1907. do 1911. Hans Purman i Sara Štajn bili su jedni od učenika. Matis je proveo sedam meseci u Maroku od 1912. do 1913, kada je naslikao 24 slike i brojne crteže. Njegovi učestale orijentalne teme u kasnijim slikama, kao što su bele robinje potiču iz tog vremena.

Nakon Pariza[uredi | uredi izvor]

Godine 1917. Matis je preselio u Cimiz, predgrađe grada Nice. Njegova dela iz tog vremena nakon preseljenja pokazuje opuštanje i njegov blaži pristup. Taj „povratak redu“ je karakteristika umetnosti nakon Prvog svetskog rata i uporediva je sa neoklasicizmom Pikasa i Stravinskog, i povratku tradicionalizmu Derena.

Njegove slike orijentalnih belih robinja karakteristika su razdoblja; iako su bile popularne neki suvremeni kritičari karakterišu ih kao plitke i dekorativne.[18]

U kasnim 1920-im Matis se ponovno uključio u aktivnu saradnju sa drugim umetnicima. Nakon 1930. nova snaga i odvažnije pojednostavljivanje pojavljuje se u njegovim delima. Američki sakupljač umetnosti Albert C. Barns nagovorio ga je da napravi veliki mural za fundaciju Barns (engl. Narnes Foundation), „Ples II“, koja je dovršena 1932. Fundacije poseduje nekoliko desetina Matisovih slika. Ovaj novi način slikanja vidljiv je i na slici „Veliki ležeći akt“ (1935). Na slici je radio nekoliko meseci, a nastanak slike zabeležen je nizom 22 fotografije koje je poslao Eti Kon.[19]

Ratne godine[uredi | uredi izvor]

Godine 1939. rastao se od svoje supruge nakon 41 godine braka. Godine 1941. operisan je i učinjena mu je kolostoma. Nakon toga je počeo koristiti invalidska kolica, te se do njegove smrti o njemu brinula Ruskinja Lidija Delektorskaja, njegov bivši model. Uz pomoćnike stvarao je papirnate kolaže, često velikih razmera, nazivane „gouaches découpés“. Serija „Plavi aktovi“ najbolji su primer tehnike koje je nazivao „slikanje makazama“; pokazivali su sposobnost donošenja njegovog smisla za boju i geometriju u novi medijum krajnje jednostavnosti, ali sa razigranom i razdraganom snagom.

Tokom 1940-ih radio je kao grafički umetnik i produkovao crno-bele ilustracije za brojne knjige, te preko stotinu izvornih litografija u studiju Mourlot u Parizu.

Matisa je cenio grčki pesnik, nobelovac Odiseas Elitis. Elitis je sa Matisom upoznao zajednički prijatelj Teriad. Matis je slikao zid trpezarije Teriadeove rezidencije „Villa Natacha“ u mestu Sen-Žan-Kap-Fera, koje je Elitis često spominjao u svojim pesmama.

Matis, inače apolitičan, bio je šokiran kada je čuo da je njegova kćerka Margerit, koja je bila aktivna u francuskom pokretu otpora tokom rata, bila mučena (gotovo do smrti) u zatvoru u Renu i osuđena na koncentracioni logor Ravenzbrik.[4] (Margerit je izbjegla logor, nakon što je pobegla u šumu iz voza za Ravenzbrik tokom napada savezinčkih aviona.[20])

Matisov učenik Rudolf Livi ubijen je u koncentracijskom logoru Aušvic 1944.[21][22]

Godine 1947. izdao je „Jazz“, ograničeno izdanje sa oko stotinu otisaka raznobojnih izreza kolaža praćenih zapisanim mislima. Tériade, cenjeni izdavač umetničkih dela 20. veka, izveo je Matisove izreze kao otiske matrice.

Posljednji dani[uredi | uredi izvor]

Godine 1951. Matis je završio četvorogodišnji projekt uređenja enterijera vitražima Kapele Ružarija u Vansu (Chapelle du Rosaire de Vence), koja se često naziva „Kapelom Matis”. Sledeće godine je osnovao Muzej Matis u rodnom Kato Kambreziju koji sadrži treću najveću kolekciju njegovih radova.

Njegov poslednji rad bio je dizajn vitraža za Unionističku crkvu u Pokantiko Hilsu u državi Njujork za Dejvida Rokfelera, čija je maketa visila na zidu njegove sobe u kojoj je preminuo u 84. godini, u novembru 1954. godine.

Sahranjen je na groblju samostana Notre Dame de Cimiez, u blizini Nice.

Matisovo delo[uredi | uredi izvor]

Počeci, fovizam i delo do 1912. godine[uredi | uredi izvor]

Anri Matis je rođen samo oko dve godine posle Bonara, a živeo je sedam godina duže od njega. Oni nisu bili samo neposredni savremenici nego su imali i mnogo zajedničkog kao umetnici: njih dvojica su spadali među najveće koloriste dvadesetog veka i svaki je ponešto naučio od onog drugog. Ipak se čini da je Matis, jedan od pionira eksperimentalnog slikarstva dvadesetog veka, pripada docnijoj generaciji, jednom drugom svetu. Slično Bonaru, i on je bio određen za pravničku karijeru, ali se 1892. godine upisao u Akademiju Žulijan na kojoj je studirao kod akademičara Vilijama Bugroa. Sledeće godine je prešao na Školu lepih umetnosti i, na sreću, mogao je da studira u klasi Gistava Moroa. Moro, iako simbolist, bio je rođeni učitelj koji je podsticao studente za pronalaženje vlastitih usmerenja stalnim studiranjem u muzejima, kao i putem individualnog eksperimentisanja. U njegovoj klasi Matis je sreo Žorža Ruoa, Šarla Kamoana i Šarla Gerana koji će se kasnije udružiti kao fovisti.

Matis se sporo razvijao iz tamnih tonaliteta i literarnih tema koje je u početku ispitivao. Oko 1896. počeo je da otkriva Degaa, Tuluz-Lotreka, impresionizam i japansku grafiku, a zatim Renoara i Sezana. Godine 1899., u ateljeu slikara Karijera, koji je bio povezan sa simbolizmom, sreo je Andrea Derena. Te godine počeo je da eksprimentiše figurama i mrtvim prirodama slikanim direktnom, nedeskriptivnom bojom. Odmah zatim okušao se prvi put u skulpturi i ispoljio sposobnosti koje će ga učiniti jednim od velikih slikara-vajara 20. veka. Godine 1901, preko Derena, sreo je Morisa Vlamenka i tako je fovistička grupa bila gotovo potpuna.

Dezert, Jan Davids de Hem, 1640, ulje na platnu, 149 × 203 cm, Pariz, Luvr.
Slika koju je Matis kopirao u Luvru.

Među slikarima koje je Matis kopirao u Luvru dok je još bio Moroov student bila je jedna mrtva priroda holandskog slikara iz 17. veka Jana Davidsa de Hema. Matisova verzija je slobodna kopija, znatno manja od originala. Ovo delo, čiju će kubističku varijantu izraditi oko 1916, moglo bi gotovo biti simbol pravca kojim će njegovo slikarstvo ići tokom čitave karijere — ka eliminisanju detalja i uprošćavanju linije i boje na njihove osnovne elemente. Čak i kad se vraćao, što je često činio, krajnjem kolorizmu i strukturalnoj složenosti, ta složena faza je bila samo priprema za novi proces oslobađanja od nebitnog. U Salonu Nacionalnog društva lepih umetnosti (poznatom kao Nacionalni salon) izložio je 1897. sliku Dezert, prividno veoma tradicionalno delo, ali jedno od najsloženijih i do tad najbrižljivije kontruisanih radova. Ta slika, iako tamna u tonu, otkrivala je svojim crvenim sjajem njegovu zainteresovanost za impresioniste; nakoso postavljenim stolom koji pretrpava i zbija prostor slike ona je anticipirala njegov prelaz na neku vrstu arhitektonskog uprošćavanja koje je bilo preteča njegove verzije kubizma. Muški model, oko 1900 — model je isti kao u skulpturi Rob — pomerio je taj proces uprošćavanja i zbijanja za nekoliko stupnjeva dalje, čak do izvesnog perspektivnog iskrivljavanja, da bi se postiglo osećanje ograničenog prostora, na način na koji nagoveštava uticaje Van Goga i Sezana. Iako ju je naslikao u gotovo ujednačenom smeđem tonalitetu, sa isticanjem arhitektonske strukture, Matis je u to vreme slikao i u prirodi i ispitivao impresionističku paletu podeljene boje i apstraktne kolorističke arabeske neoimpresionizma. Karmelina se vratila u ugao ateljea u frontalnom položaju zasnovanom na Sezanu, s modelom koji skulpturalno izlazi iz pravougaono koncipiranog pozađa.

Tokom prvih godina dvadesetog veka Matis je nastavio rad na skulpturi, naročito na nagoj figuri. Otprilike u isto vreme počeo je prvu seriju studija akta na slikama i crtežima. Između 1902. i 1905. izlagao je u galeriji Berte Vajl, a zatim u galeriji Abroaza Volara koji je brzo postajao glavni posrednik za prodaju dela avangardnih umetnika u Parizu. Kad je 1903. osnovan liberalniji Jesenji salon, Matis je izlagao na njemu s Bonarom i Markeom. U Jesenjem salonu 1905. prostorija s Matisovim, Vlamenkovim, Derenovim i Ruoovim slikama, između ostalih, navodno je izazvala primedbu koja je grupi dala stalno ime. Prema toj anegdoti, kritičar Luj Vusel, primećujući jednu donatelovsku skulpturu sred divlje kolorističkih slika, uzviknuo je: „Donatello au milieu des fauves!” („Donatelo sred divljih zveri!”). Bez obzira da li je primedba stavljena ovom prilikom ili kasnije, u Salonu nezavisnih 1906, ime se zadržalo.

Reč „fauves” odnosila se naročito na sjajnu proizvoljnu boju, intenzivniju od naučne boje neoimpresionizma i nedeskriptivne boje Gogena i Van Goga, i na direktni plahi rad kičice kojom su Matis i njegovi prijatelji eksperimentisali prethodne godine u Kolijuru i Sen Tropeu na jugu Francuske. Fovisti su dovršili ono konačno oslobađanje boje, ka čemu su na razne načine bili usmereni eksperimenti Gogena, Van Goga, Seraa, nabisa i neoimpresionista. Služeći se sličnim sredstvima, fovisti su ipak na umu imali drukčije ciljeve. Oni su želeli da upotrebljavaju snažnu boju istisnutu direktno iz tube, a ne da opisuju objekte u prirodi, ne da izazivaju vibracije na mrežnjači oka, ne da ističu romantični ili tajanstveni predmet nego da odvojeno od svega toga grade nove vrednosti slike. Dakle, u izvesnom smislu upotrebljavali su boju Gogena i Seraa, slobodno kombinovanu s vlastitim linearnim ritmovima, da bi postigli efekte slične onima kojima je Sezan neprestano težio. Nije slučajno što je među umetnicima prethodne generacije Matis najviše cenio Sezana.

Matis je već u Salonu nezavisnih 1905. bio izložio svoju veliku neompresionističku kompoziciju Luksuz, odmor i sladostrašće (Luxe, calme et volupté) čiji je naslov uzet iz dvostiha Bodlerovog Poziva na putovanje (L'invitation au voyage):

Là, tout n'est qu'ordre et beauté,
Luxe, calme et volupté.

U ovom delu, koje je napravilo krupan korak prema apstrakciji, Matis je kombinovao mozaički manir kojim je Sinjak (kupac slike) radio svoje pejzaže sa organizacijom figura na verzijama Sezanovih Kupačica i na njegovim vajarskim studijama. Ta slika je bila prvi veliki primer one vrste figurativno-pejzažne kompozicije koja će dati nekoliko najznačajnijih dela u sledećih nekoliko godina.

U Jesenjem salonu 1905, Matis je takođe izložio Otvoreni prozor, Kolijur i portret gospođe Matis nazvan Žena sa šeširom. Otvoreni prozor je možda prvi potpuno razvijeni primer teme koja će Matisu biti omiljena do kraja života. To je mali deo sobnog zida koji uglavnom obuhvata prostrani prozor čija su krila širom otvorena u spoljašnji svet — balkon sa saksijama cveća i vinovom lozom, zatim, more, nebo i čamce.

Unutrašnji zid i prozorska krila komponovani su od širokih, vertikalnih traka živo zelenih, plavih, purpurnih i narandžastih tonova; spoljašnji svet je sazdan od veselih, sjajnih sitnih poteza kičice, od tačkasto nanesene zelene boje do širih poteza ružičaste, bele i plave na moru i nebu. Na ovoj slici Matis je već daleko prevazišao Bonara ili bilo kojeg od neoimpresionista u nagoveštavanju kolorističke apstrakcije. Ali, kao što je to uvek kod njega, osećanje za stvarni, prolazni prizor je veoma snažno.

Žena sa šeširom izazvala je još veći bes od Otvorenog prozora, zbog prividno divlje nemarnosti kojom je boja bila razmazana po površini, i to ne samo na pozađu i šeširu, nego i po licu žene čije su crte naznačene smelim zelenim i otvoreno crvenim potezima. Uskoro posle toga, Matis je naslikao drugi portret gospođe Matis koji je u izvenosnom smislu bio još smeliji, upravo zato što je strožije i preciznije izrađen. To je delo nazvano Zelena pruga, s licem kojim dominira sjajna zelena traka koja ga deli od linije kose do brade. U toj tački Matis i njegove kolege fovisti polazili su od teze koju su postavili Gogen, simbolisti i nabisti: umetnik je slobodan da se služi bojom nezavisno od prirodnog izgleda, gradeći strukturu od apstraktnih oblika i linija boje stranih ženi, drvetu ili mrtvoj prirodi koji ostaju osnova te strukture. Možda je Matisova verzija bila utoliko šokantnija što mu je tema bila tako jednostavna i poznata. Ovakva upotreba boje bila je prihvatljiva u Gogenovim egzotičnim scenama ili Redonovim mističnim fantazijama. U poređenju s fovističkim portretima njegove žene, Matisov Autoportret iz 1906, iako snažno nacrtan i pronicljivo realizovan, gotovo je tradicionalan.

Matis je nastavio da eksperimentiše sa idiličnim figuralnim kompozicijama, kao što su činili Sezan i Gogen, a pre njih Pusen i Venecijanci. U Pastoreli, 1905, vratio se impresionističkom maniru neravne boje; zatim je u veličanstvenoj Radosti življenja (Bonheur de vivre; Joie de vivre) sjedinio raznovrsne eksperimente u jednoj od svojih najlepših figuralno-pejzažnih slika. Radost življenja je puna reminiscencija (podsećanja), od Gozbe bogova Đovanija Belinija do persijskog slikarstva, ali je u njoj slikar pomešao sve te uticaje u majstorski raspored krivudavih, talasastih linija figura i drveća koji, uprkos namernim perspektivnim smanjenjima, žive kao jedna celina na površini slike. To je prava pastorala ispunjena raspoloženjem čulne klonulosti i duhom pastoralnih radosti. Slično Pikasovoj slici Gospođice iz Avinjona (Les Demoiselles d'Avignon), koja je nastala sledeće godine, ova slika je preteča apstrakcije u modernom slikarstvu. Njen uticaj možda čak prevazilazi uticaj Pikasovog velikog dela, pošto ono nije javno izlagano do 1937, dok su Radost življenja odmah kupili Gertruda i Leo Stajn, i ta slika je dugo godina bila dobro poznata u njihovoj kolekciji. Nesumnjivo da ju je Pikaso video ili u Salonu nezavisnih, gde je bila izložena 1906, ili u stanu Stajnovih.

Krivolinijski ritmovi Radosti življenja povezuju ovu sliku s tradicijom art novoa, iako ona svojim kvalitetom prevazilazi svaku sliku te tradicije. Slične njoj su i mnoge studije akta, od kojih je neka kasnije razvio u druge slike i skulpture. U stvari, čini se da je Matisova radost u crtanju i slikanju akta dobila svoj prvi velik podsticaj u studijama za Radost življenja. U Plavom aktu, naslikanom početkom 1907, eksperimentisao je kontrapostom (ital. contrapposto), stvarajući formu koju je preneo u vajarske verzije u terakoti i bronzi, u drapirane i nage figure. Prototip se pojavljuje u desnoj centralnoj figuri Radosti življenja, ali je Plavi akt modelovan skulpturalnije, a kontrapost je još napadnije istaknut u skulpturama. Ta skulputra se javlja i kao dominantni element u izvesnom broju slika izrađenih između 1908. i 1915, npr. u slici Zlatna ribica i skulptura.

Matis posle fovizma[uredi | uredi izvor]

Čini se da je tek u 1905. i 1906. s delima kao što su Otvoreni prozor, Kolijur i Ciganka, Matis, u stvari, svoje razuzdale boje i fakturu kičice je doveo do krajnjih granica. Čak su u istom tom razdoblju njegov analitički duh i široka perceptivnost posvećeni drugim problemima. Luksuz, odmor i sladostrašće iz 1904–05, bio je neoimpresionistički pokušaj; u Radosti življenja već je počinjao da kontroliše pokret kičice i da raspoređuje boje u široke površine definisane krivudavim linijama tela i drveća. Mladi mornar II ilustruje novi vid njegovih dalekosežni istraživanja, možda pod uticajem sve veće zainteresovanosti za vajarstvo. Figura je jednostavno i čvrsto modelovana pomoću teških konturnih linija povučenih preko prostranih površina boje, plave — na bluzi — i zelene — na pantalonama. Pozađe iz kojeg figura izlazi je svetloružičasta ravan. Skulpturalni pristup je pored toga očigledan i u Plavom aktu, a organizacija prostora pomoću obojenih ravni dostiže svoj prvi veliki vrhunac slikom Luksuz II (Le Luxe II). Ovde je umetnik potpuno uspeo u pokušaju da stvori novu vrstu prostora slike kontrastiranjem, jukstapoziranjem obojenih površina. Tako je napustio perspektivu, izuzev u proizvoljnom umanjenju jedne figure, i modelovao pomoću svetlog i tamnog, slika nije samo površinska dekoracija. Figure modelovane isključivo konturnom linijom poseduju čvrstinu; one postoje i kreću se u prostoru, sa iluzijom dubine, svetlosti i vazduha stvorenom isključivo pomoću obojenih oblika koji takođe potvrđuju integritet plana slike. Prema tome, u trenutku kad su Pikaso i Brak izvodili prve protokubističke eksperimente ili još ranije, Matis je već bio stvorio novu vrstu prostora slike. Prva verzija, Luksuz I (Le Luxe I), bila je naslikana početkom 1907. godine.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Spurling 2001, str. 4–6.
  2. ^ a b Simpson et al. 2001, str. 23 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFSimpsonFlandrinFlandrinLacambre2001 (help)
  3. ^ Leymarie, Jean; Read, Herbert; Lieberman, William S. (1966), Henri Matisse, UCLA Art Council. pp. 9.
  4. ^ a b Bärbel Küster. "Arbeiten und auf niemanden hören." Süddeutsche Zeitung, 6. jula 2007. (jezik: nemački)
  5. ^ Spurling 2001, str. 86.
  6. ^ Henri and Pierre Matisse Arhivirano 2012-07-24 na sajtu Archive.today, Cosmopolis, No 2, sijećanj 1999
  7. ^ Marguerite Matisse pristupljeno 13. децембра 2010.
  8. ^ а б в Oxford Art Online, "Henri Matisse"
  9. ^ а б в Leymarie, Jean; Read, Herbert; Lieberman, William S. (1966), Henri Matisse, UCLA Art Council. pp. 10.
  10. ^ Leymarie, Jean; Read, Herbert; Lieberman, William S. (1966), Henri Matisse, UCLA Art Council. pp. 19–20.
  11. ^ а б John Elderfield, The "Wild Beasts" Fauvism and Its Affinities, 1976, Museum of Modern Art. ISBN 978-0-87070-638-7. str. 13.
  12. ^ Freeman 1990, str. 13.
  13. ^ The Unknown Matisse. pp. 352–553..., ABC Radio National, 8. juna 2005.
  14. ^ Cone Collection Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. oktobar 2014), Baltimore Museum of Art. Pristupljeno 29. jula 2007.
  15. ^ MoMA, 1970 at 28
  16. ^ Mellow 1974, str. 84.
  17. ^ Mellow 1974, str. 94–95.
  18. ^ Cowart & Fourcade 1986, str. 47
  19. ^ Henri Matisse fotografska dokumentacija 22 progresivna stadija slike engl. "Large Reclining Nude", 1935 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (29. мај 2013), Židovski muzej
  20. ^ Heftrig, Ruth; Olaf Peters; Barbara Maria Schellewald [editors] (2008), Kunstgeschichte im "Dritten Reich": Theorien, Methoden, Praktiken, Akademie Verlag. pp. 429; Spurling, Hilary, Matisse the Master: A Life of Henri Matisse, the Conquest of Colour, 1909–1954. pp. 424.
  21. ^ Gilbert 2002, стр. 10
  22. ^ Ruhrberg 1986, стр. 55

Литература[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Anri Matis na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Анри_Матис&oldid=27551823”