Драгиша Цветковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Драгиша Цветковић

Драгиша Цветковић, правник и политичар
Драгиша Цветковић, правник и политичар

Биографија
Датум рођења 15. јануар 1893.
Место рођења Ниш (Краљевина Србија)
Датум смрти 18. фебруар 1969.
Место смрти Париз (Француска)
Држављанство Југословенско
Нација Србин
Вероисповест Православац
Политичка партија Југословенски раднички савез
Професија политичар
Мандат(и)
Председник владе Краљевине Југославије
5. фебруар 1939 — 27. март 1941.
Претходник Милан Стојадиновић
Наследник Душан Симовић
Министар унутрашњих послова Краљевине Југославије
5. фебруар 1939 — 26. август 1939.
Претходник Милан Аћимовић
Наследник Станоје Михалџић
Министар унутрашњих послова Краљевине Југославије
12. јул 1940 — 27. март 1941.
Претходник Станоје Михалџић
Наследник Срђан Будисављевић

Драгиша Цветковић (Ниш, 15. јануар 1893Париз, 18. фебруар 1969) је био југословенски новинар, политичар и председник владе, у више наврата градоначелник Ниша.

Биографија[уреди]

Родио се у Нишу, од оца Јована, који је пореклом из Дадинца код Власотинца и мајке Зојице Стеријадис која је била Цинцарка. Отац му је учествовао у српско-турским и балканским ратовима, а из Првог светског рата изашао је као потпуковник.

Драгиша Цветковић је и сам учествовао у Балканском рату. Једно време живео је у Швајцарској и Француској где је прихватао српске рањенике, студирао медицину и технику, да би 1934. године завршио студије права у Суботици.

Дошавши из Европе у тада сељачку Србију Драгиша Цветковић бацио се на реформе. О томе сведоче његови говори и документа из скупштине, где се борио за решавање социјалних проблема, минималних надница, колективних уговора, смањивање дажбина, презадужености сељака. Био је оштар критичар послодаваца, тражио је скраћивање радног времена, ограничено ангажовање дечје радне снаге и повластице за инвалиде. Подигао је много инвалидских домова и формирао берзе рада.

У три мандата био је градоначелник Ниша. Министар вера постао је 1928. године, да би по увођењу диктатуре 6. јануар 1929. године остао без обе функције. У листу „Нишка слободна трибина“, који је сам покренуо, писао је против диктатуре, због чега је хапшен, а лист забрањен.

Важан потез повукао је 1934. године, када је у својој вили на брду Горица у Нишу окупио опозициону елиту Југославије, на тајни договор о уједињењу свих странака сличних политичких програма. Тако је створена Југословенска радикална заједница (ЈРЗ), која је победила на изборима 1935. године.

После тих избора, још једном је био градоначелник Ниша, председник посланичког клуба ЈРЗ, министар социјалне политике и народног здравља и в. д. министара за физичко васпитање народа, а кратко, заменик министра правде и све то у влади Милана Стојадиновића у периоду 1935—1939. године.

Југословенски раднички савез[уреди]

Године 1936. заједно са Михом Креком основао је Југословенски раднички савез (ЈУГОРАС) обједињавањем радничких секција Југословенске радикалне заједнице (ЈРЗ). Драгиша Цветковић је изабран за воћу савеза, док је Милан Стојадиновић постао председник новог синдиката. Главни циљ оснивања савеза био је стварање „радничке сталешке организације“ ради сарадње с послодавцима и владом и рушење левичарског УРС-овог синдикалног покрета.

Бановина Хрватска[уреди]

Драгиша је учествовао у рушењу владе Милана Стојадиновића 1939. године, после чега постаје нови председник владе Краљевине Југославије, а нешто касније успео је да у новој влади укључи Хрвате. Извршио је федерализацију Југославије путем стварања Бановине Хрватске у договору са хрватским политичарем Влатком Мачеком. Овај договор је назван Споразум Цветковић-Мачек и настао је у јесен 1939. године.

Тројни пакт и пад с власти[уреди]

Викизворник
Викизворник има изворни текст повезан с овим чланком:

Потписао је 1940. и две антисемитске уредбе, које су објављене у Београду („Службене новине“, 5. октобар) и Загребу („Народне новине“, 9. октобра).[1]

Драгиша је са министром спољних послова Цинцар-Марковићем путовао у Немачку 13. фебруара 1941. године, где је преговарао са министром спољних послова Немачке фон Рибентропом и самим Хитлером, али није прихватио захтев да Југославија приступи Тројном пакту, објашњавајући да за то није овлашћен.

Неколико недеља касније 25. марта 1941. године по одлуци Крунско савета. Драгиша Цветковић, Министар иностраних послова Александар Цинцар-Марковић и немачки Министар иностраних послова фон Рибентроп у дворцу Белведере у Бечу потписали су протокол о приступању Југославије Тројном пакту сила осовина.

Цветковић и министри су се вратили 26. марта са завршног пута у Немачкој и издали званично саопштење:...да је Тројни пакт потписан у Бечу и да је Југославија званично приступили силама Осовине. У изјави је, такође, речено да пакт садржи тајне клаузуле које за нас представљају велику предност јер гарантују Југославији потпуну неутралност.[2]

Мајор Краљеве гарде Живан Кнежевић хапси председника владе Драгишу Цветковића током Војног пуча 27. марта 1941. у Београду.[3]

Два дана касније, 27. марта, група официра је извела војни удар, збацила Владу и намесништво, ухапсила Драгишу Цветковића и остале министре, а краља Петра II прогласила за пунолетног и предала му власт. Цветковић је убрзо пуштен из затвора.

Драгиша Цветковић је из Ниша предлагао немачким представницима да у Београду образује владу са бившим намесницима Раденком Станковићем и Ивом Перовићем, сматрајући да је он још увек легални председник владе.[4] У нишком крају помагао је покрет Драже Михаиловића.

Окупацине власти хапсиле су га у два наврата и одводиле у логор на Бањици, где је провео око два и по месеца. У Бугарску је побегао 4. септембра 1944. године, а одатле у Турску. Из Истанбула прешао је у Рим, па у Париз.

После рата по одлуци државне комисије комунистичке Југославије Драгиша Цветковић је проглашен за народног непријатеља и ратног злочинца. Њему, заправо, никада није било суђено. Боравећи у иностранству, емигрант Драгиша Цветковић је писао и говорио да тражи да се образује екипа релевантних стручњака на Балкану који би проценили да ли је потписивање Тројног пакта била издаја или частан покушај да се спречи кланица у којој је погинуло 1,8 милиона Југословена.

Драгиша је живео у Паризу све до смрти 1969. Сахрањен је на српском делу војничког гробља у Тијеу, код Париза, поред гробова генерала Петра Живковића и Богољуба Јевтића.

Преиспитивање улоге Цветковића[уреди]

Скупштина града Ниша донела је 2007. године одлуку којом је Улица Божидара Аџије (народног хероја) преименована у Улицу Драгише Цветковића[5].

Окружни суд у Нишу је 25. септембра 2009. донео одлуку о рехабилитацији Драгише Цветковића, којом је поништена одлука Државне комисије Демократске Федеративне Југославије од 15. септембра 1945. којом је Цветковић проглашен народним непријатељем и ратним злочинцем. Захтев суду, који су поднели Цветковићеви потомци, дуго није напредовао јер није могла бити нађена судска одлука из 1945. године. Нишком књижевнику Видосаву Петровићу, који овај документ није могао да нађе током припреме књиге „Драгиша Цветковић — њим самим“ 2006, речено је тада да би он могао бити међу око 500 докумената који нису уступљени архивима, већ задржани у високим државним институцијама „из оперативних потреба“.[5]

Председник Социјалистичке партије Србије и први потпредседник Владе Републике Србије Ивица Дачић је оштро осудио овај потез Окружног суда у Нишу, оцењујући да је та одлука „апсолутно погрешна“, да шаље „изузетно лошу поруку младим генерацијама“, да „Срби полако постају народ који се стиди своје борбе против фашиста“, као и да је та одлука суда сигурно наишла на одобравање десничарске организације (ОП „Образ“).[6]. Ову судску одлуку су осудили и представници СУБНОР-а.

У Цветковићевом родном селу Дадинце, поред школе, је 30. јуна 2012. године откривено спомен обележје подигнуто њему у част[7].

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ „Службене новине Краљевине Југославије“, бр. од 5. октобра 1940.
  2. ^ Против пакта и црква! Вечерње Новости 18.3.2013 Посечћено 19.3.2013.
  3. ^ Рехабилитован један од организатора пуча 27. марта 1941. године, Нада Ковачевић, Политика, 24. јануар 2009.
  4. ^ Петрановић (1992), стр. 134.
  5. ^ а б Рехабилитован Драгиша Цветковић. Радио-телевизија Србије, 25. 9. 2009., Приступљено 25. 09. 2009.
  6. ^ „Дачић осудио одлуку о рехабилитацији Драгише Цветковића“ (Блиц, 26. 09.2008)
  7. ^ РТС: Споменик Драгиши Цветковићу (30.06.2012), Приступљено 9. 4. 2013.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]