Добој
Из Википедије, слободне енциклопедије
 |
Овом чланку или једном његовом делу је потребно сређивање. Ово подразумева категоризацију, унутрашње повезивање, разламање текста и слична уређивања, како би се добио квалитетнији чланак.
Погледајте како се мења страна за помоћ, или страну за разговор. Уклоните ову поруку када завршите. |
| Добој | |
 Поглед на Добој са тврђаве |
|
 |
|
| Држава |  Босна и Херцеговина |
| Ентитет | Република Српска |
| Општина | Добој |
| Положај | 44° 44′ СГШ 18° 08′ ИГД |
| Временска зона | централноевропска: UTC+1 |
| Популација (1991) - број становника - густина |
27.498 ст./km² |
| Поштански број | 74000 |
| Позивни број | 053 |
  Добој
Добој на мапи Босне и Херцеговине
|
|
Добој је градско насеље и седиште општине Добој у Републици Српској, Босна и Херцеговина на реци Босни. Лежи у алувијалној равници на 146 m надморске висине, на левој обали ријеке Босне између ушћа ријека Усоре и Спрече у Босну. Пре последњег рата био је седиште општине која је обухватала подручје од 691 km². Тај простор сада припада општинама Добој, Добој-Исток, Добој-Југ и Усора. Прва од ових општина се налази у Републици Српској док се остале три налазе у Федерацији БиХ. Према подацима из 1991. године у општини је живело 102.549 становника, од чега у самом граду 27.498 становника.
Садржај |
[уреди] Историја
[уреди] Античко раздобље
Резултати археолошко-историјских истраживања[1], нарочито оних до којих се дошло обимним радовима у другој половини 20. века, показују постојање једног, иначе врло ретког континуитета људског насељавања и живљења око Добоја. Од најстаријих епоха праисторије, у сваком временском раздобљу, овде су живели људи заснивајући насеобине око ушћа Усоре и Спрече у Босну. Откривена су и истраживана бројна станишта прачовека, ловца старог каменог доба (палеолита), не у пећинама, већ на отвореном по главицама глинених бријегова изнад речних долина. Насеља земљорадника, из много каснијег млађег каменог доба (неолита) су заснивана у равницама покрај житородних поља, која тада по први пут у историји, човека хране хлебом.
Иза тога, у време бакарног, бронзаног и жељезног доба људска насеља се утврђују бедемима од набијене глине мешане са пљевом од житарица, а потом још и пале да би се што дуже одржале, или се утврђују сухозидом од камена, док се за локације одабирају главице на тешко приступачним узвишењима. -
Значајно је што постоје несумњиви трагови, да још у овим праисторијским данима од Паноније и средње Европе, па према Медитерану и Јадранском приморју, иде путни правац - комуникација, а са њом у оба правца проток и размјена материјалних добара, техничких умијећа, духовних тековина, знања, идеја. На такав нацин и наше области учествују у општем напретку старог прахисторијског свијета. Коначно су Римљани, који наше крајеве освајају током последњих десетљећа старе ере, кроз долину Босне пробити трасу друма и поплочати га каменом у 2. веку нове ере.
Као искусни освајачи они су одмах увидјели стратешку вриједност простора овог дијела долине ријеке Босне, па већ у раном 1. вијеку нове ере су саградили велики војнички логор Цаструм. Облика је правоугаоника величине око 160 x 135 m, дебљина зидова око 1,90 m, и данас су дијелом очувани око 1,50m. На сваком овалном углу су куле, а на половини сваке странице постоје отвори - капије, које су опет са обије стране заштићене кулама. У средини великог правоугаоника је зграда штаба, а около цитавог Цаструма је опкопан широки ров и наведена вода из стотињак метара удаљеног корита Босне. Читав комплекс је грађен од камених блокова, чија су лица у зидовима немарно уравната, а камен је везан кречним малтером. То су прве грађевине код којих је коришћено кречно везиво, јер до тада је у нашим крајевима градња каменом била праисторијског типа, у сухозиду без везива.
У правцу запада преко широког рова са водом, а у подножју узвишења саграђено је насеље Цанабеа. То је ваљда најстарије насеље градског типа у нашим областима јер је истовремено Цаструму. Нађени су темељи више од десетак издужених грађевина са по два/три улаза у уске ходнике и из којих су затим улази у мање просторије - кабине величине око 2,5 x 3 m. Ту су живјеле легионарске наложнице (криве, а не вјенчане војничке жене). Насеље је имало велику зграду купатила са топлом водом која је водоводним цијевима од керамике проведена кроз читаво насеље. Измеду грађевина је улица, око 8 m широка, поплочана је каменом од кога су и све грађевине Цанабеа.
Гробље Цаструма и Цанабеа, а свакако и неких насеља у најближој околини, чије нам локације нису познате, било је на висији изнад Цанабеа. Неки су надгробни споменици дјелимично очувани, па је из њих познато и више имена најстаријих становника нашег краја. Четврти објекат великог Римског комплекса је Рефугиум, а налази се на бријегу непосредно изнад ушћа Усоре. Најкаснија је римско-византијска градња 4 - 5. вијека на овом мјесту. Занимљива је, јер представља напор античких градитеља да новим концептима и рјешењима утврђења, одбране земљу од навале бројних барбара. До наших дана су остаци ових споменика различито очувани. Старо римско гробље је уништено крајем 19. вијека. Рефугијум је уништавао каменолом такође већ од краја 19. вијека, затим градња Основне школе после 2. свјетског рата, па је очувана око једна четвртина овог утврдења.
Цанабеа су у нашим данима 1965. године, ископом латералног канала, потпуно непотребно и силеџијским поступцима људи из водопривреде, највећим дијелом разорена, а скретањем за само 20m споменик би био спашен. Темељи Цаструма су до данас добро очувани (највеци дио грађевног камена његових зидова пренијет је у 13. вијеку ради градње тврђаве Добој). Међутим, данас му пријети још већа опасност од садашње дивље градње, што му се пријетећи приближава и практично са свих страна-опкољава.
Очито је да савремени Добој још увијек није уочио ријетко погодну шансу за развој значајног туристичког центра и кроз њега користан извор привредне дјелатности, што му пружа овај вансеријски вриједан културно - хисторијски комплекс.
[уреди] Средњи вијек
Када је у 13. вијеку грађена тврђава од камених блокова и она је користила тај плитко усјечени ров у камен главице, при чему је стари бедем од набијене земље морао бити уклоњен. Можда је земљани бедем старог утврђења све до 13. вијека и коришћен, или је већ тада био напуштен, што данас није могуће утврдити.
На горња запажања око трагова печене глине са пљевом уз темеље каменог зида тврђаве, могућа је начелна примједба другачијег тумачења. Наиме, познато је како су тврђавски зидови средњег вијека услед посебне технологије везивања камених блокова у бедемима, осигурања ради, док не чврсне кречно везиво, били после градње неко вријеме у костуру од дрвених греда. Из истих разлога познати су случајеви да је поред дрвених осигурача, уз зидове изнад темеља до 2 - 2,5 m набацивана земља са истим задацима.
Наш налаз фрагмената печене и набијене глине поред темеља бедема садашње добојске тврђаве је ипак других одлика. Земља је глина овде донета, па мијешана са пљевом и набијана, а треба знати како је ово основни материјал и типичан технолошки поступак градње у праисторији. Са неким додацима (трска, пруће), или без њих, овако граде стари Славени, па по доласку на Балкан и на локацији где заснивају добојско утврђење. Да је овде била у функцији нужна потпора каменим бедемима при градњи у 13. вијеку, довољно би било набијати уз зидине и ситни отпадак од камена који постоји при свакој градњи. Ближа хронологија ове градње није могућа, јер писаних извора нема. Зато се ваља задовољити археолошким документима који дају општија, али ипак сигурна одређења у времену. На недалеком Добору код Модриче су нађени трагови овог типа градње у три слоја. Први припада праисторијском, бакарном или бронзаном добу, други је келтски из 3. вијека старе ере, а трећи најплићи је словенски 9 - 13. вијека. Сва три слоја сигурно хронолошки одредују фрагменти керамике. У селу Скугрићи код Модриче на локацији градина - Ненавиште, најстарију фортификацију, чији су бедеми од набијене глине мијешане са пљевом и паљени, коју такоде одређују фрагменти керамике 9 - 13. вијека. Трагове истог типа градње садржи и локација Витача у засеоку Браница код Обудовца, и из истог је времена. Свакако је најчвршћи доказ налаз трагова од насеља и њихових кућа грађених истим материјалом на Црквини изнад обала Усоре, а потичу из времена 9.-13. вијека, како то показују бројни налази накита из гробља тог насеља. То су одреднице, које методом међусобног поређења довољно сигурно показују хронологију најстарије фортификационе градње на тврђави званој Добој. Узета заједно, земљана утврђења са набројаних локација у сјеверној Босни, исказују се као одговор овог подручја на одређен изазов у једном времену. Историјска догађања добро позната из писаних историјских извора, упућују да је тај изазов долазак Мађара, номада из далеких азијских степа у Панонску низију, у наше сусједство на сам крај 9. вијека. Њихови походи на коњима ради пљачке стигли су до свих сусједних области, чак до сјеверне Италије, Француске, дубоко у њемачке области око Рајне. Зато је доба прве половине 10. вијека изгледа тренутак велике потребе за одбраном важне комуникације кроз долину ријеке Босне кроз коју су коњаници - пљачкаши, једино могли продирати.
Земљана утврђења су сви Славени, од најстаријих времена, звали истим именом. - Јужни: град, градина, градиште. - Западни: грод, гродишце. - Источни: город, городиште. Тај назив је поријеклом из дубоке индоевропске старине и означавао је градњу човјековим радом. Овде је сада мјесто да се у најкраћем прикажу претпоставке које постоје у хисторијској литератури о постанку имена Добој. Углавном су два полазишта у тумачењу значења овог имена и најопштије говорећи своде се на, - прво, "до" је префикс именици бој, која знаци битку, лат. пугна. По другом тумацењу "доб" је основа, и ознацава добро" мјесто, положај, што није риједак случај у нашој топонимији како код насеља тако и тврђава у средњем вијеку. Нпр. доб - ор, доб - рун, доб - рота.
Данас је, после налаза трагова раног утврђења типа градиште на овој локацији, могуће размишљати и о таквом тумачењу значења имена" које је настало од речи "на - бој," а које очито означава градњу од набијене земље. Такво значење је остало и до савременог језичког осећања, нпр. кућа на два боја и сл.Тако би истог постања била и имена "при - бој", као и још неколико сеоских насеља именом до - бој што као топоними постоје у нашим крајевима. У 13. вијеку мијења се локација центра, геостратешког тежишта овог дијела долине Босне, па са бријега изнад ушћа Усоре прелази у долину на истурену стијену од масива Крњина, нову локацију баш наспрам ушћа Спрече. Све до половине 18. вијека ову велику камену громаду, чије се три стране стрмо руше у долину, у подножју запљускују таласи ријеке Босне. То је онда био узрок, што велики друм кроз долину, на овом мјесту није имао даљи пролаз.
I друм је морао на успон до седла/превоја испред тврђаве. Тиме је друм добијао заштиту али и контролу, а добојско утврђење још једну обавезну функцију. Насељу што ниче покрај тврђаве, друм доноси значајне и бројне садржаје који му дају вриједности градског над околним сеоским насељима. Испред тврђавског улаза друм се раздваја, па је створено раскршће, гранање путних праваца од овог из долине Босне у два нова пута, долином Усоре и долином Спрече. Основни путни правац је са седла/превоја опет силазио па настављао кроз долину Босне и повијањем стизао до старих античких фортификација и обала Усоре код ушћа. Ту је свакако постојала стара скела и сигуран прелаз. Други је путни правац од раскршћа на седлу/превоју ишао на гребен висије изнад Добоја и водио ка долини Усоре до мјеста удаљеног од ушћа око 3 km. Ту у ријечном кориту постоји плићак звани Богаз, где је чак и у вријеме високих водостаја ријеку могуће прегазити. Постојање тих плићака где је ријечно дно камен цјелац, користио је човек од најстарије прошлости и на великим магистралним друмовима.
Који су то ослонци и докази да је градња добојске тврђаве камених зидина почела и заснована у 13. вијеку? Данас је могуће пружити два убједљива податка о таквој старости, први се односи на гробља насеља на локацији Црквина изнад ушца Усоре. Налази накита у бројним гробовима одређују трајање насеља од 9. можда и краја 8. вијека, па све до у 13. вијек. Очито је живот насеља тада прекинут. Изградња тврђаве у 13. вијеку налагала је заснивање вароши. Пресељавања великог дијела становника на сусједну локацију покрај тврђаве која се гради, стоји као реално могућа. Други податак је такође резултат археолошког рада. Почетком 70-тих година 20. вијека, вршен је истраживачки ископ унутрашњости јужне куле. Већ на почетку је било изненађење, откриће како осмоугаона кула, која је по одликама грађена од краја 14. до половине 15. вијека, али да она стоји на темељима једне старије куле јако заобљених углова. Ови темељи су градња најкасније до прве половине 14. вијека, а највјероватније већ током 13. вијека. Затим је при дну темеља ове јужне куле нађена керамика произведена у другој половини 13. вијека. Тако налаз накита са гробља на Усори и керамике из дна јужне куле добојске тврђаве, откривају вријеме градње од камених блокова у 13. вијек.
Градитељ, или како се у средњем вијеку говорило неимар, имао је задатак да на тјемену камене главице гради одбрамбену грађевину. Простор тјемена је облика троугла неједнаких страна, па су по рубовима тих страна саграђени зидови, у јачини нешто око 1 m. На угловима троугла су куле, оријентације приближно југ - сјеверозапад - исток, и дебљином зидова око 1 m. Јужна кула је саграђена са кружном основом, источна исто тако, и код ње је био улаз у тврђаву, изгледа без врата/капије, него преко љестава и чекрка, што у средњем вијеку није риједак случај. Сјеверозападана кула је бранила прилаз из правца превоја/седла одакле је тврђава, као цјелина, најугроженија и одакле је био практично и једини могући прилаз. То је значи најслабија страна одбране, а неимар је тога био свјестан. Његов одговор је био градња на сјеверозападној страни једне широко разуђене куле сличне бедему, али чији облик и други грађевни детаљи до данас остају непознати. Прво због чињенице да овај дио тврђаве није истраживан систематским археолошким ископавањем, а затим као друго, да је баш на овом најугроженијем али и најодговорнијем тврђавском дијелу за одбрану током каснијих вијекова било у више наврата радова на ојачању зидова и доградњи нових бедема. Трагови таквих додатних грађевних дјеалатности упућују на прву половину 15. вијека. Затим и на писаним изворима познате турске доградње из 1490.године.Изградњом у 13. вијеку, добојска тврђава је омања до средње величине одбрамбена цјелина. У свом времену она предпоставља нападача са справама (катапулти) за бацање већих камених блокова, којима су рушени камени зидови. Концепцијски је њена оспособљеност од хладних нападних оружја несумњива. Медутим не треба заборављати, како њени градитељи нису очекивали да се о њу разбије нека велика војска, ова тврђава због таквих циљева и задатака није грађена. То је врло солидно одбрамбено здање на раскршћу великог друма и у садејству са другим утврђењима у долини Босне има пуну контролу над широким подручјем све до ријеке Саве, јер добојско утврђење очекује непријатеље са сјевера. Треба имати на уму,да је тврђава грађена да контролише важан друм и његово раскршце у овом дијелу долине Босне.Велики друм на раскршћу има празан простор, а овај за насеље вриједност трга у средњевијековној вароши. Невелики простор ове раскрснице путева на платоу испред улаза у тврђаву, постао је добојски средњевијековни трг, а када су око трга и око три пута што улазе и излазе на трг саграђене куће, онда је то већ чин рађања мале вароши 13. вијека са тргом и три улице. мини|десно|150п|Гравура тврђаве из 1697. године Касније је, послије времена нешто дужег од једног вијека, изненада дошла велика промјена. Појавио се у Европи барут, стари проналазак Кинеза, па га практични Европљани користе тако, да праве прве топове. Већ крајем 14. вијека има их у Босни и Србији, а мајстори су предузимљиви Дубровчани, по лиценци из италијанских градова где их зову бомбарде, а код нас лумбарде. Удари металних кугли из топовских цијеви доста лако пробијају зидове тврђава. Одмах се увидјело и било је јасно, да је разорна моћ топовских кугли, једноставно кобна за добојску тврђаву. Док је домет камених пројектила из катапулта био до око 40-50 корачаја топовска зрна су летјела и дупло више, а само један вијек касније њихов домет је опет увећан. Пречага од висије Крњина што се спушта према долини, а чији је врх камена главица са тврђавом, надвишава и није довољно удаљена, па је са ње могуће топовима разарати утврђење. Други недостатак тврђаве Добој је мали простор на тјемену камене громаде па није било могуће градити додатне одбрамбене садржаје за заштиту утврђења. Ипак је уложен нови напор на изазове што су донијели вјетрови времена па је почела, условно речено, друга фаза грађевних радова. Свакако је одмах у почетку 15. вијека јужна полукружна кула морала бити срушена при чему су њени темељи сачувани и на њих саграђена кула неправилног многоугаоног пресјека. Додатне градње је свакако било и на сјеверозападном углу тврђаве, али данас није јасно колико и како јер није било детаљних истраживања, па није могуће сигурно разликовати радове са почетка 15. вијека од оних које су Турци извели крајем 15. вијека. Сасвим је иста ситуација и код зида што спаја јужну кулу са сјеверозападним углом тврђаве који је добио додатно тачно дупло задебљање. У позадини од сјеверозападног угла саграђена је још једна кула четвртасте основе за коју је сигурно вријеме градње пред половину 15. вијека. То врло високо здање свакако је надвисило широку кулу бедем испред себе. Припада типу малих донжон (доњон) кула, још је зову и пирг,- грађена је овде по угледу на велике донжоне нпр. Зворника, Јајца, као и сусједног Тешња.
Задатак је оваквих кула да у подножју имају простор за чување барута услед чега се граде унутар бедема, затим су врло високе, на више спратова, са пушкарницама и заравњеним кровиштима са грудобранима и лежиштима за тврђавске топове. Како је наша тврђава имала на свакој од кула пушкарнице, на по два спрата, донжон је грађена у њиховој позадини и увијек била посљедња тачка у одбрани утврђења.
[уреди] Прво помињање имена Добој у историјским записама
"... in Uxora suptus castrum Doboy... - У Усори под тврдавом Добој"
16.јуна 1415. године логорују војске мађарске, тих дана у ратном походу кроз долину Босне. Вијест је ово дубровачких трговаца упућена мађарском краљу Сигисмунду, а истовремено и најстарији спомен тврђаве Добој у писаним историјским изворима. Варош, насеље овај докуменат не спомиње.
[уреди] Османско доба
Захваљујући најновијим истраживањима старих турских пописа, тефтера, могућ је данас о тврђави, па и вароши добојској, пружити изванредно вриједне и занимљиве податке. Падом босанске средњовјековне државе 1463. године, Турци нису запосјели области сјеверно од Врандука, већ су прихватили стварање једне босанске краљевине. Убрзо су били у могућности да ово краљевство запосједну, па су почетком љета 1476. године без борбе добили ово подручје, па и тврђаву Добој. Овај податак произилази из турског пописа, тефтера за 1468/69. годину, а у којем су накнадно дописане биљешке од 10. септембра 1477. године гдје се констатује: пописује се тимар (ситни феуд, земљишни посјед) од 3.985 акци кнеза Јовашина, који је предао Добој, и тимар од 2.555 акци Стјепана, који је предао Добој. Очито је да су ови људи били заповједници посаде стражара - војника на добојској тврђави до у љето 1476. године, када је докрајчена босанска краљевина са ове стране Врандука. Награда за предају тврђаве без борбе била су два мања спахилука уз које је, према турском тимарском систему, ишла обавеза војне службе. Из истих хисторијских извора је вијест о поправкама добојске тврђаве у љето 1490. године. У врло кратком времену, јер су границе Турска - Мађарска тога тренутка биле и на добојској тврђави, за само око 50 дана (12. јуни - 31. јули) вршени су обимни радови, са дневно по 1.500 људи, што обичних радника што мајстора, а под водством мојмира (градитеља) Ибрахима.
Почетком јула 1415, када се Добој први пут помиње у писаним документима, су Османлије, уз помоћ босанских снага потукли угарску војску коју је краљ Сигисмунд послао долином ријеке Босне да би повратио изгубљени утицај у тим крајевима и онемогућио османске пљачкашке упаде у Хрватску и Далмацију. Том османском побједом прекинут је угарски утицај у средњовјековној Босни. Османлије су освојили Добој 1503. године и држали су у њему посаду, с краћим прекидима, све до 1835. Када је послије битке код Сенте принц Еуген Савојски продро у Босну са око 6 500 људи, посада Добоја му се предала без борбе 16. октобра 1697. У аустријско-османском рату, 1716-1718, послије пада Босанског Брода, Дервенте и Босанске Градишке, Аустро-Угари су упутили један одред према Добоју који је заузео и запалио град, али тврђаву која је била ојачана на око 1 000 војника није могао освојити. Почетком 18. вијека, Османлије су основали добојску капетанију која је обухватала град и околину а припадала је тешањском кадилуку.
[уреди] Аустроугарско доба
За вријеме окупације Босне и Херцеговине 1878. године, послије неуспјеха код Доње Тузле, аустријска 20. дивизија генерала Сапарија (Ласзло Сзапару), која је наступала од Босанског Шамца преко Грачанице према Зворнику одбачена је од 5-6000 устаника под командом Мехмеда Вехби Шемсекадића на положаје око Добоја. Од 14. аугуста до 6. септембра 20. дивизија је водила више битака с устаницима, који су настојали да је опколе и униште те заузму Добој, чиме би аустро-угарски 13. корпус био одсјечен и изолован у Босни. Њој је у помоћ пристигла 4. дивизија и у борбама 4.-6. септембра, заједно су одбациле устанике преко ријеке Спрече а на лијевој обали Босне су их потиснули до Тешња, у који су ушли без борбе. По сопственим подацима, Аустро-угари су изгубили 35 официра и 992 војника. Поновни покушаји устаника да разбију Аустро-Угаре код Добоја половином септембра су остали безуспјешни. Током Првог свјетског рата Аустро-Угарска је у Добоју организовала прихватни концентрациони логор у који су допремани логораши прије него што су депортовани у злогласне логоре Арад и Сопрањск. Кроз логор је прошло око 45000 људи, жена, дјеце и стараца (већином Срба) а велики број их је умро у самом логору од глади, исцрпљености и епидемија које су харале истим.[2] Кроз логор је прошао и нобеловац Иво Андрић.
[уреди] 20. вијек
Оружане борбе у Другом свјетском рату око Добоја су почеле 23. аугуст 1941. нападом устаника на Добој, Грачаницу, Маглај и више других мањих упоришта. У ноћи између 23. аугуст и 24. аугуст 1941. године ослобођен је већи дио града и извршена једна од највећих диверзија тога времена у Европи. Дигнуто је у зрак око 150 вагона са муницијом која је била припремљена за транспорт на источни фронт. Као одговор окупатора је услиједила "Операција Озрен". [3]Добој је био изузетно важан Нијемцима а посебно у завршним операцијама априла 1945. при повлачењу дијелова групе армија Е долином ријеке Босне према Босанском Броду. Добој је коначно ослобођен у зору 17. априла 1945. године када су се Нијемци повукли из града а у исти ушле јединице партизана.
[уреди] Дешавање за вријеме рата у БиХ
СДС је почетком маја 1992. године у Добоју по узору на друге општине у БиХ формирао Кризни штаб и прузео власт. Бошњаци и Хрвати су протјерани из својих села и града 1992. године, али је одређени број остао у Добоју све до 1995. године {{{дело}}} када је дошло до пада озренског џепа (Маглај, Завидовићи). Биљана Плавшић је признала кривицу за истребљење Бошњака и Хрвата на етничкој, расној и вјерској основи на подручју 37 општина које се наводе у оптужници Трибунала у Хагу, укључујући и Добој, што је дефинисано као злочин против човјечности.[4] [5] Виши Регионални суд (Оберландесгерицхт) у Дусселдорфу, је септембра 1997, донио пресуду за геноцид против Николе Јоргића, Србина из Добоја лидера парамилитарне јединице из добојске регије. Осуђен је на четири доживотне казне за учешће у геноцидним активностима на подручју Добоја. [6] 12. јула 2007, Европски суд за људска права је одбацио Јоргићеву жалбу и потврдио пресуду за геноцид. [7][8]
У току рата је протјерано укупно 61.000 лица, укључујући 40.000 Бошњака и 13.000 Хрвата. 20.000 српских избјеглица је дошло из Кантона 3 и Кантона 4. Нове општине Добој Исток, Добој Југ и Усора су некада биле дио општине Добој.[9] Укупан биланс погинулих и несталих особа (цивилних и војних) према ИДЦ-у је 2311 (2201 убијених, 110 несталих).[10]
[уреди] Становништво
 |
За више информација погледајте Демографија Добоја |
По последњем службеном попису становништва из 1991. године, општина Добој је имала 102.549 становника, распоређених у 72 насељена места.
| Становништво општине Добој | ||||||
| година пописа | 1991. | 1981. | 1971. | |||
| Муслимани | 41,164 (40,14%) | 35,742 (35,90%) | 32,418 (36,43%) | |||
| Срби | 39,820 (38,83%) | 39,224 (39,40%) | 39,884 (44,82%) | |||
| Хрвати | 13,264 (12,93%) | 14,522 (14,58%) | 14,754 (16,58%) | |||
| Југословени | 5,765 (5,62%) | 8,064 (8,10%) | 1,124 (1,26%) | |||
| остали и непознато | 2,536 (2,47%) | 1,996 (2,00%) | 805 (0,90%) | |||
| укупно | 102,549 | 99,548 | 88,985 | |||
У границама данашњих општина национални састав 1991. године био је следећи:
- Општина Добој (РС)
укупно: 86.479
- Срби - 39.591 (45,78)
- Муслимани - 28.692 (33,17)
- Хрвати - 10.333 (11,94)
- Југословени - 5.532 (6,39)
- остали - 2.331 (2,72)
- Општина Добој Исток (ФБиХ)
укупно: 9.646
- Муслимани - 9.291 (96,31)
- Срби - 185 (1,91)
- Хрвати - 13 (0,13)
- Југословени - 77 (0,79)
- остали - 80 (0,86)
- Општина Добој Југ (ФБиХ)
укупно: 3.259
- Муслимани - 3.045 (93,43)
- Хрвати - 97 (2,97)
- Срби - 19 (0,58)
- Југословени - 59 (1,81)
- остали - 39 (1,21)
- Општина Усора (ФБиХ), (део издвојен из Добоја)
укупно: 3.165
- Хрвати - 2.821 (89,13)
- Муслимани - 136 (4,29)
- Срби - 25 (0,78)
- Југословени - 97 (3,06)
- остали - 86 (2,71)
[уреди] Насеља
Алибеговци, Божинци Доњи, Брестово, Бријесница Мала, Бријесница Велика, Буковац, Буковица Мала, Буковица Велика, Бушлетић, Церовица, Цвртковци, Чајре, Чивчије Буковичке, Чивчије Осјечанске, Добој, Драгаловци, Фоча, Глоговица, Грабовица, Грапска Доња, Грапска Горња, Јелањска, Јоховац, Кладари, Клокотница, Комарица, Костајница, Которско, Кожухе, Липац, Лукавица Ријека, Љеб, Љескове Воде, Мајевац, Макљеновац, Матузићи, Миљковац, Митровићи, Мравићи, Опсине, Осјечани Доњи, Осјечани Горњи, Осредак, Остружња Доња, Остружња Горња, Палежница Доња, Палежница Горња, Плочник, Подновље, Порјечје, Поточани, Придјел Доњи, Придјел Горњи, Присаде, Прњавор Мали, Прњавор Велики, Радња Доња, Рашковци, Ритешић, Сјенина, Сјенина Ријека, Станари, Станић Ријека, Станови, Сухо Поље, Свјетлича, Шеварлије, Текућица, Тисовац, Трњани, Уларице, Врандук и Зарјеча.
После потписивања Дејтонског споразума највећи део општине Добој са градским насељем Добојем ушао је у састав Републике Српске. У састав Федерације БиХ, ушла су насељена места: Бријесница Мала, Бријесница Велика и Клокотница, те делови насељених места: Лукавица Ријека и Станић Ријека. Од овог подручја формирана је општина Добој Исток. Затим, насељена места: Матузићи и Мравићи, од којих је формирана општина Добој Југ и насељена места: Алибеговци, Уларице и део насељеног места Макљеновац. Ово подручје ушло је у састав новоформиране општине Усора.
[уреди] Галерија
 Добој, поглед са тврђаве Градина. |
 Жупана католичка црква у Добоју. |
[уреди] Спољашње везе
 |
Овај незавршени чланак Добој је везан за градове у Босни и Херцеговини. Користећи правила Википедије, проширите га. |
