Masovna ubistva u Srbiji

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Masovna ubistva[a] u Srbiji su pojava koja je počela da se pojavljuje od 1970-ih, nastavila se tokom kriznih 1980-ih, ratnih 1990-ih i tranzicionih 2000-ih do današnjih dana.

Pojam masovnog ubistva[uredi | uredi izvor]

Masovna ubistva zajedno sa serijskim ubistvima pripadaju grupi višestrukih ubistava. Prema definiciji Nacionalnog centra za žrtve zločina masovne ubice se od serijskih ubica razlikuju u sledećem:[2]

  • deluju odjednom ubijajući veliki broj ljudi
  • deluju nasilno ispoljavajući svoj bes
  • najčešće nakon počinjenih ubistava izvršavaju samoubistvo ili ginu u sukobu sa policijom

Definicija masovnog ubistva usvojena na Skupu posevećenom serijskim ubicama u San Antoniju, održanom od 29. avgusta do 2. septembra 2005. godine:

Podela masobnih ubistava:[1]

  • klasično masovno ubistvo — ubistvo uključuje isključivo jednog počinioca, jedno mesto i konkretan vremenski period, koji može obuhvatiti minute, ali i sate;
  • porodična masovna ubistva — ova vrsta ubistva uključuje jednog počinioca koji je usmrtio četiri ili više članova svoje porodice
  • masovna ubistva i samoubistvo — ova ubistva uključuju pojavu da počinilac izvrši četiri ili više ubistva, a nakon toga izvrši samoubistvo

Podela masovnih ubica:[1]

  • porodični nasilnici – najčešće je to najstarije muško dete, poznato na fizičkim napadima na članove porodice, u okviru kućne atmosfere. Nakon fizičkog napada, takva osoba obično izvrši samoubistvo;
  • pseudokomandosi – muškarac opterećen oružjima, automobilima i motorima. Njegov napad čini posledicu pažljivog planiranja i želje da se bori protiv sveta, na neki način izdigne iznad njega, iz razloga što nosi u sebi mišljenje da svet nije u pravu. Žrtve se, u ovom slučaju, najčešće biraju nehotice, ali se dešava i da grupa bude određena grupacija
  • ubice „set and run“ (postavi i idi) – ubistvo se obavlja postavljanjem bombe na određenu lokaciju ili zamenom lekova otrovom, ubrizgavanjem otrova u proizvode koji se nalaze na policama u marketima sa prehrambenim proizvodima i dr. Ova vrsta ubica tako ne može da vidi kako će žrtva umreti, već se o tome informišu preko radija, štampe ili televizije. Najčešći motivi za ovakva ubistva jesu najučestalije izraženi besom, ljutnjom, iznudom, materijalnom koristi od naplaćivanja osiguranja. Do ovakvih ubistava može doći i iz političkih ili ideoloških razloga. Ovu vrstu ubica je mnogo teže uhvatiti u odnosu na ostale vrste masovnih ubica.

Pored ove podele, naučnici iz oblasti kriminologije, Ronald Holms i Stefan Holms, uvrstili su još dva oblika za masovne ubice. Prvi oblik čine učenici, a drugi oblik pripada nezadovoljnim radnicima. To je obično bivši zaposleni, ili osoba koja je izložena pretnjama da će ostati bez posla. Ovaj tip ubica vršenjem ubistava sprovodi osvetu jer je mišljenja da im je počinjena nepravda i da se poslodavci prema njima ružno ponašaju.[1]

Istorijat[uredi | uredi izvor]

Masovna ubistva do 2000.[uredi | uredi izvor]

U najvećem delu postojanja Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) nisu se dešavala masovna ubistva, ali su u tom vremenu postojale serijske ubice, a neki od njih, koji su svojim zločinima privukli pažnju javnosti bili su — Miodrag Stole Trifunović, građevinski preduzimač, rodom iz Niša, koji je tokom 1948. u Beogradu silovao i ubio 14 žena;[3] Mitar Sekulić, mesarski radnik, koji je u periodu 1948—1951. u Beogradu silovao i ubio tri žene, a još oko desetak silovao[4] i Metod Trobec (1948—2006), vozač viljuškara iz Slovenije, koji je na svom imanju u Dolenjoj Vasi pri Polhovom Gradcu u periodu 1976—1978. ubio pet žena, čije je ostatke spalio u peći.[5] Jedno od prvih masovnih ubistava u SFRJ i Socijalističkoj Republici Srbiji bilo je ubistvo koje je 1972. u selu Topolovnik, kod Velikog Gradišta, počinio Jezdimir Gajić. Zbog sukoba oko parcele ubio je komšijsku porodicu — muža, ženu, sina i snaju, a jedino je poštedeo tek rođenu bebu. Osuđen je na smrtnu kaznu koja je izvršena 1975. godine.[6][7] Dve godine kasnije, 4. maja 1974. Dragan Najdanović je u Zaječaru ubio troje članova porodice svoje bivše devojke Zorice, a nju teško ranio i potom pokušao da izvrši samoubistvo. Kako je u vreme izvršenja dela (dan pre svog 21 rođendana) bio mlađi punoletnik, nije mogao da bude osuđen na smrt, pa je dobio 15 godina zatvora.[8][9]

Prvo masovno ubistvo, tokom koga je ubica nasumično ubijao ljude na više lokacija, u SFRJ dogodilo se 26. februara 1986. u Bosni i Hercegovini, kada je Mile Matić (1956—1994), karatista iz Doboja i čuvar u zatvoru u Zenici, ubio devet osoba. On je najpre u Doboju ubio zeta i taksistu, a potom je u Zenici ubio kolegu i saobraćajnog milicionera. Nakon ovih ubistava otišao je u Koprivnu, kod Modriče, gde je upao u kuću devojke u koju je bio zaljubljen i ubio nju i još četiri člana njene porodice. Matić je na suđenju proglašen neuračunljivim i poslat na lečenje u bolnicu Okružnog zatvora u Beogradu, gde je izvršio samoubistvo.[10]

Prvo masovno ubistvo u vojsci dogodilo se u Srbiji 3. septembra 1987. u Paraćinu kada je vojnik na odsluženju vojnog u roka u JNA Aziz Keljmendi, iz Lipljana, u kasarni Branko Krsmanović ubio četvoricu vojnika — Srđana Simića iz Beograda, Hamiza Džanovića iz Viteza, Safeta Dudakovića iz Bosanske Gradiške i Gorana Begića iz Zagreba, a šestoricu ranio. Prema zvaničnoj verziji ubica je nakon zločina pobegao iz kasarne na obližnje Karađorđevo brdo, gde je nakon što ga je opkolila vojna policija izvršio samoubistvo. Istraga, koju su vodili vojni organi, nije uspela da otkrije motiv višestrukog ubistva. Prema nekim izvorima Keljmendi je bio nervno rastrojena osoba, a povoda za ubistvo je bila svađa sa vojnicima na koje je pucao. Ovo ubistvo, iako najverovatnije nije bilo politički motivisano, imalo je snažan politički odjek u početnim godinama jugoslovenske krize, s obzirom da se desilo svega 20 dana pre Osme sednice CK SK Srbije, a predstvavljala je i moralni udarac za Jugoslovensku narodnu armiju. Činjenica da je ubica bio Albanac iz SAP Kosovo dala je prostora za spekulisanje da je motiv ubistva bila mržnja prema JNA i Jugoslaviji.[11][12]

Javnost Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) uznemirila je 3. juna 1992. vest o masovnom ubistvu Crnoj Gori, kada je Kosta Damjanović (1970—1992) u selu Pušonjski Do, kod Pljevalja ubio devet, a ranio nekoliko mešatana. Prilikom izvršenja ovog zločina, on je ubijen od meštana. Nedugo nakon ovog, 14. februara 1993. dogodilo se još jedno masovno i jedno od najpotresnijih ubistava u Crnoj Gori, kada je Momčilo Cerović (1979—1993) u selu Čokrlije, kod Bijelog Polja, ubio pet članova svoje porodice (oca, majku, babu, brata i sestrića), nakon čega je izvršio samoubistvo.[13]

Šest godina nakon ubistva u Paraćinu, juna 1993, u toku rata u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, dogodila su se dva ubistva u kasaranama Vojske Jugoslavije u Vranju i Šapcu. Vojnik Jožef Mender, iz Subotice, u kasarni Južnomoravske brigade u Vranju ubio je 3. juna 1993. šestoro vojnika i jednog zastavnika, nakon čega je izvršio samoubistvo. Nekoliko dana kasnije, 8. juna 1993. u kasarni Mika Mitrović u Šapcu vojnik Nandor Kiš, takođe iz Subotice, prilikom smene straže ubio je vojnika i desetara, a nekoliko vojnika ranio, nakon čega je izvršio samoubistvo. Vojni istražni organi su u oba slučaja naveli da je u pitanju zločin vezan za satanistički ritual, jer su obojica vojnika bili članovi nekih ogranaka satanističkih sekti.[12][14] Iste godine, Josip Vujić (poznat kao Joso Sekira) iz Stare Moravice, kod Bačke Topole, ubio je sedmoro ljudi u okolini Subotice i Bajmoka. Najpre je u Pačiru, opljačkao i ubio jednu ženu. Nakon nekoliko dana, u Subotici je ubio dvojicu taksista, kao i jednog čoveka sa kojim je imao manju saobraćajnu nezgodu. Potom je u razmaku od nekoliko dana u Bajmoku opljačkao i ubio sekirom dve starice i jedan bračni par. Krajem godine, uspeo je da pobegne u Mađarsku, gde je dobio azil. U Srbiji je 1997. bio osuđen u odsustvu na smrtnu kaznu, ali je ona kasnije ukinuta. U Mađarskoj je zbog ubistva taksiste bio osuđen na 15 godina zatvora, a nakon izručenja Srbiji 2010. na ponovnom suđenju je osuđen na 40 godina zatvora.[15]

Masovna ubistva nakon 2000.[uredi | uredi izvor]

Posle duže pauze, u Srbiji se maja 2001. dogodilo novo masovno ubistvo, kada je Aleksandar Pavlović, bivši vozač nekadašnje direktorke bolnice, nezadovoljan premeštajem na drugo radno mesto, ušao u kancelariju direktora, gde se održaao kolegijum i upucao 9 osoba, od čega su tri osobe kasnije preminule. Za ovaj zločin osuđen je na 40 godina zatvora.[16] Godinu dana kasnije, u noći 27/28. jula 2002. Dragan Ćedić je u Leskovcu ubio bivšu suprugu i šest članova njene porodice, a četvoro prijatelja ranio. Nakon zločina je pobegao i potom izvršio samoubistvo.[12]

Spisak[b][uredi | uredi izvor]

Mesto Datum Počinilac/oci Žrtve Članak
Topolovnik, kod Velikog Gradišta 1972. Jezdimir Gajić (1931—1975) 4 mrtvih
Zaječar 4. maj 1974. Dragan Najdanović (1953—1996) 3 mrtvih i 1 ranjen
Bor 2/3. januar 1985. Đorđe Adamović (1942—1988) 4 mrtvih
Paraćin 3. septembar 1987. Aziz Keljmendi (1967—1987) 4 mrtvih i 6 ranjenih Paraćinski pokolj
Vranje 3. jun 1993. Jožef Mender (1974—1993) 7 mrtvih Pucnjava u Vranju
Pačir, Subotica i Bajmok 1993. Josip Vujić (1965) 9 mrtvih
Smederevska Palanka 11. maj 2001. Aleksandar Pavlović (1956) 3 mrtvih i 6 ranjenih
Leskovac 27/28. jul 2002. Dragan Čedić (1970—2002) 7 mrtvih i 4 ranjenih
Niš 30. septembar 2003. Vladan Rovčanin 5 mrtvih i 2 ranjenih
Jabukovac, kod Negotina 27. jul 2007. Nikola Radosavljević (1968) 9 mrtvih i 3 ranjenih Višestruko ubistvo u Jabukovcu
Velika Ivanča, kod Mladenovca 9. april 2013. Ljubiša Bogdanović (1953—2013) 13 mrtvih Masovno ubistvo u Velikoj Ivanči
Orom i Martonoš, kod Kanjiže 17. maj 2015. Rade Šefer (1960—2015) 6 mrtvih Višestruko ubistvo u okolini Kanjiže
Žitište 1/2. jul 2016. Siniša Zlatić (1978) 5 mrtvih i 22 ranjenih Višestruko ubistvo u Žitištu
Ratina, kod Kraljeva 7. decembar 2016. Živorad Radičević (1955—2016) 3 mrtvih i 1 ranjen
Barič, kod Golupca 24. april 2017. Božidar Dačić (1941—2017) 3 mrtvih i 1 ranjen
Knjaževac 14. jul 2019. Nenad Ronić 2 mrtvih i 2 ranjenih
Rasno, kod Sjenice 16. januar 2021. Enedin Turković (1977—2021) 3 mrtvih i 3 ranjenih
Vračar, Beograd 3. maj 2023. Kosta Kecmanović (2009) 10 mrtvih i 6 ranjenih Višestruko ubistvo u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar”
Dubona, Šepšin i Malo Orašje 4/5. maj 2023. Uroš Blažić (2002) 9 mrtvih i 13 ranjenih Višestruko ubistvo u okolini Mladenovca i Smedereva 2023.

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Ubistvo tokom koga je ubica usmrtio četiri ili više osoba u okviru jednog dešavanja, na jednom mestu, za isti ili relativno kratak vremenski period.[1]
  2. ^ Na spisku se nalaze i ubistva sa 3 mrtvih, ali sa više ranjenih, što je dokaz da je ubica imao nameru da počini masovno ubistvo

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d Pešić, Ksenija (2019). VIŠESTRUKA UBISTVA (Master rad) (PDF). Niš: Pravni fakultet Univerziteta u Nišu. str. 19—25. 
  2. ^ Konstatinović Vilić, prof. dr Slobodanka (2003). „Tipologije ubistava i ubica”. Zbornik radova Pravnog fakulteta u Nišu (PDF). Niš: Pravni fakultet Univerziteta u Nišu. str. 93—118. 
  3. ^ „Mračna strana beogradske istorije, ili Beogradski fantom iz Zvezdarske šume”. 011info.com. n.d. 
  4. ^ „Mesar žrtve silovao i davio, a pored njihovih tela ostavljao novine: Vrebao ih noću po zabačenim ulicama!”. 24sedam.rs. 17. 02. 2022. 
  5. ^ „SERIJSKI UBICA ZBOG KOJEG JE DRHTALA JUGOSLAVIJA! Silovao žene i PEKAO ih u peći, a ono što je pričao u sudnici je šok!”. mondo.rs. 29. 07. 2021. 
  6. ^ „MIRNI ŠNAJDER JEZDA REŠETAO JE JEDNOG PO JEDNOG! Slučaj zbog koga je SFRJ ZANEMELA! Krojač nije mogao da trpi uvrede, a onda je počeo MASAKR!”. kurir.rs. 04. 11. 2017. 
  7. ^ „Branilac peta epizoda "Jezdimir Gajić"”. rts.rs. 19. 10. 2019. 
  8. ^ „Jedan dan do života”. politika.rs. 12. 11. 2017. 
  9. ^ „Edukativni slučajevi za buduće generacije — 6. Jedan dan do života”. guberina-marinkov.rs. n.d. 
  10. ^ „MASAKR KOJI JE UZDRMAO VELIKU JUGOSLAVIJU: Mile ceo dan ubijao ljude, pobio ih DEVETORO, a evo kako je to objasnio”. kurir.rs. 14. 01. 2023. 
  11. ^ „Pokolj u Paraćinu”. banjalukain.com. 02. 02. 2010. 
  12. ^ a b v „Oni su počinili najmasovnija ubistva u Srbiji”. nova.rs. 12. 05. 2020. 
  13. ^ „MOMČILO JE NAJMLAĐI MASOVNI UBICA U CG: Imao je samo 14 godina kad je pobio porodicu pred spavanje! TAJNU ODNEO U GROB”. kurir.rs. 13. 08. 2022. 
  14. ^ „Istetoviran datum zločina: Satanistički masakri u Vojsci”. nova.rs. 08. 09. 2020. 
  15. ^ „Tri decenije iza brave: Srpski robijaši sa najdužim stažom”. nova.rs. 26. 08. 2020. 
  16. ^ „Aleksandar je u Smederevskoj Palanci zavio u crno 3 porodice: Uleteo u bolnicu, pucao, ubio tri žene”. telegraf.rs. 12. 05. 2021. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Масовна_убиства_у_Србији&oldid=27528414”