Branko Lazarević

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za drugu upotrebu, pogledajte stranicu Branko Lazarević (fudbaler).
Branko Lazarević
Lični podaci
Datum rođenja(1883-11-25)25. novembar 1883.
Mesto rođenjaVidin, Kneževina Bugarska
Datum smrti6. oktobar 1963.(1963-10-06) (79 god.)
Mesto smrtiHerceg Novi, SFRJ

Branko Lazarević (Vidin, 25. novembar 1883 — Herceg Novi, 6. oktobar 1963) bio je srpski književnik i diplomata.[1]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Branko Lazarević je rođen u Vidinu, u Bugarskoj, u imućnoj porodici Đorđa Lazarevića iz Negotina, gde mu je otac Đorđe, trgovac i radikalski prvak u Negotinu, bio izbegao posle Timočke bune. Majka Vukosava bratanica je pesnikinje Milice Stojadinović Srpkinje. Preci Đorđa Lazarevića došli su u Negotinsku krajinu iz Sjenice, sa Pešteri i iz Starog Vlaha, i učestvovali su u Srpskom ustanku. Po drugim izvorima Lazarević je rođen u Negotinu[2], a umro - ne 1963. godine nego 1968[3].

Mladi Lazarević je pohađao Zaječarsku gimnaziju. Studije je započeo u Parizu, kao stipendista Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srbije, a završio ih u Beogradu.[4] Postao je 1911. godine suplent u Beogradu, a zatim nastavio obrazovanje u Evropi; u Parizu, Minhenu i Rimu, gde je specijalizovao estetiku i umetnost. U Minhenskoj državnoj biblioteci skupljao je materija za doktorsku disertaciju "Problemi ritma i simetrije".[5] Do oslobodilačkih ratova on se intenzivno bavi pisanjem; književnim radom i pozorišnom kritikom. U književnosti se javlja 1907. godine, u beogradskom "Srpskom književnom glasniku", sa dvodelnom studijom o poeziji Svetislava Stefanovića.[6]

U balkanskim ratovima on je rezervni potporučnik srpske vojske.[7] Tokom Prvog svetskog rata službovao je na frontu, a potom postavljen 1916. godine za urednika "Srpske novine", a potom za šefa Presbiroa Ministarstva spoljnih poslova Kraljevine Srbije, na Krfu. Branko Lazarević je od 1918. godine ušao u politiku i napravio je poput još nekih srpskih književnika, lepu diplomatsku karijeru. Prvo je postavljen 1918. godine za sekretara Poslanstva u Tokiju, i ubrzo premešten u Poslanstvo u Vašingtonu[8]. Bio je generalni konzul u Čikagu od 1922. do 1922. godine.[9][10] Po povratku u Evropu, od 1922. godine je kratko vreme bio sekretar i otpravnik poslova Poslanstva u Berlinu. Tada je zajedno sa sovjetskim poslanikom Nikolajem Krestinskim pokušao da sačini projekat nota koje bi izmenili ministarstva spoljnih poslova Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i Sovjetskog Saveza o uspostavljanju diplomatskih odnosa.[11] Potom je unapređen u savetnika Poslanstva u Pragu, gde je ostavio vidnog traga o sebi. Govorio je češkim jezikom, stekao veliki ugled a njegovi brojni tamošnji prijatelji pomogli su da na češkom jeziku izađe njegova knjiga, sa naslovom: "Tri najveće jugoslovenske vrednosti". Novembra 1923. formalno je premešten za sekretara Poslanstva u Bernu, ali je zapravo povučen na rad u Ministarstvo inostranih dela. U narednim mesecima bio je šef IV odseka Političkog odeljenja Ministarstva inostranih dela,[12] koje je bilo zaduženo za balkanske države, a na prvom mestu za Albaniju. Tada je blisko sarađivao sa predsednicima vlada i ministrima inostranih dela na pripremi za povratak Ahmeda bega Zogua na vlast.[13][14] Po povratku Zogua na vlast, Momčilo Ninčić je odlučio da postavi Lazarevića za novog jugoslovenskog poslanika u Tirani, prvih meseci 1925. godine. On je bio u dobrim odnosima sa novim predsednikom albanske vlade, ali je ujedno bio i blizak saradnik Ninčića pošto su bili pašenozi (oženili su ćerke upravnika Državnih monopola Raše Miloševića)[15]. Time je ministar inostranih dela želeo da ima svog čoveka od poverenja u Albaniji, jer su u periodu od 1924. do 1926. Ministarstvo inostranih dela i Ministarstvo vojske i mornarice Kraljevine SHS vodili dva različite politike prema južnom susedu. Zbog toga će na kraju izbiti i sukob između poslanika Lazarevića i vojnog atašea u Tirani Tanasija Dinića, koji će se završiti opozivanjem jugoslovenskog diplomate.[16] Potom ga je Ninčić premestio za poslanika u Pragu, u leto 1926, jer je iz Čehoslovačke želeo da ukloni Ljubomira Nešića, bliskog saradnika Nikole Pašića među jugoslovenskim diplomatama.[17] Posle zavođenja ličnog režima kralja Aleksandra, januara 1929, prema kojem je Ninčić ostao u opoziciji, Branko Lazarević je premešten za poslanika u Varšavi, položaj koji je imao manji značaj za jugoslovensku spoljnu politiku i diplomatiju. Na novom položaju prvenstveno se posvetio razvoju jugoslovensko-poljskih kulturnih odnosa.[18] Bio je jedini jugoslovenski poslanik koji je vladao poljskim jezikom, i svedok najviše i najniže tačke u bilateralnim odnosima - zvanične posete ministra Vojislava Marinkovića Varšavi 1931. i prekida komunikacije sa ministrom spoljnih poslova Jozefom Bekom posle Marsejskog atentata 1934. godine. Posle formiranja vlade Milana Stojadinovića, koji je u početku sarađivao sa Glavnim odborom Narodne radikalne stranke - u kojoj je Ninčić i dalje imao značajnu ulogu - Branko Lazarević je premešten u Ankaru jula 1935, što je bilo jedan od najvažnijih diplomatskih pozicija u to vreme.[19] Na novom položaju je ostao do jula 1937. godine.[20][21] Boraveći u Poljskoj izabran je 1931. godine za člana "Jugoslovensko-poljskog naučnog instituta". Lazarević je preuzeo dužnost poslanika u Beču jula 1937. i na ovom položaju ostao do sprovođenja anšlusa Austrije, marta 1938. godine. Potom je postavljen za poslanika u Briselu, i na tom položaju je ostao do stavljanja na raspolaganje i penzionisanja, u leto 1939. godine. Branko Lazarević je smatrao da je ovaj čin bio izveden na vrlo grub način od strane kneza Pavla Karađorđevića, predsednika vlade Dragiše Cvetkovića i ministra inostranih poslova Aleksandra Cincara-Markovića.[22][23]

Posleratna komunistička vlast ga uklanja sa javne scene. Svoje neobjavljene političke rasprave, dnevnike, solilokvije, eseje i razmišljanja, Lazarević piše u nametnutoj izolaciji, sve dok nije bio isključen iz Saveza književnika i dok nije dopao zatvora (1948—1951). Oduzeti su mu kuća u Beogradu, vila na Hvaru i očeva pivara u Negotinu. Živeo je u jednoj sobi u Herceg Novom.[24]

Izgubljena ostavština Branka Lazarevića nađena je slučajno. 2004. godine u Herceg Novom.

Naučni rad[uredi | uredi izvor]

Njegove političke rasprave imaju širok kulturno-istorijski i antropološki značaj, pre svega za razumevanje opšteg društvenog konteksta prve polovine XX veka, a potom i za shvatanje identiteta i mentaliteta Jugoslovena. Svoje predratne političke rasprave pisao je uzgredno i profesionalno, kao ugledan kraljevski diplomata i elitni intelektualac. Njegova filozofija istorije, bila je zasnovana na analizi globalnih istorijskih kretanja.

Pored književnosti, Lazarević je i pozorišni i književni kritičar pod jakim uticajem Skerlića. Talentovan je i vrlo produktivan stvaralac. Saradnik je više listova i časopisa, a javlja se 1912. godine kao direktor lista "Reč".[25]

U 1945. godini napisao je sve tri velike političke rasprave, koje su ostale neobjavljene u rukopisima: programski esej Istok-Zapad i Jugoslavija, socijalno-antropološki ogled Pučina je stoka jedna grdna i opsežni traktat „Rat, revolucija, demokratija i umetnost“.

„Rat, revolucija, demokratija i umetnost“ je obuhvatna građanska kritika komunističke prakse i leve totalitarne ideologije modernoga doba. Lazarević je 1945. godine napisao i socijalno-psihološku raspravu o karakteru, kretanju i motivima masa, koje svagda započinju i nose revoluciju. Među herceg-novskim rukopisima, u ostavštini Branka Lazarevića nađen je i njegov obimni „Dnevnik jednoga nikoga“ pisan od 1943. do 1947. koji obuhvata poslednje dane nemačke okupacije i prve godine komunističke vlasti u Beogradu. Lazarevićev Dnevnik jednoga nikoga bio je skriven i nepoznat punih šezdeset godina.

Kritika[uredi | uredi izvor]

„Prema političkim raspravama, nađenim u ostavštini, vidi se da je Lazarević bio iskren srpski rodoljub i da nije bio šovinista. Svaki nacionalizam mu je bio jednako stran, kao i svaki prostački populizam. Smetale su mu četničke kame i kokarde. Klonio se klerikalizma, nacionalne retorike, dekorativne simbolike i vašarskog srbovanja. Svetosavlje je primao kao oblik vizantijskog komonvelta i srpski put ka prosvećenosti; manastiri su za njega bili škole pismenosti, graditeljstva i živopisa. Kao retki balkanski državnici, cenio je hladnu pamet i kritički um. …Njegov liberalizam, kao i njegov demokratizam, nije bio bezgraničan... U kritici podaničkog mentaliteta gomile najviše su mu smetali sebičnost, gupost, dvoličnost, bahatost, primitivizam, zatucanost, pokornost, potuljenost..." (Predrag Palavestra).

Citati[uredi | uredi izvor]

  • „Stvoriti građanina: to je osnovni uslov za zdravu državu. Samo građanin može da shvati veličinu, snagu i vrednost i korist države. Građanin ne znači samo plan jedne narodne zajednice. Građanin znači plan opšte ljudske zajednice. Pravi i veliki građanin, to je građanin Masarikovskih shvatanja. To je čovek osposobljen da bude član opšte ljudske zajednice. On čini vrh piramide."
  • „Demokratija je dinamična, tiranija statična“, dok je revolucija „apokalipsa straha"
  • „Ideje nemaju granica. Velike misli putuju bez putnih isprava i bez policijskih i carinskih pregleda."
  • „Kad sloboda ućuti, ućuti i velika umetnost. Umetnost je biljka slobode“."3a umetnost je najpogodniji sistem pune demokratije sa punom slobodom za elitu“.
  • „Kada se kaže umetnost, kaže se sloboda."
  • „Osnovna je sloboda: građanska, verska, politička, naučna, umetnička, jednom reči - lična."
  • „Nema, nema i sto puta nema nikakve druge umetnosti nego samo, isključivo i neopozivo, slobodne umetnosti."
  • „Strah je najveći pokretač mase"
  • „Zemlje slobode uvek nalaze izlazak iz svake situacije. One se prilagođavaju odnosima koji se pojave i rešavaju ih na planu mogućnosti."
  • „Ratovi i revolucije novijega doba poremetili su odnose u svetu i decivilizovali čoveka, čak i građansku elitu. Komunizam i liberalizam čitavo čovečanstvo pretvaraju u gomilu, vraćaju u primitivizam i bacaju u jedan novi varvarizam. Evropske mase se vraćaju gomilama. Evropljanin je postao čovek gomile."

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Lazarević, Branko; Puvačić, Dušan. Kritički radovi Branka Lazarevića. Matica srpska. Pristupljeno 29. 9. 2017. 
  2. ^ Voja Stojanović Boke: "Zaslužni sinovi...", Beograd 1941. godine
  3. ^ Radovan Samardžić: "Istorija srpskog naroda", Beograd 1983. godine
  4. ^ Popović, Radovan (2011). Žudnja za frakom. Srpski pisci u diplomatiji. Leskovac - Beograd: Zadužbina Nikolaj Timočenko - KIZ Altera. str. 75. ISBN 978-86-6007-073-1. 
  5. ^ Popović, R. Žudnja za frakom. str. 75. 
  6. ^ Vidosava Golubović, Staniša Tutnjević: "Srpska avangarda u periodici" (zbornik radova), Novi Sad 1996. godine
  7. ^ "Ilustrovana ratna hronika", Beograd 1912. godine
  8. ^ "Velika Srbija", Solun 1918. godine
  9. ^ Popović, R. Žudnja za frakom. str. 77. 
  10. ^ Krejić, Predrag (2013). „Konzularna predstavništva Kraljevine Jugoslavije u Sjedinjenim Američkim Državama (Njujork i Čikago)”. Arhiv. Časopis Arhiva Jugoslavije. XIV: 27. 
  11. ^ Lazarević, Branko (2001). Diplomatski spisi. priredio: Miladin Milošević. Negotin: Istorijski arhiv. str. 14, 15. 
  12. ^ Mišić, Saša (2009). Albanija: prijatelj i protivnik. Jugoslovenska politika prema Albaniji 1924-1927. Beograd: Službeni glasnik. str. 56, 62. ISBN 978-86-519-0074-0. 
  13. ^ Mićić, Srđan (2018). Od birokratije do diplomatije. Istorija jugoslovenske diplomatske službe 1918-1939. Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije. str. 82—88. ISBN 978-86-7005-149-2. 
  14. ^ "Vreme", Beograd 3. oktobar 1929. godine
  15. ^ Lazarević, B. Diplomatski spisi. str. 7. 
  16. ^ Mišić, S. Albanija: prijatelj i protivnik. str. 78 i dalje. 
  17. ^ Mićić, S. Od birokratije do diplomatije. str. 179. 
  18. ^ Gulić, Milan (2017). "Jugoslovenske kraljevske diplomate u Poljskoj 1919-1939" u: Jugoslavija i Poljska u XX veku. Beograd: Institut za savremenu istoriju - Instytut Historii i Stosunkow Miedzynarodowych UKW - Društvo istoričara Srbije. str. 62—66. ISBN 978-86-7403-215-2. 
  19. ^ Mićić, Srđan (2019). "Jugoslovensko poslanstvo u Varšavi između dva svetska rata" u: Jugoslavija i Poljska. Odnosi u XX veku. Beograd: Institut za savremenu istoriju - Instytut Historii i Stosunkow Miedzynarodowych UKW. str. 106—108. ISBN 978-86-7403-235-0. 
  20. ^ umetnički katalog: "Izložba turskih slika i publikacija", Beograd 1937. godine
  21. ^ Lazarević, B. Diplomatski spisi. str. 26, 27. 
  22. ^ Lazarević, B. Diplomatski spisi. str. 27—29. 
  23. ^ Popović, R. Žudnja za frakom. str. 84. 
  24. ^ Popović, R. Žudnja za frakom. str. 85—89. 
  25. ^ "Prosvetni glasnik", Beograd 1913. godine

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бранко_Лазаревић&oldid=27771220”