Napadi 11. septembra 2001.

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Napadi 11. septembra 2001.
National Park Service 9-11 Statue of Liberty and WTC fire.jpg


Kule Svetskog trgovinskog centra posle napada.

Lokacija Njujork SAD (1vi & 2gi)

Arlington, SAD (3ći)
blizu Šenksvil, SAD(4ti)

Datum Utorak, 11. septembar 2001
8:46 - 10:28 sati (UTC-4)
Tip napada Otmica aviona, masovno ubistvo, atentat, samoubistvo
Žrtve 2.998 (i 19 terorista)
Povređene 6.291+
Siva eminencija(e) Al Kaida, vođene od Osama bin Laden

Napadi 11. septembra 2001. bili su serija koordinisanih terorističkih [1] napada protiv Sjedinjenih Američkih Država koji su se dogodili u utorak, 11. septembra 2001. godine. Prema zvaničnom izvještaju Komisije 911, 19 osoba[2] u službi Al Kaide[3], mreže militantnih vahabijskih organizacija, otelo je 4 američka aviona. Dva su udarila u Svetski trgovinski centar (STC) na Menhetnu u Njujorku, po jedan u svaki soliter u 17 minuta razlike, ubrzo nakon čega su se oba solitera srušila. Treći avion je udario u Pentagon, glavno sedište Ministarstva odbrane SAD u Vašingtonu. Četvrti avion se srušio u ruralnom delu Pensilvanije 130 km istočno od Pitsburga nakon što su putnici pružili otpor otmičarima.[traži se izvor od 01. 2014.]

Izveštaj komisije 9/11 je pokazao da su napadači pretvorili otete avione u najveće samoubilačke bombe u istoriji, te su izvršili najubitačnije napade ikad počinjene protiv Sjedinjenih Američkih Država. Napadi 11. septembra su relativno najznačajniji događaj koji se do sada desio u 21. veku u smislu opštih ekonomskih, socijalnih, kulturnih i vojnih posledica koje su usledile u Sjedinjenim Američkim Državama i mnogim drugim delovima sveta.

Naziv[uredi]

Sekvenca udara aviona u kulu STC-a

Napadi se obično nazivaju na engleskom „11. septembar“, „9/11“, „911“ ili „9-11“. Poslednja dva naziva su izvedena od američkog stila pisanja datuma 11. septembra i izgovaraju se „najn—ileven“ (devet—jedanaest) mada ga neki izgovaraju i kao devet—jedan—jedan (što je isto kao i broj telefona za hitnu pomoć u SAD, 9-1-1).

Napadi[uredi]

U 08:45 časova po lokalnom vremenu u Njujorku, avion Boing 767, let 11 Amerikan erlajnsa[4], brzinom od 785 km/h zabio se u severnu kulu svetskog trgovinskog centra između 94. i 98. sprata. U prvom času događaj se smatrao tragičnom nesrećom, međutim, kada se u 09:03 još jedan avion Boing 767 [5](let 175 Junajted erlajnsa) zabio u južnu kulu STC-a brzinom od 950 km/h između 78. i 84. sprata, bilo je jasno da se radilo o terorističkom napadu, a predsednik Džordž V. Buš naziva događaje „nacionalnom tragedijom“. Predsednik je predsedničkim avionom otišao na sigurno mesto u američku vojnu bazu Kamp Dejvid. Kule bliznakinje su počele da se evakuišu i prva kola hitne pomoći su krenula u njihovom pravcu. Svi tuneli i mostovi koji vode u Menhetn su bili zatvoreni. U 09:37 izvršen je treći napad, avion Boing 757[6], na letu 77 Amerikan erlajnsa zabio se u zapadno krilo Pentagona, američko ministarstvo odbrane u glavnom gradu Vašingtonu. Vazdušni prostor SAD je očišćen i svi su letovi preusmereni u Kanadu. Evakuisani su Bela kuća, Stejt department, i Američki kongres. U 10:03 avion Boing 757[7], na letu 93 Junajted erlajnsa, pao je jugoistočno od Pitsburga u Pensilvaniji (kraj mesta Šenksvil). Pretpostavlja se da su putnici, kad su čuli za napade na STC i Pentagon, verovatno onemogućili teroriste, što je uzrokovalo pad.

U 10:05 srušila se južna kula STC-a i zatrpala preko 350 vatrogasaca i 60 policajaca koji su spasavali ljude u njemu. Soliter se srušio zbog toga što je požar avionskog goriva rastopio nosivu čeličnu konstrukciju. Uskoro nakon toga evakuisana je zgrada UN-a i Njujorška berza. U 10:29 potpuno se srušila i severna kula Svetskog trgovinskog centra nakon čega je celi južni Menhetn bio obavijen gustim dimom. Počela je masovna evakuacija Njujorka koju je naredio tadašnji gradonačelnik Rudolf Đulijani. U područje je došla Američka nacionalna garda.

Žrtve se broje u hiljadama: 265 u četiri aviona, 2.595 uključujući i 343 vatrogasca, 23 njujorška policajca i 37 lučkih policajaca u STC-u i 125 civila i vojnog osoblja u Pentagonu. Najmanje 2.985 osoba je ukupno poginulo. Pored solitera STC, sa po 110 spratova, pet drugih zgrada i četiri stanice podzemne železnice je takođe ili uništeno ili teško oštećeno. Ukupno na Menhetnu je oštećeno 25 zgrada. Komunikacijska oprema kao što su radio, televizijski i mobilni predajnici su bili neupotrebljivi. U Vašingtonu, deo Pentagona je teže oštećen požarom i jedan deo zgrade se srušio.

Neki putnici i posada su uspeli da telefoniraju iz aviona. Govorili su da je nekoliko otmičara na avionu. Kasnije je identifikovano 19 lica, četiri na letu 93 i po pet u ostala tri aviona (iako su njihova imena i fotografije još uvek nejasne jer su navodno neki od tih identikovanih živi i trenutno u Saudijskoj Arabiji). Otmičari su navodno oteli avione koristeći se noževima za otvaranje kutija kojima su ubili nekoliko članova posade, barem jednog pilota[8] ili putnika. Na letu 77 jedan od putnika je dojavio da su otmičari koristili džepne noževe. Takođe je dojavljeno da je neki iritantni gas, verovatno suzavac ili sprej za samoodbranu, korišćen na letovima 11 i 175 da bi se putnici držali dalje od kabine prve klase[9]. Bombaške pretnje su takođe bile dojavljene na svim avionima osim na letu 77.

Žrtve[uredi]

Broj žrtava
Svetski trgovinski centar soliteri 2.603
Let 11 88
Let 175 59
Pentagon Zgrada 125
Let 77 59
Šenksvil Let 93 40
Ukupno 2.974

Sa STC-a, suočeni sa očajnom situacijom u uslovima dima i požara od avionskog goriva oko 200 ljudi je skakalo u smrt, padajući na ulicu ili obližnje krovove zgrada na stotine metara niže[10]. Pored toga, nekoliko ljudi u soliterima se nakon udara aviona popelo na spratove iznad sprata udara u nadi da će na krovu solitera biti spašeni helikopterima. Ipak nije postojao plan za takvu mogućnost spašavanja[11]. Prema nekim izvorima, ljudima je onemogućen pristup krovu pošto su vrata koja idu na krov bila zaključana. Oko 1.366 ljudi je bilo zarobljeno na spratovima iznad sprata koji je pretrpeo udar aviona u severnom soliteru (STC 1).[12]. Niko od njih nije preživio. Oko 600 ljudi je bilo zarobljeno iznad sprata koji je pretrpeo udar u južnom soliteru (STC 2). Samo 18 je uspelo da pobegne na vreme pre nego što se soliter srušio.

Prema izveštaju Asošijeted Presa gradska uprava je identifikovala 1.600 leševa a nije mogla da identifikuje ostale (oko 1.100). Izjavljeno je da grad ima oko „10.000 neidentifikovanih kostiju i komada tela koja se ne mogu poklopiti sa listom nestalih.“[13]

Četvrti avion[uredi]

Pretpostavlja se da su otmičari četvrtog aviona (Junajted erlajnsov let 93) nameravali da udare u Kapitol, zgradu američkog kongresa, Belu kuću ili u Kemp Dejvid. Snimak iz crne kutije je navodno obznanio da su putnici Tod Bimer i Džeremi Glik pokušali da preotmu avion od otmičara koji su onda oborili avion u neuspešnom pokušaju da savladaju putnike. Kratko nakon toga avion se srušio u polju nedaleko od Šenksvila u opštini Samerset u Pensilvaniji u 10:03:11 po lokalnom vremenu. Uhapšeni organizator Al Kaide Halid Šejk Muhamed je navodno rekao da je let 93 trebao da udari u zgradu skupštine SAD.

Odgovornost[uredi]

Militantna islamistička grupa Al Kaida, koja je već bila umešana u nekoliko pređašnjih napada na američke ciljeve, pozdravila je napade i njegove vođe i time insinuirala svoju umešanost u incident. Osama bin Laden je prethodno objavio rat protiv SAD, a 1998. je objavio fatvu popzivajući sve muslimane na ubijanje američkih civila.[14]. Kratko nakon napada, vlada SAD je objavila da su Al Kaida i Osama bin Laden glavni osumnjičeni za napade.

U prvom javnom odgovoru Osame bin Ladena, objavljenog 16. septembra 2001, on kaže: „Naglašavam da ja nisam izveo ove napade koji izgledaju kao da su ih počinile osobe koje su imale svoju motivaciju“[15]. Izjava je bila objavljena na katarskoj satelitskoj televiziji, Al-Džazira. Ovo poricanje je takođe objavljeno na američkim medijskim mrežama i širom sveta.

Video Osame bin Ladena 29. oktobra 2004.

Prema američkim vojnim izvorima, u novembru 2001. američke snage su otkrile video-kasetu u uništenoj kući u Džalalabadu u Avganistanu koja je pokazala Osama bin Ladena u razgovoru sa Halid al-Harbijem. Na tom snimku, Osama navodno priznaje da je znao da će biti napada mada se sumnja u ispravnost prevoda[16]. Snimak je emitovan na raznim medijskim programima u decembru 2001. U video-snimku iz 2004. godine bin Laden izgleda kao da je prihvatio potpunu odgovornost za napade 11. septembra. [17]

Nacionalna komisija za terorističke napade na SAD, takođe poznata kao Komisija 911 je izdala svoj izveštaj 22. jula 2004. godine u kojem zaključuje da su napadi smišljeni i izvedeni od strane operativaca Al Kaide. Komisija je izvestila da, iako je Irak bio kontaktiran (zajedno sa nekoliko drugih blisko-istočnih i afričkih zemalja), nije utvrđena nikakva kolaboracija između Iraka i Al Kaide u vezi napada 11. septembra. Komisija je takođe izvestila da su organizatori potrošili između 400.000 i 500.000 dolara na implementaciju plana napada ali i da specifični izvori tog novca još nisu otkriveni. [18] Do danas nije podignuta ni jedna optužnica za kolaboraciju sa napadima.

Motiv[uredi]

Napadi 11. septembra su bili u skladu sa kampanjom Al Kaide protiv SAD koja se pre toga manifestovala njihovom umešanošću u nekoliko napada na američke ciljeve kao npr. napadi na američke ambasade u Keniji i Tanzaniji 1998. godine i napad na američki ratni brod Koul u Jemenu 2000. godine. 1998. godine je Bin Laden Ajman al-Zavahiri, Abu Jasir Rifai Ahmad Tah, Šaik Mir Hamzah i Fazlur Rahmanaj izdali su naredbu (fetva), koja navodi nekoliko motiva za borbu protiv SAD. [19] Na specifičan način naredba je opisala i optužila da SAD:

  • iskorišćava i obezvređuje resurse Arabijskog poluostrva
  • vodi politiku vođa u tim zemljama
  • podržava diktatorske režime i monarhije na bliskom istoku a sa tim tlači njeno stanovništvo
  • održava vojne baze i instalacije na arabijskom poluostrvu u nameri da preti obližnjim muslimanskim zemljama
  • ima namere da svojim prisustvom napravi podele među muslimanskim državama politički ih slabeći
  • podržava Izrael i želi da odvrati međunarodnu pažnju od (i taktički održi) okupacije Palestine
  • predstavlja predominantno hrišćansku državu i s tim jeretičnu i islamofobičnu.

Rat u zalivu i sankcionisanje i bombardovanje Iraka od strane SAD su 1998. prikazani kao dokazi ovih optužbi. Pored negodovanja prosečnih muslimana, naredba (fetva) se koristi islamskim tekstovima da opravda agresivne poteze protiv američkih vojnih i civilnih ciljeva dok se navedene optužbe ne preokrenu. Napadi 11. septembra se smatraju jednim od takvih poteza.

Godine 2004, u svojoj izjavi prihvatanja odgovornosti za napade, Bin Laden je takođe rekao da je motivacija za napade bila i „vraćanje slobode našem narodu“, „kažnjavanje agresora“, i „nanošenje ekonomske štete SAD“. Naveo je da je dugoročni cilj ove njegove borbe da „SAD iskrvari do tačke bankrota“.[traži se izvor od 01. 2014.]

Bušova administracija tvrdi da je Al Kaida motivisana mržnjom prema slobodi i demokratiji. Obe strane prikazuju borbu kao okršaj dobra i zla. Neki su naglasili da komentari Al Kaide i metode kojima se koriste pokazuju da je Al Kaida motivisana da nametne tiranijski svetski poredak zasnovan na interpretaciji islama te organizacije.

Manjina opovrgava zaključak da je Al Kaida odgovorna za napade najčešće navodeći CIA i Mosad kao počinioce. Drugi opet, iako prihvataju Al Kaidinu odgovornost, tvrde da su članovi američke vlade prikrili neke informacije o napadima i u tajnosti ih sankcionišu. U oba slučaja pretpostavlja se da je motivacija da se stvori razlog za američku vojnu ekspanziju na Bliskom istoku sa krajnjim ciljem da se realizuju ciljevi SAD koji su bili navedeni iznad.

Posledice napada[uredi]

Pogled na STC i Kip slobode.
Razrušeni deo Pentagona

Nakon napada svet je shvatio da se treba bojati terorista. Amerika je bila potresena napadom i vođa Al Kaide Osama Bin Laden je postao najtraženiji svetski zločinac, a Al Kaida je postala najveća teroristička organizacija na svijetu.

Međunarodna reakcija[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Rat protiv terorizma

Napadi su imali ogromne posledice na svetsku politiku. Napadi su bili osuđeni širom sveta a oko mesec dana kasnije SAD je povela koaliciju međunarodnih snaga u Avganistan u potragu za snagama Al Kaide. Pakistan se odlučno pridružio SAD u borbi protiv Osame bin Ladena i Al Kaide. Posudio je američkim trupama niz vojnih aerodroma i baza za njihov napad na Avganistan. Pakistan je uhapsio preko 600 navodnih članova Al Kaide i predao ih u ruke SAD.[20]

Mnoge države su uvele stroge antiterorističke zakone i preuzele korake da preseku finansiranje terorizma uključujući i zamrzavanje bankovnih računa koji su bili pod sumnjom da se koriste u finansiranju terorizma. Policijske i detektivske agencije su poboljšale kooperaciju u cilju da se osumnjičeni teroristi uhapse te da se razbiju osumnjičene terorističke ćelije širom sveta. Ovaj proces je bio izuzetno kontroverzan pošto su neke restrikcije državnim organima uklonjene a što je dovelo do toga da se određena građanska prava smatraju oštećenim. Kontroverza je naglašena u septembru 2004. kad je Jusufu Islamu (pevaču koji je ranije nosio ime Kejt Stivens), poznatom po svom mirotvornom radu, zabranjen ulaz u SAD nakon čega je kasnije bio deportovan nazad u Ujedinjeno Kraljevstvo. Izbacivanje Jusufa Islama iz SAD je dovelo do žalbe od strane britanskog ministra za spoljne poslove američkom državnom sekretaru Kolinu Pauelu koji je nakon toga naredio istragu o restrikcijama koje su postavljene za osobe koje ulaze u SAD.

Odgovor javnosti u SAD[uredi]

Napadi su takođe imali trenutni i veliki efekat na stanovništvo SAD. Zahvalnost prema uniformisanim radnicima javne sigurnosti, prvenstveno prema vatrogascima, se opširno širila što zbog drame rizika koji su preuzeli na sebe na licu mesta to i zbog velikog broja žrtava koje su same vatrogasne i policijske jedinice pretrpele. Broj žrtava radnika hitne pomoći je bio neprevaziđen. Tadašnji gradonačelnik Njujorka Rudolf Đulijani je igrao prominentnu ulogu u događaju za šta je 2001. godine bio proglašen ličnošću godine Tajm magazina. U to vreme imao je viši rejting od predsednika Džordža Buša.

Bilo je nekoliko značajnih reakcija javnosti u SAD na napade. Jedna reakcija je bila povećanje patriotizma i isticanja zastava koje se nije videlo od Drugog svetskog rata. Takođe je došlo i do neprevaziđenog nivoa poštovanja, saosećanja i divljenja prema Njujorku i njujorčanima od strane ostalih delova SAD.

Neki su kritikovali ovu reakciju naglašavajući da nisu svi koji su poginuli bili njujorčani (npr. putnici u avionu). Ipak, Njujork je očigledno snosio najteži udarac napada i nosiće još dugo godina ožiljke od tog dana. Donacije krvi su bile nesrazmerno velike u sedmicama nakon 11. septembra. Prema izveštaju Žurnala američkog medicinskog udruženja koji je objavljen 7. maja 2003. donacije krvi u sedmicama nakon napada 11. septembra 2001. su bile znatno veće nego u istim sedmicama prošle 2000. godine (2,5 puta veće u prvoj sedmici i 1,3–1,4 puta veće od druge do četvrte sedmice nakon napada.)

Dogodilo se i nekoliko incidenata zlostavljanja i kriminalnih napada protiv osoba bliskoistočnog porekla i drugih koji su izgledali kao da su tog porekla, naročito prema Sikima. Balbir Sing Sod, je bio jedna od žrtava ovog osvetništva pošto je ustreljen 15. septembra 2001. godine.

Ekonomija posle napada[uredi]

Napadi su naneli značajne ekonomske posledice u SAD i u svetu. Njujorška berza nije bila otvorena 11. septembra i ostala je zatvorena do 17. septembra. Zgrada Njujorške berze nije bila oštećena u napadima ali firme - članice berze kao i mušterije i tržišta nisu mogli da komuniciraju sa berzom zbog velike štete nanesene komunikacijskom i telefonskom sistemu čije je zgrada bila nedaleko od STC-a. Kad se berza ponovo otvorila 17. septembra 2001. nakon najduže pauze od Velike depresije iz 1929. godine indeks osnovnih deonica berze je pretrpeo najveći pad u istoriji u jednom danu. Američke deonice su izgubile 1,2 triliona (1.200 milijardi) dolara u vrednosti samo u jednoj sedmici. Do 2005. godine ulice koje prilaze berzi (Vol strit) su još uvek bile zabarikadirane i žestoko obezbeđene.

Nakon napada vazdušni prostor SAD je bio zatvoren nekoliko dana a avio-transport se znatno smanjio i nakon ponovnog otvaranja vazdušnog prostora. Do 2005. godine američka avio-industrija se još uvek nije potpuno oporavila i tek nekolicina ih posluje dobro.

Svi soliteri u SAD su bili evakuisani nedugo nakon napada uključujući i solitere u Los Anđelesu gde se saobraćaj sveo na minimum kao nikad pre u tom gradu. Glavni poslovni kvart u Los Anđelesu je bio gotovo sasvim prazan pošto su većina poslovnica bile zatvorene.

Spasavanje, oporavak i kompenzacija[uredi]

Direktno spasavanje i oporavak od napada je trajao mesecima. Trebalo je nekoliko sedmica samo da bi se ugasili požari koji su još gorili u ruševinama STC-a a raskrčavanje je trajalo sve do maja 2002. godine. Mnogi fondovi su otvoreni koji su pomagali žrtvama napada a proces finansijske pomoći preživelim familijama žrtava još uvek traje.

Potencijalni zdrastveni efekti[uredi]

Postoje naučne špekulacije da izlaganje raznim toksičkim proizvodima i zagađivačima vazduha oko solitera nakon rušenja STC-a ima negativne efekte na razvoj nerođene dece (fetus). Zbog moguće nanešene štete kasnije su ispitana deca čije su majke bile trudne za vreme napada a koje su živele ili radile u neposrednoj blizini STC-a. Naučnici ove analize proučavali su decu koristeći psihološka testiranja svake godine i razgovarali su sa majkama svakih 6 meseci. Cilj studije je bio da se utvrdi da li postoji znatna razlika u razvoju i zdravstvenom napretku dece čije su majke bile izložene u poređenju sa onom decom čije majke nisu bile izložene ruševinama STC-a.

Rušenje Svetskog trgovinskog centra[uredi]

Pri dizajniranju STC solitera krajem 1960-ih godina bilo je uzeto u obzir da postoji mogućnost da putnički avion udari u zgradu. Zgrade su bile dizajnirane i napravljene kako bi izdržale ovaj udar. Udar aviona 2001. godine je pokazao da je zgrada STC-a ipak izdržala udar kako je bila dizajnirana pri čemu je nagib solitera dosezao i do 1 metar. Ipak, pri dizajniranju nije bilo uzeto u obzir ili jednostavno nije postojala tehnologija kojom bi se osnovne potporne komponente solitera mogle zaštititi od toplote vatre nastale sagorevanjem avionskog goriva. Iako je osnovna protivpožarna zaštita postojala, ona je bila nedovoljna da zaštiti te komponente ili ugasi požare takve žestine. Generalno je prihvaćena činjenica da je naknadni rušenje oblakodera prouzrokovan topljenjem čelika potpornih elemenata.

Ruševine na mestu kolapsa STC-a

Ipak bilo je puno špekulacija o stabilnosti solitera STC-a nakon udara, a razlozi rušenja su još uvek predmet diskusija između inžinjera statike i arhitekata, kao i među relevantnim američkim državnim agencijama. Dizajn STC-a je uključio nekoliko osnovnih inovacija gradnje koje su ga načinile neobičnim u poređenju sa pređašnjim i mnogim kasnijim soliterima. Iako je kinetička energija i vatra nastala od udara bila bez presedana u istoriji građevinskih katastrofa, neki inžinjeri tvrde da se sa tradicionalnijom gradnjom solitera (kao što su njujorški Empajer stejt bilding i malezijski Petronas tornjevi) moglo puno bolje proći, tj. da se soliteri ne bi srušili. Ako su ove teorije istinite, supervisoki soliteri koji su izgrađeni na principu STC-a (kao npr. Sirs soliter i centar Džon Henkok u Čikagu) bi bili vrlo ranjivi. Drugi opet tvrde suprotno.

Federalnu istragu o tehničkoj i protivpožarnoj bezbednosti zgrada, a u vezi sa rušenjem STC solitera i sedme zgrade STC-a (sedma zgrada STC-a se srušila u kasno poslepodne 11. septembra 2001. godine) obavila je institucija američkog Ministarstva trgovine: Nacionalni institut za standardizaciju i tehnologiju. Cilj ove istrage, koja je završena 6. aprila 2005. godine, je bio da istraži konstrukciju zgrade, materijale koji su bili korišćeni i tehničke uslove koji su doprineli STC katastrofi. Istraga je trebala da služi sledećim merama:

Akcije spasavanja
  • poboljšanju načina dizajniranja, izgradnje, održavanja i korišćenja zgrada;
  • poboljšanju u korišćenju alata i pružanju radnih direktiva radnicima u gore navedenim strukama;
  • reviziji u građevinskim zakonima, standardima i metodama;
  • poboljšanju javne sigurnosti.

U zvaničnom izveštaju inžinjera zaključeno je da se rušenje STC solitera dogodilo zbog niza događaja: udar aviona je oštetio veći broj spoljnih potpornih komponenata zgrada i skinuo je požarni zaštitnik sa velikog broja drugih potpornih elemenata. Eksplozija aviona i gorivo su zapalili sadržaje zgrade u i oko spratova koji su bili udareni, što je oslabilo pojedinačne potporne elemente. Kada je veći broj pojedinačnih potpornih elemenata popustio i prestao raditi otpočela je lančana reakcija kojom su spratne ploče počele propadati prema dole pri čemu je svaka ploča pri padu uništavala spratnu ploču ispod.

Prema nekim utiscima mnogi ljudi su smatrali da su se zgrade trebale srušiti padom na stranu. Ovo nerazumevanje stanja je izazvalo mnoge spekulacije da je neka vrsta kotrolisanog rušenja bila upotrebljena. Ipak za izuzetno visoke zgrade upravo suprotno je logično objašnjenje: da bi se zgrada srušila na stranu bilo je potrebno da se dovoljan broj podnih ploča odvoji od spoljnih potpornih stubova. Ovo se moglo delimično videti kako su određeni spoljnji delovi solitera zaista pali na stranu kako su podovi propadali a potporni stubovi se postepeno odlepljivali od ostatka građevine.

Zaključak je donesen da je zbog iskrivljenja u horizontalnim čeličnim gredama došlo do odvajanja greda od vertikalnih čeličnih stubova. Iskrivljivanje je prouzrokovalo da se podni materijal sruši prema dole povećavajući opterećenost na spratovima ispod. Kad se sprat u potpunosti srušio otpočela je lančana reakcija u kojoj su spratovi pri padu odsecali veze spratova od vertikalnih komponenata, povećavajući težinu i brzinu komponenata pri rušenju.

Ukratko, dve instinktivne pretpostavke posmatrača i razumevanje kako predmeti obično padaju su prouzrokovale da nenaviknuto oko posmatrača zaključi da je način na koji su se soliteri srušili puno sličniji tzv. “kontrolisanom rušenju“ tj. ka pretpostavci da su soliteri srušeni namerno i nezavisno od udara aviona sa treće strane. Ovaj zaključak se donosi jer su se soliteri srušili vertikalno sa manjom brzinom padanja nego što bi objekat u slobodnom padu imao a pri čemu je svaki pod sprata nakratko pružao otpor. Ipak neke osobe nastavljaju da podržavaju i veruju u teoriju “kotrolisanog rušenja“.

Spekulacije i ostale teorije zavere[uredi]

Bilo je puno spekulacija u vezi planiranja i izvršenja napada. Analiza javnog mnjenja je 30. avgusta 2004. godine objavila da polovina stanovništva (49,3 %) grada Njujorka i oko 41 % stanovništva države Njujork veruje da su neki od američkih državnika unapred znali da su napadi planirani na ili oko 11. septembra 2001. i da svesno nisu preuzeli ništa oko toga. Postoje priče da su se desili telefonski pozivi i upozorenja čak nekoliko sedmica pre napada koji nisu bili ozbiljno shvaćeni. Neke teorije uzimaju predsednikovo ponašanje za vreme napada kao dokaz ovih tvrdnji, dok neki tvrde da nijedan avion nije udario u zgradu Pentagona. Krajem decenije, veoma su popularne teorije, po kojima je u zgradama „STC“ takođe bio podmetnut eksploziv[traži se izvor od 01. 2014.], kao i one da avioni uopšte nisu bili komercijalni, već vojni sa zakačenim bombama; čak i da prvi projektil, zapravo, nije bio avion, već krstareća raketa[21].

20. otmičar[uredi]

27 članova Al Kaide su pokušali da uđu u SAD i da se pridruže napadima 11. septembra. Na kraju samo 19 ih je učestvovalo. Ostali potencijalni otmičari se obično nazivaju imenom „20. otmičar“.

Ramzi Binalšib je imao nameru da učestvuje u napadima ali mu je nekoliko puta odbijena viza za ulazak u SAD. Muhamed al-Kahtani, državljanin Saudijske Arabije, je takođe planirao da se pridruži otmičarima ali mu je američka imigraciona vlast na međunarodnom aerodromu Orlando zabranila ulazak u avgustu 2001. godine. Kasnije je uhapšen u Avganistanu i zarobljen u američkom vojnom zatvoru zvanom Kamp Iks-zraka u Gvantanamu na Kubi. Zakarias Musavi je navodno bio zamena za Ziada Džaraha, koji je u jednom momentu zapretio da će se povući iz plana zbog nesuglasica među napadačima. Planovi da se Musavi uključi nisu nikad dovršeni jer je hijerarhija Al Kaide imala sumnje u njegovu pouzdanost. Ipak u aprilu 2005. Musavi je priznao krivicu o pripadnosti Al Kaidi. Godine 2006. je osuđen na doživotnu zatvorsku kaznu.

Ostali pripadnici Al Kaide koji su pokušali ali nisu uspeli da se pridruže napadima su Said el Gamadi, Mušahid el Hamlan, Zakaraijah Esabar, Ali Abdul Aziz Ali i Tavfig bin Ataš. Prema izveštaju Komisije 911, Halid Šejk Muhamed, tvorac plana o napadu, hteo je da ukloni bar jednog člana iz operacije, Halid el Mihdhara, ali Osama bin Laden ga je nadglasao.

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ The September 11 attacks were described by the United Nations Security Council as "horrifying terrorist attacks". „Security Council Condemns, 'In Strongest Terms' Terrorist Attacks on the United States“. United Nations. 12. 9. 2001. Приступљено 11. 9. 2006.. 
  2. ^ Grunwald, Michael (2001). „Terrorists Hijack 4 Airliners, Destroy World Trade Center, Hit Pentagon; Hundreds Dead“. Remembering September 11. Washingtonpost. Newsweek Interactive Приступљено 11. 9. 2006.. 
  3. ^ „Bin Laden claims responsibility for 9/11“. CBC News. 29. 10. 2004. Приступљено 7. 9. 2006.. 
  4. ^ „N-Number Inquiry Results, N334AA“. Federal Aviation Administration Приступљено 7. 9. 2006.. 
  5. ^ „N-Number Inquiry Results, N612UA“. Federal Aviation Administration Приступљено 7. 9. 2006.. 
  6. ^ „N-Number Inquiry Results, N644AA“. Federal Aviation Administration Приступљено 7. 9. 2006.. 
  7. ^ „N-Number Inquiry Results, N591UA“. Federal Aviation Administration Приступљено 7. 9. 2006.. 
  8. ^ „We have some Planes“. National Commission on Terrorist Attacks upon the United States. U.S. Congress. 21. 8. 2004. Приступљено 10. 9. 2006.. 
  9. ^ Ahlers, Mike M. (27. 1. 2004.). „9/11 panel: Hijackers may have had utility knives“. CBS News Приступљено 7. 9. 2006.. 
  10. ^ Cauchon, Dennis and Martha Moore (2. 9. 2002.). „Desperation forced a horrific decision“. USATODAY Приступљено 9. 9. 2006.. 
  11. ^ „Poor Info Hindered 9/11 Rescue“. CBS News. 18. 5. 2004. Приступљено 11. 9. 2006.. 
  12. ^ „Heroism and Honor“. National Commission on Terrorist Attacks upon the United States. U.S. Congress. 21. 8. 2004.. 
  13. ^ „Ground Zero Forensic Work Ends“. CBS News. Feb. 23, 2005. 
  14. ^ „Tenth Public Hearing, Testimony of Louis Freeh“. 9/11 Commission. 13. 4. 2004.. 
  15. ^ Fox News. "Pakistan to Demand Taliban Give Up Bin Laden as Iran Seals Afghan Border." 16. septembar 2001.
  16. ^ „Bin Laden on tape: Attacks 'benefited Islam greatly'“. CNN. 14. 12. 2001. Приступљено 7. 9. 2006.. 
  17. ^ „Al-Jazeera: Bin Laden tape obtained in Pakistan“. MSNBC. 30. 10. 2004. Приступљено 7. 9. 2006..  - "In the tape, bin Laden — wearing traditional white robes, a turban and a tan cloak — reads from papers at a lectern against a plain brown background. Speaking quietly in an even voice, he tells the American people that he ordered the Sept. 11 attacks because “we are a free people” who wanted to “regain the freedom” of their nation."
  18. ^ „Национална комисија за истрагу о нападима 9/11. 24. август 2004“. 9-11commission.gov Приступљено 10. 9. 2011.. 
  19. ^ „Jihad Against Jews and Crusaders: World Islamic Front Statement“. 23. 2. 1998. Приступљено 8. 9. 2006.. 
  20. ^ Khan, Aamer Ahmed (4. 5. 2005.). „Pakistan and the 'key al-Qaeda' man“. BBC Приступљено 8. 9. 2006.. 
  21. ^ nwodetox (2. 5. 2007.). „What really hit on 9/11“. YouTube Приступљено 10. 9. 2011.. 

Literatura[uredi]

  • Morris, Richard B. (1996). Encyclopedia of American History (Seventh ed.). Collins Reference. ISBN 0062700553. 
  • Peter C. Mancall, Gary B. Nash, Allan M. Winkler, Charlene Mires, John W. Jeffries, ed. (2009). Encyclopedia of American History. Facts on File. ISBN 0816071365. 
  • Stanley I. Kutler (2002). Dictionary of American History (Third ed.). Charles Scribners & Sons. ISBN 0684805332. 
  • Paul S. Boyer (2001). The Oxford Companion to United States History. Oxford University Press. ISBN 0195082095. 
  • Michael Kazin, Rebecca Edwards, Adam Rothman, ed. (2011). The Concise Princeton Encyclopedia of American Political History. Princeton University Press. ISBN 0691152071. 

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata :

Izvori[uredi]

Snimci[uredi]

Fotografije[uredi]

Knjige[uredi]

  • Dvajer, Džim i Flin, Kevin (2005). 102 minute: Neobjavljena priča o borbi za život u soliterima STC. Njujork: Times Books.
  • September11News.com - 'Istorijske knjige o 11. septembru 2001.'


Dobar članak Članak Napadi 11. septembra 2001. je izabran u kategoriju dobrih članaka.
Pozivamo Vas da ga unapredite i potom predložite kao kandidata za sjajan članak.