Добој

Из Википедије, слободне енциклопедије
Добој

Поглед на Добој са тврђаве
Поглед на Добој са тврђаве

Грб
Основни подаци
Држава Застава Босне и Херцеговине Босна и Херцеговина
Ентитет Застава Републике Српске Република Српска
Општина Општина Добој
Становништво
Становништво (2013) 26.987
Положај
Координате 44°44′N 18°05′E / 44.73, 18.09
Временска зона централноевропска:
UTC+1
Добој на мапи БиХ
{{{alt}}}
Добој
Добој на мапи БиХ
Остали подаци
Поштански број 74000
Позивни број 053


Координате: 44° 43′ 48" СГШ, 18° 05′ 24" ИГД

Добој је градско насеље и сједиште Града Добоја (раније општине) у Републици Српској, БиХ. Према прелиминарним подацима пописа становништва 2013. године, у насељеном мјесту Добој пописано је 26.987 лица.[1]

Географија[уреди]

Поглед са Градине на Добој

Добој има изузетно повољан географски положај и налази се на ријеци Босни. Град је смјештен у алувијалној равници на 146 m надморске висине, на лијевој обали ријеке Босне између ушћа ријека Усоре и Спрече у Босну. Сјеверни дио Општине Добој карактеришу брежуљкасти терени изграђени од кенозоиских наслага, које се благо спуштају у равничарске просторе (ријечне долине) са алувијалним равнима, док ка југу ови брежуљкасти терени постају виши, ослањајући се на планинске масиве са југа.

Клима[уреди]

На климатске услове који владају на овим просторима највише утиче сјеверни перипанонски дио, који припада умјерено–континенталном панонском појасу, а то значи да су љета топла а зиме умјерено хладне, док просјечна годишња температура износи 10 °C. Падавине су углавном распоређене, а најинтезивније су у периоду мај – јуни, када су и најпотербније пољопривредним културама. Просјечно остварена количина падавина креће се од 1000 – 1100 mm/m².

Историја[уреди]

Античко раздобље[уреди]

Резултати археолошко-историјских истраживања показују постојање континуитета људског насељавања и живљења око Добоја. Од најстаријих епоха праисторије, у сваком временском раздобљу, овдје су живјели људи заснивајући насеобине око ушћа Усоре и Спрече у Босну. Откривена су бројна станишта прачовека, ловца старог каменог доба (палеолита) на отвореном по главицама глинених бријегова изнад ријечних долина. Насеља земљорадника, из много каснијег млађег каменог доба (неолита) су заснивана у равницама покрај житородних поља, која тада по први пут у историји, човека хране хлебом.

Иза тога, у вријеме бакарног, бронзаног и гвозденог доба људска насеља се утврђују бедемима од набијене глине мешане са пљевом од житарица, а потом још и пале да би се што дуже одржале, или се утврђују сухозидом од камена, док се за локације одабирају главице на тешко приступачним узвишењима.

Значајно је што постоје несумњиви трагови, да још у овим праисторијским данима од Паноније и средње Европе, па према Медитерану и Јадранском приморју, иде путни правац — комуникација, а са њом у оба правца проток и размјена материјалних добара, техничких умијећа, духовних тековина, знања, идеја. На такав начин и наше области учествују у општем напретку старог праисторијског свијета. Коначно су Римљани, који су освојили унутрашњост Балканског полуострва током посљедњих деценија старе ере, кроз долину Босне пробити трасу друма и поплочати га каменом у 2. вијеку нове ере.

Римљани су већ у раном 1. вијеку нове ере су саградили велики војнички логор Каструм који је чувао овај дио долине ријеке Босне. У подножју узвишења саграђено је насеље Канабеа.

Средњи вијек[уреди]

Тврђава Градина
Гравура града из 1697. године
Стара гравура тврђаве

Добој је први пут споменут у дубровачком писму угарском краљу Жигмунду из 1415. године. Те године су Османлије, уз помоћ босанских снага, потукли угарску војску коју је краљ Жигмунд послао долином ријеке Босне да би повратио изгубљени утицај у тим крајевима и онемогућио османске пљачкашке упаде у Хрватску и Далмацију. Том османском побједом прекинут је угарски утицај у средњовјековној Босни.

Османско доба[уреди]

Падом босанске средњовјековне државе 1463. године, Турци нису запосјели области сјеверно од Врандука, већ су прихватили стварање једне босанске краљевине. Убрзо су били у могућности да ово краљевство запосједну, па су почетком љета 1476. године без борбе добили ово подручје, па и тврђаву Добој. Награда за предају тврђаве без борбе била су два мања спахилука уз које је, према турском тимарском систему, ишла обавеза војне службе. Из истих историјских извора је вијест о поправкама добојске тврђаве у љето 1490. године. У врло кратком времену, јер су границе Османског царства и Угарске тога тренутка биле и на добојској тврђави, за само око 50 дана (12. јуни - 31. јули) вршени су обимни радови, са дневно по 1.500 људи, што обичних радника што мајстора, а под водством мојмира (градитеља) Ибрахима.

Османлије су освојили Добој 1503. године и држали су у њему посаду, с краћим прекидима, све до 1835. Када је послије битке код Сенте принц Еуген Савојски продро у Босну са око 6.500 људи, посада Добоја му се предала без борбе 16. октобра 1697. У аустријско-османском рату 1716—1718, послије пада Босанског Брода, Дервенте и Босанске Градишке, Аустријанци су упутили један одред према Добоју који је заузео и запалио град, али тврђаву која је била ојачана на око 1.000 војника није могао освојити. Почетком 18. вијека, Османлије су основали Добојску капетанију која је обухватала град и околину, а припадала је Тешањском кадилуку.

Аустроугарско доба[уреди]

За вријеме аустроугарске окупације 1878. године, послије неуспјеха код Доње Тузле, аустријска 20. дивизија генерала Сапарија, која је наступала од Шамца преко Грачанице према Зворнику одбачена је од 5-6000 устаника под командом Мехмеда Вехби Шемсекадића на положаје око Добоја. Од 14. августа до 6. септембра 20. дивизија је водила више битака с устаницима, који су настојали да је опколе и униште те заузму Добој, чиме би аустроугарски 13. корпус био одсјечен и изолован у области Босна. Њој је у помоћ пристигла 4. дивизија и у борбама 4—6. септембра, заједно су одбациле устанике преко ријеке Спрече а на лијевој обали Босне су их потиснули до Тешња, у који су ушли без борбе. По сопственим подацима, Аустро-угари су изгубили 35 официра и 992 војника. Поновни покушаји устаника да разбију Аустроугаре код Добоја половином септембра су остали безуспјешни. Током Првог свјетског рата Аустроугарска је у Добоју организовала прихватни концентрациони логор у који су допремани логораши прије него што су депортовани у злогласне логоре Арад и Сопрањск. Кроз логор је прошло око 45.000 људи, жена, дјеце и стараца (већином Срба) а велики број их је умро у самом логору од глади, исцрпљености и епидемија које су харале истим. [2] Кроз логор је прошао и нобеловац Иво Андрић.

20. вијек[уреди]

Оружане борбе у Другом свјетском рату око Добоја су почеле 23. августа 1941. нападом партизана на Добој, Грачаницу, Маглај и више других мањих упоришта. У ноћи између 23. августа и 24. августа 1941. године ослобођен је већи дио града и извршена једна од највећих диверзија тога времена у Европи. Дигнуто је у ваздух око 150 вагона са муницијом која је била припремљена за транспорт на Источни фронт. Као одговор окупатора је услиједила „Операција Озрен“. [3] Добој је био изузетно важан Нијемцима, а посебно у завршним операцијама априла 1945. при повлачењу дијелова групе армија Е долином ријеке Босне према Броду. Добој је коначно ослобођен у зору 17. априла 1945. године када су се Нијемци повукли из града, а у исти ушле јединице партизана.

Распад Југославије[уреди]

СДС је почетком маја 1992. године у Добоју по узору на друге општине у СР БиХ формирао кризни штаб и преузео власт. Неки Муслимани и Хрвати су протјерани из својих села и града 1992. године, али је одређени број остао у Добоју све до 1995. године када је дошло до пада озренског џепа (Маглај, Завидовићи). У току рата је протјерано укупно 61.000 лица, укључујући 40.000 Бошњака и 13.000 Хрвата. Српских избјеглица, 20.000, дошло је из Кантона 3 и Кантона 4.[тражи се извор од 03. 2014.] Нове општине Добој Исток, Добој Југ и Усора су некада биле дио Општине Добој. Укупан биланс погинулих и несталих особа (цивилних и војних) према ИДЦ-у је 2311 (2201 убијених, 110 несталих). [4]

Привреда[уреди]

Сједиште Жељезница Републике Српске

Као жељезнички чвор пре распада Југославије, привреда Добоја је била оријентисана на жељезницу. Поред тога, као регионални центар, у њој се налазило неколико фабрика која су данас већином пропале због лошег управљања или су приватизоване. Данас је привреда оријентисана ка сектору услуга. У Добоју се налази највећи жељезнички чвор у Републици Српској и БиХ и сједиште Жељезница Републике Српске.

Образовање[уреди]

Тренутно у Добоју постоји 5 основних школа: Основна музичка школа, Основна школа Доситеј Обрадовић, Основна школа Петар Кочић, Основна школа Свети Сава Сава и Основна школа Вук Караџић.

Добој је регионални образовни центар у коме је лоциран велик број средњих школа: Гимназија Јован Дучић, Медицинска школа, Металска школа, Економска и трговинска школа, Саобраћајна и електро школа, Управна, угоститељска и ШУП школа. Такође, Добој је и универзитетски град. Тренутно постоје ове високошколске установе:

Слобомир П Универзитет (Факултет за менаџмент, Правни факултет, Филолошки факултет - одсјек енглески језик, Факултет за информационе технологије, Факултет за графику и дизајн, Пореска академија).

Саобраћајно технички факултет. На саобраћајном одсјеку постоје сљедећи одсјеци: друмски и градски саобраћај, жељезнички саобраћај, поштански саобраћај, кумуникација, логистика. Технички одсјек се састоји од: машинске (производно машинство, машински инжињеринг), електротехничке (електроника и аутоматика, електротехничко инжењерство) и информатичке студијске групе (програмирање, информационе технологије и рачунари). Саобраћајно-технички факултет је дио Универзитета Источно Сарајево. [5]

Панорама Добоја
Панорама Добоја

Спорт[уреди]

Добој је сједиште фудбалских клубова Жељезничар и Слога, као и рукометног клуба Слога.

Становништво[уреди]

Националност[6] 1991. 1981. 1971. 1961.
Муслимани [a] 11.154 (40,56%) 8.822 (37,44%) 8.976 (49,14%)
Срби 8.011 (29,13%) 6.091 (25,85%) 5.044 (27,61%)
Хрвати 2.714 (9,86%) 2.852 (12,10%) 2.889 (15,81%)
Југословени 4.365 (15,87%) 5.211 (22,11%) 919 (5,03%)
остали и непознато 1.254 (4,56%) 582 (2,47%) 436 (2,38%)
Укупно 27.498 23.558 18.264 '
Демографија
Година Становника
[7]
1961. 13.415
1971. 18.264
1981. 23.558
1991. 27.579

Саобраћај[уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.
Жељезничка станица у Добоју

Познате Добојлије[уреди]

Галерија слика[уреди]

Напомене[уреди]

  1. ^ За садашњи статус Муслимана види чланак Муслимани.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Попис становништва, домаћинстава и станова у Босни и Херцеговини 2013 на територији Републике Српске — Прелиминарни резултати, Републички завод за статистику, Бања Лука, 2013.
  2. ^ Dušan Paravac: Logor smrti - Hronika o austrougarskom logoru interniraca u Doboju 1915-1917. godine, Приступљено 5. 5. 2013.
  3. ^ Operacija Ozren, Drugi svjetski rat, Приступљено 5. 5. 2013.
  4. ^ Istraživačko dokumentacioni centar Sarajevo, Приступљено 5. 5. 2013.
  5. ^ Univerzitet u Istočnom Sarajevu, Приступљено 5. 5. 2013.
  6. ^ Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ, попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.
  7. ^ Грешка цитирања Лоша ознака <ref>; нема текста за ref-ове под именом autogenerated1.; $2

Извори[уреди]

  • Књига: „Национални састав становништва - Резултати за Републику по општинама и насељеним мјестима 1991.“, статистички билтен бр. 234, Издање Државног завода за статистику Републике Босне и Херцеговине, Сарајево.

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :